01.01.00
Politika
02.09.2000.
Dokument i literatura
Borealna svetlost smisla
Danica Diković-Ćurguz: "Sećanje na strah"; izdavač: "Dereta", Beograd, 2000.
Lepotu postojanja kao da čini lepota izbora, odnosno pronalaženje smisla dostojnog življenja u datim okolnostima određenog prostora i vremena u kojima pojedinac mora da se potvrdi ili poništi.
Danica Diković-Ćurguz taj smisao pronalazi u dubokoj stvaralačkoj zagledanosti u život kao neuhvatljivo i nikad dokraja odgonetnuto klupko, u lavirinte bića koji izmiču racionalnom poimanju i kontroli, u istorijski i nacionalni kontekst u kojem se artikulišu pojedinačne ljudske sudbine vredne literarnog tretmana. Stoga ona uzima gotovu životnu građu kao osnovu za roman moderne mozaičke strukture, držeći se borhesovskog principa komentarisanja fantastičnih činjenica i podrazumevanja stvarnosti kao fantastike (Dostojevski), da bi ispričala potresnu i dokumentarno zasnovanu priču.
Do tragičnog kraja
Od individualne sudbine, obolele sestre Marije, autorka, odnosno narator Ana, stiže do globalne slike sveta kao poprišta civilizacija (Istok i Zapad), dobra i zla, ukazujući na prevlast ovog drugog i na pojedinačnom i na opštem planu - života i smrti, smisla i besmisla, ali i ljubavi kao protivteže, pribežišta. Korišćenjem fragmenta, pisma, dokumenta, dnevničkih zabeleški, intervjua i novinskih zapisa autorka dočarava tzv. zgusnuto vreme tako da se vremenski raspon od tri meseca, koliko traje praćenje tragičnog kraja Marijinog života (glavnog protagoniste romana), proširuje do neslućenih granica.
Ona omogućava čitaocu da zaviri u ostatke starih civilizacija, njihovo kulturno nasleđe, daleke predele (pojedini delovi romana se mogu čitati kao sjajni putopisi), te povremeno posredstvom likova ili kroz glas naratora dolazi do filozofskog određenja sveta kao procesa u kojem je sve podložno menjanju, a čoveku ipak data mogućnost izbora uprkos datosti okvira (porodičnog, ideološkog, istorijskog, religijskog i sl).
Apoteoza stvaralaštva
Roman Danice Diković-Ćurguz se stoga može posmatrati i kao svojevrsna kulturološka i sociološka panorama sveta data kroz srpsku građansku porodicu preko koje se prelamaju i istorijska dešavanja vezana za Drugi svetski rat, njegove posledice i implikacije na kolektivne i lične sudbine. Porodica Milije Mikovića, advokata iz Užica, paradigma je za mnoge porodice intelektualaca (opisane i kod Ćosića, Pekića, Svetlane Velmar-Janković), koje oličavaju građansku klasu i njeno razaranje sa dolaskom novog doba. Tragičan bilans je očigledan u romanu, a sećanje na strah se transformiše u stvaralačku šifru za tumačenje vremena i događaja.
Ako umesto prve stranice okrenemo poslednju i odatle krenemo u dekodiranje značenja ove višeslojne i višeznačne knjige zapazićemo da je ovo roman koji se hrabro hvata ukoštac sa najbližim vremenom i nastoji da ga protumači iz perspektive kauzalnosti istorije i prostora. S druge strane, o tome svedoči završni deo, ovo je i knjiga o apoteozi stvaralaštva, lepote i ljubavi kao vrhunskog smisla čovekovog bitisanja.
Milica JEFTIMIJEVIĆ-LILIĆ
01.01.00
Politika
17.01.2000.
DANICA DIKOVIĆ-ĆURGUZ: POVEST O PATNJI
Dug prema porodici
"Patnja nije ni moj, niti bilo čiji životni izbor, već je to usud", kaže autorka romana "Sećanje na strah", potresne priče o ljubavi, bolesti, ratu i zlu politike
"Ne bih rekla da se nisam susrela sa srećom, tom raskoši kako ju je nazvao Judžin O"Nil. Štaviše, sebe smatram srećnom osobom, bez obzira na teške okolnosti, ali očigledno je da sreća u literarnom smislu nije zanimljiva", kaže Danica Diković-Ćurguz, čiji je roman prvenac "Sećanje na strah" ispunjen raznolikim oblicima ljudske patnje u svakodnevici i u istoriji.
- Patnja nije ni moj, niti bilo čiji životni izbor, već je to usud - dodaje autorka, koja je čitala Dostojevskog već u trinaestoj godini i u njegovoj literaturi nalazila ako ne odgovor na svoje tadašnje probleme, onda bar radost prepoznavanja.
Sačuvan osmeh
Roman "Sećanje na strah", potresna povest o ljubavi, bolesti, ratu i zlu politike, nastao je posle autorkinog višegodišnjeg bavljenja književnošću u novinarstvu, kritikom i prevodilaštvom.
- Ova knjiga je neka vrsta duga prema mojoj porodici, čiji članovi uglavnom više nisu živi - kaže. - Izašle su senke koje me prate celog života, a literatura je jedan od polodotvornih izlaza iz patnje. Neposredan povod za ovaj roman jeste tragična smrt moje sestre koja je umrla od Alchajmerove bolesti pre tri godine, kao i Marija iz romana. Postoji još nekoliko autentičnih činjenica, na primer, ta da se moj otac, zaista, bavio politikom. Ostalo je literatura.
Njena literatura sadrži implicitnu poetiku. Danica Diković-Ćurguz kaže da se samo trudila da sledi svoje jezičko osećanje, ne prilagođavajući se vladajućim tendencijama ("Za nas Užičane karakterističan je osećaj za jezik i smisao za humor. Kod mene možda nije razvijen onaj tipični erski humor, ali uspela sam da kroz bure i oluje sačuvam bar osmeh").
Kada je napisala priču pod nazivom "Strah", koja je predstavljala začetak ovog romana, u novinama je osvanula pod nazivom "Sećanje na strah". Naslov joj se dopao i uzela ga je za roman. Ali:
- Možemo samo da imamo iluziju da se sećamo određenog straha, pre svega, ezgistencijalnog. Međutim, strahovi ne prolaze, mi s njima živimo, pogotovo sa strahom od smrti. Jedino što možemo da učinimo jeste da promenimo svoj odnos prema strahu.
Ko ne putuje, ne živi
Danica Diković-Ćurguz je pre ovog romana objavila knjigu eseja o književnosti "Na litici", za koju je dobila nagradu Grafičkog ateljea "Dereta", a očekuje izlazak iz štampe "Književne ukrštenice", knjige kritika, prikaza i razgovora s piscima. Kad je reč o prevodilaštvu, posebno prati švedsku književnost i objavila je knjigu prevoda "Monodrame" Katarine Frostenson.
Putovanja zauzimaju počasno mesto u njenom životu ("Ko ne putuje, ne živi"). Sa mužem diplomatom živela je u dužim vremenskim periodima van zemlja i spoznala suštinu diplomatije: čovek može da bude prirodan a da ne bude prost, može da bude ljubazan a da ne bude ponizan i servilan i može da bude iskren a da ne bude grub. ("Možda sam ja suviše kasno došla do tog saznanja tako da sam dosta propatila idući kroz život bez štita, ali ono što nas ne ubi, ojača nas").
Iskustvo četvorogodišnjeg življenja u Pakistanu i putovanja po Aziji, našli su mesto i u romanu "Sećanje na strah". Kipling je rekao "Istok je istok, a zapad je zapad", a Danica Diković-Ćurguz dodaje "sem kad se sretnu dva čoveka". ("U ličnom kontaktu sa ljudima shvatimo da imamo mnogo više onoga što nas povezuje nego onoga što nas razdvaja".) Od Kiplinga bliži joj je Tagora koji kaže da će istok i zapad ili zajedno propasti ili se zajedno spasiti, mada je na istoku srela mnoge intelektualce koji smatraju da će do mira doći jedino kad istok zavlada zapadom, jer je zapad suviše agresivan.
- Ovo je vreme propadanja svih vrednosti svuda u svetu pa i kod nas, tako da svi imamo veliki zadatak da shvatimo uzroke tog raspadanja i da pokušamo da se protiv toga borimo. Buduća građevina treba da stoji na čvrstim temeljima naše ukorenjenosti u ono najbolje u našoj prošlosti a to su velika dela naših književnika, naša narodna poezija, Gorski vijenac, Andrić, Crnjanski, Desanka, srednjovekovne freske, crkve i manastiri, naše čojstvo na kome treba možda više insistirati nego na junaštvu, a na tu građevinu svako od nas mora da položi jednu svoju ciglu - kaže na kraju Danica Diković-Ćurguz.
Gordana Popović
