02.05.12
Vreme je da stanemo u odbranu istine
Stenli Vels
Šekspirolog Stenli Vels povodom svog predavanja na Međunarodnoj konferenciji ESU o identitetu slavnog pisca
Autor: Marija Krtinić
Beograd - U organizaciji Udruženja za međunarodnu komunikaciju na engleskom jeziku (English Speaking Union) u subotu, 5. maja, u Jugoslovenskom dramskom pozorištu održava se jednodnevna konferencija posvećena jednom od najvećih dramskih pisaca u istoriji Vilijamu Šekspiru.
Glavni gost biće profesor Stenli Vels, počasni predsednik Fondacije Šekspirovog rodnog mesta i autor velikog broja studija o Vilu iz Stratforda na Ejvonu, koji će zajedno sa dr Polom Edmondsom održati predavanje: „Šekspir uzvraća udarac“ (Shakespeare Bites Back), o kontroverznoj temi Šekspirovog identiteta. Ovaj dvojac čuvenih šekspirologa izdao je i elektronsku knjigu istog naziva napisanu prvenstveno kao polemika sa filmom Rolanda Emeriha „Anonimous“. Profesor Vels će svoje predavanje početi u 10.30, a potom će u 18 sati u Muzeju Narodnog pozorišta govoriti na promociji svoje knjige „Šekspir i družina“ (Shakespeare & Co.) čij je prevod na srpski izašao 2009. u izdanju IP Clio.
Predsednik ste Fondacije Šekspirovog rodnog mesta i urednik serije Šekspirovih dela u izdanju izdavačkih kuća Oxford i Penguin. Kako je počelo Vaše interesovanje za Šekspira?
- Zainteresovao sam se za Šekspira još kao đak, jer sam imao dobrog učitelja. To interesovanje sam razvio na studijama u Londonu gde sam gledao na pozornici njegova dela u izvođenju velikih glumaca, uključujući i Lorensa Olivijea. Od tada, veliki deo mog profesionalnog života okupiran je Šekspirom. I kao učitelja, univerzitetskog profesora, upravnika, urednika i kritičara.
U Beogradu ćete držati predavanje na temu autorstva Šekspirovih dela. Zašto postoje sumnje da je sin rukavičara „sa vrlo malo latinskog i još manje grčkog“ mogao da postane tako uspešan i kada su nastale teorije zavere?
- Teorije zavere po pitanju Šekspira počele su 1850-ih u Americi. Mnoge od njih su zasnovane na nepoznavanju elizabetanskog sistema obrazovanja. Stratford je imao odličnu osnovnu školu gde je Šekspir mogao da nauči sve što mu je trebalo za pisanje svojih komada i pesama. Sumnje su takođe nastale i iz snobizma. Niko od ostalih pisaca iz Šekspirovog vremena nije bio aristokratskog porekla. Postoji dovoljno dokaza koji ukazuju da je Vilijam Šekspir iz Stratforda kod Avona bio veliki pesnik i dramski pisac.
Vaše predavanje je zasnovano na Vašoj knjizi „Šekspir uzvraća udarac“ (Shakespeare Bites Back), koju ste napisali nakon izlaska filma „Anonimus“. Da li mislite da jedan holivudski film može imati tako veliki uticaj na mišljenja ljudi kada osećate obavezu da stanete u odbranu Šekspira?
- Film je samo jedan od simptoma rastuće teorije zavere. Mnoge knjige, članci, veb-sajtovi, pa čak i kursevi na univerzitetima podržavaju taj pokret i tu ideju. Osećamo da je došlo vreme da stanemo u odbranu istine.
Vaša knjiga „Šekspir i družina“, u kojoj govorite o elizabetanskom pozorištu, objavljena je u Srbiji. Koliko je pozorišno okruženje uticalo na Šekspirove komade i koliko je za Šekspirov rad važna činjenica da se pored pisanja bavio i glumom?
- On je bio duboko angažovan u pozorištu svog doba. Naučio je mnogo od svojih ranih savremenika poput Kristofera Marloa, Džona Lilija i Tomasa Kida. Njegovi komadi pokazuju duboko poznavanje uslova u kojima je tada radilo pozorište. On je bio potpuni profesionalac neostvarenih. Važno je takođe i to što je bio glumac, jer je znao šta može da očekuje od svojih kolega.
Otkrili ste sliku 2009. godine za koju smatrate da je jedini autentični Šekspirov portret urađen tokom njegovog života. Kako je došlo do toga?
- Slika je bila neidentifikovana do 2006. godine. To je vrlo komplikovana stvar i još uvek nismo sigurni da je na njoj Šekspir.
Temelj savremenih istraživanja Šekspira
U svojoj bogatoj karijeri, profesor Stenli Vels je dugo godina na čelu fondacije posvećene kući u kojoj je se Šekspir rodio, kao i najčuvenijeg pozorišta koje nosi njegovo ime. Osim toga, i možda daleko važnije, njegov rad je postavio temelj savremenim istraživanjima Šekspira. On je priredio bibliografiju radova o Šekspiru (Shakespeare: A Bibliografical Guid), Šekspirov rečnik (The Oxford Dictonary of Shakespeare), učestvovao je u radu na svojevrsnoj enciklopediji o Šekspiru (William Shakespeare: A Textual Companion) i napisao je biografiju velikog autora sa detaljnim pregledom njegovih dela (Shakespeare: the Poet and his Plays). Bio je i u uređivačkom timu Penguin i Oxford izdanja Šekspirovih dela.
Na konferenciji i Dejvid Kristal
Pored Stenlija Velsa na Međunarodnoj konferenciji o Šekspiru učestvuje i profesor lingvistike na Univerzitetu u Bangoru Dejvid Kristal. Jedan od najvećih autoriteta u oblasti jezika održaće predavanje: „Exploring Shakespeare’s Language“. Među domaćim predavačima biće Zoran Paunović, šef katedre za anglistiku na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, koji će govoriti o Šekspiru u Srbiji (Shakespeare in Serbia: the Beginnings, and beyond), dok će Zorica Bečanović Nikolić sa katedre za Opštu književnost i teoriju književnosti na istom fakultetu izložiti svoje ideje o Šekspiru kao povodu za međukulturni dijalog (Shakespeare and Intercultural Dialogues).
„Anonimus“ bez veće zarade
Film holivudskog reditelja Rolanda Emeriha „Anonimus“ postavlja teoriju da je Edvard de Vere, 17. erl od Oksforda, napisao dela poput „Hamleta“, „Kralja Lira“ i „Makbeta“, dok je Vilijam Šekspir prikazan kao pijanac koji jedva ume da se potpiše. Ovaj film, koji je u bioskope stigao prošle godine, bio je često kritikovan zbog „sulude teorije“ i nije mnogo zaradio na svetskim blagajnama. Zanimljivo je da je dobro prošao u Nemačkoj, gde je i nedavno osvojio čak šest nagrada „Lola“, doduše u tehničkim kategorijama, kao što su scenografija, kostimi, kamera i montaža.
V. T.
02.08.12 Danas
Bludnice, džeparoši, grofovi i ostala kraljevska menažerija
Stenli Vels, „Šekspir i družina“
Pretpostavke o tome da Vilijam Šekspir nije napisao dramska dela kojima se pripisuje njegovo autorstvo, nego da ih je sačinio neko drugi, u istoj su meri bez osnova kao kad bi se kroz nekoliko vekova negiralo pravo autorstva Samjuelu Beketu na pozorišne komade koje danas smatramo njegovim. Postoji toliko puno dokaza o Šekspirovim pozorišnim poslovima i danima da je svako negiranje njegovog lika i/ili dela simptom klasne predrasude, koja, u svom psihotičnom ubeđenju, na mesto genijalnog plebejca iskreno postavlja nekog učenog erla. U tome je sva beda iskrenosti velmožnog samoosećanja i pogleda na svet, koji i dan-danas određuje magistralne tokove novca i ideja.
Među kakvim je svetom živeo i s kim je sarađivao i delao, ko je i kako na njega uticao i koga je on umetnički usmeravao, s kim je, dakle, delio dobro i zlo zanata i pozorišnog života u Londonu s kraja šesnaestog i na početku sedamnaestog veka, kakvi su bili politički uslovi i stvaralački maniri tog doba i podneblja - o tome, prilježno dokumentovano, govori knjiga Stenlija Velsa, „Šekspir i družina“ („Shakespeare and Co.“, prevod Marko Denić).
„Godinama je Šekspir bio suviše izolovan od svojih savremenika. On je najbolji među njima, ali bez njih ne bi bio to što jeste“, zaključuje Vels, prethodno podrobno predočivši da je Šekspir, kao „profesionalac koji je radio naporno da bi zaradio za život i da bi njegova porodica u Stratfordu živela raskošno“, „izuzetno dobro povezan sa svetom oko sebe“, te da je za života duboko uvažavan od kolega, publike i dvora, a posle smrti slavljen, iako je, sve do sredine osamnaestog veka, Ben Džonson, a ne on, smatran najvećim dramatičarem elizabetanskog perioda. Potom to mesto zauzima Šekspir da do danas ostane na njemu.
Pozorišnu karijeru, Šekspir započinje kao glumac koji se, kako svedoci tvrde, specijalizovao za uloge kraljeva. Ubrzo počinje da piše drame, i to, kako je tada uobičajeno, u saradnji s drugim autorima. Sa Džordžom Pilom napisao je „Tita Andronika“, sa Tomasom Nešom „Henrija IV“, a sa, još uvek, nepoznatim piscem, „Edvarda III“. Šekspir je, zapravo, od svih najmanje pisao zajednički. To je činio na početku i na kraju svog dvadesetogodišnjeg dramatičarskog staža, ukoliko izuzmemo „Perikla“, kojeg je, sa Džordžom Vilkinsom, napisao 1607. godine. Pre nego što će se povući sa scene i poslednje dve godine svog života provesti na imanju u Stratfordu, Šekspir je 1613, zajedno sa Džonom Flečerom, napisao dramu „Kardenio“, koja više ne postoji u tom obliku, a prema prvom delu Servantesovog „Don Kihota“. Iste godine, takođe sa Flečerom, napisao je i istorijsku romansu „Sve je istina“, poznatiju pod potonjim naslovom, „Henri VIII“.
Dramatičari su stvarali zajedno pre svega stoga da bi skratili period nastajanja komada, jer je publika zahtevala nove i nove zaplete a honorar za komad nije bio veći od cene jednog plemićkog pozorišnog kostima. Drame su pisane ne duže od pet nedelja, a jedan je autor, sam ili u saradnji, pisao i po desetak drama godišnje. Zanimljiv je razlog koji kao verovatan za poznu Šekspirovu saradnju sa Flečerom navodi Stenli Vels. On smatra da na „Kardeniju“ i „Henriju VIII“ Šekspir sarađuje s mladim piscem ne samo stoga što je ovaj postao miljenik publike, nego i zato što su Šekspirova remek-dela iz poslednjeg perioda („Antonije i Kleopatra“, „Koriolan“, „Zimska bajka“, „Simbelin“, „Bura“), koja je pisao sam, zbog svoje intelektualnosti i introvertnosti, zbog jezičkih eksperimenata, malo privlačila manje obrazovanu publiku. Tu, dakle, Flečer dolazi da stvar razvedri i rastereti. Na odnosu poetika ova dva pisca, važno je pokazati i ideološku fleksibilnost elizabetansko-jakobinskog teatra. Šekspirova „Ukroćena goropad“, napisana je sa strogog patrijarhalnog stanovišta, a Flečer je, na osnovu ove komedije, napisao „Ukroćenog ukrotitelja“, komediju koju danas rado navode feministički teoretičari i teoretičarke. Taj je komad, takođe izveden u „Globu“, a verovatno je da je i sam Šekspir igrao jednu od uloga u njemu. Šekspir je jedini koji je u svoje vreme pisao isključivo za jedno pozorište, za Glumačku družinu lorda komornika, čiji je i saosnivač 1594. godine, a koja će posle smrti kraljice Elizabete, 1603, i dolaska na presto Džejmsa I, biti preimenovana u Kraljevu glumačku družinu. Osim toga, on je jedan od retkih koji nikad nije pisao maske - zabavne i spektakularne scenarije za zabave u dvoru. To, dakako, ne znači da u njegovim delima nema i ulizivačkih stihova kraljevskoj visosti, ali, sa izuzetkom vatrenog Kristofera Marloua, koji nikada nije napisao nešto slično, kod Šekspira su oni najveća retkost.
Šekspir je, bez sumnje, najpre pisao pod uticajem svog vrsnika, genijalnog Marloua, koji je ubijen u jednoj tuči u svojoj dvadeset devetoj godini, 1593, kad se Šekspir tek javlja na sceni kao dramatičar. Šekspir je, pak, bez sumnje, uticao na mnoge savremenike, a među njima, kardinalno, na genijalnog Džona Vebstera. Svakako, Šekspir je samosvojan i neponovljiv, međutim, kako Vels dobro primećuje, višestoletnom favorizacijom njegovih drama u odnosu na druge velike njegove savremenike, stvoren je neprobojan šekspirovski kanon, na osnovu kojeg se procenjuje i vrednost dela njegovih savremenika. Na taj se način gubi njihova osobenost i njihovi kanoni, a naročito kad su u pitanju upravo Marlou i Vebster, čiji su burni scenski imaginarijumi, u punom svetlu, otkriveni tek u drugoj polovini dvadesetog veka.
Šekspir, piše Vels, i to treba znati, „nikada nije, poput Dekera, Džonsona i Midltona, direktno opisivao društvo oko sebe i veoma retko je usvajao satirični stav koji karakteriše stvaralaštvo mnogih dramskih pisaca iz jakobinske generacije“ (generacije koja cveta za vreme Džejmsa I). Dobro je, dakle, da se Šekspirov dramski opus sagleda i u kontekstu drugih kanona njegovih savremenika. I to ne samo stoga da bi se videla njihova samosvojnost, nego da bi se bolje uočila i Šekspirova originalnost.
Period elizabetansko-jakobinske dramaturgije, koji se prostire na svega tri i po decenije (1590-1625), prema plodnosti, inovativnosti i značaju, može se u istoriji dramske pozorišne umetnosti porediti samo sa periodom antičkog grčkog stvaralaštva u vreme Eshila, Sofokla i Euripida - koji zauzima nešto više od jednog veka, od 525. god. p.n.e, kad je rođen najstariji, do 406. p. n. e, kad je umro najmlađi dramatičar - i, možda, još samo s periodom rane sovjetske avangarde koja deluje skromnih deset godina od Oktobarske revolucije, ali, tu glavni revolucionarno-estetski ton daju reditelji, a ne dramski pisci. Reditelji su tu preuzeli presudno svojstvo autora. Ova tri perioda stvaralaštva, kao najveće kovačnice pozorišnih ideja i formi određuje istovetan društveni temelj. Najpre, reč je o kolektivnom stvaralaštvu, što pozorišna umetnost po svom duhu jedinstveno i jeste (u dvadesetom veku niko to nije bolje shvatio i ostvarivao od Bertolta Brehta, koji je skoro sve svoje komade napisao ili kao prerade već postojećih dramskih i inih književnih dela ili u saradnji s drugim autorima). Zatim, dramatičari (i, kasnije, ranosovjetski reditelji) bili su svakodnevno na radu u pozorištu - bili su, dakle, s pozorištem životno povezani, i radili su puno i neprestano, misleći pri tom isključivo na sadašnjost - a samo pozorište, i to je ono ključno, bilo je u neposrednoj i neraskidivoj vezi sa životom koji ga je okruživao. U publici su bili svi slojevi i sve klase društva, kao što su i na sceni bili predstavljeni: bludnice, džeparoši, grofovi i ostala kraljevska menažerija.
Zlatko Paković
