Tomas Pinčon je rođen 8. maja 1937. u Glen Klou, na Long Ajlendu, u Njujorku, kao jedno od troje dece.
Pinčon je završio srednju školu „Ojster Bej”, gde je dobio priznanje za „učenika generacije”. U to vreme je počeo da objavljuje pripovetke u školskom časopisu. Ovi rani tekstovi sadrže književne motive i teme kojima će se vraćati tokom cele karijere: čudna imena, nezreo humor, nelegalna upotreba droga i paranoja. Po završetku srednje škole, sa navršenih 16 godina, Pinčon počinje da pohađa primenjenu fiziku na Univerzitetu Kornel, ali nakon dve godine napušta fakultet i odlazi u mornaricu. Godine 1957. vraća se studiranju na istom univerzitetu, ali sada se upisuje na književnost. Tokom studiranja pohađao je i časove književnosti kod Vladimira Nabokova, koji je u to vreme predavao na njegovom univerzitetu. Na Kornelu je stekao najboljeg prijatelja – Ričarda Farinu – sa kojim će se družiti sve do njegove smrti, i kojem je posvetio svoj najpoznatiji roman Duga gravitacije. Fakultet je završio 1959. Svoju prvu zrelu priču, Mala kiša, objavio je u maju 1959. u časopisu Cornell Writer.
Nakon toga dve i po godine radi u Boingu kao tehnički crtač.
Kada mu je 1963. objavljen prvi roman, kratkog naziva V., posvetio se književnosti. Za ovu knjigu dobio je nagradu Fondacije Vilijama Foknera za najbolji debitantski roman godine.
Njegova sledeća dva romana, Objava broja 49 i Duga gravitacije, učinili su ga jednim od najcenjenijih savremenih pisaca, a mnogi kritičari su ova dela svrstali među najbolje romane 20. veka. Za roman Duga gravitacije dobio je Američku nagradu za književnost (National Book Award) i redovno je u konkurenciji za Nobelovu nagradu za književnost. Njegova dela obuhvataju čitav spektar tema i oblasti, uključujući istoriju, nauku i matematiku.Sredinom šezdesetih potpuno se povukao iz javnosti, tako da je mesto njegovog boravka već više od četiri decenije nepoznato. Dostupan je veoma mali broj njegovih fotografija, i sve su iz njegove mladosti, tako da malo ko sem njegovih najbližih prijatelja i saradnika zna kako on danas izgleda. Pojavio se na snimanju dve epizode Simpsonovih, gde je glas pozajmio svome liku, koji nosi kesu na glavi. Takođe, na sopstveni zahtev, sreo se i sa Salmanom Rušdijem.
Nakon duže pauze, od devedesetih naovamo napisao je još tri romana, Vajnlend, Mejson i Dikson i Protiv dana, koji su, kao i prethodna dela, naišli na izuzetan prijem kod publike i kritike.
13.01.12 Popboks
Tipski detektivski roman
Skrivena mana, Tomas Pinčon
Šta činiti kada se jedan od prvaka glavnotokovske, visoke literature u poznim godinama prihvati poigravanja sa nasleđenjem ne toliko uvažavanog literarnog podžanra?
Zoran Janković
Amerika je puna dobrih pisaca - to je neporecivi fakat. Ipak, imperiji to kanda nije dosta, te je kao i na polju filma, supersila vazda u potrazi za velikim autorima, velikim u razmerama te prostrane zemlje. Bivalo je u toj potrazi i ishitrenih pokušaja (poput epizode sa svojevrsnom kanonizacijom ipak toj tituli nedoraslog Kormaka Mekartija), ali među živućim i još uvek radinim autorima nekako se najbolje kotira Tomas Pinčon. Silne pohvale je Pinčon, to se nikako ne može poreći, svakako zaslužio na konto maestralne Objave broja 49 i odličnog prvenca V (oba su od pre par leta, zahvaljujući Čarobnoj knjizi, ponovo deo knjižarske ponude u Srbiji), a šanse mu pojačava i tajnovitost kojom se okružio (Pinčonove adrese su velika nepoznanica, a malo je i njegovih fotografija u poslednje tri-četiri decenije). Ali šta biva kada (očigledno) nevoljni kandidat za tu vrlu titulu kao novi roman ponudi svoje viđenje detektivskog štiva, vazda prezrenog od oficijelne/glavnotokovske kritike?
Na matičnom tržištu objavljen u avgustu 2009. godine, Pinčonova detektivska avantura naslovljena Skrivena mana (u izdanju Čarobne knjige i prevodu Nine Ivanović Mudžeke) od pre par meseci je dostupna i na srpskom jeziku. Mnoge je iznenadila Pinčonova odluka da se sada predstavi i detektivskim romanom, zapravo blagom parodijom ponajboljeg i /ili najbrže i najlakše prepoznatljivog iz nasleđa tog literarnog soja. Skrojen po očiglednom uzoru na ono znano iz opusa Dašijela Hameta i Rejmonda Čendlera, Skrivena mana jeste roman kao stvoren da zbunjuje. Ipak, čini se da je najcelishodnije ovoj Pinčonovoj ekstravaganci pristupiti imajući u vidu prvenstveno aršine dostupne za vaganje dometa detektivske liteature kojom se Pinčon u ovom slučaju znatno nadahnuo, a u odnosu na čije datosti hrli i da stvori dovoljno upadljiv otklon.
Skrivena mana svedena na nekoliko rečenica kojima valja predočiti radnju jeste tipski detektivski roman; glavni junak je privatni detektiv Dok Sportelo kome jednog damna dopadne da reši slučaj misterioznog nestanka bogatog pokrovitelja i sadašnje srodne duše svoje isprepadane bivše drage. Prvi otklon u odnosu na očekivano sa stranica dela dva pomenuta književna genija Pinčon iznalazi u izmeštanju svog Doka Sportela u kontekst pobornika hippie životne filozofije. Taj zahvat mu o istom trošku omogućava da se pozabavi protokom vremena relaksiranim pogledom na prevratničke sedamdesete godine prošlog veka. Šarene i turbulentne američke sedamdsete opstaju kao neprolazna inspiracija za mnoge koje pokreće naum da odgonetnu zagonetku američkog duha izniklog na očiglednom plodnom tlu mešavine vere u ponovni pokušaj, mitomanije i potrebe za stvaranjem mitologijom po meri „najveće od svih nacija“.
Skrivena mana jeste zabavan roman, teško je ostati ravnodušan prema zaigranosti autora koji suvereno žonglira parodiranjem i iskrenim oduševljenjem nad mogućnostima izabrane formule; ipak, ovo jeste delo koje tu i tamo biva opterećeno nekoherentnošću, a pripovedni ritiam, opterećen počestim digresijama i referencama na znakovito iz miljea pop-kulturnog, ipak odudara i kaska za dokazano efektnog ritma iz vrhunskih dela američke detektivske literature kojom je Pinčon neosporno opčinjen. Ovome treba dodati i stavku u vidu nedovoljno fleksibilnog prevoda na srpski jezik. tipski detektivski romanMereno paramaterima za pozna dela velikih autora, Skrivena mana jeste uspelo štivo koje prevashodno pleni vitalnošću i poletom (ipak vremešnog) autora, kao detektivski roman ima šta da ponudi, ako stvari posmatramo iz vizure postmodernog doživljaja kanona, a može da posluži i kao zanimljiv i rečit uzorak iz istorije privatnih života te američke dekade, neosporne dragocene po svet umetnosti i popularne kulture u daleko širem smislu od polaznog.
