Sitne knjige - o prepisci srpskih pisaca

13.10.07 Politika

Jedan od najuspešnijih prevaranata u srpskoj (i hrvatskoj) književnosti ostaje, nema nikakve sumnje, Vladoje Jugović (1876–1939). Iako je njegovu prevaru otkrio Ilija Ivačković još početkom 20. veka (uz pomoć jednog nemačkog časopisa), Jugović je u „Leksikonu pisaca Jugoslavije” ostao kao najmlađi pisac. Navodno je u sedmoj godini, pod pseudonimom, objavio jednu pripovetku na nemačkom jeziku, da bi u zrelim godinama (1904) to „svoje” delo preradio i objavio na srpskom jeziku, pod pravim imenom.

Ovom smelom ocenom počinje knjiga Milivoja Nenina (1956), istoričara književnosti i kritičara, o prepisci srpskih pisaca „Sitne knjige”, koju je objavio „Dnevnik – novine i časopisi”. U njoj su sabrana neka od pisama koja, kako priređivač kaže, nude „višak značenja”. Na kraju ove „epistolarne čitanke” dat je pregled najvažnijih knjiga pisama, kod nas objavljenih.

Pominjani Jugović zaslužan je za upoznavanje Antuna Gustava Matoša i Milete Jakšića i njihovu prepisku.

Kako pomoći Matošu

Kada je Mileta Jakšić 1899. godine u Kikindi objavio prvu zbirku pesama, poslao ju je, to znamo iz njegovih beležnica, Lazi Kostiću u Sombor, Dučiću u Ženevu i Matošu u Pariz. Matoš u pismu (pisanom ćirilicom), veljače 1900. godine, zahvaljuje Mileti na poslatoj knjizi i moli za malu, makar neznatnu pomoć. (Ili, kako sam Matoš kaže: prosi!)

Da bi pomogao Matošu, M. Jakšić piše pismo Milanu Saviću, uredniku Letopisa Matice srpske: „Matoš je nesumnjiv talenat (ne hvalim ga što on mene hvali) i ja ne znam kako se taj srpsko-hrvatski narod nije pobrinuo da ga spasi od najelementarnije nevolje, koju ni životinje ne poznaju – od gladi! Ako ne primite njegov prilog u Letopis i ako ga ne nagradite – ja ću se vrlo osramotiti, jer je on taj rukopis na moje navaljivanje i uzdajući se na mene poslao Matici Srpskoj”.

Matoš u tom trenutku živi u Parizu.

Da je Jakšićeva molba uslišena vidimo iz pisma koje je Matoš uputio M. Saviću:

„Dragi i poštovani Gospodine,
danas primih mjesto očekivanih 60 kruna – 90 kr. I još ne mogu da se saberem od radosti, da se u času, kada me u domovini zaboravilo, kada mi se ne plaćaju ni štampani radovi, našao dobročinitelj. Da je taj moj dobrotvor Srbin, upravo jedan od elite srpske, može mi kao iskrenom Hrvatu samo laskati i ja se ponosim znakom takvog prijateljstva”.

U tekstu „Slike Alekse Šantića” Miloš Crnjanski je opisao večeri koje je u Mostaru provodio sa starim pesnikom. Aleksa Šantić je umoran (već neveselo piše pesme), a smisao poezije za njega je nepovratno izgubljen. Crnjanski je svojim sumatrizmom odjednom uneo smisao u Šantićevu poeziju: ukazao se kao kratkotrajna, ali velika uteha. Večeri su provodili lepo, iako su mu, piše Crnjanski, „futuristi” bili dosadni.

Ali, svedoči Nenin, ima jedan detalj koji se posebno mora izdvojiti. Šantić je na večernja druženja sa Crnjanskim dolazio rado, no „preneraženo” je (izraz Miloša Crnjanskog) slušao stihove koje mu je Crnjanski čitao. A čitao mu je pesme Rastka Petrovića. Samo bi još jedan pesnik, sluti Nenin, s ogradom da je na terenu nagađanja, slušao pesme Rastka Petrovića sa „većom preneraženošću”, a to je Milan Rakić.

Zahvaljujući Jovanu Pejčiću, danas je poznata pesma Milana Rakića, pronađena u piščevoj zaostavštini, „Balada o srpskoj poeziji”, iz koje donosimo deo:

„Koliko si danas niska!
Umetničkog nema rada,
Stih ti ramlje, ritam strada,
Stoji praznih reči piska,
Mrcvarenih, punih jada:
Mesto „ište”, piše „iska”.
Nacionalno tle sad vlada”.

U svojoj prepisci Milan Rakić i Rastko Petrović nisu mnogo govorili o literaturi. Tu sporenja nema.

Komesar SKZ

Pa slede nova pisma.

Svetislav Stefanović je streljan „zbog saradnje sa okupatorom”, novembra 1944. godine , u oslobođenom Beogradu. Jedna od optužbi je bila da je „nemačko-nedićevski komesar SKZ” (Srpske književne zadruge).

Kada mu je umrla žena Milana, 1931. godine, Stanislav Vinaver mu, između ostalog, poručuje: „A ako zaboravimo sebe: zar nismo tada umanjeni, krnji. Kako savetovati nekome da preboli bol! Ali mislim, savetovati: da ga nosi da ga podnosi kao svoj život, kao sebe sama, da s njim živi kao sa samim sobom”.

Stefanović je uhapšen 22. oktobra 1944. godine.

U njegovom poslednjem pismu, koje je priređivač dobio ljubaznošću Ivane Stefanović, stoji: „Treba mi zimski kaput, 1 ćebe, 1 jastuk, pribor za brijanje i 1 peškir; malo hleba, slanine i 2 kuvana jaja”.

Slično je prošao i Todor Manojlović, takođe član Komesarske uprave SKZ. Uhapšen je i saslušavan. Oduzeta su mu građanska prava, što je značilo život bez bonova i tačkica. Posebno je bolno pismo iz 1950. godine, upućeno Mladenu Leskovcu, u kojem se kaže da će pisati Bošku Petroviću, čim nabavi dopisnicu.

Tek početkom 1951. godine, zahvaljujući upornosti Mladena Leskovca, menja se život Todora Manojlovića i životne neprilike, kako sam kaže, postaju životne prilike.

I prepiske između Stanislava Vinavera i Milana Tokina, kao i između Milana Kašanina i Tihomira Ostojića, predstavljaju onaj „višak značenja” zbog kojeg ovu knjigu, svakako, treba čitati.
Z. Radisavljević