Scenografija za vetar

01.01.00

Politika
20.11.2002.

LIRSKI ROMAN U SLAVU ZAVIČAJA

Scenografija za vetar
Prozni prvenac pesnikinje Marije Šimković u izdanju "Plavog jahača"

Posle tri decenije pesničkog "staža", devet knjiga poezije i dva filmska scenarija, pesnikinja, prevodilac i novinar Marija Šimković napisala je porvu proznu knjigu-roman "Scenografija za vetar". Objavljen u izdanju beogradskog "Plavog jahača", prozni prvenac već afirmisane pesnikinje poredstavili su juče u Međunarodnom pres centru književnik iz Subotice, odakle je i književnica, Oto Tolnaj, književni kritičar Ljiljana Šop, a nije izostala ni reč Nataše Marković i Marije Šimoković, koja je pročitala odlomak iz svoje novoobjavljene knjige.

Predstavivši "Scenografiju za vetar" kao izrazito lirski roman koji čitaocu stvara iluziju da će "dohvatiti jedan svet koji polako izmiče", Tolnaj je ovu prozu proglasio knjigom koju ponovo treba čitati zbog mnogo čega, pa i zbog jednog od glavnih junaka - Palićkog jezera "koje čuva sećanje na drevnost Panonskog mora". Prozni prvenac Marije Šimoković Tolnaj je stavio u rang "Dnevnika o Čarnojeviću", preporučivši ga za čitanje i zbog "poglavlja o šifonjeru u koji se petogodišnja devojčica sakriva da bi jela novine čija su se sva slova, ćirilična i latinična, slagala u njoj i sva bila podjednako ukusna".

Da je ova poetska proza, "toliko lirski nadahnuta i suptilno napisana da je o njoj teško govoriti analitičkim jezikom književnog kritičara" složila se i Ljiljana Šop, otkrivši da se iz nekih skrivenih znakova, reči i apokaliptičnih slika, može zaključiti da je ova knjiga pisana u vreme bombardovanja 1999. godine, kao lična šok terapija protiv opipljive opasnosti. Likovi u ovoj "metafizičkoj poemi u slavu zavičaja napravljeni su kao filigranski medaljoni sabrani u mozaik sudbine", rekla je. Ni književnica nije skrivala da je "Scenografiju za vetar" pisala upravo u vreme NATO bombardovanja naše zemlje, kao svoj odgovor i pokušaj da popravi "vreme koje je u kvaru", a to je upravo bila 1999. godina. Bilo je to vreme, rekla je, kad joj se rečenica prelomila tako da više nije mogla da piše poeziju.

M. K.

Danas
26.12.2002.

Iz Plavog jahaca stigla
Scenografija za lepotu

"Plavi jahac" nedavno je objavio "Scenografiju za vetar", prvi roman nase poznate pesnikinje Marije Simokovic. Ovo stivo je sublimno i lirsko secanje pesnikinje na rano detinjstvo provedeno na Palicu i u Subotici, a istovremeno je i lirski beg pesnikinje od nepodnosljive i gorke realnosti. Drevnost panonskog mora, nostalgiju za izgubljenim vremenom, ukus jedne suboticke madlene pohranjene u uspomenama koje vreme ne uspeva da dotakne i smrvi, citalac ce naci na ovim stranicama. Sva iskustva iz dugogodisnjeg bavljenja poezijom , Marija Simokovic je unela u ovaj roman-ceznju-secanje. Brodski je u esejistici rekao da "kad pesnik pocne da pise prozu uvek je to dobitak za prozu" i ovaj se postulat moze potpuno primeniti i na novu knjigu Marije Simokovic. Ona nije samo "Scenografija za vetar", ona je i scenografija za lepotu i putovanje u vecnost detinjstva i lekovitu opojnost sna.
Ljiljana Sop je ovaj tekst okarakterisala kao "usrdnu, obrednu, molitvenu invokaciju i evokaciju najranijih slika iz detinjstva, stopljenih sa kasnijim iskustvima i saznanjima u nedeljivo jedinstvo. Upravo ta udvojenost naratora ove proze, koji svako bice, predmet i krajolik istovremeno gleda iz dve vremenske perspektive - naivnim okom devojke i setnim, umornim okom zrele zene - omogucavaju pripovedanju fluidno stanje koje bih nazvala dvosmernom vizijom".

S. D.

Danas
15.01.2003.

Marija Simokovic, prvi put u proznim vodama
Nevernik ili poludi ili izgubi sebe
Scenografija za vetar kao plod eskapizma

Jedna knjiga koju je nedavno objavio "Plavi jahac", zatalasala je knjizevnu javnost. Rec je o prvoj proznoj knjizi pesnikinje Marije Simokovic "Scenografija za vetar". Ljubitelji poezije, Mariju Simokovic poznaju kao pesnika retkog senzibiliteta i sublimnih stihova. Zbirke "Sam covek", Iscekujuci Jonu", "Ne boj se, tu sam", "Majstor zudnje", "Nebeski bicikl", "Poljubac Gustava Klimta", "Medjurecje", istakle su poetski senzibilitet Marije Simokovic. No, "Scenografija za vetar" otkriva nam Simokovicevu u potpuno novom i drugacijem svetlu.

Brodski je rekao da "kad pesnik pocne pise prozu, to je uvek dobitak za prozu". Smatrate li da je Vas iskorak ili ulazak u prozu bio plod svesne namere, udela "cuda i truda" ili, prosto, vrsta eskapizma, s obzirom da je knjiga pisana tokom bombardovanja 1999?
- Dok sam pisala "Scenografiju za vetar", nisam mislila o formi. Zelela sam da dobijem borbu sa dobrom recenicom, smislom, da dobijem borbu sa onim sto se desavalo. U tom smislu i nemam definitivan odnos prema knjizi, ni sama ne znam da li bih je svrstala u poetsku prozu ili nekako drugojacije. Ono sto znam je da ova knjiga u sebi sadrzi cednost prvog puta i da to i jeste ono sto umetnost po sebi mora da sadrzi. Tog puta, cednost je bila prisiljena da to postane. Savladavala sam stravicnost dozivljaja poniranjem u kolektivno nesvesno, u umetnost dakle. Tokom bombardovanja, trazila sam od Boga da ukine stvarnost. "Scenografija za vetar" jeste pre plod eskapizma nego eksperimenta u formi.

Da li pisac moze ikada da pretpostavi recepciju svog dela? Moj utisak je da postoje knjige na koje se pre reaguje implozicno, a tek onda eksplozijom. Slazete li se da "Scenografija za vetar" diktira, pre svega, implozican dozivljaj, intimisticko slavlje?
- Reakcija na moju knjigu jeste, pre svega, implozicna. Na knjizevnim vecerima publika dise u jednom dahu, posle veceri ljudi se ne razilaze, imaju potrebu da kazu jos nesto, da podele jos jedan zajednicki dah. Na dozivljaj mog opusa utice i ono sto su njegove glavne teme, a to su pesak i san. Subotica, koja je pored Beograda moj grad, sva je na pesku. Moja definicija Subotice je da je to grad sacinjen od sna peska i palicke vode. Pesak i san ono su od cega je sacinjen moj unutarnji svet, moje unutarnje sazvucje i od toga je, naravno, sacinjena i moja literatura.

"Scenografija za vetar" sacinjena je ne samo od poetskih i proznih delova, vec i od molskih, koloraturnih slika. Tom prilikom ste umesto boja koristili reci. Jedna Vasa zbirka poezije ima u naslovu Munkovo ime, a u sadrzini njegovu poetiku. Molila bih vas za nekoliko recenica o odnosu literarnog i likovnog u Vasem opusu?
- Egon Sile, Munk i Klimt, umetnici su koji su uspeli da najpriguseniji, najjeziviji bol ucine lepim. Jedna narandza na krevetu, u zatvoru, njen strasni purpur koji Egon Sile inkarnira, za mene je cista lepota. Munk je neprestani grc covecanstva uspeo da oblikuje u zlatu, kada Munk slika o tome da je zivot bol, on kao da kaze: "Zivot jeste bol, ali postoji umetnost, nemojte se bojati, postoji umetnost koja zivot cini snosljivijim". Ta alhemicarska transformacija bola u lepotu, ono je sto meni cini ova tri umetnika tako bliskima, tako neophodnima i tako znacajnima. A moj literarni opus svakojako se naslanja i na njihovo delo, jer je, kako bi to rekao Crnjanski, "sve u vezi".

Istok i istocnjacka kultura prisutni su u "Scenografiji za vetar". Vi, bas kao na istocnjackom crtezu, postujete odnos izmedju praznine i punoce, u knjigu uspevate da utkate i prostor za dah, tako da je Vasa knjiga i mesto za san i za meditaciju i za disanje. Da li ste svesno postovali istocnjacke umetnicke zakonitosti ili ste jednostavno zaronili i izronili takvu knjigu?
- Moje omiljene knjige jesu "Ji Djing", "Sljivin cvet u vazi od zlata", "Zlatni cvet", a moji omiljeni umetnici Misima i Kurosava. Takodje, godinama proucavam persijsku umetnost, pogotovo njihovu arhitekturu i cini mi se da moja knjiga samo najavljuje talas umetnickih dela u kojima ce doci do umetnickog sublimata izmedju lepota Zapada i Istoka. To se sada, sve manje stidljivo, cini na primer, u medicini. I svi smo svesni blagodeti toga. Hegel je negde tacno rekao da je "istina celina". Ako je cepamo na plodove istocnjacke i zapadne kulture, videcemo samo polovinu ogledala. Zapravo, necemo videti mnogo.

Vasa privilegija je Vase multinacionalno poreklo. Na kom jeziku sanjate, a na kom jeziku pisete?
- "Jezik je kuca bica", rekao je Hajdeger. I ja se sa tim slazem. U snu, ja govorim japanski i francuski. Setite se Froma i njegovih studija o jeziku. San, dakle, ima univerzalni jezik. Jezici moje jave su srpski i madjarski, pisem, dakle, i na jednom i na drugom. Pa ipak, mozda bas zbog bilingvalnog detinjstva provedenog u Subotici, zbog mogucnosti komunikacije na vise jezika, ja veoma volim i duboko uvazavam i sve one komunikacije koje nisu verbalne.

Pomenuli ste u razgovoru da Vasu knjizevnu porodicu cine i Sekspir i Dostojevski i Kafka i Kis i Kostolanji i Virdzinija Vulf, ali i Jursenarova. Znate li za njenu recenicu "Svaki covek koga sretnete je svetac. I vi ste svetac". Jeste li Vi svetac?
- Veliki mi je problem sto jesam. Veliki su problem ljudi koji niti sebe niti druge ne prepoznaju kao istinska duhovna, religiozna bica, kao svece. Postoji samo jedna podela ljudi: na one koji veruju u Boga i na one koji ne veruju. Zakoni zivota nam kazuju da nevernik ili poludi ili izgubi sebe. A to je, u sustini, ista pojava.

S. Domazet

01.01.00

Dnevnik
18.12.2002.

LIRSKA PROZA
Palić, plavi somot
Marija Šimoković: SCENOGRAFIJA ZA VETAR; Plavi jahač, Beograd, 2002.

Pažljivi čitalac poezije Marije Šimoković mogao bi s naknadnom pameću da ustvrdi kako je knjiga lirske proze ?Scenografija za vetar logičan rezultat njenog dosadašnjeg pesničkog napora, uobličenog u devet objavljenih zbirki. Naime, Mariji posebno leži relativno duga poetska forma, koju neizbežno učvršćuju narativni elementi. Većina njenih pesama ima u svojoj osnovi događaj, proces, dramski prapočetak (kojim, dakle, možemo objasniti i teatarski naslov nove knjige), nosi u korenu energiju priče, ma koliko ona bila stišana i data u naznakama, ma koliko završavala tamo gde i počinje ? u lirskoj eteričnosti, u ženskom obilju.
Ovo zapažanje, sa druge strane, u dominantnom proznom ruhu, potvrđuje i ?Scenografija za vetar? - i ovde pesma i priča vrtlože u kanonskom pevanju, a ?poraženi? bi (da se izrazim i sam slikovito) valjalo da ima oblik milozvučnog imperfekta (one nikad završene jezičke prošlosti), koji večito gubi trku od prezenta, samo za jedan vremenski slog.
Možda ne bismo pogrešili ni ako bismo novu knjigu Marije Šimoković označili i kao kratki poetski roman, jer mada nevelik obimom, i ispričan vodenim bojama, sa okvirom eksplicitno fokusiranim u jedno popodne, ovo delo, u paralelnom diskursu, kroz sinhronu i dijahronu ravan, obuhvata znatan vremenski period, kome je, međutim, nedavna stvarnost sankcija i bombardovanja, samo reminiscencija, tek akcident, samo plahi, kratkotrajni povratak u budućnost. Centralni razlog ove priče je rekonstrukcija, ili bolje: restauracija načete slike davnih dana (da upotrebim Krležinu sintagmu).
Rečju, ovde imamo detinjstvo, kao opšti literarni topos, odnosno Palić i Suboticu, kao lični, potpisani toponim.
Dve vremenske perspektive pretpostavke su i za dva nivoa priče: onaj iz sadašnjosti pripovedanja narativno je škrtiji, odslikava stanje, kruženje, paradoksalnu zatvorenost, dočim onaj iz prošlosti dočarava zaštićenost, slatku detinju plašnju pred otvorenošću sveta, čulnu neposrednost.Kontrast se naglašeno produbljuje i činjenicom da, za razliku od stvarnosti iz koje se pripoveda, ravan prošlosti u ?Scenografiji za vetar? ostaje izvan istorije, kao nenarušiva slika postojanja, za koju i nije važno da li je stvarna, ukoliko je vidljiva poput sjaja zvezde, iz nekog zabačenog sazvežđa, koje ko zna otkad nema. U ovom slučaju, to iziskuje i promenu pisma: ti pasaži su zaokruženiji (kada je u pitanju vođenje priče), zašećereni i somotski (kada je, međutim, reč o stilu). Marija Šimoković odlazi u prošlost, dublju od prošlosti stvari.Knjiga nam sama kaže i da je njen naslov uzet iz stiha: Palić je scenografija za vetar. Ova raskrinkana aluzija priziva u navedenom kontekstu i jednu drugu, na Brehtov stih: Od ovih gradova ostaće onaj ko prođe kroz njih ? vetar. Upravo prozno tkivo Marije Šimoković doziva slično strujanje, što tumara praznim, peščanim gradom, kruneći ga i utvrđujući istovremeno, vetar izjednačen s pamćenjem, s varljivom postojanošću memorije.
Ako nam je do imenovanja, rekoh, taj toponim se otkriva kao Palić, a onaj grad kao Subotica, ona koja nekad beše svitac carevine (da parafraziram Borhesa), da bi završila kao dekadentna tačka s knjiške margine, puna vazdušnih duhova, u isto vreme tlocrt lokalnog arhetipa i ime malog, zaboravljenog demona.
Marijin opsesivni grad asocira i na prvotnu, spontanu višejezičnost, koja je ovde figura ravnoteže, u svetu bez centra i oslonca, koja traži svetlosni polis, isti koren u jezičkoj pometnji Vavilonske kule.
Ipak, ovaj prstohvat asocijacija neće ostati okrnjen izostavljanjem one koja je kod književnog sveta obično prva. I sama se Marija Šimoković, u jednoj svojoj pesmi, melanholično-ironično pita da li joj slučajnost rođenja u istom gradu daje pravo da mu se obrati, iako je ionako prestao da odgovara. Reč je, naravno, o Danilu Kišu, za kojim je, kada se govori o Panoniji, detinjstvu, preteči, najlakše posegnuti. Ali ja to upravo neću uraditi, pokušavajući da gotovo gorkom izjavom kako Danilo Kiš nije jedini u našoj književnosti imao oca i detinjstvo, kažem nešto više o preovlađujućim recepcijskim kolotečinama.
Ovo velim i zbog toga što lirska junakinja Marije Šimoković, kroz sitne, bezmalo banalne primere jednog dečjeg svakodnevlja, pokušava da proživi svet od početka, prođe ga instinktivno kroz sve elemente.
Tako će, recimo, ona huliti i slaviti Boga kroz čin pravljenja devojčice od blata, tako će se ona nesvesno moliti vodi, tako će se, skrivena u šifonjeru, simbolički vraćati u majčinu utrobu, u ranohrišćansku katakombu, u podzemni svet.
Apoliner je novine nazivao jutarnjom poezijom, Ezra Paund literaturu ? novostima koje zauvek ostaju novosti, dok je Kalvino tvrdio da je naše neprestano preispitivanje sveže štampanih novina samo put da budemo obavešteni o svemu što je nebitno.
Nijednu od ovih lavovskih istina naša devojčica ne zna, ali zato ih ujedinjuje intuitivno, skrivena u ormaru, jedući novinske stranice, tačnije novinske fotografije, ili je potrebno da kažem: jedući pesničke slike.
Jer, ?Scenografija za vetar? Marije Šimoković doima se kao fina, ukusna, meka slikovnica za odrasle, ali posle koje se, da citiram Nabokova, uvek pomisli na dete koje se smeši u snu.

Laslo Blašković

01.01.00

Vreme
19.12.2002.

Knjige:
Scenografija za vetar, Marija Šimoković

Proza(ida) peščanog spleena

(Plavi jahač, Beograd 2002)

Palanka je usađena u ono što najmanje očekujemo da njome odiše. Kažu, kič. Zar da osećam krivicu zbog prisnosti?

Kad god se neko ko je do tada bio isključivo pesnik(inja) odvaži da napiše roman, ili barem prozu blisku romanesknoj formi, skeptičniji ? možda i ciničniji ? čitalac uključi sve "alarmne uređaje" za krajnji oprez: hoće li usvojiti one nezaobilazne zakonitosti proznog iskaza, obogativši ih svojom pesničkom poputbinom, ili će, onako neprikladno raspevan(a), bespotrebno uteći od "prave" poezije ne stigavši pri tome do uverljivosti prozne forme? Subotičanka Marija Šimoković, posle devet zbirki pesama kojima je zauzela priznato i prepoznatljivo mesto u poeziji srpskog jezika, ispisuje složenac lirskih proznih krhotina Scenografija za vetar ipak dovoljno samosvesno i sigurno, uglavnom obuzdavajući Poriv Za Pevanjem; kada joj to, gdegde, ipak ne pođe za rukom, čitaocu ostaje samo da je moli da, zaboga, malko smanji doživljaj ? na obostranu korist ? i to se redovno i dešava, već na sledećoj stranici...

Scenografija za vetar još je jedna "prustoidna" potraga za onom famoznom madlenom davnog detinjstva, no takođe i fragmentarna lirska hronika ljudi i vremena jednog središnjeg panonskog mikrokosmosa, smeštenog između Subotice i Palića iz onih sada već "biblijskih" vremena kada ih je povezivao tramvaj; a nestankom tramvaja svaki turobno, skorojevićki i ružno obestramvajeni grad ostaje bez nečega važnog, prevažnog, čega je malo ko (bio) svestan u onoj plitkoj epohi Dirigovanog Progresa, kada se Svetoj Priprostosti činilo da je pravo sledeće pitanje na dnevnom redu epohe "kada će, drugovi, Srbin u kosmos", dočim je cincilikanje jednog "sitnoburžoaskog" urbanog prometala tek eho nazadne prošlosti.... Ili tačnije, ova je knjiga hronika jedne posve obične i neglamurozne subotičke Ulice Stipe Grgića (tamo uz kelebijski put, pa drugi sokak nadesno...), kako to istinskoj detinjoj meri i dolikuje, jer je jedan mirisni prašnjavi šor, sa klupicama pridkućom na kojima u predvečerje sede sve te tetka rožike iliti roži-neni i husar-neni naših detinjstava ? takođe odavno preseljene na Drugu Stranu, rashodovane kao oni tramvaji, samo od jednog malo moćnijeg Gazde ? sa svojom kolekcijom lokalnih čudaka i čarobnjaka, ujedno i istinska granica Sveta. I nepresušni majdan Čulnosti, vrelo premijernih senzacija jednog postojanja koje tek treba da zadobije "ozbiljnu", odraslu formu, mizanscen iznenadnih, misterioznih, detinjem naratoru nerazumljivih sreća i nesreća Odraslih, koji u Scenografiji za vetar jedno po jedno prelaze u Drage Mrtve...

Senzibilno, no ne i preciozno ? osim, dakle, kad se baš zapeva ? Marija Šimoković ispisuje ovaj hibridni prozno-poetski tekst upravo u vreme NATO-bombardovanja, baš kao svojevrsnu intimnu rekapitulaciju, kao čuvarno kolekcioniranje mirisa i slika jednog vremena i prostora, onako za svaki slučaj, ukoliko sve to bude izmenjeno Višom Silom... No, sama je Istorija ovde prisutna tek u krajnje diskretnim naznakama, što je više nego dobro jer bi drugačiji izbor mogao odvući spisateljicu ka onoj infamnoj samosažalnoj banalnosti kakvom su već nekoliki autori zapaprili svoje nemušte jer neiskrene i uistinu nepromišljene pokušaje da "osveste" jedan traumatični vremenski odsek iz tričave perspektive "uvređene nedužnosti". Taj je "spoljni", "nebeski" Krš i Tresak, kao kanda zakoniti i odavno suicidalno prizivani kreščendo jednog domaćeg Ludila Udvoje, ovde samo "okidač" za nastanak prozoidnog štiva koje razrasta kroz retrospektivno nizanje autobiografskih krokija u kojima spisateljica nalazi neophodno uporište: u jednoj od najupečatljivijih slika, devojčica krišom jede novine iz bakinog šifonjera, telesno se tako sjedinjujući s tada još nedokučivom tajnom Teksta, koji njenom dedi pričinjava toliki užitak! I to je, zar ne, neka vrsta Totalnog Čitanja, ili pak svojevrsni tekstokanibalizam, šta li? U svakom slučaju, uzbudljivo.

Prozni se pasaži sa flešbekovima jednog subotičkog mikrosveta izmenjuju s poetski(ji)m tumaranjem po Paliću, nekadašnjem i sadašnjem, a sve ih povezuje zavesa od uskovitlanog peska koji se neprestano nadnosi nad Suboticu i Palić, i koji neki optužuju za pojačano dejstvo one poslovične panonske melanholije, za legendarnu suicidalnost ljudi toga prostora... No, ja mislim da je pre stvar u kombinaciji zvuka cimbala i palićkog rizlinga ? o kojem Šimokovićeva takođe pripoveda ? kad udari Tužna Nedelja i čini ti se da više ništa ne može da se desi što je dobro, a što nije već bilo, i da je bolje da se ovako završi... O čemu u Scenografiji za vetar takođe ponešto ima, manje u Tekstu a više između redova, kroz koje fijuče onaj isti panonski weltschmerz upisan u onaj isti pesak u koji su kadgod piškili Danilo Kiš, Geza Čat i Deže Kostolanji. A nije tako daleko odande ni ona petrovgradska prašina Vojislava Despotova, po kojoj se zove knjiga kojoj je Scenografija za vetar odnekud tako srodna iako uopšte, ali baš uopšte ne liče.

Teofil Pančić

Večernje novosti
12.01.2003.

Čarobna moć detinjstva

U najlepšem, zrelom dobu pesnikinja Marija Šimoković (1947) vratila se u detinjstvo. Da tamo zahvati temu svoje nove knjige naslovljene ?Scenografija za vetar?, koja je nedavno objavljena kod ?Plavog jahača?.
Kritičari su novo delo, nazvali lirskim romanom.
- Jednog dana moja se pesnička rečenica prelomila. Kraj joj nije bio tamo gde je bio. Produžila se. A između rečenica bila je neka jeza. Pokušala sam da povežem te slomljene rečenice... fragmente misli. Jer za celu misao niko nije imao snage. A ako je i imao prekidao ga je zvuk. Tako je ova knjiga, u stvari, postala molitva - objašnjava pesnikinja kako je napisala ovo delo, uglavnom za vreme poslednjeg bombardovanja Jugoslavije.
Glavna junakinja je mala Sara koja opisuje događaje iz svog detinjstva, a oko nje su baka i deda, majka i otac, susedi i - čarobno Palićko jezero... Jedna stara pesma naslovljena je ?Palić je scenografija za vetar?. Knjiga je autobiografska. Sara je, zapravo, Marija.
- Nisam posegla za tom temom, već za tim vremenom. Ovde su se preklopila tri vremena. Vreme detinje, vreme osnovne škole i vreme u kvaru, to jest vreme sirena i eksplozija. A knjiga je, zapravo, molitva da prva dva vremena pobede ovo treće. I pobedila su.
Knjiga je, dakle, neka vrsta leka.
- Detinjstvo je najbolja odbrana, ono je vreme kad je sve netaknuto. I najsigurniji put za povratak u sebe. Neka vrsta terapije. Jedan deo ove proze objavljivala sam u novinama, u želji da zaštitim i druge ljude. Poetska reč, verujem, ima moć da dospe, u obliku molitve, do onoga koji može da spreči zlo. Uvek očekujem da se pojave knjige koje mogu da promene svet...
Kritičar LJiljana Šop u Vašem Palićkom jezeru (a svako poglavlje počinje lirskim napisom o Paliću) vidi čitav okean.
- Detinjstvo sam provela na Paliću i on je za mene nešto što vremenom može da postane večnost.
A o majci, u središnom delu knjige, pišete samo u stihovima.
- Zato što je majka sušta poezija. Inače, paralelno sa ovom knjigom nastao je još jedan roman, a bežeći od sopstvenih problema pišem i treći. LJudi više, čini mi se, nemaju strpljenja da se bave hermetičkom čarolijom poezije. Suviše su umorni da samo naslućuju. Imaju potrebu da utonu u jedan kontinuirani svet, u kojem će moći da borave duže nego u pesmi.
Je li to razlog što sada pišete prozu?
- Ne osećam razliku između proze i poezije. Iz mene sada izlazi proza. To je kao kad dete počne da govori. Ja nisam tako htela. Vreme je donelo prozu.
U Vašoj biografiji često piše da živite u Subotici i Beogradu.
- Najviše na svetu volim svoj rodni grad, ali sam trajno zaljubljena i u Beograd, kao što volim Budimpeštu i Beč. U mojoj prethodnoj knjizi (?Međurečje?) postavljen je most Beograd ? Subotica ? Budimpešta i Beč. U svim ovim gradovima osećam se kao kod kuće. Sve mi u njima izgleda poznato i prijatno. Ono što je najbitnije u ovoj priči o gradovima jesu unutrašnja putovanja. Svi smo poslednjih desetak godina navikli da kilometre savladavamo u mislima. No ta unutrašnja putovanja nisu neprijatna.

N. TOMIĆ