Semolj zemlja

28.01.06

Plejadi pedest književnika sa prostora bivše Jugoslavije – dobitnika prestižne NIN-ove nagrade kritike, čije je djelo potvrdilo vrijeme, pridružio se i Miro Vuksanović, čiji je najnoviji roman "Semolj zemlja“ proglašen najboljim među objavljenima u prošloj godini na srpskom jeziku. Vuksanović je potpredsjednik Matice srpske i upravnik njene Biblioteke u Novom Sadu, a u svijet književnosti i kulture otisnuo se iz Krnje Jele kod Boana. Tokom tri decenije literarnog „staža“ obezbijedio je visoko mjesto u našoj književnosti, darujući čitaocima dvanaest veoma zapaženih knjiga poezije i proze, za koje je zavrijedio više značajnih priznanja. Za čitaoce „Pobjede“ autor pojašnjava svoje romane o riječima, koji su sasvim novi u književnosti na ovim prostorima.
* Gospodine Vuksanoviću, NIN-ova nagrada je drugo odličje za „Semolj zemlju“, a njena prethodnica "Semolj gora“ pobrala je pet priznanja i nebrojene pohvale književne kritike i čitalaca. Doživjeli ste i simpozijum o tom Vašem romanu, na "Pjesničkoj riječi na izvoru Pive“. O „Semolj gori“ su objavljene i dvije knjige. Iz zabite, kako neko zlurado reče, Krnje Jele, pa u sam vrh naše književnosti. Koja Vas je magistrala tamo odvela? Kakav je pogled sa te visine?- Put kojim idem (još ne znam da li je riječ o magistrali ili stazici za maštanje), i put kojim sam došao gdje sam, ima samo jedno ime: maternji govor. Išao sam za riječima. One su me dovele u srpsku književnost. One su mi pokazale na koja vrata treba da uđem. Ne znam da li sam sišao s visine (krnjojelske) ili sam se, kako kažete, uzdigao. Mislim da sam uvijek na istom mjestu. Pisac mora imati svoju stajnu tačku i odatle promatrati pojave. Bez razlike da li su one ispod njega ili su ga mimoišle u penjanju.

*U vojvođanskoj ravnici ste dugo, a sve svježije oživljavate u zavičaju uveliko zaboravljene riječi, što je naišlo, takoreći, na sveopšte zadovoljstvo čitalaca. Ima, ipak, i onih znalaca proze koji poriču romansijersku odrednicu "Semolj gore“ i "Semolj zemlje“ satkanih od lokalizama "u jednom crnogorskom zabitom kraju“...
- Vidio sam da NIN-ov žiri u obrazloženju pominje žanrovsku romanesknu graničnost Semolj zemlje.I ranije, povodom,Semolj gore napisane u istom ključu, čula su se slična određenja. Međutim, u stotinjak tekstova o tim dvjema knjigama govori se o romanima. I traže sličnosti. Najčešće se pominju Vuk, Dositej, Ljubiša, Andrić, Pavić i Bećković. Po ugledu na izreku da je Ljubiša Njegoš u prozi, rečeno je da sam Bećković u prozi. Ne idu kritičari dalje. Ne zapažaju da se sličnosti semoljskih romana s pomenutim autentičnim piscima završavaju na rečenim, prvim, činjenicama, da je u Semolju drukčije, da je prepoznato moje gledanje na prethodnike, ali ne s namjerom da oponašam.

*O čemu je riječ i šta još nije rečeno?
- Riječ je o novom postupku, o novini, o pronalasku. A to privlači, provocira. Ne ono što je viđeno i pročitano. Drugost traži pažnju. Ja sam, dakle, prvi napisao roman o riječima u srpskom jeziku. Pokazao da su male priče, stotine njih, cijele za sebe, sposobne da stvore cjelinu. I ja sam u oba romana, Gori i Zemlji,semoljskim, dabome, pokazao da ništa nije tako jednako kao riječ i čovjek. Zato dok pišem o riječima, pišem o ljudima. Preciznije, moje semoljske knjige nijesu romani u dosad pročitanim modelima. Oni ne pripadaju dosad poznatom žanru. To kažem bez ustručavanja.

* Kako biste povezali svoje semoljske romane?
- Semolj gora i Semolj zemlja dio su zamišljene trilogije knjiga o riječima, azbučnih, po slovima, po manjim i većim krugovima raspoređenih. Vidim ih kao otegnuti lanac s hiljadama biočuga. U svakom biočugu je priča o drugoj riječi. Samo jedna se ponavlja, a to je riječ semolj. I priča o njoj se ponavlja, s različitom poentom, naravno.
Svaki biočug i svako polje okrugle pričice u njemu samostalni su i povezani istovremeno. Zato ih možemo uzimati kao roman, u celini, i kao posebne oblike, u djelovima. Zato knjige možemo čitati na više načina: redom, po slovima, napreskok, gdje se god otvori, s kraja ka početku...

*Šta se okupilo i kako se sve okupilo u najboljem romanu u 2005. godini?
- Semolj zemlja ima 909 malih krugova, 909 priča o 909 planinskih naziva. Opisana su i istumačena su imena po kojima smo prohodali, kojima smo progovorili, čije smo metafore prve rastumačili, o kojima smo, u svojim kućama, od najbližih, bajke i druga pričanja slušali. Otuda u knjigu stižu i dramatičnost i nostalgija. Kao i uvijek kada se vraćamo na početak, u djetinjstvo, u nekadašnje, u arhajsko. To je najbrži put do sebe i do modernog u kazivanju. Nije paradoks. Tako je. Valja probati.
Nižu se u Semolj zemlji imena malih mjesta, mikrotoponimi. Uzimao sam one koji su od jedne riječi, koji su slikoviti i asocijativni, koji mi otvaraju rečenicu, jasan govor. Pokušavao sam da uhvatim prvu pomisao – ona je često i najbolja – potom je razrađivao, prepravljao, i sve nekoliko puta rukom prepisivao. Malih semoljskih imena nema na mapama, nema ih u knjigama, neka su tek sada nastala (ali ih je teško prepoznati; to smatram velikim uspjehom; to znači da se smišljeno primilo, da je u duhu jezičke tvorbe). Ipak, moram o tome posebno, postojeća imena malih planinskih mjesta nijesu samo semoljska.

*Kakav je postupak primijenjenu tom, očigledno, napornom poslu?
- Pravo kažete. Nije lako u jednoj knjizi okupiti 909 priča o riječima. Pisao sam Semolj zemlju godinama, iskušavajući na desetine pripovjednih modela, da bih razbio monotoniju, da ne bih otišao u manir, u rutinu, u dosadu, da ne bi čitač bio ravnodušan (a to je najgori rezultat pisanja). Mijenjaju se lica, glagolski oblici, sve vrste riječi traže mjesto, smjenjuju se duge i kratke rečenice, pjesme u prozi i male dramske cjeline, sjećanje na ratove i prošlost, govor savremenog i onog što je oko nas. Sve se to smjenjuje iz slova u slovo, nekad brže nekad sporije, jer misli i na ritam cjelosti i na ritam djelića. A nijesam dugo i smišljeno birao riječi, oblike i ostalo. Oni su birali mene. Uvijek s lijepim namjerama.

"Možda se Vaše pripovijedanje ponajmanje "primilo“ u Crnoj Gori iako ste 2000. godine za "Semolj goru“ dobili nagradu "Miroslavljevo jevanđelje“. Čitaoci Vaše knjige traže i čitaju, a ovdašnji izdavači i knjižari nekako ćute...
- Nije se primilo u zvaničnoj, previše glasnoj i neodmjerenoj Crnoj Gori. Mene su tri godine takvi ružili, htjeli su da se odreknem svoje nagrade. Nijesam to uradio onda, kao što neću ni sada. Da se zna. O izdavačima i knjižarima neću. Oni rade svoj posao.

*Vratite nas u svoj literarni zavičaj, u krnjojelski kraj. Kako tamo „rastu riječi“?
- U semoljskom predjelu, planinskom, oko gore, oko izvora, svuda, Semoljani su posijali svoje riječi, odnosno smislili su nazive za svaki kršić, brdašce i potočić. To su radili davno. Ne znamo kada i ne znamo kako. Tajna je svaki nastanak imena. S tim nazivima su živjeli. S njihovim rastom povećavao se i broj imenica.

A potom?
- Kada je stigao put, kada su upalili prve sijalice u kućama, donijeli radio i TV aparate, sve što govori kako je drugdje, Semoljani su počeli da se sele, da odlaze u gradove, naše i inostrane.
Ostavili su sve, kuće, okućnice, česme i korita. Sve su žrtvovali, sve su prinijeli kao žrtvu radi drukčijeg života, radi otimanja samoći. Imena njihovih naselja, visova i rijeka ostala su na mapama, na vojnim najviše, na detaljnim izviđačkim i lingvističkim kartama.
Mala imena, mikrotoponime, niko nije bilježio. Njih su žrtvovali. Osudili su ih na muk, u kameno more ih potopili. Zaturili ih. Zaboravili. Žrtvovali kao da ih nije bilo. Imena sićušnih mjesta u planini su se gasila. Nijesu bila potrebna ni onima koji su ih tvorili, ni onima koji su ih žestoko kaznili.

*Otkuda ovakva priča? Ima li svjedoka?
- Tamo, na žrtvenoj planini rastao je pisac. Pamtio je, bilježio, pitao druge, otvarao rječnike, birao i pravio svoje azbučnike od trideset krugova. Oživio je žrtvovane riječi. Oko tih riječi, oko svojih svjedočenja, napisao je dva semoljska romana o žrtvovanim riječima i imenima. Pisac koji se tako žrtvovao završiće svoju malu ispovijest. Zna da su svuda, u raseljenim planinama, u pustoj ravnici, ostale žrtvovane riječi. I zna da su njegove semoljske knjige mali žrtvenici i mali kameni krstovi nad žrtvovanim riječima.

TRILOGIJA O RIJEČIMA

"Semolj gora“ i "Semolj zemlja“ su romani o riječima, a najavili ste da će završna knjiga te trilogije biti o ljudskim sudbinama. Zašto baš riječ-zemlja-čovjek?
- Namjerio sam da sastavim krug. Riječ je čovjeku prvi znak. Zemlja mu je hrana i vječna kuća. Prema tome, ljudi su u svakom romanu semoljske trilogije. Samo će u trećoj knjizi, u odrednicama, u azbučnom nizu, biti njihova imena. Za kraj sam ostavio takav posao. Razloga ima dva. Prvi, sve počinje i završava se s nama. Drugo, toliko se spodoba nakotilo da skupljanje njihovih naziva mora potrajati. I još: nigdje nije bilo i neće biti mržnje. Naprotiv.

*Koja su imena žrtvovana i gdje su sada?
- Žrtvovana su imena čuka i glavica,lokvina i ždrijela, litica i pećina, kućišta i kolipština, čardišta i pojatina, savardišta. Žrtvovana su imena mjesta gdje je ljuljana kolijevka s crvenim koncima na stručici, riječi koje imenuju široke ploče na kojima su čobani otvarali brašnjenik, gdje su prvi put djeca vidjela vuka. Žrtvovani su čitavi rojevi riječi koje opisuju žetvu srpom, ručnu kosidbu, grablje i vile, raonik u njivi. Žrtvovali su odlaznici i svoja stara imena da bi im nova ljepše pristajala, planinske nazive da bi im urbani život bio taličan, da bi bili zaštićeni. Svaka njihova žrtva imala je smisla i ušla je u nostalgično sjećanje.

Gojko Knežević

25.01.06

Nisam nikoga pitao da li mu je potrebna makar jedna semoljska priča. Arhaične reči su s nama zato što su uspele da se odbrane. Nove reči tek idu u takvu proveru. Postoje lažne tradicije. Kada je krenula priča o "starijem i ljepšem Dubrovniku", pojačala se i priča o najstarijim i nebeskim Srbima. To su zavere avetluka
Književnik Miro Vuksanović dobio je za svoj roman "Semolj zemlja" Ninovu nagradu kritike za roman godine. Ovaj "azbučni roman od 909 planinskih naziva" najbolji je, prema mišljenju Ninovog žirija, zato što "sledinjuje vrline tradicije i prošlosti sa savremenošću i novim poetičkim mogućnostima". Gospodinu Miru Vukasnoviću postavljali smo pitanja pomalo "iz kontre". Nije se naljutio, a nama je bilo zanimljivo.

Koliko mislite da će Vaš roman komunicirati sa generacijom tridesetogodišnjaka i mlađih, i da li Vam je to uopšte bitno?
- Nisam namenski pisac. Ne mislim o čitaocima dok pišem. To nije zdravo za rečenicu. Iščaši se. Ili joj se nešto slično dogodi. Ne zavirujem nikome preko ramena dok mu je otvorena knjiga u rukama. Nisam nikoga pitao da li mu je potrebna makar jedna semoljska priča. Ljudi biraju knjige. Pisci ne biraju čitaoce.

Vuk Karadžić, koga svi sada pominju uz Vaše ime, neko je ko je srpski jezik upravo razigrao onim narodnim, govornim izrazima, da ne kažem "žargonom ulice". Kako to da ga dovode u vezu sa Vama, kada su Vaše reči one koje pokušavate da otrgnete od zaborava, da ih održite na "veštačkom disanju"?
- Svaka generacija ostavlja vlastiti sloj u maternjem govoru. Uvek čovek želi da imenuje stvari i pojave oko sebe. Nekada to čini po modelima, na kalup, a nekada po sličnostima, asocijacijama, slikama... Nije isto Vukovo i naše vreme. Nije nam ni žargon isti. Ali je osnova našeg književnog jezika Vukova. Sve je podignuto na njoj, cela novija srpska književnost. Nema starih i mladih reči. Ima ljudi koji znaju svoj jezik u celini i onih koji svoj jezik znaju u delovima. Arhaične reči su s nama zato što su uspele da se odbrane. Nove reči tek idu u takvu proveru. Možda je njima potrebno "veštačko disanje".

Da li mislite da i tradicija, pa i jezička, može da se izmisli? I da se tom "izmišljenom tradicijom" manipuliše? Svedoci smo toga u poslednjih petnaest godina, svi oni kvaziistoričari sa "učenjima" o "Srbima kao narodu najstarijem".
- Tradicija se ne može smisliti. Ima je, ili je nema. Ali, postoje lažne tradicije. Kada je krenula priča o "starijem i ljepšem Dubrovniku", pojačala se i priča o najstarijim i nebeskim Srbima. To su zavere avetluka. (Objašnjenje za mlade: avetluk je od avetan, a avetan je manit, neznaven, onaj koji ne zna gde je.) Priča o prošlosti nije prošlost. Nikad priča nije kao ono o čemu priča. Tako bismo mogli dugo mudrovati. Kao i oni, dokoni (za mlađe od trideset godina: dokoni su besposleni, neradni, dangubni), koji prave prošlost unazad, koji varaju i sebe i nas.

Zašto neka reč odumre, prestane da se koristi? Da li je to, jednostavno, prirodan proces jezika?
- Ista je sudbina ljudi i reči. Nestaju i obnavljaju se. Dobijaju naslednike. Imaju svoj posed: ljudi oko kuća i u njima, reči oko knjiga i u njima. Jedina razlika je ova - zaboravljenu reč može oživeti dobra književnost, umrlog ne može oživeti nikakva medicina. Ko se drži reči, duže živi. I tako, u krug.

Ima li (dnevne) politike u Vašim knjigama, u "vraćanju arhajskog sloja srpskom jeziku"? Šta tačno mislite kada kažete da je jedna od vaših namera kada pišete i ta "da sastavljate roman kojima ne može nauditi epidemija dukljanitis vulgaris"?
- Dnevne ili bilo kakve političke politike u mojim knjigama nema. Teme su im iz ekološke države. Ne zagađujem svoju literaturu stranačkim i sličnim navijanjima. To je za ono što traje jedan dan. A dijagnozu dukljanitis vulgaris kazao sam u govoru povodom nagrade. Ne u knjizi. Navod u Vašem pitanju kaže: srpskom jeziku kojim pišem, njegovom zdravlju i dugom životu, ne može naškoditi dukljanska teška bolest (v. pod avetluk!) i ne može mu naškoditi dukljanski vulgarni program (v. njihovu azbuku od trideset i tri slova i druga otkrića za povraćanje u Duklju).

Oprostite što Vam diram prezime, a za ćosanje dosta i ovoliko

Poznajete li noviju crnogorsku književnost i mlade pisce (Balša Brković, Ognjen Spahić, Andrej Nikolaidis, Dragan Radulović) koji pokušavaju da u duh Crne Gore unesu modernost, savremenost?
- Dajem Vam odgovore po brojevima (kako su mi se javljali). 1. Nisam čuo deo pitanja u zagradi. 2. Još nisu dela te velike književnosti prevedena na srpski jezik, pa ih nisam čitao. 3. To je dukljanska književnost, jedina na svetu u kojoj su svi pisci živi. 4. To je književnost napisana na nepostojećem jeziku. 5. Sada mi je jasnije kako je Crna Gora postala "dukljanski duh". 6. Pitajte svog prezimenjaka (oprostite što Vam diram prezime). On je dao tvrdo obećanje da će u Vojvodini zavesti crnogorski jezik. Voli čovek da skuplja jezike kao što najstariji živi Dukljanin skuplja prešlice. 7. Za ćosanje (to je: sprdnja, igranje, ismevanje; opet za mlade koji unose to i to), za ćosanje, ponavljam, dosta je i ovoliko.

Tatjana Čanak

22.01.06

Miro Vuksanović ovogodišnji je dobitnik Ninove nagrade za knjigu Semolj zemlja, azbučni roman o 909 planinskih naziva, u izdanju "Filipa Višnjića". Vuksanović je rođen u moračkoj Krnjoj Jeli (Crna Gora) 1944. godine. Školovao se u mestu rođenja, Boanu, Nikšiću i Beogradu gde je diplomirao studije književnosti na Filološkom fakultetu. Objavio je romane Kletva Peka Perkova, Gradišta, Daleko bilo, Točilo, Kućni krug, pripovetke i zapise Gorske oči, Nemušti jezik i Vučji tragovi, i poeme Moračnik i Tamooni. Vuksanović je 2000. godine objavio i azbučni roman u 878 priča o rečima Semolj gora. Srodnosti ovog i romana ovenčanog NIN-ovom nagradom višestruke su i međusobno se dopunjuju jer oni zapravo čine prva dva dela trilogije u nastajanju. Za Semolj zemlju Vuksanović je već dobio nagradu "Laza Kostić", a pre Ninove, njegova dela okitila su se i brojnim drugim priznanjima: Politikinom nagradom, nagradom "Miroslavljevo jevanđelje", Prosvetinom, Oktobarskom, Borbinom nagradom "Oskar Davičo", nagradom Vukove zadužbine za umetnost, nagradom "Svetozar Ćorović", nagradom Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, nagradom "M. Panić Surep", Vukovom nagradom... Upravnik je biblioteke Matice srpske od 1988. Taj posao obavlja i danas kao upravnik sa najdužim stažom u najstarijoj srpskoj biblioteci nacionalnog značaja. Započeo je primenu računara i stvaranje elektronskog kataloga. Danas je elektronski katalog biblioteke Matice srpske najveći u Srbiji, daleko ispred ostalih po broju zapisa. U Akademijinom Rečniku koristi se bogatstvo reči njegovih knjiga. Član je Uređivačkog odbora Srpskog biografskog rečnika. Obradio je 139 ličnosti čija prezimena počinju sa prvih pet slova azbuke.
Razgovor sa Mirom Vuksanovićem za Danas, upriličen u sveopštoj gužvi nakon uručenja nagrade u kojoj su sve želeli da mu čestitaju i priđu, otpočeo je ovako:
"Kada je Ivo Andrić pre četrdeset i više godina dobio Nobelovu nagradu, onda su ga doveli u Studio Beograd, na televiziju, jer onda su sve emisije išle uživo, i uključili su reflektore, spremili sve za snimanje i novinar je seo preko puta, izvadio beležnicu i počeo da mu čita pitanja. Onda je Andrić rekao: "Stanite. Vi ste mene doveli na mesto na kom ja nikad nisam bio i na svoja napisana pitanja čekate od mene gotove odgovore". Međutim, ja nemam nameru da budem Andrić. Izvolite." n Vaša dela ovenčana su brojnim nagradama. Šta među svima njima za Vas znači NIN-ovo priznanje za roman godine?"U svemu postoji neki red. Čovek počinje od nečeg manjeg pa ide ka nečem višem. To bi se sad, pošto je reč o brdovitom predelu o kojem se govori u Semolj zemlji, možda moglo porediti sa izlaskom na neko brdo. Prvi korak bilo bi neko prvo priznanje, prva petica koju dobijete kao đak, pa onda kasnije kao student, pa onda posle kao neki pisac početnik, i onda počinju da dolaze prvo regionalne nagrade, pa onda sve šire i, kako se penjete, dolazite pod vrh ili na sam vrh. Za onog pisca koji piše romane, NIN-ova nagrada jeste izlazak na sami vrh i ja se tako danas i osećam. A ‘ko na brdu ak’ i malo stoji, više vidi no onaj pod brdom".

Šta je "semolj"?
"Semolj postoji kao stvarni pojam. Semolj je jedan prevoj, šuma koja se nalazi južno od mesta gde sam ja rođen. To je pod Sinjajevinom, a ispod Semolja izvire Morača. Tu je, pre tridesetak godina, došao put. Kada dođe put, onda se dešava ono što niko ne očekuje. Onda putem, odnosno, cestom, džadom (mislim na asfalt), više ode nego što putem dođe. U stvari, odu ljudi. Jer, čim vide nešto novo, ljudi se za tim povode i to je sad gotovo nenaseljen predeo. I pošto cesta donosi neke radoznale ljude koji uzimaju ono što niko nije dirao, onda su počeli tu stoletnu goru da seku, redom, do zemlje, bez ikakvog načina, i tako je semolj posečen. I ja sam se, sa ljudima koji su tamo tada bili, bunio, protestovao protiv takvog obračuna sa šumom. Međutim, naravno, to nije pomoglo, sa vlastima se ne može. Ja sam kao dete, dok sam rastao, pošto se tamo ljudi dozivaju, čuo kako neke glasno izgovorene reči odjekuju, kako odlaze u tu goru. A kad je ta gora nestala, onda sam ja poželeo, pošto ne mogu goru da vratim, da vratim one reči koje su davno u tu goru zašle i koje su se tamo nekako ili smrzle ili bile zatvorene nekim šuškorom il’ nekim pločama i ja sam počeo da ih dižem, da otkopavam te reči i donosim ih na svetlo, pa sam onu koja mi se učinila zanimljiva, slikovita, sa više značenja, uneo u svoju knjigu."

Zašto baš 909 planinskih naziva, odnosno, 878 priča o rečima u prethodnoj knjizi Semolj gora?
"Ja pišem po slovima, odabiram reči po slovima od A do Š. Kada čujem neku reč, ukoliko mi se ona "otvori", ukoliko mi se pojavi neko njeno zanimljivo značenje, ja je uključim u taj azbučnik i zabeležim prvu asocijaciju. I onda taj postupak ide redom - pišem po slovima, zaista redom, bez ikakvog preskakanja, i, na kraju, to što sam uradio prebrojim. Tako sam u prvoj knjizi dobio broj 878, a u drugoj 909. Samo jedna reč se ponavlja - to je semolj. Ona je ključna reč u naslovu i ona se među tim odrednicama takođe jedina ponavlja, samo je poenta drukčija." n To su prva dva dela trilogije, a treći?"Sad sam siguran da sam napisao goru i zemlju, ali nisam siguran kako će se zvati treća knjiga, međutim, znam da će je biti. Moram malo da se odmorim od pisanja ove knjige, međutim, pošto je ona završena još pre godinu dana, već mogu da krenem na prikupljanje građe za sledeću. Mislim da će to biti knjiga o ljudima, o ljudskim sudbinama. Imam jednu knjigu, poemu objavljenu pre desetak godina pod naslovom Tamooni u kojoj je 220 naslova, odnosno, imena za Tamonju i 220 za Tamonjega, ravnopravno po polovima, a ti nazivi su podešeni prema izgledu, prema ponašanju, prema načinu govora, prema nekoj osobini tog čoveka. I mislim da ću tako početi da radim. Krenuću upravo od te poeme i razlistaću je u roman." n Semolj gora i Semolj zemlja su romani-rečnici koji ne moraju da se čitaju redom što je izrazito (post)moderno. Istovremeno, oni se bave rečima toliko drevnim, koje nestaju zajedno sa načinom života koji ih je ovaplotio.

Kako je došlo do spoja, pojednostavljeno rečeno, te forme i takvog sadržaja?
"Da bi čovek koji piše i uz to radi neke druge poslove, kao ja, napisao knjigu od 500 stranica, roman koji ima priču koja ima početak i kraj, on mora imati punu koncentraciju sve dok tu knjigu piše. Čitalac takođe mora imati punu koncentraciju dok takvu knjigu čita. U brzini u kojoj živimo, to je gotovo nemoguće. Čak je nepristojno danas ponuditi nekome da čita knjigu od 500 stranica. Šta preostaje? Da se snađemo, da nađemo ključ. Kako, dakle, takvu knjigu učiniti pristupačnom? Sam po sebi javio se rečnički oblik jer ja mislim, i to je istina, to se u teoriji zna i to su i naši pisci i strani pisci i teoretičari govorili, da idealna knjiga jeste u obliku enciklopedije, leksikona, rečnika. I mislim da su rečnici naše najbolje knjige. Pa kad čovek poželi da napiše najbolju knjigu, onda, po prirodi stvari, ide u rečnički oblik."

Vi srpski jezik čuvate i branite i na drugi način - na javnim tribinama. Može li se objasniti potreba da se srpski jezik, koji u svom najlepšem obliku upravo odatle dolazi, brani u Crnoj Gori?
"Ja mislim da se srpski jezik ne brani ni na tribinama, ni u Crnoj Gori ili u Srbiji ili ne znam gde. Srpski jezik se brani sam sobom. Dok god je jedan jezik živ, dok god postoji, dok god se taj jezik bogati, dok god postoje pisci, dobri pisci, jer pisci su čuvari jezika, onda taj jezik ima budućnost. Mislim da to manifestaciono što pominjete i to što se govori na tribinama, skupovima, nekakvim političkim programima ili programima stranaka, nije ni odbrana, ni napad jezika, već politika. Ja nisam čovek koji meša jezik i politiku. Meni je jasno da je jezik za mene, a politika za njih ili, ako hoćete da uzmem onaj naslov svoje knjige koju sam malopre pomenuo, za "tamonjih".

Upravnik ste biblioteke Matice srpske, jedne od najznačajnijih u našoj zemlji, čiji rad je umnogome uznapredovao zahvaljujući između ostalog jednom od najvećih elektronskih kataloga. Kako objašnjavate tu svoju sklonost ka novim tehnologijama, pored ove koju imate za pisanu, i to arhaičnu, reč?
"Vrlo prirodno. Biblioteka Matice srpske je najstarija srpska nacionalna biblioteka. Starija od Narodne biblioteke. Razume se da je Narodna biblioteka centralna nacionalna biblioteka, ali je biblioteka Matice srpske centralno mesto stare i retke, ne samo srpske, nego i knjige na drugim jezicima. I to je biblioteka koja ima najveći elektronski katalog u našoj zemlji. Preko elektronskog kataloga možete dobiti knjigu štampanu u 18. veku. Spojilo se ono tradicionalno, staro sa modernim i pokazalo se da u tom poslu jedno drugome ne smeta, naprotiv. Ako to poredite sa mojim postupkom u semoljskim knjigama, videćete da je to zapravo isto."

Ivana Matijević


Dnevnik
21.01.2006.

Knjige koje ne zastarevaju
Miro Vuksanović, dobitnik NINove nagrade za roman godine

Odmah po izlasku iz štampe (u prošlogodišnjem izdanju “Filipa Višnjića”), roman Mira Vuksanovića “Semolj zemlja”dobio je nagradu “Laza Kostić”. Književna kritika je zabeležila da je ta knjiga “rezultat jednog nesvakidašnjeg lingvističkog napora i gotovo neuporedive romansijerske jezičke koncentracije”. Poštovaoci Vuksanovićevog pera nisu zaboravili da je i prethodni njegov roman-”Semolj gora”(878 priča o rečima, a glavni junak je reč), dobio čak pet domaćih književnih priznanja.

Ovih dana stiglo je i najvažnije-NIN-ova nagrada za najbolji roman objavljen na srpskom jeziku u 2005. godini, kojim je ovenčana “Semolj zemlja” (909 planinskih naziva, a glavni junak je predeo obrastao rečima). Poznati i priznati novosadski književnik, upravnik Biblioteke Matice srpske i potpredsednik MS, potpisuje još pet romana-”Kletva Peka Perkova”, “Gradišta”, “Daleko bilo”, “Točilo” i “Kućni krug”, dve zbirke pripovedaka i zapisa “Gorske oči” i “Nemušti jezik”, poeme “Moračnik” i “Tamooni”.

I kaže kako nema vremena da piše knjige za jedno čitanje, “već da piše obilati roman, u isto takvim nastavcima, koji se može čitati na nekoliko načina, čije male delove, u hiljadama, treba uzimati kao lek ili kao čašicu dobrog pića, po želji”.

Poslednja dva vaša romana,”Semolj gora” i “Semolj zemlja”, pokazuju da je jezik-neiscrpno vrelo, čije dubine još niko nije izmerio , da su mit i stvarnost i te kako povezani. Gde je danas Semolj zemlja, gde su ljudi koji je naseljavaju-pitali smo Mira Vuksanovića?
-Ja sam pisac koji svoju poetiku gradi u jeziku i koji smisao svoje književnosti traži u jeziku- kaže naš sagovornik. - Reč je stožerno mesto u mojoj prozi, koje svojom slikovitošću i svojim značenjima stvara poseban literarni svet. Bavim se istraživanjima u jeziku, ali ne kao lingvista već kao pisac,tako što tražim različita značenja iste reči i pronalazim reči čija su se značenja zagubila ili negde zaturila.

Ustvari, u obema mojim semoljskim knjigama koje ste pomenuli, postoje tri jezička sloja. Prvi je, razume se, Vukov književni srpski jezik, jer moje knjige dolaze otuda gde je Vukovo poreklo. Drugi sloj čine dijalekatski, odnosno lokalni izrazi i reči. Treći sloj jesu reči koje sam ja smislio.

U tom trojstvu treba tražiti i značenja literarnog sveta koji se daje u romanima “Semolj gora” i “Semolj zemlja”.
Vraćanje starini, onom što je arhajsko, što je mitsko, jeste ustvari vraćanje samom sebi. Jer čovek u sebi mora da oseća tu civilizacijsku, vremensku dubinu, jer tako učvršćuje svoje postojanje. Pisac nema drugog načina da to radi, osim osnovnim “alatom” koji mu je dat, a to je reč. Zato za mene reč nije samo sredstvo koje imenuje pojavu ili stvar, već je pre svega nešto što oko sebe širi slike u koncentričnim krugovima.Obično koristim reči koje mi daju mogućnost da prikažem sliku.

Vaša dva povezana naslova, na preko hiljadu stranica, asociraju na roman-reku, kakvih ima u istoriji književnosti. Da li ćete pisati nastavak?
-Pre “Semolj gore” napisao sam i objavio nekoliko knjiga i sada mogu da ih nazovem pripremnim. Smatram da je taj semoljski niz, ustvari moj glavni književni posao. Sigurno će nastati i treći roman, istog obima, ali ne mogu tačno da kažem kakva će mu biti suština. Sada treba da se odmorim.

Pretpostavljam da će čovek i ljudska sudbina biti u centru moje buduće spisateljske pažnje, a biraću slikovite nadimke za ljude. Ako uspem da pronađem tu ogromnu porodicu nadimaka, ali ne pogrdnih i banalnih, već slikovitih- rodiće se i ta treća knjiga.
Posao moram da završim: pet godina sam radio “Semolj goru”, isto toliko “Semolj zemlju”, a nadam se da će za otprilike pet godina biti gotova i treća knjiga.

Na proteklom Beogradskom sajmu knjiga, NIN-ove edicije od po deset nagrađenih, ali i nenagrađenih romana, bile su jedan od izdavačkih poduhvata godine. Znači li to da ćemo uskoro imati i pravu, savremenu romanesknu antologiju?
-Prošle godine sam, za potrebe jednog mog teksta, tragao za podatkom, koliko pesničkih antologija postoji u našoj književnosti. Došao sam do neverovatnog zaključka da je u 20. veku sačinjeno preko dve hiljade antologija stihova, samo na srpskom jeziku. Najrazličitijih žanrovski, tematski, hronološki, a najviše ih je za decu. Postoje brojne antologije pripovedaka, novela, drama.

Antologije romana nema, što je razumljivo, zbog obima i težine posla. NIN-ova nagrada, kao institucija, ide ka tome i priprema nešto što bi moglo biti antologija savremenog romana u srpskoj književnosti. Veoma je inteligentan i dobar poduhvat objavljivanje edicija sa po deset nagrađenih, ali i nenagrađenih romana za proteklih 50 godina.Podeljena su mišljenja koji je od ta dva izbora bolji. Znači, ne mora nagrada da bude merilo vrednosti, ali jeste put ka onome što se zove antologija.Takođe bi bilo zanimljivo saznati, koliko romana je napisano, zato što već preko pola veka postoji NIN-ova nagrada.

Broj se stalno povećava, godišnje se kod nas objavi od stotinu do 150 romana. A u prvom zapisniku iz 1954. godine, piše, između ostalog, da je žiri sa velikom pažnjom pročitao svih 18 romana (podsećam-u onoj velikoj državi).I u tome je zasluga NIN-ovog priznanja veoma velika.

Kod nas je ponuda knjiga izvanredna-i domaćih i prevedenih, kako trivijalne, lake literature, tako i serioznih naslova, književnih klasika. Da li to znači da ovdašnji ljudi vole da čitaju?
-Čitanje je velika tajna. Mi nikada ne znamo koliko ljudi u ovom trenutku negde sedi i čita knjige. Ono što se vodi kao nekakva statistika po bibliotekama i knjižarama, samo je deo prikaza čitalačke stvarnosti. Jer za jednu kupljenu ili pozajmljenu knjigu ne može se utvrditi, prvo- da li će je iko pročitati, da li će to učiniti jedan ili više ljudi.

Biblioteke u Srbiji svake godine dodeljuju nagradu za najčitaniju njigu, ali mi znamo da to nije cela istina, jer su najčitanije knjige one sa spiska školske lektire.Mnogo se čitaju knjige za razbibrigu, takoreći za jednokratnu upotrebu- to je zdravo i dobro i ne treba sprečavati, ali ne treba ni podsticati. Jedan od načina vrednovanja dobre knjige svakako su i književne nagrade. NIN-ovo priznanje utiče i na traženost i na čitanost nagrađenog naslova.Ono što je na dobar način oglašeno, jer to zahteva naše vreme, svakako će naći čitaoce.

Novosađani pišu najbolje romane

NIN-ov žiri već dve godine utvrđuje da Novosađani pišu najbolje romane u srpskoj književnosti- podseća Miro Vuksanović.- Treba biti pravedan pa reći da su u prošloj godini novosadski autori Milica Mićić Dimovska, Franja Petrinović, Laslo Blašković, Đorđe Pisarev i Slobodan Tišma, objavili izvanredne prozne knjige. Sve su se one našle u širem izboru za NIN-ovu nagradu, a jedna-Milice Mićić Dimovske, i u najužem.I sa mnogo drugih argumenata možemo govoriti da je Novi Sad- veliki književni centar.

Pokrovitelj NIN-ove nagrade je “Jubanka”i oni ozbiljno razmišljaju da u svojoj ekspozituri u Novom Sadu otvore šalter za novosadske laureate, da im novčani iznos uručuju ovde. I ta priča potvrđuje doprinos pisaca svom gradu.

Radmila Lotina


Blic
20.01.2006.

Reka koja uvire u život

Juče je u „Aero klubu“ Miru Vuksanoviću za roman „Semolj zemlju“ (izdavač „Filip Višnjić“) svečano uručeno prestižno književno priznanje - Ninova nagrada za roman godine, čiji je sponzor „Jubanka“ članica „Apha bank group“. Petar Pjanović, predsednik žirija, je rekao da su koreni autorove imaginacije više u predanju i zaumlju nego u istoriji, i naveo da je u rukopis romana ugrađen svet predat zaboravu novog doba. „Ali on opstaje u jeziku i pamćenju ove peščane knjige. Jer - ne propada ono što se pamti.“

Miro Vuksanović je govorio o svojoj ideji da vrati u život arhajski sloj srpskog jezika, skrenuo pažnju na to da iz zemlje niču reči, da ne piše knjige za jedno čitanje, govorio kako iskušava romanesknu formu.

A u razgovoru za „Blic“ o svojim semoljskim pričama i danima kaže:
„Moji semoljski dani teku. Postoji semoljska reka, ona se u ovoj knjizi zove Brzar i taj Brzar ima dosta pritoka. Jer, ništa što nema pritoke ne može teći dalje. Odnosno, mora presušiti. Tako da i ja te svoje knjige doživljavam kao neku rečicu koja ima potočiće i izvore koji još nisu presahli, a mislim i nadam se da još dugo neće presahnuti.“

Šta zapravo predstavlja ta semoljska reka, kako uvire u naše male, obične živote?
- Ako pogledamo iz nekog svakodnevnog, realističkog ugla - to je kao i svaka stvar u literaturi. Dakle, postoji nešto što je stvarno, a taj Semolj zaista postoji; ta šuma, taj prevoj odakle izvire reka Morača, mesto gde sam odrastao i koje, naravno, nosim u sebi. Međutim, sve to za literaturu nije važno. Važno je ono drugo, metaforično značenje koje ovako ili onako, kako kažete, uvire u naše živote. Vidite, kad se kaže gora, kad se kaže točilo, to je okamenjeno mesto... gusta trava, gusta magla... onda to ima neke asocijacije u prostoru i vremenu između zemlje i neba. Pomenuću jedan zanimljiv telegram koji sam dobio. Naime, čovek mi želi da posle „Semolj zemlje“ i „Semolj gore“ napišem „Semolj nebo“. Recimo, o tome nisam razmišljao, ali možda je to moguće. U toj priči bi se mogli naći ljudi koji su otišli na nebo, pa ćemo o njima imati knjigu.

Nije li vaša semoljska priča, osim što je vezivno tkivo mitske prošlosti i pomalo maglovite sadašnjosti, i pripovest o nekoj lepšoj strani napora ili tegoba kroz koje čovek nužna mora prolaziti?
- U svakom slučaju. Rekao bih čak najlepša strana napora. U naporima se da sagledati lepota. Mislim da od poniranja u nešto što smo mi odabrali nema lepšeg posla. Naravno, daleko je teže ako je reč o nečijem nalogu ili naređenju.

„Semolj zemlja“, koja obuhvata više od 500 strana, data je u formi rečnika. Smatrate li da tzv. klasični romani ili romani reke nisu bili adekvatan izraz ili...?
- Tako je. Vidite, mi u literaturi zapravo i ne radimo ništa drugo osim što kazujemo ono što je već rečeno. Ali, vredi se truditi onda kada to činimo na drugačiji način. Možemo o tome govoriti na praktičnom i na teorijskom nivo, mada se ja teorijom u tom smislu ne bavim. No, kako god bilo... Ova knjiga ima petsto strana. Danas čovek nema vremena da čita toliko. Pisac ne može da drži koncentraciju i da čuva priču na petsto strana i onda se mora pisati fragmentarno, u delovima, ali tako da se ti delovi mogu uzimati ponaosob. Knjiga se da čitati na više načina, možemo ih nabrajati, ali bolje neka izabere ko kako hoće. U svakom slučaju, ne mora se ići od prve ka zadnjoj, po redu. Inače, mislim da su rečnici najdragocenije knjige koje imamo. Prema tome, nije bilo teško doći do tog rešenja.

Šta najviše volite u „Semolj zemlji“, „Semolj gori“, svojoj semoljskoj reci? Tu formu?
- Forma je forma. Ipak, po vokaciji mi je uvek draža suština. A u mojim semoljskim pričama najbliža mi je nostalgičnost koja ide kroz te knjige i odnos prema onome što je bilo.

Tatjana Nježić


NIN
19.01.2006.

Zemlja obrasla rečima

Proglašavajući najbolji roman na srpskom jeziku objavljen u 2005. godini, Žiri NIN-ove nagrade kritike, u svojoj odluci, saopštava: “Roman Semolj zemlja Mira Vuksanovića sjedinjuje vrline tradicije i prošlosti sa savremenošću i novim poetičkim mogućnostima, što ga izdvaja iz ovogodišnje produkcije.”

Semolj zemlja je prirodni i višestruki srodnik Semolj gore, romana koji je njegovom autoru doneo pregršt priznanja: Nagradu Miroslavljevo jevanđelje, Nagradu Prosvete, Borbinu nagradu za knjigu godine, Nagradu Društva književnika Vojvodine i Nagradu za umetnost Vukove zadužbine. Pri tom, Semolj gora je bila i u najužem izborima za NIN-ovu, Vitalovu i Nagradu “Meša Selimović”.

O ovoj čudesnoj knjizi održan je i simpozijum kritike na manifestaciji Pjesnička riječ na izvoru Pive, posle kojeg je nastala posebna knjiga o knjizi – Knjiga o ’Semolj gori’, koju su priredili Miloš Jevtić i Radovan Popović. A dr Dragan Koprivica napisao je posebnu knjigu Privatni simpozijum o romanu ’Semolj gora’.

Pošto je Semolj zemlja ispisivana istom rukom i istim rukopisom kao i Semolj gora, može se reći da naša najprestižnija književna nagrada, koju je upravo ponela, unapred overava ono sa čime će se mnogi čitaoci tek složiti.

A Miro Vuksanović (1944, moračka Krnja Jela) zna ukus čitalaca. Danas je upravnik Biblioteke i potpredsednik Matice srpske u Novom Sadu.

Gospodine Vuksanoviću, kako NIN-ov žiri primećuje, “daleku izvornost i snagu same zemlje i postojanja, roman čuva i gradi u rečima i jeziku, a uskraćuje u priči i likovima”. Za vas je, dakle, suština u – reči?
- Prepoznato je ono što je u suštini moje knjige Semolj zemlja. Kako se i u samom naslovu kaže, to je jedan predeo koji je određen i imenovan, predeo koji je obrastao imenima. U podnaslovu stoji da je to azbučni roman od 909 planinskih naziva. Taj predeo koji sam odabrao kao osnovu za priču, kao osnovu za roman, on je, u stvari, uslovno rečeno, junak tog romana. Na tom predelu – koji može biti stvaran, a može biti i imaginaran – izrastaju reči, nazivi koji su srodni, koji su delovi jednog istog govora. I sve to je utkano u jedan isti jezik, u srpski jezik.
Na tom predelu žive ljudi čija je sudbina zajednička, ista. I kad se sve to poveže – predeo, imena mesta, govor i sudbina ljudi – onda se dolazi do celine.

Celine kroz jezičke fragmente?
- Upravo tako. Pošto je roman dat u azbučnom rečničkom obliku, može se na prvi pogled učiniti da to ne čini celinu. Ali, kao što ste i sami primetili, pažljivim čitanjem dolazi se do zaključka da nije tako.
Ključna reč za tu moju čitavu priču jeste reč Semolj. Prethodna knjiga, Semolj gora, je priča o rečima. Azbučni roman u 878 priča o rečima. Uzeo sam reč za glavnog junaka. Reč koja govori, koja je živa, reč koja misli, reč koja ume da tuguje i da se raduje... jer ja reč doživljavam kao biće i tako i postupam sa njom. Ja sam pisac čija je poetika u samoj reči.

U Semolj zemlji taj posao, po istom receptu, nastavljate?
- Nastavljam i nadograđujem ga tako što reč spuštam na teren, na prostor gde je porasla. Jedina odrednica, jedini naslov koji se ponavlja među tih 878 plus 909 reči jeste reč Semolj. Razlika je samo u poenti. U Semolj gori se kaže: Semolj je nedorečena gora u kojoj rastu reči, a u Semolj zemlji: Semolj je zemlja iz koje rastu reči.

Reč-ključ?
- Da. Reč za ulazak u semoljske knjige, za ulazak u njihov svet. Pod tom odrednicom, u oba romana, krije se desetak značenja te reči. Ali, svako od tih značenja kazuje da je to nešto veliko, nešto gusto, nešto tamno, nešto kamenito, nešto obraslo gorom, nešto neprohodno, nešto nepoznato, nešto neobično. Jednom je to kameno točilo, jednom velika trava, jednom gusta magla, jednom velika šuma... Ako to svedemo na nešto što je konkretno, na nešto što postoji, onda ću vam kazati da u mom kraju, onamo gde sam rođen i odrastao, postoji gora koja se zove Semolj. Ta gora je na prevoju ispod kojeg izvire Morača. Nalazi se na osojnoj strani. Tu je bukova i jelova šuma. Pošto se Krnja Jela, u kojoj sam rastao, nalazi na severnoj strani, ja sam kao dete slušao kako glasno izgovorene reči – jer tamo se ljudi dozivaju kao i svuda što se dozivaju po planinskim krajevima – u jatima odlaze u tu osojnu, veliku semoljsku goru.
A onda, kada je došla cesta – cestom često više ode, nego što dođe – počeli su, iz kolašinske i šavničke opštine, da nemilice seku stoletnu goru. Zbog toga će se kod mene pojaviti želja da nekako obnovim tu svoju mističnu goru u koju su odlazile one malo poznate reči.

Da je pošumite rečima?
- Prepoznali ste... Kako to nije mogućno uraditi drvećem, jer sada je tamo šipražje, onda je izrasla gora reči. I ta gora se onda proširila po zemlji, sa nazivima iz romana Semolj zemlja... Zaplela je mistično kolo jezika. Jer, taj odlazak u dubinsko, u arhajsko, u staro, u mitsko, jeste nešto što obnavlja ne samo literaturu... To je nešto što obnavlja čoveka, što obnavlja misao, što obnavlja osećanje...

To nije govor samo vašeg kraja, ima tu i imaginacije...
- To je zavičaj Vukovog književnog jezika. Istočnohercegovački govor. Ta činjenica dovoljno govori sama za sebe. A i ljudi koji su pisali o mojim knjigama ističu da je Vukov rečnik neki daleki predak mojih semoljskih knjiga i daleki predak Semolj zemlje. Jer, uspostavlja se veza između onog govora koji ja koristim i onih reči koje je Vuk prikupio. One su iz jednog te istog jezika.
I nije reč o lokalizmima, o rečima koje samo tu postoje. Ako se ko potrudi, pa pogleda po rečnicima i kod drugih pisaca, po drugim predelima srpskim, videće da se te reči javljaju svuda.

Ali, vi posežete i za jezičkim inovacijama, vaša jezička i pripovedačka imaginacija progovorila je na više načina?
- Razume se, ja sam se u Semolj zemlji našao u prilici da ponekad, ako ne i često, stvorim po koju novu reč. Uvek sam uzimao samo jednu reč za naziv planinskog mesta, reč koja širi sliku, reč koja nema samo jedno značenje, onu gde se mogu umnožiti njena značenja. Recimo, ako zamislite kuću u planinskom predelu, i dečaka na vratima te kuće koji posmatra brda i predele oko sebe, onda on u tim predelima, na svakoj čuki, na svakom potočiću, svuda, vidi neko ime. To su reči po kojima je prohodao, reči koje je prve izgovorio, slike koje je prve razumeo. O tim rečima su prve priče koje su istumačene – kako je nešto dobilo ime, kako je nastalo... To su prve bajke koje su tom dečaku došle u svest.
E, iz tog sveta dolazi sve ovo što sam ja doneo u Semolj zemlji. Samo, razume se, sve to je preoblikovano, sve je prošlo kroz jedno književno sito...

Međutim, šta se dogodilo? Dogodilo se da postoje neka slova, kao što je slovo E ili kao što je slovo Nj, gde ima vrlo malo naziva koji počinju sa tim slovom. I onda sam, ali ne samo tada, pokušao da nađem reč koja će se prirodno smestiti u taj jezički majdan, u to bogatstvo, a da se ne prepozna kao nova. I upravo se to dogodilo. Tvorba tih reči je prirodna. Ili, recimo slovo H, koje se tamo ne izgovara. To je jedino slovo koje je u knjizi napisano ekavski. I svaki naziv pod tim slovom je smišljen. Jer, nisam hteo da ostane roman bez svih trideset slova. Svoje knjige pišem ekavski i ijekavski. Ekavski i ijekavski su samo dva krila jednog te istog jezika koji se zove srpski jezik...

Koji vam je bliži izgovor – ekavski ili ijekavski, i kad koji koristite?
- Sasvim prirodno je da se čovek, kada živi u nekoj sredini, prilagodi toj sredini, da bi se lakše sa njom sporazumeo. Prema tome, u Novom Sadu ili u Beogradu ja govorim ekavski. Kada odem svojoj kući u Crnu Goru, onda sa svojima razgovaram ijekavski.
Rekoh, imam knjige na oba naša narečja. Pri tom je odlučujuće na koji način je nešto pogodnije i lakše reći. Ima nešto što je lepše reći na ekavskom, a nešto što je lepše kazati na ijekavskom.
U Semolj gori imam samo jednu izmišljenu reč, sve ostale su stvarne. To je reč ekavo. Razgovaraju njih dvojica i u tom dijalogu jedan će kazati da se njemu ne dopada kad kaže mleko, seno, vreme..., već kad kaže mlijeko, sijeno, vrijeme..., jer mu se onda čini da toga ima više.

Vi ste pisac bez prethodnika, koji nema uzora, sam svoj predak... U Semolj zemlji ste primenili nekoliko pripovedačkih modela...
- Meni je drago ako je tako. U Semolj zemlji primenio sam nekoliko desetina pripovedačkih modela. Negde je priča u prvom licu, negde u drugom licu, negde sa infinitivima, negde je izostavljen pomoćni glagol, negde je u dijalogu, negde je mala dramska forma, negde je pesma u prozi... U knjizi koja ima pet stotina stranica, koja ima 909 delova, pisac se mora čuvati ponavljanja. Ono što je najopasnije za knjigu jeste – da knjiga ne bude dosadna i da ne izaziva ravnodušnost. Ravnodušnost je najgora posledica čitanja.

Naslućujete koliki su ti majdani iz kojih kopate skrajnute i zaboravljene reči?
- Kada se govori o tim pojmovima, starim, zaturenim, zaboravljenim rečima – uslovno rečeno zaboravljenim, jer nikad se ne zna šta je zaboravljeno, jer kao što se vidi, neko uvek pamti – onda pokušavam da od starih reči pišem knjige koje ne zastarevaju. A taj paradoks se lako otkriva, jer su to rečničke knjige. One se mogu čitati na više načina i nisu pisane za jedno čitanje.

Od zastarelih reči pravite knjige koje ne zastarevaju?
- Čovek se uvek vraća sebi, svojim korenima. Ono što je bilo pre njega želi da nekako prenese u svoju savremenost, makar u mašti, makar u slici, makar u jednoj reči. A vraćanje na početak, to je stara razrađena literarna tema, koja je svoj vrhunac u srpskoj književnosti dobila kod Andrića, gde se dosta njegovih likova u dubokoj starosti, pred samu smrt, sećaju svoga detinjstva. Što je čovek stariji, veća je njegova želja da se vrati na početak, da život ponovo počne.

Kako svoj jezički i zavičajni prostor vidite unutar celine srpske kulture?
- Taj govor odlično stoji u srpskom jeziku, kada je reč o književnosti, ako imamo na umu narodnu književnost, pa i sve ono što je kasnije nastajalo. Međutim, ako govorimo o našem vremenu, pribojavam se da moj maternji govor može biti drukčije nazvan. Malo šta se može zloupotrebiti kao jezik. Kao što se zloupotrebljavaju ljudi, tako se zloupotrebljavaju i reči. Čovek i reč su jedno. Moje knjige pokušavaju da to pokažu.

Semolj gora i Semolj zemlja su dva dela zamišljene trilogije. Šta će biti treća knjiga?
- Ne volim da govorim o poslovima koji predstoje, jer nikad čovek ne zna šta će napisati od onoga što je zamislio. Kada počne da piše i kada to počne da sređuje, uvek ispadne nešto drugo. Semoljski niz će se nastaviti i siguran sam da će biti još jedna knjiga. To će biti roman o ljudskim sudbinama, koje su određene njihovim slikovitim i višeznačnim nadimcima. Tako će se zatvoriti semoljski krug. Dakle – gora, zemlja, ljudi.

Počinjete od jedne reči. Ta reč je ujedno i naslov kratke priče o njoj u knjizi. Kako birate reči?
- Kada biram reči za knjigu, najpre po slovima napravim njihov popis. Ako za odabranu reč odmah imam asocijaciju, ako mi se odmah javi ključ za njeno odgonetanje, onda tu reč odmah opisujem. A ukoliko mi se reč ne otvori, onda je izostavljam.
Dakle, mora da postoji između pisca i reči nekakav nečujni savez, neko sporazumevanje koje daje rezultat.

Vi ste uspeli ono što malo kojem piscu pođe za rukom, da zadovoljite i lingviste, i književne kritičare i čitaoce. Kako vaše knjige primaju u vašem zavičaju, gde reč ima veliki odjek?
- Postoji stara izreka da se čovek veže za reč, odnosno da je reč zakon. Nažalost, to više ni tamo nije tako. Promenilo se sve, pa i snaga date reči. Prva reakcija bila je ko će su u knjizi prepoznati. I ukoliko se neko prepozna ili pretpostavi da bi to mogao biti on, onda, razume se, dolaze problemi, koje sam imao naročito na početku.

Gotovo sve moje knjige govore o severnoj Crnoj Gori, o durmitorsko-moračkom predelu, ali nijedna moja knjiga nije objavljena u Crnoj Gori. Ne može se reći da je to posledica odnosa čitalaca prema mojoj literaturi, već je to priča o izdavačkoj i ne znam kakvoj drugoj aktivnosti.

Jovan Janjić


Odluka žirija

Žiri u sastavu Petar Pijanović (predsednik), Aleksandar Jerkov, Ivan Negrišorac, Dušan Marinković i Tihomir Brajović, na svojoj završnoj sednici 18. januara 2006. odlučio je da se NIN-ova nagrada kritike za najbolji roman na srpskom jeziku objavljen u 2005. godini, dodeli Miru Vuksanoviću za roman Semolj zemlja, u izdanju “Filipa Višnjića” iz Beograda.

Posle nekoliko krugova glasanja, u najuži izbor ušli su romani Davida Albaharija Pijavice i Mira Vuksanovića Semolj zemlja. Za roman Davida Albaharija glasali su Tihomir Brajović i Dušan Marinković, a za roman Mira Vuksanovića Aleksandar Jerkov, Ivan Negrišorac i Petar Pijanović, te je žiri odluku doneo većinom glasova.

Delo Mira Vuksanovića deo je jedne veće celine, koju pored nagrađenog romana čini i ranije objavljena Semolj gora. U ovim romanima, koji su na samoj granici romanesknog oblika, specifičnim sredstvima dočaran je jedan svet u iščezavanju. Fragmentarizacija romana, tekst dat kao u kakvom rečniku, pripovedanje svedeno na odrednice i ključne reči imaginarnog i stvarnog zavičaja, sve su to odlike koje određuju “organsku formu” ovog nestajanja. Mitski svet, jedan bivši epski prostor sa arhajskom dubinom, krcat tragičkim simbolima, dakle daleku izvornost i snagu same zemlje i postojanja, roman čuva i gradi u rečima i jeziku, a uskraćuje u priči i likovima. Roman Semolj zemlja Mira Vuksanovića sjedinjuje vrline tradicije i prošlosti sa savremenošću i novim poetičkim mogućnostima, što ga izdvaja iz ovogodišnje produkcije.

Ekskluzivni sponzor Nin-ove nagrade kritike za roman godine je Jubanka, članica Alpha bank group.

U Beogradu, 18. januara 2006. g.
Petar Pijanović (predsednik)
Tihomir Brajović
Aleksandar Jerkov
Dušan Marinković
Ivan Negrišorac

06.03.06 Politika

Azbučni roman o 909 planinskih naziva „Semolj zemlja” Mira Vuksanovića, koji je dobio NIN-ovu nagradu kritike za najbolji roman na srpskom jeziku u 2005. godini, od danas se može naći na kioscima u izdanju „Filipa Višnjića” i „Politike”. Ovaj roman nagrađen je i priznanjima „Laza Kostić” i „Meša Selimović” za knjigu godine.
„Semolj zemlja” je deo veće celine koju pored pomenutog romana čini 2000. godine objavljena „Semolj gora, azbučni roman u 878 priča o riječima” , takođe višestruko nagrađena priznanjima „Miroslavljevo jevanđelje”, zatim „Prosvetinom” i „Borbinom” nagradom, Nagradom Društva književnika Vojvodine i Nagradom za umetnost Vukove zadužbine. Istovremeno, „Semolj gora” je bila u najužem izboru za NIN-ovu i „Vitalovu” nagradu, kao i za nagradu „Meša Selimović”.
Kako je istakao Želidrag Nikčević, književni početak Mira Vuksanovića vezan je za list „Politika”, u kojoj je 1975. godine objavljena i nagrađena njegova priča „Sin”. „ I već tada je, može se reći, počelo slaganje ovog neobičnog azbučnika, koji danas Mira Vuksanovića čini tako izrazitom pojavom naše književnosti”, kaže Nikčević.

Kažu da nema uzvišenijeg osećanja od onog kada čovek doživljava usamljenu zemlju. Kako je nastajalo Vaše viđenje planinske zemlje?
– Kroz razgovor s kamenom. Danima, u sinjavinskom predelu, osluškivao sam kamenu ćutnju. U kamen sam prva slova upisao, gletom ili oštrim čekićem. To je prvo moje objavljivanje imena i drugih reči. Mislio sam da se kamen ne menja, da je uvek isti, da je na nepromenjenoj ploči sedeo neko od mojih askurđela. Pamtim kako sam se razočarao kada su geolozi otegnuto govorili o promenama tla i kamena na njemu. Tada sam razumeo da ništa nije trajno. Planinsku zemlju, semoljsku, svoju, gledao sam i kao vododelnicu iz koje otiču male reke u dva sliva. Moračom u jadranski sliv, a Sominom, potom Pivom i Drinom u crnomorski. Upamtio sam da sa Semolja, iz jezera i načestanih izvora oko njega, otiče ista voda, da se grana, ali da u njoj nema razlike. Sada se tamo oglašavaju drukčije priče, uzaludne

Priroda i reč u Vašoj knjizi su jedno. Kako u mitsko, zatim u istorijsko vreme, a kako u večnost smeštate epskog i planinskog čoveka?
– To činim silaskom na dno reči, na njen početak. Spuštanje u ono što je bilo, stepenasto i postupno, u naše, nije odlazak, nije udaljavanje, kako nevešti misle. Tako se prirodno sastajemo sa sobom. Slojevi jezika, života i zemlje slagani su istovremeno. Mi smo na njihovom vrhu. Hoćemo da povećamo kotu. Kao i naši prethodnici. Svako od nas to čini na svoj način. Bolje je ako tih načina ima više. Pomešano je mitsko i sadašnje u svemu oko nas. Tako je i u semoljskim knjigama. U njima su mali krugovi obnavljanja epskog, mitskog i planinskog. Deo po deo, reč po reč. U kapima koje uporno padaju. U vodi koja šapuće. Koju samo poneko doista razume.

Kažete „u pričama o riječima najviše strada riječ”. Zašto?
– Ako pisac nije ironičan prema ruci koja piše, ako ne ume da se opomene i ustavi na međašu, prvo će izneveriti reč. Žrtvovaće je. Ako bilo ko od nas (kao što slušamo svakodnevno, na poslu, u susretanju, u medijima, na književnim susretima), u raznim prilikama, nagomilava jezikom bez reda i načina, to nije ništa drugo osim – mučenje reči. Kao da ih je čovek stvorio da bi imao kome da veže svilen gajtan. S rečima valja oprezno, lagano, strpljivo. Uvek tako kada hoćemo po načinu koji nas izdvaja. Reči su kao mi. One žive, trpe i nestaju. Čuvajući reči čuvamo sebe. Zato i želimo da trag ostavimo u njima. U knjizi, u kamenu, na kori od drveta, bilo gde.

Kako današnji čovek moračko-durmitorskog kraja doživljava jezik „Semolj zemlje”, kako ljudi iz velikih gradova, a kako mnogi Srbi u dijaspori?
– Moravske, moračke, durmitorske, banatske, pirotske i leskovačke, bosutske i drinske, mačvanske i tamnavske, bilećke i banjalučke, sve reči našeg jezika čine jednu celinu. Svaka je naša bez razlike gde je nikla i koliko je porasla, bez obzira na to koliko ima akcenata, da li je brza ili spora. Svaka nam je potrebna. Svi greše koji ih dele, prebrojavaju i vagaju. Za nas, Srbe, nema od njihovog zajedništva bolje zaštite, bez njih nas neće biti u svetskoj književnosti. Evropsku civilizaciju stvorila je raznolikost. Moramo biti i u njoj i u sebi, u isti mah. Ne smemo zazirati od tuđeg, ali ni od svojeg. To kaže jezik „Semolj zemlje“.

Šta je u „Semolj gori” i „Semolj zemlji” pretežnije, ono lirično „mirisno kao duša koja voli”, zlokobno i epsko „satanovo” ili razgovor u igri?
– U obema knjigama, u malom a na stotine mesta, da bi postalo obilato, u istom ključu, smenjuju se kratke priče urađene na različite načine, pesme u prozi koje su često u samo jednoj rečenici, sićušne drame u oštrom dijalogu, monolozi koji hoće da ne odu u dosadu, mali prozni oblici u kojima ima ljubavi, u kojima nema osvete i mržnje, sve sa igranjem glagolskih oblika, padeža, brojeva i svih vrsta reči. Tamo ništa ne preteže, jer bi da se uravnoteži, da umiri jaje na kantaru.

Bela Hamvaš je rekao da je knjiga najćutljivija, najusamljenija, najmirnija stvarnost sveta...

– Majstorstvo je stvaranje novog reda stvari, pojava i pojmova. Reči na svom mestu čine savršen poredak. U knjigama, u bibliotekama, u razgovoru, svuda. Vuk je o tome na svoj način, jednostavno i tačno, rekao za pisanje pripovedaka: „Treba misliti i riječi namještati”.

Rekli su o „Semolj zemlji”

„Detaljno pretresanje Vuksanovićevog teksta zadatak je koji jezičkim stručnjacima tek predstoji, ukoliko se odluče da precizno u njemu sagledaju sve autorove izražajne poduhvate, oličene u specifičnoj mešavini dijalekatskih datosti, standardnih iskaznih otelotvorenja i lične tvoračke produkcije”, rekla je Milka Ivić. Slavko Gordić je primetio da je Vuksanović Bećković u prozi, a Miroslav Egerić smatra da Vuksanović čini dragocenu uslugu duhovnosti zajednice kojoj pripada. Iz odluke NIN-ovog žirija izdvajamo deo koji ukazuje na to da je u Vuksanovićevim romanima dočaran jedan svet u iščezavanju, za Mihajla Pantića „Semolj zemlja” je rezultat jednog nesvakidašnjeg lingvističkog napora, za Sašu Radojčića ovaj roman je izraz iskonske želje za imenovanjem, a Miloš Petrović smatra da je Miro Vuksanović Vukovu ideju u „Srpskom rječniku” razvio u veliki jezički rudokop.

Marina Vulićević

10.02.06 NIN

Kako to obično biva u slučaju najpoznatijeg domaćeg književnog priznanja, i Vuksanovićev “Azbučni roman o 909 planinskih naziva” postao je nakon osvajanja NIN-ove nagrade predmet posebnog razumevanja koje odmerava njegovu vrednost i reprezentativnost u odnosu na ukupnu romanesknu produkciju, pa i na književnost uopšte. Znatno više nego u slučaju nekih prethodnih laureata, međutim, povodom Semolj zemlje pominju se velike reči i dalekosežne kvalifikacije, koje se kreću od esnafskih procena “da smo suočeni sa činjenicom da o sudbini savremenog srpskog romana ponekad više govore dela koja nisu roman u pravom smislu reči” (I. Negrišorac), pa sve do shvatanja koja zapravo premašuju literaturu, kazujući o tome da Vuksanović “čini dragocenu uslugu duhovnosti zajednice kojoj pripada, jer je opominje na vrhunsku odgovornost prema jeziku kao izvoru svežine i bodrosti celog naroda” (M. Egerić). Postoji, dakle, ako je verovati najažurnijim tumačima, nešto bezmalo sudbinsko i duhovno opominjuće što prosijava iz ove knjige i čini je značajnijom nego što bi se možda na prvi pogled moglo pomisliti.

Ta pretpostavljena značajnost po svemu sudeći počiva pre svega u jeziku i stilu kao najizrazitijim obeležjima onoga o čemu Semolj zemlja kazuje, tolkuje i tek mestimice pripoveda na celih četiri stotine pedeset stranica. Budući da sam autor u pozdravnoj besedi prilikom primanja NIN-ove nagrade, navodeći “svoje namere u pisanju azbučnih semoljskih knjiga”, na prvom mestu označava smeranje “da povrati arhajski sloj, sa ostalim slojevima, srpskog jezika... da od zastarelih reči sastavlja romane koji ne zastarevaju”, neće biti netačno ako se kaže da se radi o sistematski uređenom izrazu jednog novog arhaizma, za koji je potpisnik ovih redova, a povodom celog niza manje ili više slično inspirisanih ostvarenja različitih autora poslednjih godina, već imao priliku da konstatuje kako se odlikuje “pristupom što podrazumeva (o)smišljenu i angažovanu jezičku evokativnost i ‘staromodnost’ u službi aktuelnog integrativno-kulturnog interesa” (NIN br. 2798).

Pomenuti doživljaj značajnosti i izuzetnosti Semolj zemlje zasnovan je, prema tome, znatnim delom na uverenju o gotovo misionarskoj važnosti ovog poduhvata u jeziku, jer, piščevim rečima, “taj odlazak u dubinsko, u arhajsko... jeste nešto što obnavlja ne samo literaturu”. Otuda čitanje Vuksanovićevog “azbučnog romana” kao “roman(a) čiji je junak jezik” (Egerić) u stvari znači (pred)određeno i usmereno čitanje koje njegove reči, rečenice i brojne mikroceline pre svega ostalog razumeva i vrednuje u svetlu pretpostavljene ideje ili obnavljajućeg kulturno-integrativnog interesa. Striktno gledano, radi se o svojevrsnoj ideologiji pisanja i njemu lojalnog čitanja, koja je u osnovi oslonjena na neoromantičarsku zamisao o ponovnoj afirmaciji izvornog i arhajskog u jeziku kao zalogu za pisanje i življenje u savremenosti. Nesporna Vuksanovićeva stilsko-jezička brižljivost i solidnost ukazuju se iz ovog ugla razumevanja kao krunski dokaz kulturno-misionarskog delovanja, onako kao što se i svaki od devet stotina i devet azbučnih delića njegove velike arhajske slagalice ukazuje možda kao nezamenjiva, dragocena “iskopina”, izbavljena od propadanja i pri tom oplemenjena i blistavo uglačana tradiciji vernom maštom i imaginacijom.

Ugao razumevanja koji ne prijanja bezrezervno uz ovu podrazumevanu ideologiju čitanja otkriva, zauzvrat, jednoličnost kao neumitnu posledicu neprestanog i predvidljivog, gotovo ritualnog ponavljanja istog obrasca pisanja, variranog tu i tamo u smenjivanju “leksikoloških” objašnjavanja sažetom naracijom ili pak retorskim dijalogom. Kad pročitate nekoliko stranica Semolj zemlje pročitali ste, drugim rečima, i preostalih četiri stotine i kusur, osim ukoliko zaista ne prihvatate apriorno njeno podrazumevano načelo o bezmalo metafizičkoj unikatnosti baš svake odrednice i pojma, tako srodno rudimentarno epskom porivu za zbrajanjem, katalogizovanjem i pribiranjem kao načinom utvrđivanja i očuvanja jednog velikim delom iščezlog sveta, i uz to praćeno, čini se, nostalgijom za isto tako arhajskim oblikom i poretkom tog sveta. U poređenju s jezičkom imaginacijom i, posebno, začudnom i katkad neuhvatljivom ironijom ranog Bećkovića, koji je najčešće pominjan kao jedan od prethodnika i mogućih inspiratora, Vuksanovićeva fraza pri tome ipak često deluje kao usiljena tamo gde i sama hoće da se vine do nadmoćnosti crpljene iz narodskog humora.

Nije, valja kazati i to, bitno drugačije ni što se tiče poetičkog upliva sa one druge, postmodernističke strane, i već uočene veze Vuksanovićevog “azbučnog romana” s Pavićevim romanesknim “leksikonima”, “ukrštenicama” i sličnim formalnim izumima, a uprkos autorovoj odvažnoj tvrdnji da se radi “o novini, pronalasku”, budući da je on “prvi napisao roman o riječima u srpskom jeziku” (“Pobjeda”, 28. 1). Napisati “roman o riječima”, svedoči čitalačko iskustvo, moguće je onako kao što se piše i roman o Londonu, ili o ćupriji na Drini, ili, najzad, o hazarskoj enigmi, a to znači pre svega prikazivanjem ljudskog delanja i sudbina, ma koliko one bile neobično ili fragmentarno date. Iako ih ima, ljudske sudbine ipak su, nažalost, u drugom ili čak trećem planu Semolj zemlje i sveprisutno-natkriljujućeg, kulturno rekuperativnog interesa, koji predstavlja, čini se, i njenu sadržinu i njenu tek prividno rascepkanu, a u stvari podrazumevano integrativnu formu. Otuda pozivanje na leksikonsku ili “enciklopedijsku paradigmu” ovde možda zaista ima smisla, ali kao ukazivanje na jedan bezmalo doslovno shvaćen koncept i starinski ozbiljan princip sveznajućeg teksta koji obilato i bez “preskakanja” oponaša rečničku literaturu, a ne na superiorno poigravanje perspektivama i granicama znanja, kakvo još od pre dve decenije prepoznajemo kod najboljeg Pavića i još nekih pisaca.

Pa ipak, odlukom većinskog dela ovogodišnjeg žirija NIN-ove nagrade upravo ovaj starinski koncept u mimikrijski osavremenjenom i pomalo već pomodnom ruhu, promovisan je kao uzoran i osobito istaknut u aktuelnoj romanesknoj produkciji. Time je, po svoj prilici, ozvaničen i književni trijumf novog arhaizma kao moguće kulturne “glavne struje” koja oksimoronskim spojem arhajskog i (post)modernog svedoči o tome da i dalje živimo u zemlji čuda u kojoj baš ništa nije nemoguće i do kraja isključeno.

Tihomir Brajović

26.01.06 NIN

Krajem avgusta napuniće se dvadeset godina kako pišem ovu kolumnu “Reč nedelje”. Trudio sam se da naslovu NIN-ovog romana godine ili imenu autora po objavljivanju nagrade posvetim ove redove.

Ovogodišnji laureat Miro Vuksanović (62) svojim nagrađenim romanom “Semolj zemlja” pravi je izazov za rubriku posvećenu jeziku, i to iz više razloga. Dovoljno je reći da se radi o “azbučnom romanu od 909 planinskih naziva” u obliku rečnika. Evo i kolumne u tom obliku:

Semolj i reči. “Semolj je planinska zemlja. Iz nje rastu riječi.” (Citat iz nagrađenog romana.)

Semolj kao reč. “Pod tom odrednicom, u oba romana (prvi roman se zove “Semolj gora”) krije se desetak značenja reči. Ali svako od tih značenja kazuje nešto veliko, nešto gusto, nešto tamno, nešto kamenito, nešto obraslo gorom, nešto neophodno...” (Iz Vuksanovićevog intervjua u prošlom NIN-u.)

Semolj kao geografski pojam: „Semolj postoji kao stvarni pojam. Semolj je jedan prevoj, šuma koja se nalazi južno od mesta gde sam ja rođen. To je pod Sinjajevinom, a ispod Semolja izvire Morača.” (Iz autorovog intervjua u listu “Danas”.)

Reči koje se završavaju na –olj: “šafolj, pištolj, pupolj, vrpolj, pišmolj, gomolj, molj, školj, kukolj, iskolj, pokolj, zakolj, mijolj, zolj, poozdolj, ozgolj, grgolj, šogolj, glagolj...” (Iz “Obratnog rečnika srpskoga jezika” Miroslava Nikolića.) Ja znam još jednu reč sa istim završetkom, a to je svinjokolj, a Vuksanović posvećuje u romanu reči vukokolj jednu svoju jedinicu.

Pokušaj etimologije: Po svemu sudeći, toponim Semolj vodi poreklo od slovenskog korena sem- koji upućuje na crkvenoslovensku reč sem – osoba, koja je sačuvana u ruskoj, poljskoj i bugarskoj reči za porodicu – semja i semejstvo. Isti koren sačuvan je u starim imenima Semidrag, Semislav i Semivir, a od milja Semo ili Semko. Tako da bi Semolj mogao biti prevoj ili šuma u kojoj je nekad davno živeo neki Semo.

Reč kritičara: “Reč je o romanu koji ima dubinski osećaj za rudnik jezičkih mogućnosti nastanjen u životu, koji zna i intuitivno oseća prirodu veze između stvari i reči.” (Miroslav Egerić u tekstu “Roman čiji je junak jezik”, Politika, 21. januar 2006.)

Reč žirija: “Mitski svet, jedan bivši epski prostor sa arhajskom dubinom, krcat tragičnim simbolima, dakle daleku izvornost i snagu same zemlje i postojanja, roman čuva i gradi u rečima i jeziku, a uskraćuje u priči i likovima.”

Jovan Ćirilov

20.01.06 Dnevnik - Novine i časopisi

Idući Vukovim, ali i tragom Stefana Mitrova LJubiše (1824-1878), posebno onog iz Pričanja Vuka Dojčevića, snažno oslonjen na epsku i pripovedačku tradiciju zavičara, Miro Vuksanović (Krnja Jela, 1944) je od svojih ranih radova tražio formu/poetiku u kojoj će moći da spoji staro i novo, kazano i doživljeno, stvarno i moguće. Sve je bilo rešeno kada je pronašao tzv. filološki roman, granični žanr koji je retko prisutan u našoj novijoj književnosti. Začeci tog njegovog zaokreta vidljivi su već u mozaičkom romanu u 446 urokljivih slika, koji je pod naslovom “Daleko bilo” objavljen 1995. godine u izdanju Matice srpske.

A onda je 2000. došla znamenita “Semolj gora” kojom se, konačno, otvorio zlatni majdan i gradnja jedinstvenog sveta i ukletog raja mogla je da počne. Uzimajući reč kao stožerno mesto, arhetipski bunar u kome se ogleda/ prelama mitsko i ovovremeno, epsko i tragično, ocrtava telo i duša jednog predela i njegovog čoveka, Vuksanović je napravio lingvistički podvig i sačinio slavistički spomenik kakav na drugi način, u poeziji, gradi samo Matija Bećković.

“Semolj gora”, i sada “Semolj zemlja”, su jedna/ista knjiga samo sa različitim drugim članom te čudesne sintagme, dva dela celine koja je izrasla na zgarištu/pepelu jednog sveta u nestajanju. Pri svemu tome uspostavljanje novog/osobenog semoljskog kosmosa kreće se od etnoloških do fantazmagorijskih slojeva/slika, ali bez činovničke/zapisivačke prilježnosti i naučne/lingvističke akribije i suvoparnosti. Umetnost reči, što je najkraća definicija za spisateljski zanat, ovde je na delu.

Vuksanović je pisac koji je svaku semoljsku reč upio sa izvora maternjeg jezika, upoznao i proosećao do te mere da je mera dara odredila raspone semantičkih i asocijativnih polja u postavljanju i nadogradnji svake od najpre 878 priča o rečima, a potom romanu o 909 planinskih naziva što “Semolj zemlja” formalno i jeste.

Reči su ovde kameni međaši, živi odlivci čovekovog duha i duše, gotovo neiscrpna mogućnost da se progovori o njihovom kontekstu, slikama koje one šire ako se poseduje koncentracija i imaginacija kakvu poseduje Miro Vuksanović.

I upravo je u tome majstorstvu/umeće nagrađenog pisca i njegovog dela. Bez tog rada jezika i na jeziku, bez saglasja sa poetikom i kasnijeg veštog povezivanje fragmenata ovakav roman o najdubljim/matafizičkim stvarima jednog izuzetnog/zatvorenog sveta/podneblja bio bi običan rečnik idioma, roman bez romana. Umesto jednog glavnog junaka zato je ovde svaka reč glavna, a ni sve ostalo nikada nije sporedno već jednako dobro srezano i prosejano kazano.

Ovo jeste roman sav od reči iz tajnog i privatnog, mitskog i epskog, rečnika i hodnika, trgova i katuna, zdravica i sprovoda, usamljenosti, žeđi za jezikom/trajanjem, sa snažnim prodorima u najdublje leksičke slojeve, ali i sa modernom literarnom strategijom. Vuksanović zna da priča jezgrovite sage, vodi imaginarne dijaloge visokog napona, nepomućene mudrosti i lepote.

Aberdaš, avetluk, bodimica, vujalište, glibać, đapa, zabroć, zlopašica, iščupak, jelište, kosmača, leveri, makulat, namira, njučno, ranjke, sinjavčina, skolećar, surdup, tetrebica, ćulav, udžud, frtaljka, helać, cijepac, šestani, šilježar, jesu neke od retkih reči koje će, i velikom zaslugom Mira Vuksanovića, ostati u pamćenju/knjizi, ali one su i povod da se oko njih isplete novo semantičko polje i naznači duh ovog vremena.

Jedna glava hiljadu jezika, jedna planina jedan jezik. Dok sam na Jeziku, ne može mi niko ništa – veli pisac.
Tako se semoljski krug Vuksanoviću višestruko posrećio i otvorio za nove reči/junake, jedne velike, životne knjige, a naša književnost dobila Semolj kao zaštitni znak, reč koje se već sada prepoznaje/izdvaja i ne samo u romansijerskoj 2005. godini.

Milan Živanović

16.07.05 Dnevnik - Novine i časopisi

Evo me ponovo pred ličnim izlogom/kutijom u koju sabiram sve dobijeno/poklonjeno, ono što traži još jednu priliku za postojanje i kritičku reč. U njemu nema hit pisaca i veštih lovaca na slučajnog čitaoca. Za to su zaduženi, i uvek spremni, neki drugi majstori.

MIRO VUKSANOVIĆ, SEMOLJ ZEMLJA, FILIP VIŠNJIĆ, BEOGRAD, 2005.STR. 467

Da je čisto filološki roman moguć Miro Vuksanović (Krnja Jela, 1944) uveravao nas je više puta. Posle nekoliko izdanja njegove poznate “Semolj gore” (2000) koja je sadržala 878 priča o rečima, sada smo pred već, takođe, nagrađivanom, “Semolj zemljom”. Na sličnom/istom tragu Vu ksanović je napisao azbučni roman o 909 planinskih naziva, veličanstven slavistički spomenik koji je sav od reči iz tajnog i privatnog, čini se, neiscrpnog majdana ovog nesvakidašnjeg lingviste sa pripovedačkim darom i modernom literarnom strategijom. Prodirući u najdublje leksičke slojeve, mitske naslage sačuvane u jeziku, ali i u živom životu i u dragocenim rečnicima, Vuksanović priča jezgrovite sage, vodi imaginarne dijaloge visokog napona i nepomućene mudrosti i lepote.

Aberdaš, avetluk, bodimica, vujalište, glibać, đapa, zabroć, zlopašica, iščupak, jelište, kosmača, leveri, makulat, namira, njučno, ranjke, sinjavčina, skolećar, surdup, tetrebica, ćulav, udžud, frtaljka, helać, cijepac, šestani, šilježar, jesu neke od retkih reči koje će, i velikom zaslugom Mira Vuksanovića, ostati u pamćenju/knjizi, ali one su i povod da se oko njih isplete novo semantičko polje i naznači duh ovog vremena.

- Jedna glava hiljadu jezika, jedna planina jedan jezik. Dok sam na Jeziku, ne može mi niko ništa...

RADIVOJ ŠAJTINAC, PSI VERSA ILI OTIMANJE VAZDUHA, NARODNA KNJIGA, BEOGRAD, 2005. STR. 58

Zrenjaninski tihi pesnik, no samo na prvi pogled/loptu, Radivoj Šajtinac (Zrenjanin, 1949), objavio je svoju desetu knjigu poezije koja je sva od preplitanja citata, biografskih detalja, viđenog u nekom od pesničkih života, ili stvorenog/izmozganog cerebralnom anarhijom. To je krik uduvan u balon, kako bi to rekao njegov pesnički pobratim Vojislav Despotov (1950-2000) kome je, s pravom, posvećena i jedna od centralnih pesama.

Pevajući u autobusu na liniji etnik-kolaps, sa povišenom svešću o gubljenju/propadanju svih vrednosti i humaniteta, Šajtinac nad tim ambisom/provalijom kazuje jasnu reč opomene i intelektualnog protesta. Pri svemu tome složena/raskošna metafora, izbrušena pesnička slika biće njegovi najbolji saveznici i pomagači. Može se nešto i ponoviti, naročito onda kada sve stoji u mestu, ali sa oksimoronskim nabojem i globalnim Servantesom kao zaštitnim znakom. Lozinka je despotovska- samo kurve piju azije, a odziv- pakao rane mladosti.

MAJA ERDELJANIN, NAGLAS, FUTURA, PETROVARADIN, 2005. STR. 238

Novosadska akademska slikarka Maja Erdeljanin (1971) posle niza samostalnih i kolektivnih izložbi smelo se otisnula u literarne vode i objavila svoj prvenac- roman “Naglas”. U njemu ona, uistinu, u deset seansi/sekvenci naglas razmišlja i intrigantno odgovara na pitanja poput ovih: kakvu moć imaju misli, šta čine boje, da li je ulepšana istina laž, šta su to umetnici i kako ih podneti, kako se istorija uvukla među zvezde, zašto muškarci varaju žene, ima li inteligencije u srcu, zašto pravdom ne treba da se bavi čovek, da li je putovanje radost ili muka, gde je prag želje za komunikacijom, šta je stvarnost.

Na tom fonu ona će pokazati bogat inventar pro/življenog, ceo mizanscen viđenog, ali i duboko skrivanu unutrašnju dramu svakog ko je pokušao da povuče svoju crtu, kaže nešto u opštem žagoru i agresivnom metežu. NJeni junaci kao da imaju dva stalna osnovna problema- ljubavi i afirmacije. Ranjivi i preosetljivi oni, na kraju, ponavljaju samo jedno: život je ucmašc.

A šta je ucmašc, naravno, ne zna se.

M. Živanović