Skela

12.06.06

„Valjana priča je uvek dobra zato što je nešto u njoj rečeno do najmanje pojedinosti, ali i zato što je taman isto toliko prećutano (...) Rečeno je precizan splet kapilara, vena i arterija... Domaštano je ono važnije – krv koja tuda kola, vri, uzburkava, svuda dopire, snabdeva i moždane ćelije i one ništa manje važne u jagodicama prstiju. Kao u ljubavi...“, napisao je Goran Petrović u svojoj novoj knjizi, zbirci priča „Razlike“ (izdavač „Narodna knjiga“) u kojoj nešto više nego u svojim romanima, kroz umetničku, spisateljsku prizmu propušta svakodnevicu ili tačnije realnost koja nas okružuje.

Govoreći o samom nazivu kaže da on potiče od „igre za oštro oko“ kakvih ima u enigmatskim časopisima, one igre u kojoj na dve, tek naizgled jednake sličice treba naći određen broj razlika: „Bavio sam se razlikama između onoga što život jeste i onoga kako ga mi vidimo ili samo zamišljamo. Recimo, ne morate mnogo tragati da bi u svojoj okolini pronašli višak neuviđavnosti, a manjak ljubavi. Zato bi možda potpuni naslov knjige mogao da glasi ‘Pronađi i zaokruži razlike’.“

Da li je moguće detektovati ili, da kažemo, locirati taj višak neuviđavnosti, a manjak ljubavi?
- Sve se to vidi golim oko. Samo ako želite da vidite. Razlike u nas već odavno nisu samo detalji, to su već čitavi procepi, čitave raseline između onoga što je jeste i onoga što nije ljudsko.

Čemu mi više naginjemo?
- Za mene je važnije pitanje da li imamo svest gde se nalazimo. A mi, u civilizacijskom smislu, sve češće samo žmurimo. Mislimo, nadamo se, da ako razlike tako prenebregnemo, one će same od sebe nestati. Mislimo, nadamo se, da ako u sebe ne gledamo, da razlike ne postoje. Drugačije rečeno, sve više vremena provodimo u zurenju u ekrane naših kompjutera, televizora i mobilnih telefona, mi sve dublje možemo da zavirimo u nevidljive mikrosvetove, te da razaznamo sastojske sastojaka, sve dalje možemo da dopremo očima teleskopa i satelita, okružujemo se sondama, usavršenim bezbedonosnim kamerama, ponovljenim, sve usporenijim snimcima naših uspeha... Ali, suštinski, mi sve čvršće zatvaramo oči. Žmurimo. A to što nam kapci nisu srasli, ne znači da nam nije srasla duša.

Sudeći po vašim pričama, ljubav, prevashodno u širem smislu reči, ipak ima isceliteljsku moć?
- Ne samo ljubav, već i „jednostavnija“ osećanja. Mnogima je već zgaslo to „unutrašnje oko“. Naime, sve manje osećamo i sve manje saosećamo. Možda nije daleko dan kada nas više ništa neće moći uzbuditi. I zato možda nije daleko dan kada nam osećanja više neće biti potrebna. Kao što se kroz milione godina pokazalo da nekim stvorenjima nisu bila potrebna krila ili noge, tako će se evolucija već pobrinuti da nas oslobodi tog „balasta“ emocija.

Kad govorite o razlikama, šta je ključno u svemu tome, šta je ključna razlika?
- Ključno je to što ima previše razlika. Možda nijedna od njih nije sama za sebe presudna i taj se popis od čoveka do čoveka i ugla gledanja razlikuje... Ali, već ih je toliko da će biti lakše „pronaći i zaokružiti sličnosti“.

A u nekom širem, društvenom smislu?
- Sve manje me zanima takozvani širi, društveni smisao. U malom je sadržano mnogo. Društveni smisao je rasut, on je sadržan, odnosno obesmišljen sitnim lažima ili prejakim rečima, on je preprečen svakim automobilom ispuzalim na trotoar ili uprljan svakom bačenom plastičnom bocom. Usput rečeno, nauka je izračunala koliko je mnogo godina potrebno za raspadanje ovog drugog, ali je i za razgrađivanje naših sitnih laži i prejakih reči potrebno da prođe izvesno vreme.

U priči „Ispod tavanice koja se ljuspa“ pišete i o fenomenu navikavanja, navodite da je neophodno nečim, bilo čime, zagovoriti čoveka da bismo mogli razabirati sudbine. Jesmo li navikavanjem pristali na neprihvatljivo, privikli se na zlo, prihvatili tegobu i negativnost kao nešto normalno?
- Jesmo. Mi više ne razlikujemo ono što treba prihvatiti i ono što treba menjati. U prvom slučaju nemamo snagu, u drugom slučaju nemamo hrabrost. A ne uviđamo ni razliku između prvog i drugog.

Ne igraju li veliku ulogu u svemu tome, kako to kažete u priči „Između dva signala“, mediji?
- Nisu mediji ti koji nas kvare nego naš odnos prema medijima. Priča koju pominjete govori o čoveku kome jednog dana nestaje signal kablovske televizije. I, on više ne zna kako da ispuni svoje vreme. Uporno gleda u uključeni aparat, u ekran ispunjen takozvanim snegom. Mi smo božiji kažiprst zamenili palcem. Palcem kojim menjamo programe. I umislili smo da time što menjamo programe nešto menjamo u svojim životima.

Tanja Nježić

09.12.04

Pitanje odnosa dve, u suštini, suprotstavljene oblasti: politike i umetnosti, naša je tema o kojoj razgovaramo sa Goranom Petrovićem, piscem, dobitnikom najprestižnijih književnih nagrada među kojima je i NIN-ova

Do koje mere, u današnje vreme, politika determiniše umetnost?

Sve manje. Politika je izgubila nekadašnje interesovanje za umetnost, pogotovo za one umetnosti koje su okrenute užoj populaciji, a književnost jeste jedna od takvih disciplina. Samo po sebi to nije za lamentiranje, jer kada jedna oblast prestaje da bude interesno polje, tada slabe i manipulativne sile. S druge strane, čast nekima, politika je izgubila svako drugo interesovanje, osim za samu sebe. Kraće rečeno, ona je narcisoidna, u rasponu od latentne do patološke samodopadljivosti. Živi, ona, od sopstvenog odraza u sopstvenom ogledalu (gotovo svaka politika poseduje jedno takvo ogledalce koje se u današnje vreme naziva televizijska stanica). Ona se samoljubivo udešava samo zbog viđenja sa samom sobom, dijalog koji ona vodi pre je monolog, a kako je oholija tako ispoljava više prezrenja prema drugima. Međutim, valja biti iskren te reći da to nije odlika samo ovdašnje politike. Umetnost je prepuna pojedinosti, globalna politika nema vremena da se bavi sitnicama, nema ona kad da prebira da li je ova reč prazna ili punačka, da li je svest iole zrela ili je još lane prozukla, koliko se nešto prirodno podiže a koliko veštački uzgaja - politika se bavi samo krupnim iskazima, opštim utiskom, prosečnim vrednostima, „kvantaškim poslovima”.

Koliko je tekuća politika uticala na Vašu književnost?

Nešto malo više nego što se to primećuje, daleko manje od toga da bi to bio zavisan odnos. Uopšte, veza politike i književnosti mi je uvek ličila na boks-meč. Duel često „namešten”, upriličen pred naivnom publikom, pa i onaj koji je izgubio nije da nije dobro ušićario. Ili, još češće, sukob takav da jedan od učesnika, kada više nema dostojnog protivnika, nikako ne može da se zaustavi, nastavlja da maše i maše rukama sve dok, obnevideo, samog sebe ne utuče. Bivalo je kod nas tako, bivalo je da politika samoj sebi zada drugome namenjen nizak udarac, ali i da književnost samu sebe deklasira... Bivalo je i biće, ali se uzdam da je publika sve manje naivna.

Treba li ugađati dnevnopolitičkoj torturi?

Umetnost ne bi trebalo da ugađa bilo čemu što je dnevno. Umetnost se, poput dnevne politike, ne iscrpljuje objavljivanjem znakova uzvika u dnevnim „vestima”, u „naslovima” i „info-topovima”... Umetnost podrazumeva znakove pitanja... A udružena politika i umetnost mogu da proizvedu, u boljem slučaju, znak čuđenja, kada već nemamo interpunkciju za osećanje mučnine...

Ukoliko to ne učinite, šta se događa?

Događa se sve i svašta. Neko ima obraza da vam trun zamera, to što se za slamku, za reč po reč, držite, ne videći da sam pluta na balvanima od praznoslovlja. Neko bi hteo da žonglirate zanimljivim izjavama, što da ne, pa on se, taj i takav, ceo život bavi prebacivanjem šarenih loptica iz ruke u ruku, pa je sve usavršio, čestitam od srca, nije to lako, usavršio toliko da očas može da prebaci sopstvenu ličnost levo-desno, desno-levo, dok se centar za ravnotežu ne poremeti do večitog naklona. Neko ne razume ništa složenije od partijskog programa, tačka jedan, tačka dva, kraj, zakuska, te gledanja preko ramena sagovorniku, jer možda na prijemu ima nekog važnijeg od onoga ko trenutno stoji pred vama. Neko bi hteo da vam istetovira svuda na svetu važeći bar-kod na čelo, što, inače, obezbeđuje makar šest meseci „trajnu” vizu bez ponižavajućeg čekanja, s velikim šansama da ta viza bude besplatna, označena kao „kulturna razmena”, što vas, opet, čini rado viđenim gostom, najviše u sopstvenim očima. Neko nije siguran da li bi da vam istetovira onaj bar-kod, možda bi se i prihvatio alata da ga „ukuca”, ali vremena su se promenila, mora se propovedati građansko društvo iz svojevremeno nacionalizovanih vila i stanova.

Neko bi radije da pevamo i prangijamo do zore, dok se ne obeznanimo od hiperbola, a i tada možemo jedni druge da „ubijamo” citatima, ko je šta rekao, tačno u 7.54, pre oko sto godina. Neko bi da svi pohađamo stepenovan kurs, početni-tužni, srednje-žalosni i viši-otužni, iz lepog snishođenja (molim da se korektor, mada nam ophođenje jeste slabija strana, uzdrži od menjanja reči snishođenje u ophođenje, nije greška). Neko kaže da se u romanima i pričama mnogo bavim sopstvenim narodom, to je tako dosadno, to je tako „smarajuće”, nije moderno, a i zahteva da nešto, koliko-toliko, upoznaš mimo likovne instalacije zvane „Krug dvojke”. Neko kaže da se malo bavim sopstvenim narodom, a moglo bi biti tako isplativo, ne bi bilo PDV-a, ne bi se znalo gde nam je granica, uostalom, „naših svuda ima”, ceo život možeš da provedeš, kao u „snu”, od Našeg kluba do Našeg kluba. Neko kaže mnogo nabrajaš, nije to za novine, a nema ni novih redova. Neko zamera da nisi sve popisao... A događa se i da vas neko poštuje.

Da li je političko u umetnosti - umetnost?

Nije, osim ako niste, recimo, Dante ili Njegoš. A i tada će, u budućnosti, to naše političko u umetnosti, ti naši mali Gvelfi i Gibelini, biti samo napomena. Onako kako je umetnost danas, prava umetnost, ne ona koja je ovakav ili onakav rezime, samo napomena politike. Napomena, štampana sitnijim slovima, napomena štampana na ovim stranicama, na ovim stranicama za koje mnogi znaju gde se nalaze u „Politici”, pa ih preskaču, obično opljunuvši srednji prst i kažiprst (prste kojima se inače glasa), čitajući sve drugo... Da, umetnost je, prava umetnost, samo mala, malešna, nota, notica, napomena, napomenica... I, upravo obrnuto, umetnost je, mada toliko mala - velika opomena, kaže, na kraju razgovora za naš list, Goran Petrović.

Dušica Milanović

14.05.04 Politika

Izdavačka kuća „Narodna knjiga” objavila je dramski tekst "Skela" Gorana Petrovića, jednog od naših najčitanijih pisaca, dvojezično, na engleskom i srpskom. „Skela” je napisana po pozivu Odbora za obeležavanje dvestote godišnjice Prvog srpskog ustanka i stvaranja moderne srpske države. Nekoliko Petrovićevih dela prevedeno je i objavljeno u inostranstvu, pa je tako „Narodna knjiga” imala još jedan povod za druženje sa novinarima. Reč je o ovih dana objavljenom italijanskom i francuskom prevodu Petrovićevog romana „Sitničarnica kod srećne ruke”, pod nazivom „69 fioka”.

Dramski tekst „Skela” predstavili su Gojko Tešić, urednik ovog izdanja u „Modernoj biblioteci”, kao i urednici „Narodne knjige” Radivoje Mikić i Vasa Pavković, uočavajući u ovoj istorijskoj drami prevashodno simboliku trajnog stvaranja i gradnje, sadržanih u samom jezičkom pamćenju.

- I sam naslov dela je simbol gradnje, a pokazuje da istorijske drame i revolucionarni prevrati istinsku važnost imaju u priči i jeziku.

„U jeziku je izbavljenje”, kaže Jezikoslovac, jedan od glavnih junaka „Skele”. U jezičkom pamćenju ostaju svi belezi, sva dokumenta o nacionalnim usponima i padovima, kao i sve istine - rekao je Gojko Tešić, naglašavajući da pored scenske obrade „Skele”, u režiji Kokana Mladenovića, dramski tekst valja i čitati, kako bi bio dobro shvaćen.

Goran Petrović je ukazao na vremensku višeznačnost svog dela, primetivši da gradnja i sakupljanje još traju.

M. N. V.


Blic
14.05.2004.

Narod pomalo dezorijentisan

Upravo je izašla iz štampe knjiga koja sadrži tekst komada „Skela“ Gorana Petrovića koji je pisan povodom dvesta godina Prvog srpskog ustanka, a izveden u Orašcu 15. februara. Predstavu je, prisetimo se, rediteljski postavio Kokan Mladenović a izveo zbilja veliki broj umetnika. Dramski tekst „Skela“, smatra kritika, je delo čiji je naslov simbol gradnje kako kuće tako i države, a važni istorijski datumi simbolički su predstavljeni. Skela je, takođe ističu kritičari, svojevrsna apoteoza jeziku kao poslednjem utočištu pravih vrednosti a ističe se i činjenica Goranove teze da valja pobediti svoje prošle i buduće poraze. Izdavač „Narodna knjiga“ štampao je dramu dvojezično, na srpskom i engleskom, a tim povodom Goran Petrović je za „Blic“ rekao:

„Vrlo sam zadovoljan kako je tekst izvođen ali sam mislio da je važno da se pojavi i u pisanoj formi iz dva razloga. Prvo, da tekst bude dostupna takozvanom običnom čitaocu a drugo da bi pružio priliku da pročitaju tekst svima koji su ga kritikovali a da ga nisu čitali. Tekst je zapravo metaforičko svedočanstvo;. naravno iz mog ugla. Moj lični utisak u odnosu na tih 200 godina je, poput metafore koja prolazi kroz tekst, da smo mi pomalo dezorjentisan narod.“

Ova promocija bila je i povod da se predoči kako je i Goranov roman „Sitničarnica kod srećne ruke“, ovenčan NIN-ovom i Vitalovom nagradom objavljen na italijanskom jeziku.

T. Nj.