15.04.04
Večne sene i opomene
Zoran Gluščević
Stvarati znači razmicati banalne naslage životne svakidašnjice da bi se otkrilo metafizičko jezgro bitisanja, pa ma kakvo bilo
"Sene i opomene" Tanasija Mladenovića, zbirka izabranih pesama jednog od naših najznačajnijih autora iz druge polovine XX veka, predstavlja nam poeziju kakvu danas teško možemo naći. Toplu i iznad svega iskrenu, buntovnu i srčanu, melanholičnu i metafizičku, punu emocija i bez straha pesnika da kroz stih glasno kaže šta misli i oseća.
Knjiga je objavljena nedavno, povodom godišnjice smrti velikog pesnika, u izdanju Narodne biblioteke Smederevo, a izbor stihova Tanasija Mladenovića napravio je naš ugledni književnik, književni kritičar i esejista Zoran Gluščević koji je, istovremeno, i pisac vrlo inspirativnog predgovora. Sa Zoranom Gluščevićem razgovaramo o poeziji Tanasija Mladenovića, i sudbini ovog pesnika da kritika izbegava da analitično govori o njemu.
Ističete metafizičnost Mladenovićeve poezije kao put kojim je pesnik dosegnuo do najvećih dubina ljudske sudbine. Pritom osluškujete muziku u toj poeziji, kao vrhunac pesničkog doživljaja... Metafizika i muzika, je li to najlepši spoj u umetnosti?
- Pesnik koji se ne suočava sa metafizičkim problemima i ne pokazuje želju da stihovima odredi stav prema osnovnim egzistencijalnim pitanjima i nedoumicama koje posednu čoveka čim počne da traga za smislom života, takav pesnik ostavlja iza sebe veliku duhovnu prazninu u svom stvaranju. Jest da je to traganje skopčano s mukama, teškim iskušenjima i izazovima kojima nije svako dorastao kao i sa turobnim slutnjama ili otkrićima i saznajnim udarima koje ne može svako da podnese. Ali na metafizičku stazu pesnika, kao i svakog stvaraoca, upućuje njegov dar o koji ne sme da se ogluši.
U moru banalnosti
U stihovima Tanasija Mladenovića vidite luk između modernog i tradicije, a posebno ukazujete na emotivnost pesničkog doživljaja. Danas se, izgleda, pesnici stide emocija?
- Emocija je kategorija koju ne izbegavaju samo neki savremeni pesnici iz straha da ne zapadnu u banalnost, sentimentalnost i kič. Pa ceo naš lični i društveni život ispunjen je morem banalnosti ili ispražnjen od svake emocije da za autentične emotivne impulse ostaje malo prostora. Pesnik ne živi u bezvazdušnom prostoru iako njegov senzibilitet nadmašuje njegovu okolinu. Ići ukorak sa vremenom koje ne podstiče emociju lakše je nego stvarati novu emociju ili novi doživljaj sveta ugrađivati u tradicionalne emotivne obrasce. Mladenović je smelo nastavio put svojih prethodnika koristeći melodiku i sliku da efektno izrazi svoj emocionalni svet. Njegove pesme pokazuju da se i tradicionalnim sredstvima mogu iskazati osećanja koja imaju univerzalni kod ali nose i pečat našeg vremena.
Tanasija Mladenovića određujete kao pesnika sa tragičnim osećanjem života. To osećanje progovara iz pesnikovog doživljaja istorije i tradicije, ali ono se nalazi i u odnosu pesnika prema savremenoj istoriji koju je stvarao, ali i kritikovao. Retki su takvi pesnici. Je li i u tome veličina Mladenovićeve poezije?
- Za ovog pesnika karakteristično je da njegovo tragično osećanje nije tematski ni uslovljeno ni ograničeno, ono ima univerzalni antropološki karakter. Čovek je rođen kao tragično biće jer je ceo njegov život, ma koliko velelepan, moćan i dugotrajan, ipak određen metafizičkim ograničenjima koja on ne može da izmeni. Otuda se jedna vrsta metafizičke kobi provlači kroz sve teme ovoga pesnika, pa i one prividno najudaljenije od metafizike kakve su istorijsko iskustvo i savremeni društveni život. I na ovim temama se pokazuje koliko je tragično osećanje koje pesnik iskonski nosi u sebi kao svoje lično ali i opšte prokletstvo, u suštini jedan moćan kreativni modulator uvida u najtajanstvenije zagonetke i najzagonetnije tajne ne samo našeg subjektivnog nego i istorijskog i kolektivnog bitisanja.
Video dalje od mnogih
Oseća se Vaša gorčina prema savremenoj književnoj kritici koja nije adekvatno ni prišla poeziji Tanasija Mladenovića, niti ju je (pre)vrednovala. Koji je razlog tome?
- Dobar deo razloga za to leži u uslovima posleratnog razvoja naše književnosti i odatle vodi poreklo. Sukob modernista i tradicionalista bio je od ogromnog značaja za razbijanje ideoloških okvira koje je komunistička partija nametnula svoj umetnosti, a najviše književnosti. Tanasije Mladenović spadao je, zajedno sa nekolicinom mlađih pisaca, u onu majušnu grupu modernista koji su se borili istovremeno za moderan izraz i za slobodu stvaranja - za razliku od ostalih modernista koje su predvodili predratni nadrealisti i koji su samo predlagali partiji ili oberučke prihvatali "podelu" društvenih obaveza: vi nama pravo na slobodu forme, a mi vas bez pogovora, dakle nekritički, podržavamo u svim političkim odlukama i stavovima. Tasa nije bio čovek toga kova, partija je više dugovala njemu nego on njoj, pa je iskakao iz šeme. Nije čudno što se našao na "tradicionalističkoj" margini, jer nije smatrao ni da istorija počinje sa partijom ni da poezija počinje sa modernizmom i nadrealizmom. Težio je jedinstvu slobode i socijalizma i spajanju tradicionalnog i modernog. Ideološki dirigovana književna kritika to odmah kaštiguje nipodaštavanjem ili prećutkivanjem, a savremena kritika, sem malog po broju, ali velikog po književnom značaju, stvaralaca i kritičara, ne obavlja kako treba ni posao vrednovanja tekuće književne proizvodnje a kamoli da se vraća "unatrag" iako je u pitanju pesnik koji je u mnogim svojim pesmama bio bliži našem vremenu i video dalje od mnogih koji sada žive i stvaraju.
Da li je poema "Atlantik" koju izdvajate ključ za čitanje poezije Tanasija Mladenovića?
S pravom ste naglasili značaj poeme "Atlantik" koja dosad nije privukla pažnju jer, sticajem okolnosti, nije se našla ni u jednoj pesnikovoj zbirci niti u antologijama njegovog pesništva. Ta poema vizionarski definiše suštinu savremenih svetskih procesa iako je napisana pre pola stoleća, u trenutku kad naši društveni i politički teoretičari ni slutili nisu kuda vode ti tokovi. Ona nije samo ključ za razumevanje pesnikove kritičke misli nego i šifra za tumačenje našeg nacionalnog mentaliteta i mnogih zala i nesreća koje su nas snašle.
Anđelka Cvijić
27.07.06 NIN
Metafizika na levici
Sene i opomene, Tanasije Mladenović
Sudbine srpskih pesnika zanimljive su, često koliko i sama njihova poezija, a ponekad i zanimljivije. Gotovo celi nenapisani romani. Laza Kostić, Dis, Crnjanski, pa Drainac ili Miljković, i sve tako redom: stihove tih autora uvek prati i dodatna priča, dajući im makar jednu dimenziju više. Poezija je uvek, ma kako da se uzme, sušta posledica života, neobičnog, neponovljivog, zauvek jedinstvenog. Pa je tako i pesnički opus Tanasija Mladenovića, posthumno prikazan u pregledu “Sene i opomene”, na neki način pesnički rezime pređenog puta, od rane lirske uznesenosti kojoj je svojstvena potreba da se svet u zatečenom poretku menja, preko saznanja o njegovom stvarnom liku i o nemogućnosti njegove suštinske promene, do stoički iskazanog predosećanja zemnog kraja. Ovako data iscela, pregledno i odmereno, a dovoljno obimno, poezija Tanasija Mladenovića, slično kao i u nekolikim ranijim prilikama (“Izabrana dela”, 1995; izbor “Na pragu Milenijuma”, 1998), otvara se, pred mogućim čitaocem, ne samo kao simbolička transpozicija ključnih tačaka pesnikove biografije, sa postojanim metafizičkim akcentima, nego i kao svedočanstvo o jednom vremenu koje sve brže i brže zamiče u istoriju.
Uprkos tome, Mladenovićev status u srpskom pesništvu, ne slučajno, već upravo u duhu priče o zanimljivosti pesničkih sudbina, i dalje je – otvoren. I čini se da će takav zadugo i ostati. Ne bi se, naime, moglo reći da je Mladenović za života bio nepročitan pesnik, naprotiv. Neke njegove pesme (recimo, “Triptihon”) izazivale su, svojevremeno, mahom zarad političke provokativnosti, pažnju šire javnosti, pa i onog njenog dela koji inače ne čita poeziju (a takav je uvek pretežan), i to u doba kada se pažnja pisanjem stihova inače više i nije mogla izazvati, dočim tako. A danas ni tako. Pesnik je nagrađivan, o njegovim pesmama je relativno izdašno i često pisano, u više navrata objavljivani su mu izbori u prestižnim edicijama (uključujući i kolo SKZ), pa ipak ostaje utisak izvesne “nenađenosti mesta” za tog liričara katkad krtog, srezanog, gotovo aritmičnog stiha, ali i, u drugom liku, narativnog pesnika dugog daha koji piše poeme (poput sjajnog “Atlantika”) ili cikluse soneta, čas melanholično melodične, čas u gotovo proznoj, govornoj fakturi. I tako se formirao paradoks koji je markirao Mladenovićevu pesničku figuru: uvek uziman u obzir, pesnik je prećutno mahom izostavljan iz antologijskih izbora modernog srpskog pesništva. Teško da bilo ko može nedvosmisleno odgovoriti zašto je tako, i tu priča o posebnosti pesnikove sudbine iznova oživljava.
E, upravo se za pomenutu nedvosmislenost, za drugu krajnost u izricanju vrednosnog suda, koja se u slučajevima sklapanja sličnih izbora maltene podrazumeva, opredelio nedavno preminuli kritičar Zoran Gluščević, predstavljajući čitaocima svoj, pregledno dat izbor iz Mladenovićeve poezije “Sene i opomene”. Ne obazirući se na uvrežene predstave i ne pitajući se hoće li mu neko prigovoriti pristrasnost i preteranost, Gluščević je odrešito ustvrdio da je Tanasije Mladenović veliki pesnik: „On je (veli Gluščević) kao retko koji naš pesnik uopšte, a među savremenim nijedan mu nije u tom ravan, uspeo da u svom stvaranju združi najbolja pesnička iskustva ranijih generacija sa jednom modernom poetikom.” U kritici poezije, više nego drugde, treba se čuvati generalizacija, ali je ova Gluščevićeva indikativna, jer u izvesnom smislu želi da neutrališe upravo onu rđavu neodređenost prosuđivanja koja je pratila i dalje prati Mladenovićeve pesme. Šteta što je pomnija elaboracija tog stava izostala, ili se zadržala na opštim, lako vidljivim mestima (muzikalnost Mladenovićeva nasuprot melodijske „ispošćenosti” savremenog pesništva, što je, naravno, diskutabilno, i insistiranje na lirskim metafizičkim kvalitetima u aktuelnom verističkom kontekstu, što je, dabome, još diskutabilnije).
Pa ipak, kritički “rez” zna, ponekad, kad mu se posreći ili kada zasluži, da “vrati” pesnika u stvaralački poredak jednog jezika. Ostaje da se vidi da li će tako biti u datom slučaju, kada ni pesnika ni kritičara više nema, i kada su, zajedno sa njima, otišli svi interesi, sve kalkulacije i svi “prateći sadržaji” književnog života, rečju, kada je prestala utakmica taštine. U smislu trajnijeg razrešenja konkretnog, Mladenovićevog pesničkog slučaja može nam od pomoći biti zapažanje Vase Pavkovića, koji je u prikazu “Sena i opomena” (LMS, april 2005) napisao da je Tanasije Mladenović bio „raspet između humanističkog, levičarskog angažmana i želje da u pesništvu dopre do viših, metafizičkih sfera imenovanja”. Ko nađe vremena i prihvati se obimne, na trenutke uznete, na trenutke duboko rezignirane knjige Mladenovićevih stihova, moći će, makar za sebe, jer drugima je danas ionako svejedno, potvrditi da je zaista tako. Ima metafizike i na levici, nego šta: kako god, pesnik je uvek na raspeću.
Mihajlo Pantić
