Klub „Svakog-Meseca-Na-Oku-Modrica“
Rođen sam s mozgom punim vode.
Dobro, nije to baš skroz tačno. Zapravo sam rođen s viškom cerebrospinalne tečnosti u lobanji. Ali cerebrospinalna tečnost je samo lep doktorski naziv za „moždanu mast“. A moždana mast podmazuje vijuge kao što motorno mazivo podmazuje motor. Ona čini da sve radi glatko i brzo. Ali ja sam frik, pa sam se rodio s previše te masti u lobanji, koja se zgusnula, zgrušala i postala odvratna, pa je sve počelo da šlajfuje. Motor koji mi je pokretao misli, disanje i sve životne funkcije usporio je i presisao.
Mozak mi se davio u masti.
Ali kad tako kažem, sve to zvuči uvrnuto i smešno, kao da je moj mozak neki džinovski pomfrit, pa zato zvuči ozbiljnije, poetičnije i tačnije kada kažem: „Rođen sam s mozgom punim vode“.
Dobro, možda ni to nije baš ozbiljan način da se to formuliše. Možda sve to i jeste uvrnuto i smešno.
Ali čoveče, da li je mojim roditeljima, starijoj sestri, baki, rođacima i stričevima bilo smešno kad su mi doktori rasekli malenu lobanju i isisali višak tečnosti nekim tamo sićušnim usisivačem?
Imao sam svega šest meseci i mislili su da ću da riknem tokom operacije. A sve i da sam nekako preživeo mini-usisivač, očekivalo se da će sama procedura da mi izazove ozbiljno oštećenje mozga, te da ću ostatak života da proživim kao biljčica.
E pa dobro, očigledno je da sam preživeo operaciju. Ne bih ovo pisao da nisam, ali imam čitav niz fizičkih problema direktno uzrokovanih tim oštećenjem mozga.
Kao prvo, izrasla su mi četrdeset dva zuba. A prosečan čovek ima trideset i dva, jelda? Ali ja sam imao četrdeset dva.
Deset više nego inače.
Deset više nego što je normalno.
Deset zuba više no ljudska bića.
Zubi su mi postali toliko zbijeni da sam jedva zatvarao usta. Otišao sam do Indijanskog Doma zdravlja da mi povade neke zube, kako bih mogao normalno da jedem, a ne kao neki balavi lešinar. Ali Indijanski Dom zdravlja je samo jednom godišnje finansijski pokrivao veće stomatološke intervencije, pa su morali da mi izvade svih deset prekobrojnih zuba odjednom.
Da stvar bude još gora, naš beli zubar je verovao da Indijanci osećaju bol upola manje nego belci, pa bi nam davao upola manje anestezije.
Koje đubre, zar ne?
Indijanski Dom zdravlja je takođe samo jednom godišnje finansijski pokrivao kupovinu naočara, a imali su samo jednu vrstu rama: one ružne, debele, crne plastikanere.
Od oštećenja mozga sam na jedno oko bio kratkovid, a na drugo dalekovid, pa su moje ružne cvike bile nakrivo nasađene, jer su mi i oči bile nakrivo nasađene.
Imao sam strašne glavobolje jer su mi oči bile kao neprijatelji, znate, kao da su nekada bile u braku a sada se mrze iz dna duše.
Naočare sam počeo da nosim sa tri godine, pa sam trčkarao po rezervatu kao nekakav trogodišnji indijanski dekica.
A da, pritom sam bio i mršav. Kad bih se okrenuo postrance ? iščezao bih. Ali šake i stopala su mi bili ogromni.
U trećem razredu osnovne nosio sam obuću broj 44! Kad bih išao ulicom s tim ogromnim stopalima i telom nalik na olovku, izgledao sam kao jedno veliko slovo L.
A imao sam i ogromnu lobanju.
Epskih razmera.
Glava mi je bila toliko velika, da su manje indijanske lobanje kružile u njenoj orbiti. Neki klinci su me zvali Orbita, a drugi samo Globus. Siledžije bi me uhvatile, zavrtele u krug, zabole prst negde na lobanju i rekle: „E, tu bih da otputujem.“
Dakle, očigledno je da sam spolja izgledao skroz blesavo, ali najgore je bilo ono iznutra.
Za početak, imao sam moždane napade. Bar dvaput nedeljno. Tako da sam redovno oštećivao svoj mozak. Ali te napade sam dobijao baš zato što sam već imao oštećenje mozga, pa bih sa svakim napadom ponovo otvarao postojeće rane.
Baš tako, svaki put kad bih imao napad, oštetio bih svoja oštećenja.
Već sedam godina nisam imao napad, ali doktori mi kažu da sam „podložan simptomima kao što su napadi.“
Podložan simptomima kao što su napadi.
Prosto klizi preko jezika, kao poezija, jelda? Pride sam mucao i šuškao. Ili bolje rečeno, pride sam m-ma-ma-m-mucao i fffhhhufffhhhkao.
Verovatno ne biste rekli da govorne mane mogu da vam ugroze život, ali pazite šta vam kažem, nema ničeg opasnijeg na svetu nego da ste dete koje em muca, em šuška.
Petogodišnjak je cakan kada šuška i muca. Majka mu stara, skoro sva čuvena deca glumci su šuškajući i mucajući i postali zvezde.
I dobro, de, još ste umereno cakani kada mucate i šuškate sa šest, sedam ili osam godina, ali kada napunite devet ili deset, svemu tome dođe kraj.
Nakon toga, mucanje i šuškanje znače da ste retard. A ako ste četrnaestogodišnjak, kao ja, a još uvek mucate i šuškate, onda ste najveći retard na svetu.
Svi u rezervatu me bar dvaput dnevno nazivaju retardom. Zovu me retardom dok mi svlače pantalone, nabijaju glavu u ve-ce šolju ili me prosto ćuškaju po glavi.
Čak ni ovu priču ne pišem kao što inače pričam, jer bih morao da je ispunim mucanjem i šuškanjem, pa biste se onda i vi zapitali zašto čitate priču koju je napisao toliki retard.
A znate li šta u rezervatu rade s retardima?
Prebijaju nas.
Bar jednom mesečno.
Nego šta, ja sam član kluba Svakog-Meseca-Na-Oku-Modrica.
Naravno da želim da izađem napolje. Svako dete želi da bude napolju. Ali bezbednije je da ostanem kod kuće. Zato uglavnom sedim sam u svojoj sobi, čitam knjige i crtam karikature.
Non-stop crtam.
Crtam karikature mame i tate, sestre i bake, mog najboljeg druga Drčnog i sve druge u rezervatu.
Crtam jer su reči previše nepredvidive.
Crtam jer su reči isuviše ograničene.
Ako govorite i pišete na engleskom, španskom, kineskom ili bilo kojem drugom jeziku, tada će samo određeni postotak ljudi shvatiti na šta mislite.
Ali kada nešto nacrtate, to svi mogu da razumeju.
Ako nacrtam karikaturu cveta, tada svaki čovek, svaka žena, svako dete na svetu mogu da je pogledaju i kažu: „To je cvet.“
I zato crtam, jer želim da se obratim celom svetu. I želim da ceo svet obrati pažnju na mene.
Osećam se važno kada uzmem olovku u ruke. Osećam se kao da bih jednoga dana mogao da izrastem u nekog velikana. Recimo umetnika. Možda slavnog umetnika. Možda čak i bogatog umetnika.
Jedino tako mogu da postanem bogat i slavan.
Pogledajte samo svet oko sebe. Gotovo svi bogati i slavni tamnoputi ljudi su umetnici. Pevači, glumci, pisci, plesači, režiseri i pesnici.
I zato crtam, jer mi se čini da mi je to jedina realna šansa da pobegnem iz rezervata.
Mislim da je svet zapravo niz porušenih i poplavljenih brana, a da su moje karikature sićušni čamci za spasavanje.
20.03.17 Bookwar
Slojevi stigme Šermana Aleksija
Skroz istinit dnevnik jednog povremenog Indijanca
Prema informacijama organizacije Native American Aid, koja radi na tome da američkim domorocima obezbedi što normalniji život, oko 22 procenta od ukupnog broja Indijanaca u Americi živi u rezervatima. Uslove života u rezervatima porede sa uslovima života u zemljama trećeg sveta. Neki od rezervata desetinama kilometara su udaljeni od prve prodavnice ili zdravstvene ustanove. Najbliže radnje uglavnom prodaju brzu hranu. Najveću smrtnost ovih ljudi izazivaju potpuno izlečive bolesti. Da se indijanci još uvek nisu prilagodili životu sa ostalima na kontinentu i da su i dalje duboko stigmatizovani, pokazuje i podatak da je 85% ljudi iz rezervata nezaposleno.
Naslovna strana srpskog izdanja
I sam iskusivši sve nedaće života u rezervatu, američki autor Šerman Aleksi ih daleko opširnije prikazuje u svojim delima. Što je najbitnije, on problem ne romantizuje. U svom jedinom young adult delu, noveli Skroz istinit dnevnik jednog povremenog Indijanca, koje je ujedno i polu autobiografsko delo, Šerman Aleksi u Juniora, glavnog aktera priče, ugrađuje svoje osobine, a sa njima i svaku stvar zbog koje je bio stigmatizovan. Aleksi nije žrtva dvostruke stigmatizacije, stigme koje su mu prikačene mogu se skidati u slojevima, a pitanje je koliko bi vremena prošlo dok ih ne bismo sve oljuštili.
Sa Aleksijevom sudbinom koja mu je pripisana, Juniorova stigmatizacija počinje od malena. On je rođen sa viškom tečnosti u mozgu i opersan je kad je imao šest meseci. Uprkos prognozama, ovaj problem nije uticao na njegovo mentalno zdravlje. Međutim, zbog bolesti je imao problema sa vidom, pa je, kako pripoveda u samom delu, trčkao po rezervatu kao nekakav trogodišnji indijanski dekica. Zbog zdravstvenih problema nije mogao da učestvuje u mnogim aktivnostima karakterističnim za period razvoja jednog mladog Indijanca, te je tako u samom startu izopšten iz muške zajednice.
Šerman Aleksi kao klinac…
Zbog fizičkog izgleda trpi vršnjačko nasilje, jer mu deca zbog veličine njegove glave daju nadimak Globus. Nošenje masivnih naočara, to što je bio izrazito mršav, a imao ogromne šake i stopala, njegovo mucanje i šuškanje pri govoru, samo je davalo ostaloj deci više povoda za zadirkivanje.
Krenuvši u srednju školu, on shvata da ne želi večito da ostane u rezervatu, nastavi sa životom koji je imao do tada i na kraju potencijalno postane alkoholičar kao njegov otac. Kao i autor dela, koji je odredio kakav će biti njegov život, Junior odlučuje da napusti indijansku školu u Spokenu i pohađa belačku školu u Rirdanu. U novoj školi posmatrali su ga kao biće sa druge planete jer je bio jedini učenik koji nije beo. U rezervatu su ga se odrekli jer ide u belačku školu. Zbog svog postupka on gubi i najbližeg prijatelja i u tom momentu više nego ikada oseća da nigde ne pripada. Junior stoji na međugraničnom prostoru dva potpuno različita sveta sa saznanjem da se u novi možda nikada neće uklopiti, dok ga u starom možda više nikada neće prihvatiti kao svog.
… i kao odrasla osoba
Međutim, iako stigmatizovan na toliko različitih načina i u situaciji koju bi mnogi nazvali bezizlaznom, ovaj junak čini sve za svoje bolje sutra. On trpi i psihičko i fizičko nasilje, ali ne dozvoljava da ga išta sputava u njegovoj nameri da dođe do kraja tunela i ugleda svetlo. Ono što se provlači kroz kompletno delo i daje mu pozitivnu notu, uprkos svim lošim stvarima koje se događaju, je izuzetna snaga volje ovog dečaka. Dok bi se mnogi prepustili svojoj nesrećnoj sudbini, Junior se borio i sačuvao svoju pozitivnu energiju. Njegov lik podsetio me je na ljude koji zaslužuju najveće poštovanje. Bila mi je čast da kroz sve muke prođem zajedno sa njim i dozvolim mu da mi približi probleme stigmatizovanih ljudi.
Poput lika koji je kreirao, ni Šerman Aleksi nije odustajao. Nakon preživljavanja srednje škole i dalje je tražio sebe. Kroz školovanje za doktora, a zatim i advokata i dalje je bio prisutan taj osećaj nepripadanja. On je konačno utihnuo kada je Aleksi počeo da se bavi pisanjem. Zahvaljujući tome što je on pronašao mesto kojem pripada, svi mi sada imamo prilike da čitamo dela koja nam mogu približiti način života i nedaće zajednice o kojoj ne znamo mnogo toga.
Šerman Aleksi je dokazao svoju poentu: i kada nam deluje da ne pripadamo nigde, naše mesto u svetu čeka na nas. Samo je potrebno da se potrudimo da ga pronađemo.
Piše: Jelena Ostojić
