Sedam jesenjih priča

10.03.14

Davno je primećeno da čovek putuje svetom u potrazi za onim sto mu treba, a kada se vrati kući to i nađe. Junaci „Sedam jesenjih priča” Italijana Marija Lugorija (1976), u izdanju novosadske „Akademske knjige”, napuštaju svoje sredine, želeći da izbegnu sudbinu, strahove, protivrečnosti. U Narodnoj biblioteci, večeras u 19 časova, o knjizi Liguorija govoriće Jovan Ćirilov, Biljana Srbljanović i autor.
– Za neke moje junake svet biva iluzija, kao i povratak kući, koji znači pre svega povratak zemlji, prirodnom ambijentu detinjstva. Ipak, taj isti zavičaj donekle proganja moje junake. U našim društvima čini nam se da je gotovo sve spokojno ako ne doživimo neprijatnosti. Međutim, nasilje, pretnja, ucena, nezadovoljstvo jesu veoma opasni, latentni faktori u našem životu. Moje priče bave se onim što bi se moglo dogoditi, ali to ne znači da sam kao autor ove knjige ubeđen da su svi ljudi pakosni, niti da ne umeju da se raduju tuđem uspehu. Čini mi se da osećaj pravde živi u svesti čovečanstva – kaže za naš list Mario Liguori koji je priče u knjizi napisao dvojezično, na srpskom i na italijanskom.

Liguori predaje italijanski jezik na Filozofskom fakultetu i na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, a trenutno priprema doktorat o Napulju u srpskom putopisu od 1851. do 1951. godine.
– Od Njegoša do Ljubomira Nenadovića, od Rastka Petrovića do Crnjanskog, veliki srpski pisci tragali su za lepotom u Napulju i Kampaniji. Napulj je važan grad za srpsku kulturu, ali ta veza nije dosad predstavljena u pravom svetlu. Vremenom se Srbija, iz pretežno ekonomskih i geografskih razloga, zbližavala sa severnom Italijom, što ne sme ni u kom slučaju da umanji značaj kulturnih veza sa južnom Italijom. Ne smemo zaboraviti da je Njegoš, najveći pesnik sa Balkana posle Homera, autor poeme „Polazak Pompeja”, niti zanemariti da je Crnjanski napisao „Napolitanci su deca sunca”. U suštini, moj zavičaj je viđen kao idilično mesto sunca, mora, vedrog neba i bezbrižnog života, ali i kao „raj u kojem đavoli obitavaju” – kaže autor.

Mario Liguori i sam piše putopisnu prozu, a njegove putopise pod imenom „Snatrenja” 2010. objavio je „Službeni glasnik” iz Beograda.
– Trougao Skandinavija-Mediteran-Balkan jeste moja lična geografija, nezaboravni prostor mojih snova, jarkih boja, unutrašnje ravnoteže. Moja sećanja neka su vrsta dijaloga sa sudbinom i prošlošću: krajolik Skanije prema Esterlenu, subotički zvonik u magli, ukus letnjih patlidžana sa čokoladom. „Snatrenja” u tom smislu jesu dokaz da je idealizam srca moj pokretač, da ne živim za sračunati interes. Reč je o lirskoj književnosti čija je zvezda vodilja potreba da se lepota učini važnom – ističe Liguori, pisac nežnih filigrana.

Na njegovoj licnoj mapi značajno mesto zauzima i Novi Sad...
– Gledam ga često sa tvrđave, odakle se opaža njegova blagotvorna širina. U kišnom danu podseća na Njukasl na Tajnu, na engleske i škotske gradove moje prve mladosti. U sunčanom danu ne treba mu ništa. Tek onda mogu da dokučim njegovu samodovoljnost – kaže Liguori.

Beograd, pak, vidi kao levantinski grad koji maltene nesvesno, haotično, objedinjuje jug i sever, istok i zapad.
– Ne može svaki grad da pruži takve snažne i upečatljive sinteze. Toga ima i u Napulju, ali tamo oseća krupnije prisustvo istorije umetnosti, prirodnih lepota i surovosti mračnog sokaka. Što se skandinavskih gradova tiče, u njima je shvatanje sveta jednostavnije, preciznije, pragmatičnije. Ne bih rekao da Skandinavija živi za poeziju, što znatno umanjuje uticaj i značenje iluzija i zabluda u tom društvu.

M. Sretenović

16.12.13

U izdanju „Akademske knjige“ nedavno se pojavila neobična i lepa knjiga pod naslovom „Sedam jesenjih priča“, čiji je autor Mario Liguori, pisac, publicista i lektor za italijanski jezik na Filozofskom fakultetu i na Akademiji umetnosti u Novom Sadu

Pola knjige je na srpskom, a druga polovina je na italijanskom. A u uvodu objašnjenje: „Ovo nije dvojezična knjiga. Ovo su dve knjige koje je napisao jedan autor bez ambicija da prevodi samog sebe“.
Izdanje je bogato ilustrovano nepotpisanim fotografijama gradova, lica i predela, koje plene tajanstvenom lepotom. Jedan od autora je i Mario Liguori, čija strast za putovanjima je povezana sa fotografisanjem. On smatra da je svaka slika misterija, a otkrio nam je da je na naslovnoj strani srpskog dela „Sedam jesenjih priča“ njegov zavičaj, Amalistanska obala, u jednom od svega nekoliko tmurnih dana godišnje.
Mario Liguori (1976, Sarno, Italija), objavio je i knjigu putopisne proze „Snatrenja“ (Službeni glasnik, 2010). U prestižnim novinama i časopisima objavljuje priče, putopise, eseje i naučne radove. Izvanredno vlada srpskim jezikom, koji je studirao na Univerzitetu u Napulju.

Kako se jedan Mediteranac oseća među ovdašnjim ljudima, koja su vam omiljena mesta u gradu?
- Došao sam u novembru 2004. godine, kada sam se zaposlio kao lektor za italijanski jezik na Filozofskom fakultetu. Dakle, ukupno devet godina, ali sa dugom pauzom: od 2007. do 2009. živeo sam i radio u Švedskoj. Vratio sam se jer sa ovdašnjim ljudima lepo sarađujem i što mi je blizu zavičaj.
Omiljena mesta u gradu su mi Tvrđava i Kej. Tamo mogu da osetim energiju Dunava. Tamo je drhtaj, zov, čar Novog Sada.

Kako je nastalo dvojezično izdanje “Sedam jesenjih priča”?
- U određenoj fazi svog jezičkog i intelektualnog sazrevanja, imao sam potrebu da stvaram književnost na dva jezika, da prihvatim izazov dvostrukog pisanja. Nisam imao nameru da objavim prevode, već da napišem sedam priča na italijanskom i sedam na srpskom jeziku imajući u vidu karakteristike oba jezika. Činjenica da nema mnogo takvih knjiga bila je presudna za tu odluku. Ako me pitate za sadržaj, to su priče o ljubavi i kajanju, dramatičnosti života i smrti.

R. Lotina

22.02.14 e-novine.com

Ono što odlikuje naraciju Marija Liguorija jesu sporost i loše poentiranje. Čak i kad mu se pruži, odnosno kad sam sebi stvori mogućnost da priču zaključi završnim udarcem koji bi je podigao na viši nivo, koji bi je, konačno, učinio interesantnijom za čitanje, on omane. Da li je ovaj sentiš ritam posledica njegovog nedovoljnog poznavanja jezika na kojem piše ili je u pitanju nešto drugo, ne mogu da kažem sa sigurnošću, ali sasvim je izvesno da ima nešto što ove priče čini neubedljivim, bledim i neinteresantnim

Da li jednu književnost čine dela napisana samo na tom jeziku ili je ona određena političkom teritorijom nije ni najmanje nevažno pitanje. Ako, na primer, vojvođanski pisci koji pišu na mađarskom spadaju u korpus srbijanske književnosti, onda je ona određena teritorijom, a ne jezikom. Ako, pak, oni spadaju isključivo u korpus mađarske književnosti, onda je Srbija tu uveliko na gubitku i trebalo bi da im pruži mogućnost da iskažu svoj dvostruki identitet. Konačno, postoje pisci koji pišu na više jezika. Todor Manojlović, na primer, pisao je na mađarskom, nemačkom, ali i na srpskom. Da li ga to čini više mađarskim ili nemačkim piscem, iako je, koliko znam, kanonizaciju doživeo isključivo u Srbiji, bez obzira na to što je na srpskom „propisao“ relativno kasno? Ovo pitanje je u današnjoj Evropi i u našim sve hibridnijim i fluidnijim identitetima u suštini nebitno, ali procesi kanonizacije u nacionalnim kulturama uglavnom su rigidni i ne dopuštaju izlete iz čvrsto konstruisanih niša. Nauka, čak i kada se bavi tako neuhvatljivom materijom kao što je književnost, zahteva da se stvari jasno podele, da belo bude belo, a crno crno.
Italijan Mario Liguori objavio je knjigu Sedam jesenjih priča istovremeno na srpskom i na italijanskom. On tvrdi da se ne radi o prevodima, odnosno da su u pitanju dve različite zbirke pripovedaka začinjene, dakako, drugačijim fotografijama, ali koliko mi skromno i veoma površno poznavanje italijanskog dopušta da shvatim, liči da se radi ipak o nekoj vrsti manje-više vernog prenosa. Moguće je da su to priče nastale metodom „višeg prepisivanja“, kako je deo svog kreativnog postupka nazivao Tomas Man, međutim ono što može biti od nekog značaja jeste u kolikoj meri je pisanje na srpskom bilo autonomno, odnosno da li ovo delo možemo smatrati originalno napisanim na ovom jeziku ili ne. Ispada da sam rigidniji od nacionalno osvešćenih te romantičarskim duhom zadojenih boraca za supremaciju ćirilice, ali pitanje je veoma praktično. Naime, bavljenje književnošću podrazumeva određene lingvističke kompetencije i kapacitete, a ako ih pisac ne poseduje, onda je teško biti objektivan u prosuđivanju kvaliteta teksta. Jedno je kad je autor, odnosno autorka književno nepismen/a, hvala na pitanju takvih u ovdašnjim književnostima ne nedostaje, štaviše. Sasvim je nešto drugo kada mu/joj jezik na kojem se izražava nije maternji. Konačno, da budem sasvim praktičan, ako Liguori poseduje dovoljne kompetencije da piše samostalno na srpskom, onda mogu i treba da budem jednako strog prema njemu kao i prema bilo kome drugom, ali ako nema onda imam pravo da mu progledam kroz prste što mu je rečenica klimava, misao nesigurna. Nije lako pisati na jeziku u kojem ti nisu poznate sve moguće konotacije i u kojem ti je osa selekcije lingvističkog materijala unapred ograničena. U tom smislu, svaka mu čast na odvažnosti.
No, da se vratimo na sam tekst. Sedam jesenjih priča čini odgovarajući broj relativno kratkih pripovedaka smeštenih u prostore južne Italije, grada Malmea i Novog Sada i to u rasporedu tri italijanske – tri švedske – i jedna novosadska. Pored ovoga, knjiga obiluje fotografijama koje ne stoje sa pričama u direktnoj ekfrastičkoj vezi, već služe kao neka vrsta dodatnog komentara, odnosno kao dopuna atmosfere koja vlada u tekstu. Fotografija ima priličan broj, tako da se čitalac može zapitati radi li se o tekstu koji služi kao njihova pratnja. Ono što svakako može da se zaključi na osnovu slika jeste jedan melanholični pogled na stvari koji se u priličnoj meri graniči sa patetikom, jer su fotografije mogle biti i manje ambiciozne, posebno što se radi o snimcima amatera, najčešće samog Liguorija.
Priče na srpskom (italijanski nisam uzimao u obzir iz objektivnih razloga) koje čine knjigu nisu me impresionirale. „Totono Kokoca“ je pripovetka o nezadovoljnom krojaču koji napušta ženu i dete i odlazi u Argentinu da bi naposletku shvatio da čezne za njima pa se potom vratio u južnu Italiju. Ona ne razvija lik do kraja, sukob koji se odvija na unutrašnjem planu nije izveden sa dovoljno detalja, nedostaje neka jača metafora kojom bi priča na neki način bila književnija. „Ukus japanskih jabuka“ je možda i najbolja priča u zbirci, a govori o sukobu između oca i sina u vreme fašističke Italije, iako je njena ekspozicija preduga. „Bilo jednom u Napuljskom kraljevstvu“ mi se čini najslabijom pripovetkom, jer mi je njena poenta ostala skrivena. Jasno je da autor insistira na nekoj vezi između napuljskog kraljevstva i Dubrovačke republike i da to ima veze sa sokolarstvom, ali to je otprilike sve. „Mešite“ je priča koja ponavlja stereotip o Italijanima vrele krvi i melanholičnim Šveđanima. Ubistvo koje je počinio mladi Tanučo moglo bi dobiti i ozbiljnije konotacije od onih koje se nude kroz lik policijskog inspektora. „Nešto čudotvorno što lebdi u vazduhu“ ima prilično dobar i iznenađujući obrt na kraju, ali je priča do tog trenutka prespora. Pismo koje žena piše mužu, a posebno njegovo oklevanje da ga uzme u ruke traju li traju. „Jesenji povratak“ pokušava da izgradi neku vrstu horor atmosfere igrajući opet na stereotipne predstave o mladim i usamljenim ženama u mračnim alejama, ali je njen postmodernistički obrt potpuno izbacuje iz prilično uspešne pripreme. „Prirodno stanje mašte“ je priča koju kao da je napisao početnik, jer je ispovest vozača autobusa krajnje konfuzna, a njegov zločin neuverljivo motivisan.
Ono što odlikuje naraciju Marija Liguorija jesu sporost i loše poentiranje. Čak i kad mu se pruži, odnosno kad sam sebi stvori mogućnost da priču zaključi završnim udarcem koji bi je podigao na viši nivo, koji bi je, konačno, učinio interesantnijom za čitanje, on omane. Da li je ovaj sentiš ritam posledica njegovog nedovoljnog poznavanja jezika na kojem piše ili je u pitanju nešto drugo, ne mogu da kažem sa sigurnošću, ali sasvim je izvesno da ima nešto što ove priče čini neubedljivim, bledim i neinteresantnim. Ja se nadam da su one koje se čitaju s druge strane u odnosu na deo knjige na srpskom kudikamo bolje i da je stvar u lošem prevodu, odnosno pogrešnom prepisivanju. Za hrabrost knjiga zaslužuje visoku ocenu, za sadržaj, nažalost ne.

Vladimir Arsenić