Šegrt lovca na vetrove

28.01.14 Vavilon

Materija je živa tvar. Predmeti na tajanstven način imaju svoj jezik, svoje pamćenje i svoje načine komunikacije. Poznavaoci njihovog jezika,( tradonoidi, tj. prevodioci,) posvećenici su u tajne skrivene od prosečnih ljudi. Drevno učenje nekoga iz plejade mističara? Čista ezoterija ili fantazmagorična igra literarnih pretenzija? Odgovori se kriju u novoj knjizi Mirjane Bjelogrlić Nikolov, Šegrt lovca na vetrove.
Novi roman Mirjane Bjelogrlić Nikolov je uskovitlana storija o jednom tajnom udruženju oko koga se okupljaju ljudi nesvakidašnjih sposobnosti u predvečerje II svetskog rata. Na tankoj liniji koja razdvaja stvarnost od čudesnog, spisateljica zapliće i raspliće romaneskno tkanje do kraja držeći čitaoce u neizvesnosti o raspletu sudbinskih preokreta njenih junaka, tesno povezanih sa istorijskim, sve do današnjih dana. Spisateljica koja je svojom prvom zbirkom priča, Priče za dosadno popodne, prijatno iznenadila krećući se na poetičkoj razmedji izmedju moderne i postmoderne i žanrovskom spoju fantastike i detekcije, u novom romanu dosledno ostaje u kodu već osvojenih modaliteta, ali sada još čvršće pletući kompozicione i narativne veze kako i priliči romanesknom tkanju.
Tri su narativna toka kojima teče pripovest – prvi je glas vetra-demona-fantazmagoričnog bića, drugo su hronike nastale kao proizvod istraživanja jednog novinara, koje zbog elemenata mistike postaju apokrifni spisi, dok treća linija priču sagledava post festum iz savremenog trenutka i predstavlja istraživanje unuke koja želi da otkrije životnu priču svoje bake što pomalo nostalgično seže u tridesete godine beogradskog gradjanskog društva. Roman će tako kroz dva vremenska toka prošlosti i sadašnjosti diskretno prespojiti vremensku distancu i u duhu slavljenja lepote čiste naracije i zanosa stvaralačkog čina otkrivati i neke svetove ne toliko romantične koliko zagonetne.
Roman je omeđen trouglom ključnih odrednica: prva je Biro za izgubljene stvari koji zapravo predstavlja paravan jednog tajnog društva, Udruženja ljubitelja retkih jezika čiji su članovi preživeli susret sa Demonom priče. Neki od članova udruženja su novinari crne rubrike predratnog bulevarskog lista Karton, a njihova naoko pragmatična profesija skriva i neke od najvećih tajni zanata. Sva tri mesta okupljanja biće fiktivne kulise u okviru kojih će se odvijati neverovatni, ali ne i nemogući dogadjaji otkrivanja ljudi posredstvom predmeta, utamničenje malih vetrova, razumevanje jezika snova, mirisa i nadasve jezika stvari i predmeta.
Krećući su u koordinatama definicije fantastike Cvetana Todorova koju upravo on formuliše kao žanr izmedju neverovatnog i mogućeg, Bjelogrlić Nikolov neće opovrgnuti mogućnosti realističkog ali ni fantastičkog tumačenja dogadjaja i postupaka likova. Sledeći misao da književnost svojom imaginacijom tvori jednu višu realnost, kao i ezoterjsku ideju o višem smislu sadejstva pojavnog i skrivenog sveta, priča se zapreteno kreće lavirintskim hodnicima romaneskno zahtevno ispisanog rukopisa čiji se naratorski glasovi prepliću reinterpretirajući književne modalitete modernista poput Šulca, Nabokova i Gombroviča, Dina Bucatija ili Danila Kiša, prethodnika i vrlih učitelja postmodernističkih nastavljača –u domaćem okruženju pre svega Pavića i Filipa Davida, a potom i čitave plejade pisaca koji stvaraju tokom 80-tih. Lik neuhvatljivog Demona priče koji se čitaocu prividja kroz huk severnog vetra, a za junake romana ostaje zagonetan, predstavlja ključ za razumevanje Šegrta lovca na vetrove. Taj neuhvatljivi lik intertekstualno korespondira sa idejnim korpusom dominantnim u postmodernoj prozi o pripovedaču - stvoritelju sveta i ljudskih sudbina, po kome je demijurška uloga mašte i sposobnost ispredanja priča ono što formira realnost, u skladu sa Borhesovom idejom o svetu kao biblioteci u kojoj je svaka sudbinska priča već ispisana u knjizi na polici.
Uprkos tome što se vraća nekim starijim pripovedačkim modelima, svežini rukopisa Mirjane Bjelogrlić Nikolov doprinose dva bitna diskursa – mističko-metafizički najsličniji kabalističkom snu Bruna Šulca o obnavljanju sveta Energijom zanosa i antropološki koji ne zanemaruje čoveka kao jedinku u vrtlogu istorije.
Tako izostaje postmodernistička težnja ka larpurlartizmu, ka izvansvrhovitoj igri stila i kombinatorike, a naslućuje se želja da se fantastički prostori u kojima se oniričko, fantazmagorijsko i ezoterijsko na način drevnih mističara sa realnošću i materijom u svojoj pojavnosti spoji u jedno, istovetno i nedeljivo, kao lice i naličje iste medalje.
S druge strane, antropološki fokus na čoveku, na jedinki u vremenu i istorijskom vrtlogu, ne izostaje uprkos naglašenoj poetici fantastike koja postaje zapravo poetika opstanka. To se u Šegrtu lovca na vetrove ogleda u paralelnom toku koji zauzima realnost predvečerja II svetskog rata, dolazak Hitlera na vlast, progoni komunista, tajne službe i policija stare (a potom i nove Jugoslavije) atomosfera skrivanja i progona, ubistava i samoubistva, politički i ideološki obojenih storija, izvesnost nacističkih logora. Sve to nenametljivo oslikano metaforički bogatom, na momente Šulcovskim jezikom sveprožimanja u bajkolikoj, ali nikako ne i naivno-bajkovitoj priči koja kao da ukazuje na to da vrata novih mogućnosti srpske proze još uvek nisu zatvorena.

Jasmina Vrbavac