Borislav Pekić rođen je 4. februara 1930. godine u Podgorici. Živeo je u Podgorici, Novom Bečeju, Mrkonjić - Gradu, Kninu, Cetinju i Bavaništu u Banatu. Od 1945. godine živeo je u Beogradu, gde je pohađao Treću mušku gimnaziju i maturirao 1948. godine. Od 1948. do 1953. je bio na izdržavanju kazne u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš kao pripadnik SDOJ. Bio je osuđen na petnaest godina strogog zatvora, ali je 1953. godine pomilovan.
Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu Beogradskog univerziteta.
Radio je od 1958. do 1964. godine kao dramaturg i scenarista u filmskoj industriji i bio je autor je brojnih filmova. Prema njegovom tekstu Dan četrnaesti snimljen je film koji je predstavljao Jugoslaviju 1961. godine na filmskom festivalu u Kanu.
Prvi roman, Vreme čuda, objavljuje 1965. godine. Od 1971. godine živeo je i radio u Londonu.
Pekić je već Vremenom čuda izazvao veliko interesovanje široke čitalačke javnosti. Narednim knjigama svrstao se u vodeće i najplodnije jugoslovenske pisce. Nakon prve knjige objavio je portret Hodočašće Arsenija Njegovana (1970) za koji dobija NIN - ovu nagradu za roman godine, novelu Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana (1975), novelu Odbrana i poslednji dani (1977), sotiju Kako upokojiti vampira (Prva nagrada Udruženih izdavača 1977), i roman Zlatno runo, fantasmagoriju u sedam tomova (1978-1986, za koji dobija 1987. Njegoševu nagradu), a koji mnogi smatraju jednim od najznačajnijih savremenih proznih ostvarenja kod nas. Po mišljenju žirija ovaj roman je ušao u izbor deset najboljih romana napisanih od 1982. do 1992. godine. Žanr romanom Besnilo (1983) Pekić je iz istorijske tematike odstupio i sačinio delo sa elementima trilera koji se zbiva na jednom od najvećih svetskih aerodroma – londonskom Hitrou. To je svojevrsna apokaliptična vizija sveta u kojem živimo. Knjiga je doživela je brojna izdanja. Pored Zlatnog runa i Godina koje su pojeli skakavci i ovaj roman je ušao u selekciju deset najboljih romana u srpskoj književnost od 1982. do 1991, po mišljenju čitalaca. I u sledećem objavljenom antropološkom romanu 1999, Pekić je ostao na tragu te negativne, često fantastične utopije (nagrada godine za naučnu fantastiku 1985).
Krajem 1984. godine, u izdanju "Partizanske knjige", izašla su Pekićeva Odabrana dela u 12 knjiga, za koja je dobio nagradu Udruženja književnika Srbije. Časopis Književnost dodeljuje mu 1986. "Povelju" povodom četrdesetogodišnjice izlaženja časopisa. Isto tako, za epos Atlantida (1988), dobija "Goranovu nagradu".
Godine koje su pojeli skakavci (knjiga prva), prema anketi dva beogradska dnevna lista, proglašena je za najbolju knjigu u 1987. godini. Knjiga je u kraćem vremenskom periodu doživela tri izdanja. Drugi tom pod istim naslovom 1989. dobija nagradu za memoarsku prozu "Miloš Crnjanski". Zbirka gotskih priča Novi Jerusalim izdata je 1989. godine. Povelju "Majska rukovanja" za izuzetne stvaralačke rezultate na polju književnosti i kulture dobija 1990. od doma omladine "Budo Tomović" iz Podgorice.
Pisma iz tuđine (1987), Nova pisma iz tuđine (1989, nagrada Sent-Andreje "Jaša Ignjatović") i Poslednja pisma iz tuđine (1991. godišnja nagrada Grafičkog ateljea "Dereta" za najuspešnije izdanje te godine) spadaju u publicistički domen ovog pisca. Esejistička proza, Sentimentalna povest britanskog carstva, objavljena u izdanju BIGZ-a (1992), doživela je tri izdanja. Posthumno je dodeljena počasna nagrada izdavača ovom delu 1993. Potom je BIGZ objavio knjigu Vreme reči (razgovori s Pekićem, priredio Božo Koprivica, 1993.), Odmor od istorije (eseji, priredio Radoslav Bratić, 1993), roman Graditelji (1994.) koji je 1995. godine bio BIGZ-ov bestseler, kao i Rađanje Atlantide (komentari, priredila Ljiljana Pekić, 1996.) takođe bestseler ovog izdavača. Dnevničke zabeleške Skinuto sa trake (izabrao i priredio Predrag Palavestra, 1996), bile su na bestseler listi "Narodne knjige" 1997. godine. Prvi tom komentara za Zlatno Runo pod naslovom U traganju za Zlatnim Runom (priredila Ljiljana Pekić) štampan je 1997. godine.
Pekić je autor oko 30 dramskih dela za pozorište, radio, televiziju, emitovanih i igranih na našim i stranim radio - televizijskim stanicama i pozorišnim scenama. Između ostalih Generali ili srodstvo po oružju (1972; Nagrada za komediju godine na Sterijinom pozorju u Novom Sadu), 186. stepenik – (1982; Prva nagrada Radio Zagreba). Povodom Dana Radio televizije Beograd dodeljena mu je 1987. diploma za osvojenu I nagradu na konkursu u kategoriji radio-dramske emisije. Drami Kako zabavljati gospodina Martina dodeljena je prva nagrada na festivalima u Ohridu i Varni (1990). Sledi godišnja nagrada "Knjeginja Milica" od strane pozorišta u Kruševcu 1991. godine, a novembra 1991. godine dobio je plaketu "Pečat" Narodnog pozorišta u Beogradu za specijalne zasluge.
Dela su mu prevedena na engleski, nemački, francuski, italijanski, španski, holandski, poljski, češki, slovački, mađarski, rumunski, retoromanski, makedonski, slovenački, albanski.
Od 1968. do 1969. bio je član uredništva Književnih novina, a u 1990. učestvuje u uređivanju prvih brojeva obnovljenog opozicionog lista Demokratija, organa Demokratske stranke, čiji je bio jedan od osnivača, potpredsednik i član Glavnog odbora. Bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. godine, član Krunskog saveta, potpredsednik PEN-a. Centar Beograd, član PEN-a Centar London, honorarni komentator srpskohrvatske sekcije Bi-Bi-Sija u Londonu. Bio je član Udruženja književnika Srbije, član Udruženja filmskih i član Udruženja dramskih umetnika Srbije. Posthumno ga je Nj. K. V. prestolonaslednik Aleksandar odlikovao Kraljevskim ordenom dvoglavog belog orla prvog stepena. Septembra 1997. dodeljena mu je Počasna plaketa od strane "Jugoslovenskog festivala Mojkovačke filmske jeseni" povodom 50. godišnjice Jugoslovenskog igranog filma.
Borislav Pekić je preminuo 2. jula 1992. godine u Londonu.
01.01.00
NIN
26.05.2000.
"Skinuto sa trake" Borislav Pekić
Opora i gorka mudrost
"Dnevničke zabeleške i razmišljanja 1954-1983." Borislava Pekića, objavljene pod naslovom "Skinuto sa trake", doživele su nekoliko izdanja, ali retke komentare - vreme je da to, makar i sa zakašnjenjem, ispravimo. Pekićeva knjiga privlačna je najpre zato što pruža uvod u piščevu radionicu - u njoj nalazimo ponekad i sirove dnevničke zapise, čijem uobličavanju pisac nije poklonio mnogo pažnje; u isto vreme i odista blistave delove ne samo refleksivne, što je za Pekića karakteristično, nego i nadasve duhovite - pravi vatromet humorističko-satiričnih efekata.
Pekićeva knjiga podeljena je u pet delova - "Tamo gde loze plaču" (1954-1966), "Tesna vrata" (1966-1971), "Bekstvo na Tibet" (1971-1981), "Marginalije i moralije" (1979) i "Iz zaostavštine" (1928-1983).
O svojoj knjizi - dnevniku pisac kaže: "Izgleda on, nema sumnje, iskidan, konfuzan, nečitak, nedosledan i protivrečan. Ponekad plitak, često lažan. Ukratko - nepotreban. Ali, zar nam i život nije, manje-više, takav?" Retki su pisci - po pravilu oni veliki - koji mogu da ispišu takve reči.
Naravno, te reči govore o kvalitetu Pekićeve sumnje, a ne o kvalitetu njegove knjige. Sve navedene Pekićeve ocene mogu se opravdano preokrenuti. Da to dokažemo. Dovoljno je, na početku, pogledati Pekićeve zapise u prvom delu knjige - o policiji i cenzuri, o sudbini slikara Igora Vasiljeva (nešto kasnije i o Radomiru Reljiću, ali taj je vrsta likovne kritike), o ciganskoj tuberkulozi, i da nas odmah zapljusnu tuga i tragika Pekićevih doživljaja i razmišljanja. A onda obrt - gogoljevski duhovit zapis "Kijevsko leto" o iskustvima i šašavim zbitijima u komunističkom SSSR-u.
U drugom delu knjige, dve opsesije - nastajanje romana o Arseniju Njegovanu (pruža dragocene uvide u piščevu radionicu) i, uporedo s tim, politička opsesija, godina 1968. Nikakvo oduševljenje: Pekić je kao - recimo to uslovno - liberal, s opravdanom skepsom sagledavao levičarske iluzije šezdesetosmaša. Toj temi će se Pekić vratiti i na kraju knjige, produbljujući svoju analizu laži i ropstva prisutnih u polazištu pobune - izvanredni su u tom kontekstu i portreti glavnih intelektualnih junaka "68. - Nikole Miloševića, Ljubomira Tadića, Mihaila Markovića, Dragoljuba Mićunovića... Dobronamerno, kritički tačno. (Najbliži je po shvatanjima u to vreme Pekiću bio Nikola Milošević.) Za drugi deo knjige vezuje se odmah i treći, "Bekstvo na Tibet" posvećen piščevim razmišljanjima i pripremama za romane o graditeljima. Za proučavaoce stvaralačkog procesa to je izvanredno štivo - pokazuje se kako u Pekićevom postupku neviđena akumulacija biva proceđena u jezgrovit književni izraz, koji odiše prividnom lakoćom spoja kod Pekića uvek naglašene refleksije i upečatljivog književnog izraza.
U četvrtom delu knjige, "Marginalije i moralije" opori, gorki, satirični Pekić, građanin, antikomunista, naravno, sav posvećen kritici - ali ne samo totalitarizma, nego, paradoksalno, i građanske klase, beogradske, srpske. Istorija, metafizika, politika ujedinjene u nizu prodornih zapisa. Blistav mali ogled o cenzuri - to bi danas trebalo objaviti u dnevniku televizije, onom usmenom, jer je samo takav preostao... Psihološki pronicljiv i politički poučan zapis o preobraćenicima, o fanatizmu večitom, makar se krio iza različitih predznaka.
Na kraju knjige, i danas aktuelna - malo se toga, nažalost, promenilo - rasprava o vrednosnim orijentacijama naših intelektualaca i pisaca, u rečitom osvetljenju, ponovo dobronamernom, ali kritički sasvim jasnom i odrešitom - precizni portreti Tarasa Kermaunera i Dobrice Ćosića (neuništivi tragovi komunizma čak i u umovima inteligentnih i darovitih ljudi - zarobljeni um). I danas smo, kao da je kod nas vreme stalo, zarobljeni u mreži protivrečnosti koje je Pekić ovde formulisao - između zabluda marksizma i nacionalizma, uz neshvatljivi manjak liberalizma.
Pod skromnim naslovom - "Skinuto sa trake", čitamo ponovo (Pekićeva knjiga spada među one koje neprestano privlače na novo čitanje), pisca s razlogom poznatog po mudrosti, prefinjenom humoru, izuzetnoj analitičnosti. Humor najčešće crn, analitičnost beskompromisna, mudrost opora i gorka.
Aleksandar Ilić
