Sedmi dan košave

01.01.00

Glas javnosti
25.01.2001.
Mihajlo Pantic na danskom
Jedne veceri u bioskopu
U danskom listu "Aktuelt" ovog meseca objavljena je prica Mihajla Pantica "Jedne veceri u bioskopu", u prevodu Pera Jakobsena. Prica je preuzeta iz knjige "Sedmi dan košave" (Stubovi kulture).
Danski "Aktuelt" ovu pricu objavljuje u okviru serije prica najboljih savremenih evropskih pripovedaca a pored Panticeve, objavljene su i price engleske autorke Helen Simpson, Portugalca Žasinta Lukasa Pireša, Francuskinje Ane Gavalda i drugih.
Prica svakog autora objavljena je u posebnom broju lista, uz opsežne bio-bibliografske beleške i ilustracije.
I. S.




Politika22.01.2000.
Savremena proza
Lov na emociju
Izveštaj sa čitanja knjiga priča Mihajla Pantića (1957) skoro da uvek neminovno započinje jednim, za čitanje njegove proze već karakterističnim, pitanjem - kako izgleda poetička borba za prevlast u priči, u kojoj s jedne strane imate pisca koji je ispisuje i potpisuje, a s druge, pisca koji joj daruje model literarne stvarnosti?
Pantić, naime, od svoje prve prozne knjige "Hronika sobe" (1984), vlastitu pripovednu strategiju i temelji na neskrivenom interliterarnom dijalogu sa različitim svetskim i domaćim majstorima pripovedanja. Prednost ovakvog pristupa u priču, za pisca, ogleda se u lakoći postizanja literarne gustine prikazanog sveta. Piščeva iskušenja, pak, otkrivaju se u riziku da se ne dosegne i ne prepozna vlastito vreme i vlastita priča u tuđim vremenima i tuđim pričama.
Usavršavanje istog postupka
S druge strane, kod pisaca kao što je Pantić, koji iz knjige u knjigu usavršavaju praktično isti postupak paralelnog iščitavanja literature i života, bez teškoća prepoznajemo neravnine u artikulaciji, ali i one momente kreativne sinteze u kojima priča, u emotivnom zjapu između mišljenja i doživljaja, progovara sama, sopstvenim autentičnim izričajem.
Čini se da je Pantić tu zrelost postigao u najvećem broju priča prethodne, pete po redu, knjige "Novobeogradske priče( (1994), u kojima ambijentalnost Novog Beograda izrasta u autentični aglomeracioni agens pripovednog. Ovaj grad postavši Pantićevim književnim toponimom, pokazuje se kao indikator za nemoć bića, a njegove urbane kulise kao simulakrumi kroz koje trepere emotivne poruke, kako doživljaja junaka, tako i pripovedanja samog.
"Sedmi dan košave", najnovija Pantićeva knjiga priča, u prepoznatljivom tematskom i literarno smisaonom krugu, u kome je Novi Beograd stalni okvir za jezovite senzacije njegovih junaka, za njihov lov na emociju, na komunikativnu rezonancu, otkriva autorovu lakoću u artikulaciji vlastitog senzibiliteta. Krećući se, još jednom, u organizaciji literarnog smisla iz perspektive biblioteke, on svog čitaoca dovodi u samu maticu vremena u kome živi.
Iza brojnih omaža, iza odavno potrošene ironije i spram sveta i spram literature, a i spram vlastite, samododeljene pozicije hroničara praznine i tišine sarkofaga Novog Beograda, Pantić, dosledan u naumu, precizan u izričaju, a krajnje racionalan u verbalnoj ekstenziji svojih fikcija, i u ovim novim "novobeogradskim" pričama pokušava razrešiti elementarnost emocije, neku od zamki njenih stvarnosnih iščašenja. Da bi to postigao, diskurs vlastite priče često vraća samoj govornoj frazi, direktnosti obraćanja pripovedačevog glasa.
U obezboženom svetu
Pantićevi junaci, poput same civilizacije čiji su deo, plutaju u obezboženom svetu i zapravo nam govore o vlastitim sudarima sa fenomenima sveta današnjice u kome "ono što definitivno nije, izgleda upravo kao da jeste". Kulise sveta, u kojima se kreću, oni neprestano suprotstavljaju stalnom osećaju starenja i najavama smrti.
Priča i njeni komentari uvek su kod Pantića postavljeni spram mitologema svakodnevice. U ovakvom razmeštaju proznih slika, koje ustvari donose dosta od lirske arome u svojim potragama za emocijom, za artikulisanjem i ovladavanjem emotivnim, često, umesto očekivane ljubavi koja se u talogu takve priče i očekuje, pred čitaocem iskrsava svest o konačnosti kao ključnom saznanju priče.
Dakle, u svom najdubljem dejstvu, Pantićeve priče dosegnutu emotivnu tenziju ne dovode do katarze, do ogledanja iracionalnog, već, zatečene u jednom od privida sveta, upravo je ruše sve do one, posve racionalne, smrtne istine. Pri tom, oporost i mučninu svakodnevice, ove književno-životne ispovesti iskazuju praktično u dahu.
Knjigom "Sedmi dan košave", formalnim umećem i veštinom u iskušavanju literarnog dvojništva, Mihajlo Pantić nesumnjivo doseže vrh vlastitog proznog postupka.
Nenad ŠAPONJA

01.01.00

Vreme
15.04.2000.
Knjige: Sedmi dan košave
Priređivačeva muka
"Sedmi dan košave" nije prosto zbirka u koju su priče sakupljene već precizno osmišljena celina, vrednija od prostog zbira svojih sastavnih delova
Pripremajući se da na jednoj književnoj večeri govorim o Mihajlu Pantiću, nameravao sam da na početku kažem kako Mihajlo Pantić nesumnjivo spada među naše vrhunske pripovedače, a onda me je zapanjilo saznanje da je Pantić, zapravo, naš jedini pripovedač! Zvučalo mi je to prilično neverovatno, ali posle deset minuta razmišljanja, uprkos neverici, morao sam da zaključim da je to, ipak, tačno: Mihajlo Pantić zaista jeste jedini naš autor koji piše isključivo kratke priče! (Pored njega, tu je još samo Vule Žurić, ali on je autor najmlađe generacije, pa tek ostaje da se vidi neće li se i on, pre ili kasnije, oprobati i u nekoj dužoj formi.) Naravno, mnogo je pisaca koji priče pišu uporedo s još nekim žanrovima, recimo sa žanrom romana. U takvim slučajevima, zbirke priča po pravilu ostaju u senci obimnijih proznih dela autora, provuku se kao nekakvo ispunjavanje pauze između dva romana. Apsolutna prevlast romana u književnoj produkciji tokom, recimo, poslednja dva veka zanimljiva je sociološko-književna i kulturološka pojava, ali time se sada ne moramo baviti -- dovoljno je da obratimo pažnju na to da je Mihajlo Pantić pisac koji svu svoju književnu kreativnost i energiju posvećuje žanru kratke priče. On je čvrsto uveren u to da ova književna vrsta nimalo ne zaostaje ni za jednom drugom po tome koliko prilike pruža piscu da se u njoj iskaže i po tome koliko, potencijalno, mogu biti vredna ostvarenja koja u njenom okviru nastanu. Načelno, sa teorijskog stanovišta, tom se uverenju nema šta prigovoriti. A konkretno, Pantić to dokazuje na maestralan način -- njegova najnovija zbirka priča Sedmi dan košave ("Stubovi kulture", Beograd 1999) jeste, sasvim jednostavno rečeno, izvanredna knjiga.
VRAĆANJE DUGA: Neke od priča sakupljenih u ovoj knjizi čitaoci su sigurno već imali prilike da vide u književnoj periodici. Ovako stavljene između jednih korica, međutim, utisak koji ostavljaju produbljuje se i zaokružuje, jer Sedmi dan košave nije prosto zbirka u koju su priče sakupljene već precizno osmišljena celina, vrednija od prostog zbira svojih sastavnih delova. Podnaslov ove knjige, "priče, po nekome", ukazuje nam na intertekstualnu zasnovanost priča: one su pisane s predloškom, u korelaciji s nekim drugim pričama, drugih autora, koji su bili deo Pantićeve lektire, koji su ostali u njegovom "jezičkom sećanju", kako sam kaže, ostali su mu bliski, i svakako ostavili uticaj na njegov rukopis. U ovoj zbirci Mihajlo Pantić im, s jedne strane, vraća dug, tako što ga priznaje i objavljuje, a s druge strane, što je i važnije, uključuje ih u sopstveni stvaralački proces na eksplicitan način, na nivou delića teksta, udružuje se s njima, upošljavajući svoju imaginaciju na jedan formalno strože određen način nego kada piše svoje sopstvene priče: apsolutna sloboda invencije, koju uživa u tom slučaju, ovde je osetno sužena, ali se utoliko više širi spektar značenja koja se u priču mogu utkati da ih čitalac pronađe, kao i ukupno polje smisla koje svaka priča zauzima. Ovo je vrlo ozbiljna tema, i nimalo ne sumnjam u to da će se, za neko vreme, na Filološkom fakultetu pisati diplomski radovi na temu "Intertekstualnost u pričama Mihajla Pantića" - ali to verovatno nije ono što prevashodno zanima jednog običnog čitaoca i ljubitelja književnosti.
UŽIVANJE: Onaj ko je ove priče viđao ranije, po periodici, svakako se seća da je ispod naslova svake od njih stajalo određenje, recimo: "po Čehovu", "po Danilu Nikoliću" i tako dalje. Pripremajući ovu knjigu, Pantić je bio odlučio da takva određenja ukloni iz podnaslova priča. Premišljao se da li da ih ostavi u sadržaju na kraju knjige, pored naslova svake priče, pa je na kraju i tu ideju odbacio; postoji samo "Piščeva napomena" u kojoj se navode, kako kaže autor, "imena onih po kojima je moja priča lakše dolazila do sebe". Mislim da je to jako dobra odluka, jer olakšava stvari: ljubitelji intertekstualnosti i studenti književnosti pronaći će obaveštenja koja su im potrebna, ali običnom čitaocu ostavljena je prilika da neometano uživa u ovim pričama, u njihovom tekstu onakvom kakav je, bez obzira na poreklo pojedinih njegovih delova i na značenjske, smisaone i vrednosne implikacije koje otuda potiču. A čitaočevo uživanje je zagarantovano: u pričama ove knjige on će naći teme po kojima je Pantić prepoznatljiv (Novi Beograd, rok-muzika, pecanje...), ali i takve koje će ga iznenaditi, i koje nedvosmisleno pokazuju to da Pantićevo umeće stvaranja smisla savršeno dobro funkcioniše bez obzira na značenja koja u svakom pojedinačnom slučaju upotrebi. Čitaočevo zadovoljstvo obogatiće i humor Sedmog dana košave, negde diskretan, setan i mudar, što čovek, odnosno pisac valjda stiče s godinama, a negde klinački buran i bezobrazan, što Pantiću podjednako dobro stoji.
Umeće poentiranja, koje je, sa zanatske strane, jedna od najvažnijih stvari u pisanju kratkih priča, on ovde superiorno demonstrira, završavajući priče, prema potrebi, fortissimom ili laganim decrescendom, ali uvek tako da konačni rezultat bude formalno savršena, logički dosledna struktura, izvedena skoro sa matematičkom nužnošću. Konačno, ruka velikog majstora prepoznaje se i u stvaranju specifične atmosfere svake od ovih priča, atmosfere koja se oseća kao naročito važan deo smisla koji se do čitaoca prenosi, a koji je, valjda, od svih drugih elemenata najtešnje povezan s intertekstualnošću ove knjige: zaista impresionira nadmoćnost kojom se Pantić služi prepoznatljivim senzibilitetom drugih pisaca, uspevajući, istovremeno, da u svojim pričama stvori svetove čija se emotivno-smisaona sazvučja nepogrešivo prepoznaju kao "pantićevska".
THE VERY BEST OF: Kad se jednog dana bude pravilo nekakvo debelo, tvrdo ukoričeno izdanje Pantićevih izabranih dela, onako -- sa zlatotiskom, nekakav Pantićev The Very Best of, priređivač će sigurno biti na mukama koje od priča iz njegovih zbirki da izabere i uvrsti ih u svoj izbor, ali kad stigne do ove knjige, njegova muka će biti još i veća, jer će verovatno morati da odluči jedino to koju priču da, eventualno, izostavi.
Upravo u tome jeste najveći kvalitet Sedmog dana košave: to je sjajno napisana knjiga, u kojoj je svaka priča odlična, i čiji je kvalitet postojan, ujednačen i izuzetno visok od prve do poslednje strane. Sasvim jednostavno, najbolja Pantićeva knjiga do sada.
Ivan Radosavljević


******************************
Politika
13.05.2000.
Književnost i život
O sitnim ribama i krupnim grabljivicama
Proza Mihajla Pantića živi u isti mah kao raskošan nagoveštaj smisla, a još češće besmisla, u ovoj našoj dolini suza

Ujednoj priči engleske dečje zbirke "Knjiga o medvedima" jedna devojčica dovodi medveda na svoju školsku priredbu, a medved, dok posmatra jednu baletsku tačku, pita devojčicu zašto nisu uzeli malo više devojke za balerine - da se ne bi morale toliko propinjati na prste. I u našoj današnjoj prozi ima dosta takvih balerina, odnosno propinjanja na prste: formalnog, ideološkog, moralističkog, političkog, pa i tek tako: propinjanja radi propinjanja. U takvim knjigama reči se drže kao da više kazuju nego što govore, a suština često ostaje u senci tehnike.
Zbirka pripovedaka Mihajla Pantića "Sedmi dan košave" upravo je u tom pogledu izuzetna: pripovedački glas je toliko opušten, autentičan, da ne kažemo prizeman, da reči uvek nagoveštavaju i puno više, a katkad i ponešto drugo od onog što nam se u prvi mah čini da kazuju.
Jedno "Ah!"
Tako na primer u uvodnoj priči pod karakterističnim naslovom "Ah!" - i to s uskličnikom, pitamo se šta se zapravo iza tog naslova krije, pred čim on zapravo stoji. A stoji pred dobro posećenim otvaranjem jedne slikarske izložbe i slikarkinim razmišljanjem kako će sutra sama "šaputati među sopstvenim slikama" i "moliti Boga da počne pljusak", jer kad padne kiša, "broj posetilaca u beogradskim galerijama naglo poraste" (7). Sad je jasno šta i ono "Ah!" znači: zar nisu šaputanje, molitva i pljusak bili takvo raskošno svedočanstvo jednog unutrašnjeg pejzaža, nemuštog očaja u kome jedna slikarka ne može da se uteši ni time što će nju kiša ipak obradovati, a njena izložba ponuditi tolikim ljudima sklonište od kiše. Što nije možda bogzna šta, ali je ipak nešto lepše od one erotske avanture koju obećava nečije dodirivanje njenog kolena, dodirivanje posle kojeg će, da parafraziramo Eliota, partneri poželeti dobrodošlicu uzajamnoj ravnodušnosti. "Ah!"
I kao što se u "Ah!" život ogleda u odsustvu života, tako se u naslovnoj priči zbirke - "Sedmi dan košave" - književnost pravi od odsustva literature. Već na početku Stevan Tontić i sarajevski ratni košmar ostaju iza avionskog repa; knjiga koju Mihajlu Pantiću donosi nervozni, neispavani Marijan Gruban iz sarajevskog pakla gotovo da nema nikakvog izuzev terapeutskog smisla. Ali i to je nešto, mnoga dela se ne bi ni tim mogla pohvaliti. Kao na primer pozitivna recenzija koju će Pantić poslati piscu na neku nepouzdanu budimpeštansku adresu. Jer ta recenzija - koja bi se mogla "odnositi na bilo koju savremenu knjigu kratkih priča pa i na ono što sam sam u tom trenutku radio" (14) - pokazuje takvu književnokritičku virtuoznost u presipanju iz šupljeg u prazno da nam priziva u sećanje ponešto od našeg lutalaštva u ovom istorijskom trenutku, pa i šire.
I zar nije u sličnom sugestivnom duhu dočarana i sudbinska i sudbonosna uloga golmana u priči "Kap po kap" - golmana koji "stoji pred ulazom u pakao (jer gol je pakao) i sprečava nešto što je neminovno, i što će se kad-tad desiti, kao smrt" (18-19)? Što pokazuje, između ostalog, koliko ima golmana na svetu i koliko je ta u fudbalskom timu tako jedinstvena uloga zapravo univerzalno obeležje ljudskog života.
Najbolji ulov
No najbolji Pantićev pripovedački ulov nije ni na slikarskim izložbama, ni u redakciji Književnih novina, pa čak ni na fudbalskom terenu ili i svlačionici. Kao što bi čovek i očekivao, Pantić najviše ulovi kad peca ribe. I to ne samo stoga što je to jedna od najstarijih ljudskih strasti i zanata, nego i stoga što je pecanje jedna od najuniverzalnijih metafora ljudskog života. Peca se u životu odvajkada ne samo jedna vrsta "riba", pa ni samo one koje žive u vodi. Štaviše, određena vrsta "riba" može i sama da peca, da i ne govorimo o pecanju para, funkcija, titula, ugleda, reputacije, slave, ili pak o svemu onome što se može upecati na takve mamce. Tako, na primer, u pecanju, Pantić otkriva da "ti je prijatelj onaj s kojim možeš dobro da ćutiš" (144), uočava lepote zajedničke samoće kada su dva čoveka u močvari, "sami gotovo kao u svemiru" (144), pa čak dolazi i na pomisao da "za sitnom ribom uvek" ide "krupna grabljivica" (146).
Kako su bliske ljudske duše koje mogu da komuniciraju ćutanjem, kako bi divno bilo biti sam s nekim u svemiru. Uostalom, pod "sitnim ribama" i "krupnim grabljivicama" Pantić sigurno nije imao u vidu posmatrače koji su odvajkada bili prethodnica vojne sile. A koliko nam samo o našem sadašnjem istorijskom trenutku govori onaj sneg za koji se jedan ribar nada "da će se ispadati", dok drugi smatra da se to "nikad ne zna", jer "sneg pada kako on hoće, a ne kako mu se kaže" (156). I zar neće taj sneg preobraziti ceo pejzaž u "belu pustinju", te upravo tom čarolijom vratiti svetu "davno izgubljenu nevinost" (157). I o čemu sve nam ne govori Pantićeva slika pecanja kao strasti koja postaje "najjača pred sam odlazak sa vode" (160).
Upravo u gustini tih pouzdanih slika i reči, na prvi pogled reklo bi se prikovanih u ljudski život i za zemlju, Pantićeva proza živi u isti mah kao raskošan nagoveštaj smisla, a još češće besmisla, u ovoj našoj dolini suza. Kao i obično, književna reč postaje izuzetno zanimljiva kad izneverava autora, kada uleće u neka nova sazvežđa i govori i nešto drugo od onog što je pisac hteo da kaže.
Svetozar KOLJEVIĆ
(Reč prilikom uručenja nagrade "Branko Ćopić")