Široko Sargaško more

04.03.07 Danas

U velikom broju prevedenih knjiga koje se svakodnevno objavljuju kod nas, postoji nedvosmislena opasnost da neke vredne i važne ostanu nedovoljno primećene. Jedna od takvih, koja nikako ne bi smela da promakne čitaocima najviših zahteva, svakako je kratak roman Široko Sargaško more Džin Ris, engleske spisateljice sa Dominike. Rođena 1890. na ovom Vindvordskom ostrvu, od oca Velšanina i majke kreolke, ona je sa 16 godina stigla u London, a posle Prvog rata dospela u boemski Pariz gde ju je zapazio čuveni Ford Medoks Ford. Svoj najpoznatiji roman je pisala duže od četvrt veka, zamerajući izdavaču, između ostalog a posle njegovog objavljivanja, dve sitne štamparske greške! Ove i druge podatke naći ćete u opsežnom pogovoru pesnika, kritičara i uspešnog prevodioca vrlo zahtevnog romana Alena Bešića, gde se između ostalog može pročitati i veoma interesantna analiza Širokog Sargaškog mora.
Načinjen kao kratki trodelni roman (oko 150 stranica), od prepletenih ispovesti glavne junakinje Antoanet i njenog supruga, roman Široko Sargaško more se koncentriše na nekoliko bitnih, dramatičnih scena u životu glavne heroine. Tako prvi deo uglavnom ostaje u znaku opisa noćne paljevine porodične kuće Kozvejevih na imanju Kolibri, u složenoj atmosferi odnosa belaca (Engleza) i obojenih (crnaca, kreolaca itd) 1839. na Jamajci. Džin Ris sa mnogo dramaturške umešnosti, Antoanetinim glasom rekonstruiše njeno nesigurno detinjstvo u karipskom raju, odrastanje u senci lude majke, kraj bolesnog brata i očuha koji potcenjuje opasnost od pobune obojenih oslobođenika. Sjajno napisan, u foknerovskom maniru, roman otpočetka maksimalno koristi izabranu poziciju naratorke, čija «podrazumevana» ispovest postepeno otkriva (ali i efektno sakriva) složene porodične veze i odnose u multikulturalnoj sredini. Nesigurna u vlastiti identitet Antoanet, recimo, ovako komentariše udaju majke i u materijalnom pogledu spasonosnu pojavu očuha: U izvesnom smislu bilo nam je bolje pre nego što se pojavio, iako nas je izbavio od bede i siromaštva. Dok u noći gori imanje Kolibri, na kojem je kreolka Antoanet rođena, u njeno sećanje se urezuje i usklik besnih palikuća: - Ama, pogledajte crnog Engleza! Pogledajte bele crnje! Pri kraju prvog dela romana, kroz Antoanetinu ispovest, saznajemo da je i po bekstvu sa Granboa imanja, idući do samostana u kojem se školovala, doživljavala neprijatnosti od dečurlije kojoj je smetala boja njene kože.
Drugi deo romana Široko Sargaško more otvara ispovest njenog supruga, koji se uglavnom bavi neuspelim medenim mesecom, u egzotičnom okružju karipskog sela sa strašnim imenom Masakr, uspomenom na jedan davnašnji pokolj domorodaca. Objašnjavajući nam nesporazume sa ženom čiji su bolesni brat i luda majka u međuvremenu umrli, on kaže: Nisam ja kupio nju, već ona mene, barem ona tako misli. Njegovi nesporazumi sa crnom poslugom, među kojom je i tajanstvena Kristofin, Antoanetina dadilja s Kolibrija i jedina prijateljica, u tropskom raju, lagano rastu, čemu doprinose i pisma koja mu potajno šalje Antoanetin nepriznati polubrat Danijel. Ukratko rečeno, dok se heroina Širokog Sargaškog mora prepušta alkoholu, letargiji i očijukanju sa vudu magijom, a u njenom suprugu sazreva odluka da se hitno moraju udaljiti od Masakra, Antoanetin svetonazor postaje najvidljiviji u priznanju: Samo su magija i snovi istiniti, sve ostalo je laž. U trećem, poentnom delu, junaci romana se sele u Englesku, ali se njihovi nesporazumi produbljuju, što vrhuni ludilom glavne junakinje.
Mada će čitaocima ovi značenjski i smisaoni nivoi romana Džin Ris biti najuočljiviji, ne manje važni su oni koji se tiču (istorije) odnosa imperije i kolonija, odnosno reperkusije (njenih ožiljaka) na nivou svakodnevnog života i najintimnijih ljudskih (međurasnih) odnosa. Dok neki crnci i kreolci ne veruju da Engleska uopšte postoji, sama Antoanet se neprekidno suočava sa pitanjem: Gde je moja domovina, gde pripadam, zašto sam se uopšte rodila. Ukratko rečeno: Džin Ris izuzetno vešto koristi nagoveštaje (ljubavnih prevara, prijateljskih izdaja, svakakvih pa i magijskih podmetanja itd), a njen hronični stilski minimalizam pravo je sredstvo za to.
Ono što, kako kaže Alen Bešić, roman Risove čini dodatno provokativnim, te se oko njega već četiri decenije lome kritičarska i teoretičarska koplja je njegova veza sa Džejn Ejr Šarlote Bronte. Naime, sa ne sasvim izvesnim reperkusijama po njen labavi (psihološki) identitet, suprug će često Antoanet Kozvej nazivati Bertom Mejson, što je i ime jedne marginalne junakinje u romanu Bronteove. Fabulativne spone (ali i motivske, kao i neke druge aktantne), daju, u najmanju ruku, za pravo onima kritičarima koji vođeni izjavama Risove tvrde da je ovaj pozni, bočni nastavak romana Bronteove, svojevrsni odgovor kreolske spisateljice na latentni rasizam klasične engleske romansijerke. Ali, čini mi se, i bez tog «dodatnog» nivoa, Široko Sargaško more je roman koliko interesantan i uzbudljiv za čitanje, toliko i provokativan za profesionalne čitaoce. Delo čija se mračna i bleštava atmosfera pamte u isti mah, i zauvek.

Vasa Pavković