Seksualnost i društvo kod pravoslavnih Slovena od X do XVIII veka

12.11.08

Istorija proučavanja seksualnosti nije naročito duga. U poslednjih sto godina seksualnošću su se bavili prvo psiholozi, potom sociolozi i antropolozi, te je na kraju ona postala i predmet istorijskih proučavanja. Dok je u poslednjih nekoliko decenija objavljen veliki broj studija o seksualnosti zapadnoevropskih naroda u srednjem veku, sličnih studija o pravoslavnim slovenskim narodima do skoro uopšte nije bilo. Naime, knjiga Iv Levin Sex and Society in the World of the Orthodox Slavs (objavljena u SAD 1989 g.), jeste prva knjiga koja se bavi tom tematikom. Bugarski prevod objavljen još 1991, ruski 1999, a srpski i makedonski prevod pojavili su se tek nedavno. Na srpski jezik knjigu je prevela Svetlana Samurović, a objavila ju je izdavačka kuća Karpos. Ova još uvek neafirmisana izdavačka kuća opredelila se za objavljivanje prevoda naučnih monografija, koja mogu biti zanimljiva i široj čitalačkoj publici.
Ruski, bugarski i srpski srednjovekovni spisi sadrže mnogo podataka o seksualnom životu i seksualnim shvatanjima tih naroda u srednjem veku, te su oni poslužili kao osnova za ovu studiju. O korišćenim izvorima govori se u obimnom Uvodu, a u Predgovoru srpskom izdanju, koje je autorka napisala na poziv urednika D. Aničića, ukazuje se na još neke izvore koji bi bili vrlo korisni (medicinski spisi, bajalice, pripovesti o čudima svetaca), ali ih Levinova nije koristila, budući da za njih nije znala u vreme pisanja ove knjige. Levinova je najviše koristila crkvene kanone, svetovne zakone i poučne priče iz žitija svetih i svetootačkih spisa – kanoni i zakoni imali su za cilj da kazne već počinjen greh, dok su poučne priče služile da ljude od njega odvrate. Stoga, većina podataka o seksualnom ponašanju i seksualnim shvatanjima pravoslavnih slovenskih naroda sačuvana je zahvaljujući potrebi društva da reguliše seksualno ponašanje i da nametne sprovođenje propisanih seksualnih normi.
Pri proučavanju navedenih izvora, postavlja se pitanje: da li oni zaista prikazuju društvenu stvarnost ili su samo odraz pravne teorije i ideoloških načela koja su u društvu tada vladali? Kao što to sugeriše naslov knjige, cilj Levinove je bio da istraži seksualnost u društvenom kontekstu, a ne da proučava norme koje su crkva i država pokušavali da nametnu. Jedini sačuvani spisi koji vrlo realistično govore o porodičnom, bračnom i seksualnom životu jesu beleške sa sudskih procesa. Međutim, ti izvori sačuvani su samo u Rusiji, a najraniji potiču tek s kraja XVI veka. Vrlo dragoceni podaci sačuvani su i u priručnicima za ispovedanje vernika, namenjenim parohijskim sveštenicima. Oni su sastavljani na osnovu iskustva pastirskog rada, te sadrže opise onih seksualnih prestupa, koji su vernici najčešće ispovedali sveštenicima. Budući da su pisani za praktičnu upotrebu, u ovim dokumentima sačuvano je mnogo dragocenih podataka o svakodnevnom životu. Međutim, rasprostranjenost ovih priručnika vremenski i prostorno je ograničena, na sličan način kao i beleške sa sudskih procesa.
Knjiga Seksualnost i društvo kod pravoslavnih Slovena od X – XVIII veka podeljena je u šest poglavlja: Crkvena predstava o seksualnosti, Brak, Incest, Nedozvoljeni seks, Silovanje, Seks i sveštenstvo. U prvom poglavlju, osim o crkvenoj predstavi o seksualnosti, Levinova govori i o shvatanju seksualnosti kod paganskih Slovena. Kako o tome nema podataka u izvorima, malo šta se sa sigurnošću može reći, pa i autorkine zaključke treba primiti sa rezervom. U poglavlju o braku razmatra se hrišćansko i pagansko shvatanje braka, govori se o teologiji braka, izboru supružnika, starosnim granicama za stupanje u brak, te i o uzrocima razvoda. Lista nedozvoljenih seksualnih aktivnosti prilično je duga i njima je u knjizi posvećena posebna pažnja. Podrazumeva se da je seks bio dozvoljen samo u braku, ali manje je poznato da su i u okviru braka nametana brojna ograničenja. Crkveni propisi su, na primer, određivali koji su koitalni položaji dozvoljeni, a koji ne, zabranjivali su masturbaciju, oralni i analni seks, te su propisivali i odgovarajuće kazne (epitimije) za nepoštovanje datih propisa. Kao i sva srednjovekovna društva, i društva pravoslavnih Slovena prezirala su i kažnjavala homoseksualne odnose. Međutim, njihov odnos prema ovom pitanju bio je iznijansiran, odnosno zavisio je od starosne dobi, bračnog statusa i načina na koji je homoseksualna sklonost bila ispoljena (dodir, masturbacija, analni seks). Kada je reč o incestu, kome je u knjizi posvećeno posebno poglavlje, treba imati u vidu da je sistem srodstva u srednjem veku bio mnogo složeniji nego što je danas, jer se pored krvnog srodstva, moralo voditi računa i o duhovnom srodstvu (kumstvu) i bočnom srodstvu (rodbina supružnika).
Kazne za sve navedene prestupe najčešće su bile duhovne, tj. sastojale su se od strogog posta, zabrane pričešća i prisustvovanja službama na određeno vreme, ali su ponekad mogle biti novčane ili telesne. Novčane ili telesne kazne najčešće su određivane za silovanje, budući da ono nije bilo isključivo u nadležnosti kanonskog prava, kao ostali seksualni prestupi, nego je bilo obuhvaćeno i krivičnim pravom. Visina ove vrste kazne zavisila je od mnogih činilaca, a jedan od najvažnijih svakako je bio materijalni i društveni položaj prestupnika. Visina duhovne kazne određivana je prema težini počinjenog greha, te se na osnovu kazni koje su propisivane može suditi o seksualnim normama koje su vladale u srednjovekovnim društvima pravoslavnih Slovena. U vezi sa tim, treba istaći da vizantijsko kanonsko pravo nikada nije stvorilo jedinstven, strogo definisan sistem, na osnovu koga bi se uvek tačno znalo koja kazna se propisuje za određeni greh, nego je u okviru njega koegzistiralo više različitih tradicija. Stoga, za isti greh, počinjen pod sličnim okolnostima, mogle su biti određene različite kazne. Istraživanje Iv Levin pokazalo je da je u pravoslavnim slovenskim zemljama, pri preuzimanju odredbi iz vizantijskog kanonskog prava, prednost po pravilu davana onim varijantama koje su predviđale blaže kazne. Osim toga, u pravoslavnom svetu sudije nisu bile dužne da uvek striktno slede slovo zakona, nego su, pod određenim okolnostima, imali pravo da ublaže kaznu. Takav odnos prema kanonskim odredbama, koji su zvali ikonomija (oikonomia), proisticao je iz shvatanja da se na taj način podražava Božja milost, čiji je cilj bio spasenje čoveka. Ipak, i pored toga što je nesumnjivo postojala tendencija da se kazne ublaže, činjenica je da su seksualni prestupi kažnjavani sve dotle dok srednjovekovni odnos prema seksualnosti nije zamenjen modernim, tj. dok seksualnost nije postala isključivo stvar pojedinca.
Kao i svaki pionirski poduhvat, i knjiga Iv Levin ima nedostataka, a na neke od njih ukazano u pomenutom Predgovoru srpskom izdanju. Levinova je preterano naglasila sličnosti između Rusa, Bugara i Srba i u izvesnoj meri je prenebregla činjenicu da je u dugom periodu od XI do XVII veka došlo do velikih promena u društvenom životu datih naroda, a to se moralo odraziti i na seksualnost, polnost i porodični život. Sa druge strane, vizantijski uticaj je potcenjen, što je za posledicu imalo da se adaptacije i prevodi vizantijskih pravnih i patrističkih spisa na slovenski jezik ponekad posmatraju kao originalne tvorevine. Treba napomenuti da je autorka ostala pri nekim od svojih stavova od pre dvadeset godina, kao npr. da pravoslavni Sloveni pripadaju velikoj porodici evropskih naroda i da sa njom dele zajedničku tradiciju. Taj stav danas izgleda mnogo manje kontroverzan nego u vreme hladnog rata, kada je ova knjiga napisana.
Seksualnost i društvo kod pravoslavnih Slovena predstavlja osveženje za naše tržište, budući da su knjige koje se bave sličnom tematikom još uvek prava retkost u našim knjižarama. Treba istaći da je urednik D. Aničić, koji je svakako najzaslužniji za njeno objavljivanje, dobro i savesno obavio svoj deo posla. To se pre svega ogleda u činjenici da su skraćenice i fusnote dobro sređene, tako da čitalac lako stiče uvid u izvore i sekundarnu literaturu koju je Levinova koristila. Treba istaći da je u pripremi srpskog izdanja učestvovala i sama Levinova, koja je, pored pomenutog Predgovora, sastavila i bibliografiju izabranih radova, objavljenih posle 1989. Ovi dodaci donekle ispravljaju propust što se na srpski prevod ove knjige čekalo skoro dve decenije.
Mr Dejan Dželebdžić, Vizantološki institut SANU

25.06.08

Amerikanka Iv Levin predaje istoriju na univerzitetu Kanzas, a njena knjiga Sex and Society in the World of the Orhodox Slavs 900-1700 nastala je kao rezultat autorkine posvećenosti slavističkim temama. Prema rečima same Iv Levin iz predgovora, ova knjiga je, u trenutku kada se pojavila, 1989. godine, predstavljala prvi naučni rad koji je istraživao seksualnost u predmodernoj istočnoj Evropi. Posle njenog objavljivanja akademsko izučavanje ove teme više nije bilo neuobičajeno, tako da su se među radovima našli i neki koji su dostigli visoke naučne standarde i produbili razumevanje ovog segmenta ljudske prirode. Nakon bugarskog, ruskog i makedonskog prevoda, sada se knjiga Seksualnost i društvo kod pravoslavnih Slovena od X do XVIII veka pojavila i na srpskom jeziku.
U svom istraživanju Iv Levin polazi od posmatranja pravoslavnih Slovena kao relativno homogene celine. Naglasila je sličnost između Srba, Bugara i Rusa kada je reč o religiji i nekim običajima, tako da se može govoriti o njihovoj kulturnoj srodnosti i snažnim "unutrašnjim vezama kroz prostor i vreme“. Ona smatra da su, bez obzira na različito istorijsko iskustvo i političke podele tokom dugog srednjevekovnog perioda, pravoslavne Slovene spajali ista vera i etničko poreklo. Budući da nije postojala jezička barijera, ideje su se unutar sveta, poznatog kao Slavia Orthodoxa, lako i brzo prenosile: "Oni su imali zajednički pisani jezik, zajednički korpus kanonskog prava, zajednički spektar poučne literature, njihova narodna kultura bila je istog porekla“, dakle "bugarsko, srpsko i rusko pravoslavlje bila su tri ogranka iste tradicije koja su, isprepletena, izrasla iz istog korena“. Iv Levin, takođe, smatra da Istočnu Evropu treba posmatrati kao deo Zapada, tako da se njene tradicije najbolje mogu razumeti kao varijacije jednog panevropskog iskustva. Stavila je, zato, izučavanje seksualnosti pravoslavnih Slovena u kontekst hrišćanstva kao celine. Verovanja, običaje i životni stil pravoslavnih Slovena ona vidi kao "manifestacije zajedničke evropske tradicije koja se proteže od Islanda do Jermenije, i od Španije do Sibira”.
Autorka ne zaboravlja da čitaoce podseti na veliki uticaj Vizantije, naročito njene vere i kulture, na slovenske narode. To se vidi i u oblasti zakonodavstva, gde su se u nekim odredbama Sloveni držali vizantijskih pravnih normi, a u nekima ih prilagođavali svojim shvatanjima.
Svakako je za pristup jednoj ovakvoj, gotovo neistraživanoj temi, najdelikatnije bilo pitanje izvora. Rekonstruisanju predstava o seksualnosti Iv Levin je pristupila na osnovu podataka rasutih po najrazličitijim vrstama dokumenata. Svetovni izvori nudili su malo informacija, budući da su pitanja vezana za moralnost i porodicu potpadala pod autoritet crkve. Najviše materijala sadrže književni tekstovi - žitija svetitelja, zatim dela svetih otaca, propovedi i poučni odlomci iz Biblije. Ovi spisi govorili su o hrišćanskim vrlinama, pružajući oblike poželjnog ponašanja kao uzor. Tu su i beleške crkvenih i svetovnih sudova, kanonski spisi - zakonodavstvo, koje je regulisalo, odnosno sankcionisalo ovu problematiku. Zakonski zbornici, pokajni spisi i materijali vezani za tu temu, po mišljenju Iv Levin, spadaju među najznačajnije izvore za shvatanje seksualnosti. U tekstovima koji su se bavili pokajanjem ona je pratila kako su se ideje crkve o ispravnom seksualnom ponašanju prenosile pastvi. U obzir su uzeti i izveštaji putnika, stranaca, koji su opisivali njima zanimljive i nepoznate običaje kod slovenskih naroda.
U svom pristupu autorka je pošla od shvatanja ideje seksualnosti kroz vreme, suprotstavivši današnji i srednjevekovni stav. Pravoslavni Sloveni, naime, nisu smatrali da je seksualnost urođena, nego su je videli kao neku "zlu sklonost koja potiče od đavola, opasnu kako po pojedinca tako i po društvo, koju je najbolje držati u jakim okovima kada već ne može potpuno da se iskoreni“. Za razliku od savremenog društva, koje seksualna osećanja uglavnom povezuje sa ljubavlju, pravoslavni Sloveni nisu dovodili u vezu ljubav i seksualnu želju. Njihov negativan stav prema seksualnosti, odnosno ograničavanje njenih manifestacija, povezuje se sa sklonošću hrišćanstva ka asketizmu. "Seksualna aktivnost, ako već nije mogla da se eliminiše, morala je da bude posvećena braku i njegovoj jedinoj božanskoj određenoj svrsi, produženju vrste“. Iv Levin zaključuje da se stav pravoslavnih Slovena prema seksualnosti može generalno odrediti kao negativan, stran hrišćanskom načinu života i jedan od vidova ispoljavanja nesavršenosti ovog sveta. Crkva je bila svesna ljudske grešnosti i pokazivala saosećanje za ljudske slabosti, ali je zadržala visok ideal o prihvatljivom seksualnom ponašanju.
Svoje istraživanje Iv Levin je prikazala podeljeno u više segmenata, prema kojima organizuje svoju knjigu. Pored uvoda i zaključka, knjiga ima šest poglavlja - Crkvena predstava o seksualnosti, Brak, Incest, Nedozvoljeni seks, Silovanje, Seks i sveštenstvo.
Prema crkvenoj predstavi o seksualnosti telesna priroda odvlači ljude od duhovnosti i ometa ih u postizanju spasenja. Iv Levin podseća da je svaka misao vezana za seks smatrana grešnom, jer podseća na đavola. To se vidi u ikonografskim predstavama raja, gde su Adam i Eva prikazani bez polnih obeležja, simboli seksualnosti se pojavljuju tek kasnije, posle pada.
U žitijima i drugim delima javljaju se demoni, koji iskušavaju isposnike i buduće svetitelje. Oni su često prikazivani u ženskom obliku. Žena je u srednjem veku smatrana zlom po svojoj prirodi; mnogobrojne su izreke i priče koje bi ovu tvrdnju veoma slikovito ilustrovale: "Nema takve glave kao što je glava zmije, niti takvog zla kakvo je zlo od žene. O, zlobni đavole, ovo je tvoje najstarije oružje. Zbog žene je, na samom početku, Adam prognan iz raja . Zbog žene, svako je uprljan, svako je ubijen, svako je obeščašćen, svako je uvređen“. Nije teško pronaći ovakve, mizogino intonirane spise u tradiciji pravoslavnih Slovena i Iv Levin upućuje na njih. Tako, kada je reč o primerima iz srpske književnosti, pominje Žitije arhiepiskopa Maksima Brankovića, kojeg je iskušavala jedna devojka. Scena se dešava u Italiji, gde je tadašnji despot Đorđe Branković, potonji vladika Maksim, proveo mladost. Kraljeva kći, videvši njegovu lepotu, jednom ga je bestidno upitala: Kome sam ja nalik? On joj je odgovorio da liči na onoga ko je Evu i Adama iz raja izveo. Tako ju je posramio i oterao od sebe.
Iv Levin citira izdanje Stojana Novakovića, koji je Žitije arhiepiskopa Maksima Brankovića preneo prema izdanju Alekse Vukomanovića iz 1859. godine. Sam tekst Maksimovog žitija verovatno je nastao tridesetih godina šesnaestog veka, autor mu je nepoznat, veruje se da je to bio neki kaluđer iz manastira Krušedol. U komentaru autorke prisutna je greška, vezana za okolnosti u kojima se radnja žitija dešava. Ona, naime, misli da je Maksima pokušala da zavede jedna turska devojka, prilikom njegove posete carici Mari Branković. To, međutim, ne odgovara istorijskim podacima, prema kojima su kod carice Mare, udate za turskog sultana Murata !!, išli Maksimov otac Stefan i stric Grgur. U Žitiju arhiepiskopa Maksima Brankovića pominje se poseta carici Mari, ali u kontekstu priče o oslepljenju Stefana i Grgura, tako da je to moglo uputiti na pogrešan zaključak.
U književnim tekstovima mnogobrojni su primeri kada su žene ne samo navodile na greh nego su mu i bile podložne. "Samo prisustvo žene, bez obzira na to šta radi i kakav joj je karakter, dovoljno je da muškarca dovede u iskušenje. Pošto požuda potiče od đavola, svaka žena, čak i pobožna devica ili čestita supruga, može nesvesno da posluži kao njegovo oruđe - greh počinje od žene“. Za muškarca je, dakle, najsigurniji put onaj na kojem uopšte nema žena.
Iv Levin smatra da su Sloveni bez opiranja prihvatili opšte crte asketskog viđenja seksualnosti, na osnovu toga što su birali, prevodili i prepisivali vizantijske religiozne tekstove, kao i pisali sopstvene, u tom duhu. Autorka je povukla paralelu prema paganskom viđenju ove problematike i uočila da je i u hrišćanstvu i u paganstvu dobro seksualno vladanje od suštinskog značaja za ispravan poredak u univerzumu. Ono je odlučivalo o blagonaklonosti ili neprijateljstvu natprirodnih sila, što znači da se ticalo i crkvenih autoriteta i društva. I pravoslavni i paganski sistemi delili su verovanje u patrijarhalnu strukturu porodice i u snagu ženske seksualnosti - lično zadovoljstvo nije bilo ni od kakve važnosti u poređenju sa kosmičkim značajem samog čina.
Poglavlje o braku autorka počinje tvrdnjom da se stav Pravoslavne crkve prema njemu najbolje može opisati kao ambivalentan. S jedne strane, ona ga je odobravala, kao i Isus, kada je blagoslovio svadbu u Kani. S druge strane, seksualni aspekti braka bili su problematični. Crkva je seksualnost posmatrala kao potencijalnu opasnost po društveni poredak i većinu manifestacija njegovog izražavanja označavala kao nedvosmisleno nezakonite. Norme ispravnog vladanja ponuđene su u žitijima svetaca, poučnim pričama i propovedima, ideal moralnog ponašanja predstavljali su svetitelji. U slučaju počinjenog greha crkva je predviđala pokajanje. Iv Levin smatra da su pravoslavni Sloveni malo pažnje obraćali na emotivnu komponentu seksualnog ponašanja. Emotivni odnos supružnika smatran je sasvim nebitnim za valjanost braka. Pošto nisu videli nikakvu vezu između fizičke i emotivne prisnosti, osećanja i uzajamna privlačnost nisu se smatrali ispravnom motivacijom za sklapanje braka. Ideja da su seks i ljubav suprotstavljeni jedno drugome značila je, u stvari, da su srednjevekovni Sloveni morali da stupaju u vanbračne odnose radi emotivnog ispunjenja.
"Glavni ciljevi braka bili su više ekonomske i političke, nego moralne i religiozne prirode. Brak je predstavljao glavni deo klanovske i porodične strukture koja je dominirala slovenskim društvom. Ugovoreni brakovi bili su pravilo, a politički motivisani razvodi prihvatljivi“. Dinastički brakovi bili su uobičajena praksa, u principu brakove su ugovarali roditelji. Postoje i kanonski propisi koji zahtevaju postojanje dozvole roditelja za brak. Sveštenici koji bi mimo ovakve dozvole sklopili brak bili su izloženi kaznama. Crkva je, takođe, vodila računa o tome da oba supružnika pripadaju hrišćanskoj veri. Međukonfesionalni brakovi bili su sprečavani strogim propisima. Iv Levin ističe da se status katolika može opisati kao dvosmislen, pre Unijatskog sabora u Firenci 1439. godine. Sintagma Matije Vlastara pozivala je supružnika rimokatolika da se odrekne svoje vere, odnosno da prihvati pravoslavlje, a sličnu odredbu imao je i Dušanov Zakonik. Pored ovih, autorka izlaže i primere prema kojima su međukonfesionalni brakovi bili dozvoljeni i zaključuje da se crkvena politika menjala ukoliko su ovakvi brakovi bili "mogući, kada su donosili prednosti ili kada je bilo teško sprečiti ih“.
Zanimljivi su razlozi koji su bili smatrani opravdanima za razvod braka - za muža se opravdanim razlogom smatrala preljuba žene, a tu su i sumnjive radnje koje bi mogle poslužiti kao dokazi ženinog neverstva: ako je žena prespavala bilo gde van muževljevog doma ili kuće svojih roditelja, ako je posetila konjske trke, lov ili ples, ako je putovala sa drugim čovekom ili išla u javno kupatilo. Ove odredbe bile su precizirane u vizantijskom zakonodavstvu. Iv Levin podseća da Sloveni nisu imali hipodrome, tako da se konjske trke mogu isključiti sa spiska razloga. Sloveni su prihvatili vizantijski propis da je muž mogao dobiti razvod ako je žena pokušala da ga ubije ili je znala za izdaju cara a nije to prijavila mužu. Poznato je, s druge strane, da su kod Slovena postojali ostaci različitih paganskih svečanosti, sa opijanjem i plesom, tako da je muž mogao dobiti razvod ukoliko bi žena bez njegovog znanja prisustvovala nekom takvom skupu. Kod Slovena se i napuštanje muževljevog doma, posebno sa njegovom imovinom, smatralo dovoljnim dokazom za preljubu.
Vizantijski zakon priznavao je ženi razvod samo ako je muž držao ljubavnicu u istom domaćinstvu ili u istom gradu kao i suprugu i nije odustao ni posle dva upozorenja rođaka supruge. Ukoliko je muž ubica, trovač, razbojnik, pljačkaš crkve ili kradljivac stoke, žena ima prava da se razvede od njega. Prema nekim verzijama slovenskog zakona, razvod se može dobiti ako je muž počinio preljubu, zatim lagao o tome, ili ako je uz izvršenu preljubu i uz to i tukao svoju ženu. Ako je muž izdao kralja ili kneza ili pokušao da ga ubije, žena je mogla dobiti razvod, kao i u slučaju da ju je muž silovao, lažno optužio za neverstvo ili je isterao iz kuće. Interesantna je jedna odredba koja dozvoljava razvod u slučaju da "muž ne može da trpi svoju ženu ili žena svoga muža“, što veoma podseća na formulaciju "nepodudaranje naravi“ iz današnjeg zakonodavstva.
Upoređujući vizantijsko i slovensko zakonodavstvo Iv Levin je uočila da su kod pravoslavnih Slovena razlozi za razvod prošireni kada je u pitanju ženino fizičko ili ekonomsko blagostanje. Kao najsnažniji primer kršenja bračnih zakona ona navodi primer kralja Milutina. Njegove ženidbe, čiji tačan broj nije pouzdano utvrđen, sklapane su bez okončanja prethodnih brakova, ili su bile protiv crkvenih kanona. Poznat je primer njegovog braka sa Jelisavetom, koja mu je bila svastika, dakle rođena sestra Dragutinove žene Katarine. Prema pravoslavnom zakonu ovakav brak smatrao se incestom, mada ne i po rimokatoličkom. Upravo na ovu pojedinost aludira Iv Levin, smatrajući da je ovakav brak mogao odgovarati Jeleni Anžujskoj, Milutinovoj majci. Imajući u vidu sukobe između Dragutina i Milutina, obe snaje katolkinje obezbedile bi katolički uticaj u zemlji, bez obzira na to koji od njenih sinova bude na prestolu.
Iv Levin navodi literaturu o ovom pitanju, ali ne komentariše mišljenje Vladimira Mošina o tome da je jedino brak sa Jelisavetom bio plod osećanja i ličnog izbora kralja Milutina, dok su ostali bili diktirani državnim i političkim razlozima. Mošin smatra da su upravo snažna kraljeva osećanja mogla biti protivteža kononskom prestupu ovakve težine, koji je, kao što je poznato, izazvao revolt crkve. Naime, prethodni brak Milutinov nije bio okončan, Jelisaveta je bila katolkinja, monahinja koju je doveo iz manastira, a osim toga bila mu je i svastika. Nasuprot krupnim razlozima protiv ovog braka, Iv Levin veruje da je on sklopljen po naređenju kraljice majke, koja je žarko želela da Srbiju dovede pod okrilje rimokatoličke crkve.
Iv Levin zaključuje da svrha braka nije bila lična sreća njenih učesnika, nego da su u prvom planu bili porodični i ekonomski interesi. Ideja o romantičnoj ljubavi bila je nepoznata pravoslavnim Slovenima pre upoznavanja zapadne kulture. Podsećajući da na Zapadu predstava o romantičnoj ljubavi ima iza sebe sedam vekova tradicije, Iv Levin kaže da su se pravoslavni Sloveni sa njom upoznali s velikim zakašnjenjem. To objašnjava zbog čega su poricali da ljubav, osećanje plemenitosti i odanosti mogu biti povezani sa seksualnom željom.
Kada je reč o nedozvoljenom seksu, vizantijski zakon je zabranjivao mnogoženstvo, ali je zadržao razliku između muževljevog i ženinog neverstva. Neoženjen muškarac bio je optužen za preljubu sa udatom ženom, ali ne i oženjen koji je bio u vezi sa neudatom ženom. Postojala je, dakle, razlika u shvatanju o vanbračnom seksu, u zavisnosti od toga da li je počinilac muškarac ili žena. Kazna za silovatelja zavisila je od njegovog i žrtvinog društvenog položaja. Silovanje kod pripadnika iste klase kažnjavalo se sakaćenjem. Prema Dušanovom zakoniku, seljak koji bi silovao aristokratkinju bio bi pogubljen. Iv Levin podseća da propisi protiv silovanja u braku deluju veoma napredno, ali da ne treba zaboraviti da njihova prava svrha nije zaštita ženske autonomije, nego uverenje da je požuda nepristojna, čak i u braku, i da je ne treba podsticati. Interes i crkvenih i svetovnih vlasti, u svakom slučaju, išao je u pravcu ograničavanja nesputanog seksualnog izražavanja, koje je ugrožavalo duhovnu dobrobit, ali i društveni poredak. To se naročito vidi u poglavljima knjige koja govore o silovanju i seksu i sveštenstvu.
Iv Levin ističe činjenicu da je veoma teško rasvetliti odnos između propisanih normi, diktiranih crkvenom ideologijom s jedne, i stvarnog ponašanja vezanog za oblast polnosti, s druge strane. Mnogi izvori, koji bi dodatno osvetlili ovo pitanje, ostali su zauvek nepoznati, uništeni ili zagubljeni. Autorka se osvrnula i na najnovija saznanja u ovoj oblasti i navela izvore koje nije konsultovala pri radu na svojoj knjizi: najpre medicinsku literaturu, jer su Sloveni koristili ne samo domaće priručnike o biljkama, nego i prevedene medicinske tekstove. Druga vrsta materijala su popularne molitve, bajanja i amajlije. One dokazuju da je "uporedo sa antiseksualnim stavovima koji su dominirali učenim tekstovima postojala i jedna proseksualna narodna pravoslavna struja“. Treći izvor čine ciklusi čuda, koji su pridodati životima svetitelja i predstavljaju "bogat izvor informacija o porodičnoj dinamici među običnim ljudima“.
Iv Levin je napisala zanimljivu, lako čitljivu i veoma informativnu knjigu. Mnoštvo primera, citati iz najrazličijih izvora, uz poseban dodatak u vidu bibliografije za srpske čitaoce, čine ovu knjigu dragocenim prilogom i nezaobilaznim štivom za proučavaoce srednjevekovne kulture. Isto tako, knjiga Seksualnost i društvo kod pravoslavnih Slovena od X do XVIII veka nudi obilje materijala za stručnjake različitih profila - pravnike, koji se bave istorijom zakonodavstva, porodičnim i naslednim pravom, zatim proučavaoce književnosti srednjeg veka, budući da je velik deo građe, kojom potkrepljuje svoje stavove, Iv Levin pronašla upravo u književnim tekstovima. Proučavaoci rodne istorije, položaja i prava žena, kao i istoričari, u ovoj knjizi će pronaći sadržajan priručnik za jednu nedovoljno proučenu i skoro nepoznatu oblast.

Svetlana Tomin

Zbornik Matice srpske za književnost i jezik, 2008 (sveska 3)