Slivnik

30.01.05

Pre četiri godine, kada je Zoran Ćirić dobio Ninovu nagradu za roman “Hobo”, književni kritičari su najavili poetski prevrat kakvog nije bilo “još otkad su neki seljaci, članovi kluba čobana, prešli u postmoderne rotarijance”. I prethodni roman, “Prisluškivanje”, bio je u najužem izboru za ovo priznanje, a Ćirić je dobio i stipendiju iz Fonda Borislava Pekića. Priznanja je bilo i od čitalaca - njegovi romani su među najčitanijima, računajući i dva poslednja:”Smrt u El Pasu” i “Slivnik”.

LJudi veruju da je Nišvil iz njegove literature, zapravo Niš, grad u kom je rođen i danas živi, a da je Magični Ćira, zapravo sam autor. Kada se tome doda eksplozivna mešavina seksa, krvi i droge, uz likove koji se ponekad mogu poistovetiti sa savremenicima, plus ogromne količine pravog književnog umeća, eto više nego zanimljivog štiva. U javnim nastupima, Zoran Ćirić je pokazao da mu je jezik jednako oštar kao i pero, da ne štedi ni sebe ni druge. Rad u njegovoj spisateljskoj radionici i dalje je u punom zamahu...

- Upravo sam udario finalni glanc u novim pričama, redigovao neke detalje, uradio korekturu, snimio sav taj materijal na dve diskete i poslao po prijatelju mom uredniku, svemogućem Vasi Pavkoviću, odnosno “Narodnoj knjizi”. U pitanju su priče koje već neko vreme izlaze u magazinu “Evropa”, i trebalo bi da se oknjiže u aprilu, pod zbirnim naslovom “Lament u Beogradu”.

Pored toga, s velikim uživanjem čitam (tačnije – gustiram!) autobiografiju Boba Dilana “Hronike, prvi deo”. Najtoplije preporučujem, naročito onima koji smatraju da je Biblija isuviše krvava i nasilna za jednu svetu knjigu.

“Slivnik” je, u izvesnom smislu, nastavak avantura Magičnog Ćire u izmaštanom Nišvilu. Da li vi to pišete roman-reku?

- Svi moji romani se međusobno poprilično razlikuju na planu forme i strukture, tako da je jasno da ispisivanje romana-reke nije deo moje spisateljske strategije.

Neki javni ljudi su se u Beogradu ovih dana pitali, nakon saopštenja Ninovog žirija da je najbolji naš roman u prošloj godini “Kiša i hartija”, “ko je taj Vladimir Tasić”? Šta vi mislite o konkretnom slučaju, a šta o Ninovoj nagradi?

- Do mene su, pak, doprla čaršijska brundanja tipa: “Ko je smestio Vladimiru Tasiću?” A romori se i o “univerzitetskom pederisanju” kao ključnom kriterijumu, pa se u vezi s tim pominju i neka imena s egzotičnim prezimenima - kao sinonimi za nekakvu “strahovladu” koju, navodno, zavodi postoktobarski srpski književni establišment...Slabo vam se ja razumem u čaršijske rituale. Jednostavno, “neki javni ljudi” nisu deo mog sveta. A i primetio sam da što sam stariji sve sam asocijalniji. Izgleda da rastem u starog, dobrog fašistu – doduše, sa jakim staljinističkim svetonazorima. Što će reći da ovo definitivno nije moje vreme... Nema više vinila, bioskopi se masovno zatvaraju, Holivud je puk’o i bez pe-de-vea, strip se pretvorio u ekscentrični hobi namenjen kolegama-hobistima... Samo su još jebene književne nagrade preostale! Naravno da o njima mislim sve najgore. I naravno da smatram da sam ih sve zaslužio.

Da ste sada republički ministar kulture, šta biste radili?

- Čujte, bez obzira na moju sklonost permanentnoj zajebanciji, ipak sam ja jedan ozbiljan pisac-opsesivac, tako da mi vaše pitanje deluje preterano hipotetički. Takvo nešto ne mogu ni da zamislim.

A da ste premijer?

- Likvidirao bih političare, tajkune, akademike i ostale intelektualce, a njihovu imovinu bih razdelio narodu da ima čime da ih oplakuje.

Kako se branite od medijskog presinga političara i pevaljki?

- Ruku na srce, ja taj presing uopšte ne osećam, verovatno što gotovo da uopšte ne uključujem televizor. Ali, ne znam zašto političare i pevaljke stavljate u isti ešalon? Ipak ovi prvi nemaju muda ni za toliko da ubace malo silikona u svoje ispušene usne. NJima je i labelo simbol evropeizacije muških standarda! I još uporno pokušavaju da nas ubede kako kondomi štite ljudsko srce od lomljivih osećanja. Pevaljke su u tom poretku mnogo samosvesnija i funkcionalnija roba. Znaju svoje mere, pa po tome određuju i svoju cenu – što je najtržišnije ponašanje u Srba, nešto o čemu samozvani reformisti mogu samo da sanjaju, dok se odmaraju u hladovini donatorskih sefova.

Čemu se nadate u 2005. a čega se pribojavate?

- Ne nadam se ničemu, bojim se svega i svakoga. Tipično stanje stvari za građanina bombardovanog tranzicijskim projektilima sa osiromašenim kešom.

Šta biste radili da niste pisac?

- Ovo sam već više puta ponovio i valjda će me jednom neko shvatiti ozbiljno. Dakle, da nisam postao pisac, bio bih ili rokenrol muzičar ili profesionalni ubica. Takođe ne isključujem zanimanja poput producenta disko muzike, odnosno tvrdih pornića.

Kako održavate mentalnu higijenu?

- Tako što redovno održavam sentimentalnu higijenu. Pranje ruku, zuba i obraza nije dovoljno za ispravno očišćenu glavu.

Šta je za vas kulturna provincija?

- Oh, mnogo toga, Recimo, književni život naše prestonice i njegova sirotinjska imitacija u Institucijama gde se vrši etabliranje, kadroviranje i ostalo cinkarenje.

Gde biste voleli da živite?

- Negde na moru, kao i svaki zadrti Srbijanac.

Vaš omiljeni lik sa srpske javne scene (zašto)?

- Bogdan Tirnanić. Zato jer se radi o vrsnom piscu i vrhunskom profesionalcu.

Kada će Srbija (i Crna Gora) postati članica Evropske unije?

- Još bi nam samo to falilo, pa da postanemo zamorčići Istorije bez beneficiranog laboratorijskog staža!

Šta bi ste poručili haškim optuženicima koji su na slobodi?

- Pokušajte da naterate Koštunicu da sa nanovače pređe na viski, i da se vazda ne prekida u pijenju.

Kome trebaju najnovije knjige Radovana Karadžića i Milorada Lukovića Legije?

Narodu koji voli da čita naglas – tako se lakše unesu u tekst, a pomenuti romani traže penetraciju čitaočevog uma, ali i stomaka.

Verujete li u najave planetarne kataklizme?

- Armagedon se već toliko puta dogodio, ali to izgleda da niko nije primetio. Niko, osim onoga koji je napisao “Godine raspleta”. NJemu su, kako kažu drevne legende, jedino Frenk Sinatra i Magični Ćira nekako promakli. Što ne znači da ih neće sačekati u nekom novom apokaliptičnom zapletu. Do tada – doviđenja u sledećoj priči.

Radmila Lotina

30.11.04 Blic

Zbog poetičkog stanovišta po kome se pisac uvek krije iza junaka, Ćirić je ponovo svoj (samo)kritičko-satirički lik predstavio u nišvilskom (skandal) klasiku, Ćiri Magičnom. Ovoga puta, režim (onaj isti, samo sa drugim imenima) pokušava da iskoristi njegov imidž „subverzivnog, kontrakulturnog pisca“ kao dokaz sopstvene „multitolerantnosti“ i nalaže da se o ovom „antiheroju“ snimi „bomba od dokumentarca“. Međutim, ne samo da svi anketirani, od Ćirine tetke, preko vladinih i nevladinih organizacija, do vojnog vrha, svedoče jedino o pubertetskoj neiživljenosti i egzibicionizmu (pornografijom, a ne satirom) proslavljenog pisca, nego će i nišvilskim balkanskim špijunima rad prestoničke TV ekipe („ozbiljnih umetnika sa sertifikatom alternativaca“) izgledati kao „sumnjivo njuškanje“. Zbog kompozicije (nedovršenog) scenarija, roman se „raspada“ na četrdeset jedan kadar, na monologe, poliloge i didaskalije, sa uvodnim naznakama atmosfere otrovane (odlično prodavanim) bioskopskim kičom; na mestu dramske peripetije, ovde se nalazi „film u filmu“, parodija hamletovske „mišolovke“ koja duplira zaplet, a sve se okončava tarantinovski bučno i brutalno (kao u domaćem hitu „Lepa sela lepo gore“).

Ćirić je razjareni idealista, toliko nesrećan zbog (večitog problema) prevage materijalnih interesa nad civilizacijskim vrednostima, da svoje teme - srpsku društvenu, političku, kulturnu i ljudsku degeneraciju - može samo da ponavlja i psuje, ali ne i da razvija. Poetika po kojoj roman nije ogledalo, već slivnik za sve loše iz stvarnosti, jeste ili pogrešna ili samodestruktivna jer se u kulturi klin klinom nikada ne izbija. Uostalom, bez sažetosti i dinamike, sa greškom u padežu (na 53. strani) kao jedinim iznenađenjem, „Slivnik“ nije književno uspeo.

Vesna Trijic

25.08.04 Politika

Fiktivno-stvarni Nišvil, na južnim granicama dobrog ukusa onoga što se može nazvati; srpskim urbanim pejzažom, ponovo je pozornica romanesknog truda Zorana Ćirića u romanu Slivnik. Zoran Ćirić alias Magični Ćira poznat kao pisac koji provokativnošću nemalog (skoro fascinatnog) broja dela, kako proznih tako i pesničkih, pokušava da uzdrma društvene i književne kanone. Dobivši za roman Hobo NIN-ovu nagradu uspeo je da zatalasa samo dokonu čaršijsku pseudoelitu koja, u paničnom strahu od mogućnosti da je proglase „nemodernom”, na sva usta hvali „urbani senzibil”ovog pisca. Novinarski telali i kritički akviziteri ovog pisca stvorili su famu o bitniku-tumaču podzemlja i nacionalnog „kolektivno-nesvesnog” kao društvenog zla nastalog na socio-psihološkom postamentu krize poslednjih nekoliko decenija.

Priča počinje dolaskom filmske ekipe u Nišvil u nameri da snimi film o „Magičnom Ćiri”; „egocentričnom velikanu podzemne književnosti”, „slavnom antiheroju”, „neiživljenom egzibicionisti”... Obična tezga srpske varijante holivudskih propagandista na državnim jaslama pretvara se, sledom nepredviđenih okolnosti, u potragu za Magičnim tako da svako poglavlje ovog romana podseća na fragment dokumentarnog filma koji, posredno, oslikava sve aspekte ličnosti urbanog antiheroja i fenomena srpske palanke kljukane steroidima socrealističkih poduhvata i "mlade demokratije" ali i iskidanu storiju desperadosa i marginalca - retke zverke koja se suprotstavlja društvenom i tranzicionom racionalizmu. Sve do kraja kada neočekivana kulminacija doseže granice književnog kreščenda.

Manirističko raspredanje priče i poetika podrivanja „sveznajućeg”pripovedača, sa retkim blistavim opisima i veoma čestim neveštim ironisanjem i neubedljivim plitikim sarkazmom, samo je književna i pikturalna zamka prizemnih bulevarskih metafora veznih za političku scenu i neduhovite anagrame imena karakterističnih aktera. Bliskost vremena u dramskoj radnji i neposrednost komentara, žanrovkog jezika i prepoznatljive simbolike u subkulturnom podzemnom miljeu, nategnute često do žanrovskih iskliznuća i svrhe po sebi, spadaju u bolje partije ove knjige naravno uz monološke i narativne partije kojima glavni junak alias pisac, pokušava da uspostavi vlastiti sistem vrednosti kojim pokušava da odbrani sopstvenu stilsku manjkavost i nedoslednost - "(...) da su Srbi polupismen narod koji voli polupismene pisce, a nije lako biti polupismen pisac jer polupismen narod je vrlo izbirljiv kada je u pitanju knjiga."

I, nažalost, to je to sve. Ostalo funkcioniše kao neka vrsta loše postavljene kulise pred kojom medijski i holivudski objektivizovani likovi pokušavaju da odigraju glavne role svojih života (i smrti) služeći se uličnim i južnjačkoslengovskim vokabularom ali ne uspevju da ubede ni sebe a kamoli potencijalne čitaoce da u romanu postoji nešto što se zove podtekst ili kontekstualno značenje. Lično smatram da je bilo skoro neophodno da se roman završi dvostrukim ubistvom, jer da nije tako verovatno bi bilo veoma teško čitaocu da objasni samom sebi zašto je proveo nekoliko sati nad knjigom u kojoj sve vrvi od dešavanja a, u stvari, ništa se ne dešava pa je čak i neophodno na kraju ubiti bar nekoliko likova da bi se, kako tako, završila.

Petar V. Arbutina

03.08.04 Glas javnosti

NIŠ - U izdanju beogradske "Narodne knjige" upravo je izašao iz štampe "Slivnik", novi roman kontroverznog niškog pisca Zorana Ćirića Magičnog, koji je pretprošle godine za roman "Hobo" dobio NIN-ovu nagradu. Prošle godine svojoj čitalačkoj publici predstavio se i romanom "Smrt u El Pasu".
- "Slivnik" sam radio dugo, dorađivao ga i prerađivao i on je sada precizna slika hiljaditog po redu rađanja demokratije u po hiljaditi put reformisanoj Srbiji, a koja hvata ovu našu atmosferu s početka novog veka - kaže Magični za "Glas".
On napominje i da je "Slivnik" vodič kroz tajni Nišvil, kroz tajna mesta tipa klubovi, ulice i druge jazbine.To je žestoka i urnebesna demistifikacija mita o Magičnom Ćiri, ali na način da se taj mit iznova stvara i uzdiže, kaže autor.
Magičnog u Nišvilu proganja jedna beogradska TV ekipa koja hoće da snimi dokumentarac o njemu. Traži ga i izdavač kojem je uzeo avans,a kome već duguje dva romana. Tu je i priča o arhianimozitetu između prestonice i Nišvila, kao glavnog grada na jugu Srbije. A kako reče jedan od prvih kritičara novog Ćirićevog romana - "Slivnik" je dokaz da i dobra literatura može biti laka za čitanje.

M. Doderović

23.07.04 Politika

U izdanju beogradske "Narodne knjige", u ediciji "Delo", objavljen je najnoviji roman Zorana Ćirića, pisca koji je čitalačkoj publici poznat po prethodnim proznim delima - "Prisluškivanje", "Hobo" (za koji je dobio NIN-ovu nagradu za roman godine, 2001) i "Smrt u El Pasu". Koliko je čitaocima, pogotovu mlađih generacija, blisko Ćirićevo delo govori i podatak da je "Hobo" doživeo već četiri izdanja, a "Smrt u El Pasu" dva!

Najnoviji roman Zorana Ćirića nosi naziv "Slivnik", i u njemu se radnja ponovo odvija u mitskom Nišvilu, a junak je već dobro poznati Magični Ćira. Međutim, prema rečima pisca, koga svi pogrešno identifikuju sa ovim likom, "Slivnik" ima druga dva, važnija junaka producenta i režisera koji dolaze u Nišvil kako bi (po želji i mišljenju ministra kulture) snimili film o Magičnom Ćiri. Film bi bio neka vrsta propagande novog, tranzicionog društva Srbije u kojem, eto, čak i Magični Ćira može postati "pitomiji" i socijalizovan upravo zahvaljujući tom "novom" društvu.

Međutim, kako se u Ćirićevim romanima dešava, sa puno ironije, satire i persiflaže, pisac slika atmosferu i karaktere naših ljudi, a posebnu pažnju posvećuje odnosu između Beograda i Nišvila, kao metafore grada koji se nalazi u unutrašnjosti Srbije a ima želju da "zasnuje svoj ekonomski i kulturni identitet". Zoran Ćirić smatra da u našoj književnosti niko do sada nije tako duhovito, tako razarajuće opisao taj animozitet između srpske prestonice i gradova u provinciji, i to "bez sociologiziranja, jadikovki, patriotskog lamentiranja ili ulagivanja Beogradu!". Možda je poenta upravo u onome što će doživeti dvojica Beograđana kada dođu u Nišvil, a to Ćirić slikovito opisuje sledećim rečima: "Njih će dvojica doživeti isto ono što su doživeli Denis Hoper i Piter Fonda kada su iz Kalifornije došli u Teksas!"

"Slivnik" je i prema mišljenju urednika Vase Pavkovića delo u kojem iz političko-satirične konotacije izranja vinaverovski duh. Roman je, kako još pisac kaže, "vrlo srpski", a to što je umesto "Mice Trofrtaljke" za naslovnu stranu izabrao Kita Ričardsa govori - kao sama slika - još više da je totalno srpski, da srpskiji ne može biti...

A. C.