01.01.00
Politika
24.02.2001.
Savremena poezija
Dokazi cudesnog
Još od svoje druge zbirke "Zapisnik sa budenja" (1989), preko "Žive rešetke" (1991), "Strmih prizora" (1994) do najnovije "Sin zemlje", istaknuti novosadski pesnik Vojislav Karanovic (1961) razvija i modifikuje jednu osobenu metaforicku praksu oznacavanja, koja ukršta najmanje dva sloja pesnickog teksta. Prvi je svedocanstvo o lirskoj, nepatvorenoj percepciji sveta - culnom i doživljajnom iskustvu sebe kao neceg što je uslov postojanja ovog prvog. Drugi se odnosi na izvesnu kontrolu, racionalizaciju, odnosno autorefleksivnu dimenziju ne samo pesnickog vec, nacelno, spisateljskog "ja" kao tvorca jednog drugacijeg kosmosa, prevedenog u reci.
Izmedu ova dva sveta, koja se medusobno podsticu, dopunjavaju, razdvajaju, ali jedan bez drugog ne mogu, negde na ivici njihovog dodira, u gotovo nevidljivoj, ali izvesnoj tacki preseka, pomaljaju se konture samog pesnickog glasa koji se krece u tom rasponu od unutra ka spolja, i obratno. U napuklini izmedu doživljajnog i napisanog ostaje jedno neuralgicno, otvoreno pitanje rizika od konacnog uoblicavanja znacenja. Jer to znacenje se upravo pokazuje kao put ka rasipanju, izmicanju, decentriranju "središta pesme", odnosno labave veze izmedu oznacenog i oznacitelja.
Preispitivanje identiteta
Iako, sasvim u duhu postmoderne poetike, Karanovic neprestano ispituje status reci i njenu zavisnost od subjektivnih pesnickih postupaka, pažljivije citanje "Sina zemlje" pokazace izvestan pomak u pristupu ovim temama, koje su na formalno srodan nacin nagoveštene u prethodnoj knjizi "Strmi prizori". Autor oblikuje iskošeni pogled koji upucuje na relativnost, ali i nepobitnost problematicnog prostora imanencije i transcendencije, kao pokušaj da se iz dosledno unutrašnje perspektive opeva ili njihov rascep, podvajanje, ili neka vrsta intuitivnog sraza. U "Sinu zemlje", cini se, naglasak je više pomeren na sami pesnicki subjekt, kao meru jedinstvenog razlikovanja od svega postojeceg. Autorefleksivna i metapoetska tema ukljucene su takode u dramaticno preispitivanje identiteta lirskog subjekta koji oseca da je svet prožet dahom andela cija bešumna krila donose život, smrt, ali i prebivanje na granici razlicitih stvarnosti.
Tri ciklusa zbirke "Dah", "Prašina" i "Narucje vetra" upravo simbolizuju pesnikov napor da se što više približi sebi, u trenu nepatvorenog odnosa prema stvarima. Da s jedne strane uspostavi razliku izmedu sebe i raskošja sveta, da se izopšti i umiri. To ce mu potom omoguciti istancano, precizno i autenticno novo imenovanje sveta, u koji ce se preliti pesnicki subjekt iz pesme, teksta: "Mora se poci iz podnožja, /Puteljcima gde se pod nogom / Rone kamencici. / Ici uskim stazama, sve užim, / Neprohodnim. Probijati se... / Da bi se potom krenulo / Dole, u neki oblik. / Puteljkom, gde se rone / Reci". ("Uspon"). Ili: "Naidu tako dani / Prepustim se potpuno / Stvarima izvan sebe. / Nož za ljuštenje jabuka, zrna / Pirinca rasuta po glatkoj / I sjajnoj ploci stola... / Sve me to prisvoji. Prepustim / Se i pesmi koju pišem, / Ili to bar želim". ("Oprez").
Melanholicna samosvest
Stoga ce u ovoj knjizi verovatno najviše pažnje privuci upravo one pesme koje sadrže neku autopoeticku ispovest, odnosno one koje podsecaju na najbolje pesme tog tipa iz Karanovicevih prethodnih zbirki. Takve su, recimo, "Neskromnost", "Lov", "Sklad", "Citanje poezije", "Brodolom", itd. One ukazuju na ogranicenu, relativnu moc prevodenja obilja sveta u jezikom i telom ograniceni oblik ljudskog postojanja. Melanholicna samosvest potice od nemogucnosti totalnog obuhvata sveta, a trenuci tog "ljubavnickog zagrljaja" izreceni su u vidu molitve zbog prekoracenja granice nemosti. Zbog toga se ljudsko bice svojim jezikom stradanja i patnje, slabosti uprkos govoru, obraca bogu: "I daj mi snage da se ne / Pogordim, zbog radosti, / Tih trenutaka ozarenja, / Kao da sam se sa svetom / Spajao u ljubavnicki / Zagrljaj". I upravo je pesnikov doživljaj legitiman, stvaran, jer je zacet u njemu samom, a ne u apstraktnoj, hladnoj tastaturi pesme kojoj, na kraju, uvek izmakne oznaceno.
Karanoviceva zbirka negde u svom ishodištu, kao i u prethodnim rukopisima, ostavlja otvoreno pitanje apsolutne stvarnosti koja može biti i Poezija i Život: "A nama da bismo opstali, / Možda treba manje stvarnosti. / Nekakva stišanost. / Privremeni zaborav / Onoga / Što je potpuno / Stvarno u ovoj pesmi" ("Pažnja"). U tehnicko-formalnom pogledu "Sin zemlje", pak, upucuje na izvesne nedoumice: ne uvek uspela prelamanja sintaksickih i stihovnih celina, povremeni izbor konvencionalnih stilema i linearnih, simbolicki nedovoljno efektnih opisa. Ipak, najveca vrednost ove zbirke jeste u ponovnoj afirmaciji subjekta u svetu kao nepojmljivom stvoriteljskom cinu, cijoj cudesnosti nije potreban dokaz, vec zapis, uprkos ništavilu.
Bojana STOJANOVIC-PANTOVIC
Politika
23.02.2001.
Zbirka pesama Vojislava Karanovica
O citanju poezije
Knjigu "Sin zemlje" objavila je Srpska književna zadruga, u biblioteci "Savremenik"
U pesmi "O citanju poezije", Vojislav Karanovic kaže: "Treba citati poeziju. / Ako ne zbog drugog, / Tako možeš da osetiš / Da nisi jedini / Izgubljen. Da ima / Onih koji su više / I lepše zalutali / Nego ti".
Pesma se završava recima: "Nesanica se recima / Pripitomljuje. / I manje smeta / Što uvece glavu polažemo / Na jastuk / Kao na giljotinu".
U Srpskoj književnoj zadruzi, o zbirci pesama "Sin zemlje" Vojislava Karanovica (1961), koja je objavljena u biblioteci "Savremenik", govorio je Milosav Tešic.
- Karanovic peva iz prividno smirene pozicije, cija je stišanost i te kako uzburkana: neskladom izmedu božanskih i covecjih nacela, egzistencijalnim strahom, carobnim i zastrašujucim svetom stvari, koliko andeoskim toliko i jezivim prizorima sa covekom u pejzažu, osecanjem ništavila sa zapitanošcu nad samim sobom i smislom pevanja, odnosno o uzaludnosti tog cina - objašnjava Tešic.
Zlata Numanagic je procitala pesme: "Andeo", "Vi, ogolele topole" i "Molitva", a autor naslovnu pesmu "Sin zemlje".
Z. R.
01.01.00
Dnevnik
27.02.2001.
Neprikosnovena vladavina stišanosti
Vojislav Karanovic: ?Sin zemlje?
Piše: Zoran M. Mandic
Pošto se potpisnik ovog teksta po prvi put u svojoj citalackoj karijeri odlucio da prikaže jednu od pesnickih knjiga Vojislava Karanovica (1961) ono što mu je prvo palo na um u okviru te odluke su imena njegovih obožavaoca, kriticara koji se nisu štedeli u ispisivanju i iscrtavanju svojih eufonijskih hvalospeva. Citajuci veliko obilje njihovih komplimenata upucenih ranijim Karanovicevim zbirkama pesama (Tastatura, Zapisnik sa budenja, Živa rešetka i Strmi prizori), dakle pre pojave "Sina zemlje", potpisnik ovog teksta se latio pažljivog citanja istih naslova kako bi njegovo kriticko zapažanje dobilo neophodnu specificnu težinu karakteristicnu za izricanje klasicnog kritickog suda.
U tom išcitavanju skoro i da nije bilo teško uociti osnove i nacela Karanoviceve poetike, odnosno linije kretanja, nastajanja i razvijanja njegovog pesništva koje je na putu za osvajanjem licne autenticne aure insistirajuci išlo za slikama odnosa izmedu karaktera i energije dva sveta: jednog unutrašnjeg koji svaki covek nosi doživljenog u svojoj pojedinacnosti i njenom sopstvu i drugog koji egzistira izvan limesa te unutrašnjosti, spolja i višedimenzionalnom prostoru prirode. Karanovic se u poetickom ispitivanju tog odnosa služi razlicitim formalno-znacenjskim pristupima, od onih koji su se u "Tastaturi" zaklanjali iza ponuda postmodernistickih igrivih trikova na momente i srcano, i culno, i mentalno bliskih Popinoj svesti o poeziji, pa preko takozvanog nadrealistickog pisanja u duhu lirske automatike toka svesti koju karakteriše metafizicka "opstrukcija" slike i njene simbolike - do poniranja u lirski psihologizam iz kojeg je zabrinjavajuce dramaticno kalio (eksploatisao) gradu za jedan liberalniji okvir pesme i njene filozoficne naravi.
Sve te karakteristike Karanoviceve poezije na volšebno tih nacin iznedrile su osobito prijemciv tekstualni šarm koji je gotovo hiptnicki objedinio njegove kriticare i jedan hor promotera i hvalospevaca koji su Karanovica iz knjige u knjigu dizali na pijedastal znacajnog savremenog srpskgo pesnika. Onaj drugi uticajniji hor, nažalost, Karanovica je hvaleci zaobilazio i neke književne nagrade dodelio drugima, ne toliko boljim pesnicima koliko dobrim igracima u cirkusu koji savremenu književnost prati u eposi velepoliticke, intelektualne, kulturne i moralne krize njenog naroda i njihove države.
Poslednja Karanoviceva knjiga pesama pod transparentnim naslovom "Sin zemlje" i te kako posredno metapoeticki govori o toj ružnoj neposrednosti u cijoj "poslasticarnici poezije" i svetlost zapljuskuje otvrdlo cudenje u nama spremnim da uticemo na budenje istine o Karanovicu koji je bice svoje pesme satkao od duha andeoskih pretpostavki, od neprikosnovene vladavine stišanosti. I nenametljivosti kretanja od malog i neznatnog bica imaginacije, tako malog da može da spava i u zrnu maka, gde je skoncentrisan život, a smrt razrešena i laka. Odakle sve stvari izgledaju neznatne imale, da bi se potom krenulo dole u neki oblik, puteljkom gde se rone reci. I upravo to budenje u sebi malom, u duhu njene neznatnosti, kada se pesme ustvari više i ne pišu, iako njihova misao svetluca kao gorka koštica - uspostavlja novo lice Karanoviceve poezije kao nevidljive stubove reci koje izmicu na ruku cim se neka misao za njih uhvati.
Osecanje tog uspostavljanja u Karanovicevim poslednjim pesmama rije, kopa i potkopava sicušni mir koji nas kroz glas prirode vraca nebu sa dušom kao jedinim prostorom u kojem zemlja postoji, kotrlja se i okrece. Recju, u "Sinu zemlje" Vojislava Karanovica distonira osecanje egzistencije pesme sa one strane teksta, u njenoj nenapisanosti, oslobodeno pateticko-utopistickih verovanja da je pesma iznad ništavila. U takvoj vrsti osecanja, kroz koje ošamucena mašta posrce, okrece se i hita, sa svojim sintaksickim i semantickim referadama, nazad na proplanak neskromnosti - Karanovic je situirao nacrte svog poetickog pesimizma zapisujuci da koliko god da krciš, teren prašuma nenapisanog, podjednako velika i zastrašujuca, buja svuda oko nas , ostavljajuci nas cak i bez cula koja pesnike pritiskaju na scenama pesme premetnuta u likove zacina pesme. Taj pesimizam Karanovic je imaginirao u formi poziva na cutanje koje treba da rehabilituje kontraste izmedu ništavnog i nužnog. Izmedu lica kome se cere andeli i šminke na njemu koja pokušava da istakne ono vec do bola naglašeno. Ono, cemu Bog daje snage da se mirno primi predodredena mera patnje cije ozarenje lici na nervaturu lista. Na svetlucanje površine reke i mirise nagomilane ispred tamne pozadine neba gde je sve toliko stvarno da mora biti u pojedincu, u njegovoj slabosti zbog koje mora da govori. Kao podjednako lepe i nestvarne reci. Kao bivstvo u trenutku u kojem drugi ne mogu da te dohvate.
Zato je Karanovicev "Sin zemlje" filozofski sfumato, ozvucena knjiga pesama, knjiga koja je kroz svoje žive rešetke propustila skoro sav mefatizicki pesak da se iskobelja iz klepsidre reci i preseli u privrženost plime i oseka svojih cula. NJihove nadculnosti. I besculnosti. Rezultat su motivi gradeni na iskustvima konstalacija sopstvenog htenja, autenticnog pristupa poeziji, u kojoj sva pitanja ostaju otvorena.
01.01.00
Nin
15.03.2001.
U inat ništavilu
Vojislav Karanovic: "Sin zemlje"
Bogdan A. Popovic
Poeticka stanovišta Vojislava Karanovica (1961) videna su u tradiciji preobraženog moderniteta i, nešto diferenciranije, kao primerno transsimbolisticka. Za novinsku se rubriku podsticajnija cini jedna iz opštih izvedena i konkretizovana odredba. Tihomir Brajovic, naime, drži da Karanovic uznosi "evokativnu moc" jezika - i poezije, dakako - i, u isti mah je, "raskrivajuci njene uslovnosti", dovodi u pitanje. Posredi je, veli, problematicna pesnikova pozicija... Protivrecna je, konfliktna i dramaticna recena pozicija i u novoj, petoj pesnikovoj zbirci, ali smera kakvom-takvom razrešenju. Smirenju, ako hocemo.
Jedna od prvih pesama u zbirci pocinje stihovima "Mora se krenuti od malog/ I neznatnog". Ocigledno je, dakle, da Karanoviceva poeticka nacela nalažu okretanje "detaljima", nijansama i "pojedinostima", "stvarima" u spoljašnjem svetu, koliko i u lirskom subjektu. Pitanje o razlozima okretanja može da se postavi - najverovatnije su u obezvredenim idealima, obesmišljenim epohalnim idejama i planovima, potrošenim velikim temama - ali ono nije odlucujuce. Naprosto zato što se minimalizacija tema ispoljava kao otkrivanje zgusnutog života koji u delovima, u cesticama cak, pulsira podjednakom snagom kao i u celini. Na delu je, pri svemu, integrativni, oblikotvorni postupak koji rezultira koncepcijski "zatvorenim" pesmama izvanrednog lirskog i meditativnog napona. Ako je do evokativne moci pesnickog jezika, ona je nesporna. Presudno je, medutim, pitanje: da li poezija, realizovana u skladu sa ovakvim poetickim stavovima, u stvarnosti potvrduje delotvornost? Pesme su "apstraktne,/Hladne" - konstatuje Karanovic - "U pesmama život/ Ne treperi, cak ni kao list/ U herbarijumu"! Zašto?
U dobro znanim egzistencijalnim okolnostima, stvaralac pesme (humana jedinka, podjednako) neizbežno biva "pometen", "zbunjen", "nesiguran". Ustrojstvo sveta i neumitni zakoni prirode nisu nam naklonjeni: covekova misao je trošna, prolaznosti i ništavilu podložna poput "prošlogodišnjeg lišca". Pesma, najzad, ma koliko krcila u "prašumi nenapisanog", nije drugo do "život preveden u reci". Kako je život samosvojan, cudo kome dokazi nisu potrebni, književnost koja pronalazi dokaze da je "cudesan i neobjašnjiv" nije osobito svrhovita... Cemu onda istrajavanje na stihovima? Vidove protivstavljanja bezizlazu i besmislu - konfliktnost i dramaticnost se stvaralacki tako oživotvoruju - teško je u ovoj zbirci prevideti. Uocavamo ih u mnogim pesmama koje, grupisane u tri ciklusa, funkcionišu autonomno, ali i medusobnim odnosima, pa i kontekstom.
Postupno se povezujuci, zbirku Sin zemlje zapravo premrežuju argumenti u prilog smislenosti bivstvovanja i pevanja: ljubav, snovi, svetlost, "trenuci ozarenja", radost. Da i ne govorimo o duši ciji jedan titraj, "makar ucinjen/tek u inat ništavilu", opravdava naše postojanje i delanje. O "ljudskom licu" koje je uslov da sve u okruženju postane vidljivije... U tom je kontekstu i smirenje protivurecnosti imanentnih pesnickom cinu. Ako i nije život po sebi, i nije sredstvo kojim tragicnu realnost možemo prevladati, poezija je izvesno pojava u nizu ravnopravnih. Svedena na realnu meru, ona je mogucnost kratkotrajnog utocišta i zaborava, nacin solidarisanja sa "izgubljenima" i "zalutalima". Poezija je "izmišljena reka", (ne)stvarna koliko i ostali sadržaji zadanog nam života. I, na kraju, krunski argument koji ne mora biti, i nije, samo Karanovicev: nema opasnosti da ce poetsko tkanje ostati nedovršeno, "Neko ce/ Vec ispušteni deo niti/Prihvatiti". Poezija je nasušna, tokom milenijuma zadovoljavana, potreba covekovog duha.
Karanovicevo pevanje je, u procenama generacijskih kriticara, rangirano manje-više usaglašeno, veoma visoko. Kad je rec o pesnicima koji su se afirmisali tokom devedesetih - i najviše. Peta pesnikova zbirka potvrduje razložnost ovakvog vrednovanja. Ona svedoci da iz "problematicne pozicije" može nastati lirika najvišeg reda. Tacnim se pokazalo mišljenje Mihajla Pantica da je, u Karanovicevom stvaranju, eksperimentalnu fazu, fazu suprotstavljanja tradicionalnim poetikama, smenilo "otopljavanje poetskog glasa". Stvaralacko sazrevanje, dodajmo, alternativu teško da može imati.
