01.01.00
Rec
Juni 1997
#34
PIVO SA POSLEDICAMA
Nasa humoristicko-satiricna tradicija bogata je i -- iz razumljivih razloga -- potisnuta izvan magistralnih tokova srpske knjizevnosti. Narocito je obilna periodika, u kojoj su se oglasavali gotovo svi nasi znamenitiji knjizevnici, kao i bezbrojni anonimi, a svi od reda su se cesto potpisivali najludjim i najzabavnijim pseudonimima koji se mogu zamisliti. I povrsan uvid u ovaj skrajnuti deo nase knjizevne istorije mogao bi se sazeti u zakljucak -- sto svetije, to smesnije. Ili kako bi ozbiljni Andric, promisljajuci odnos duha I slobode a na primeru Dubrovnika, andricevski mudro rekao -- duh se najvise otima upravo tamo gde su stege najjace. Ili kako bi rekao Predrag Cudic: "literatura postoji samo zato sto ne priznaje svetinje."
Ovaj osvedoceni aktivista retkog literarnog pokreta za razveseljavanje nase sumorne knjizevnosti (i jos sumornije citalacke publike) objavio je lane zbirku svojih pabiraka pod naslovom Saveti mladom piscu ili knjizevna pocetnica. Najpre, pored samog Cudica, potpisnik nekih tekstova je i Milan Milisic. Sastavljena, zatim, od tekstova razlicitog zanrovskog odredjenja, ona sadrzi: esejisticko-memoarske zapise, parodije, pamflete, po jednu (humornu) dramsku i "obicnu" poemu, satiricnu prozu, i citav jedan spisak domacih knjizevnih nagrada. A tako prosarana, usmerena je na oba vida ovog knjizevnog izraza -- na humor i na satiru. Cinjenica sadrzinskog sarenisa, medjutim, ne znaci da je Cudic napabircio knjigu po svaku cenu. Ona je i zaista osmisljena tako da se sklapa prateci ideju savetnika; pocinje paradigmom knjizevnika, olicenom u liku i delu Danila Kisa, a okoncava krunom svake spisateljske karijere -- nagradama. Stoga ova zbirka pabiraka donosi i cvrst sklop celine, zasnovan na dosledno sprovedenoj koncepciji, koja daje duh zajednistva svakom pojedinacnom tekstu.
I korak dalje. Doslednost ovog koncepta pociva na ideji knjizevnosti. Ona za koju se zalaze Predrag Cudic jeste izjednacavanje stvaranja i zivota, jeste autenticnost jedne spisateljsko-ljudske sudbine i istinitost njenog transponovanja u knjizevno delo. Imenujemo li to kao istinu, laz mozemo potraziti sa druge stane -- u zivotnim cinjenicama koje se postavljaju pred pisca. Njih autor vidi kao politicki zivot i njegov literarni ekvivalent, smesnu i tricavu kopiju -- knjizevni zivot. Negde uvijenije, a negde I otvoreno, autor prezentira konkretne mehanizme politizovanja stavaralastva i njegove konkretne aktere, poslusnike, koristoljupce, karijeriste... Recju -- knjizevnike.
Postavljajuci kljucnu tezu da nam je politika potpuno pomutila pamet, Cudic ukazuje na pomeranje predstava o vrednostima od onoga sto jeste umetnicki kvalitet ka onome sto je drustveno (ideoloski, materijalno...) pozeljno. I bas kada mi se takvo vidjenje stvari ucinilo isuvise pojednostavljenim, naisla sam na intervju sa Srbom Mitrovicem: "Prevlast politike nad radom, priredjivanjem I kulturom nalici ludilu i gubljenju veza s realnostima zivota. Pocecemo da pisemo jeremijade o procerdanom dostojanstvu ovdasnjih ljudi i gradjana." Sta je nagnalo jednog tako osobenog pesnika na jednu ovakvu izjavu? Priznajem da sam i u literaturi i u privatnosti mozda isuvise sklona Rilkeu, pa i suvise komotna da bih se baktala jos i knjizevnom politikom, ali to nije razlog da se o drugacijim nacinima ne razmislja, tim pre sto su politicko-ideoloske okolnosti na koje se Cudic i Mitrovic usmeravaju potpuno drugacije a njihovi zakljucci potpuno isti.
Ali pre nego sto se gnevno obrusimo na nasu (kulturnu) sredinu, tu unistiteljicu umetnicke autenticnosti, mogli bismo se jos malo osvrnuti oko sebe. Ova knjiga, usmerena na domace ne/prilike, svoju temeljnu ideju postavlja, medjutim, i u siri kontekst. Satiricna proza "Filmska kritika" na slican nacin posmatra i americki film koji je nalik mnogim drugim slicnim, sablonizovanim, ispraznim kulturnim matricama, nastalim za potrebe ideologije koju promovise nizanjem opstih mesta, lisavajuci umetnost svega sto bi se moglo nazvati sadrzajem. Na sta je Cudic "narocito obracao paznju"? Ni posle obilate kolicine piva, junak nema potrebu za praznjenjem besike. To nije obicno pivo. "To je -- pivo bez posledica." Kao sto je svojevremeno Bahtin isticao slicnu osobinu junaka Dostojevskog da bi naglasio osobenost njegovog realizma, Predrag Cudic nagovestava ideolosku pozadinu, nagovestava nameru skrivenu iza "zivotnog" sadrzaja filmskih prica, zalazuci se, kao i svaki pravi satiricar, za ono o cemu cuti. Za pivo sa posledicama. Za pesmu od koje ce nas boleti stomak. Za roman od koga necemo moci da spavamo.
Da li smo, zabavljeni pricom o raspadu velikih prica, smetnuli s uma sve intenzivniji prodor umetnosti "bez posledica"? Da li nam politizacija, demokratski naturajuci pravo na sopstvene male price, ispod zita apsolutizuje svoju? Ili mi vec zivimo njenu veliki pricu uvereni da smo se istih zanavek resili? Zapitanost na koju navodi Cudiceva knjiga nije lisena vizije. A ona je olicena sintagmom "sveopsti zaborav" i nadom da ce se jednoga dana "sve ovo zaboraviti". Ma koliko da je humoristicko-satiricna knjizevnost -- usmerena na konkretnost jednog vremena kao svojoj cari i svojoj kobi -- sklona trenutku, poziv na zaborav jeste jedna od istinskih neobicnosti ove zbirke. Buduci da potire ono sto knjizevnost kao takva jeste, ovaj poziv ponistava i neke od teorija na kojima se temelje nase predstave o njoj. Ne mislim toliko na ona shvatanja po kojima umetnicko stvaranje jeste otpor smrti, nego prevashodno na pojam katarze, na teze po kojima artikulacija i pamcenje jesu katarticki iskorak za buducnost. Katarza zaborava, poput prociscenja prastanja. Drugaciji put u buducnost u kojoj onoga sto smo zaboravili ne bi trebalo da bude. Utopija ubogog satiricara ili istinska potencija coveka?
I Saveti mladom piscu, integralni deo nase skrajnute humoristicko-satiricne tradicije, pokazuju da i ovaj tip knjizevnog izraza, uprkos svim prosvetiteljsko-didaktickim zahtevima koje postavljamo pred stvaranje, ne mora biti tek puka zabava, vec da moze ponuditi i intelektualne i misaone sadrzaje koji, poput svakog "ozbiljnog" pisma, mogu ozbiljno da prodrmaju nas svet. Stoga bi ozivljavanje ovog potisnutog dela nase literarne istorije moglo i da promeni predstavu o nama samima. Da, uprkos nasim teutonskim (kako bi kazao Crnjanski), mracnim piscima, i njihovim ozbiljnim i sumornim mislima, ponudi i malo veseliju -- a nista manje duboku -- refleksivnu dubinu. Njeno ozivljavanje, najzad, dobro bi doslo kao dokaz mnogih postmodernistickih teza, prevashodno one o drugom stavaranju, te ludistickih koncepcija umetnosti. Ovaj tip izraza pokazuje svu valjanost tvrdjenja kako knjizevnost nastaje iz knjizevnosti na taj nacin da uspesnost preoblikovanja postaje merilo njene vrednosti. Svakako da se time otvara jedno beskrajno polje igre -- eruditsko-spisateljske igre -- upravo na poeticki aktuelan nacin. Cudiceva knjiga ne oskudeva (niti preteruje) u njima -- od tema, zanra, znacenja, stila, poigravanja razlicitim elementima i funkcijama pisanja, pa do "najjednostavnijih" igrivih postupaka -- kalambura.
Citaocu-znatizeljniku obecavam dobru zabavu.
Jedan od ludistickih postupaka jeste i pomenuto mistifikovanje autorstva. On postavlja granicno stanje pisanja i usmerava, bez ostatka -- kako to voli Predrag Cudic -- na sam tekst. Zaista, kakav je njegov tekst? Iako svi napisi nisu podjednako dobri (mislim prevashodno na "Honorar za oprostajno pismo"), celina knjige pokazuje ujednacen nivo, kojeg se ne bi odrekli ni Cudicevi prethodnici. Uspesnost ovog modela pisanja, cini mi se, presudno zavisi od inteligentnog pristupa samoj gradji, a zatim i od vrednosti (funkcionalnosti) stila. Prerag Cudic je, uglavnom, ispunio oba uslova. Pa ako ponegde, posebno u nekim satiricnim prozama, nije uvek uspevao da sazme kompoziciju, nije mu poslo za rukom ni da, varirajuc manje-vise jednu temu, dosadi. To ce reci da se njegova inventivnost nije zatvorila u sopstveni manir, nego da je ponudila jednu dobru, ali nadasve zabavnu knjigu.
DUSICA POTIC
01.01.00
LJUDSKE SLABOSTI
Povodom Vase knjige "Ljudske slabosti" - koja se pojavila nakon trinaest godina od sudske zabrane prvog izdanja, Mihajlo Pantic je pre pet godina napisao: "Gubljenje aktuelnosti ponekad, bas kao u datom slucaju otvara put novom citanju knjizevnog teksta i reaktuelizaciji njegove stvarne vrednosti". Tako je govorio Pantic pre ravno pet godina, a da li je od tog "novog citanja" nesto ostalo?
Mozda je to odista i rekao M. Pantic - koga od milja danas moramo zvati Mika Rutina - ali od tog novog citanja nije bilo nista. Knjizevne novine u kojima je on - te neki moji generacijski drugovi - bio urednik nisu ni jedan jedini red posvetili tom novom citanju i slucaju jedne knjige koja se posle trinaest godina od jedne skandalozne zabrane ponovo pojavila, kao ni famozna "Politika", ta institucija srpskog naroda, kako to vole da kazu najumnije srpske glave. Valjda bas zbog toga sto sam oduvek bio sumnjiv pisac, jos od mojih prvih tekstova u sezdesetosmaskom Studentu, nikad ni o jednoj od mojih deset knjiga nije objavila ni jedan jedini red. I, sad, covek treba da misli da je to slucajno. (Uostalom, sad sam ponosan zbog toga.) A sto se tice romana Ljudskih slabosti i njegove aktuelnosti, njegovih, kako je to i sam sud zakljucio, antikomunistickih i antisamoupravnih poruka i prikazivanja naseg drustva kao moralno i materijalno propalog, to su samo bili moji istinski poeticki odgovori i moja, pre svega, umetnicka uverenja da se moze pisati drugacije od onog sto je onda, pocetkom sedamdesetih, vodeca generacija proznih pisaca pisala, gde je dominiralo uverenje da se o aktuelnom ne moze pisati, jer se samim tim gubi ono vecno i neprolazno. A da su hteli i umeli da procitaju moju knjigu ti kriticari Panticeve generacije mogli su u njoj otkriti mnoge postupke koje su tako vredno otkrivali i bezrezervno hvalili mnogo kasnije kod svojih generacijskih postmodernistickih drugova.
Istorija nam se desava brzo i zgusnuto... Vi ste njen svedok. Jednom ste rekli da je jedna od najvecih zabluda da "Istorija ima smisla". Zar Vam se ne cini da istorija ima smisla upravo zbog potvrdjivanja prorockog u knjizevnosti, umetnosti uopste?
Ne bih rekao da nam se istorija desava brzo, naprotiv, nama se nista ne desava u istorijskom smislu. Mi stojimo u mestu, mi smo zamrznuti u staljinistickoj fazi boljsevizma.
Ako sam i rekao da istorija nema smisla morao sam to reci u nekom kontekstu... Istorija ljudskog morala ima smisla, itekako ima smisla, a to sto istorija ljudske zajednice, sto istorija homo sapiensa cesto odustaje od teznje za tim smislom, to je poraz avanture zvane covek. A sto se tice prorocanskog u knjizevnosti, pa tu je dovoljno da autor odbaci svoje ljudske slabosti, ili da ih, bar, zestoko bude svestan, i, hteli-ne-hteli, postace mali prorok. Zar je tesko bilo shvatiti da, recimo, kardeljevsko samoupravljanje nema nikakvu buducnost i da je to samo jedna karikatura? Nije. No, onima koji su pisali doktorske teze na tu temu i pravili karijere to je bilo nemoguce. Kako da, recimo, onom ko pise tezu na temu Titove opstenarodne odbrane, objasnite da je to kojestarija, da je to dobro za komediju, a ne za naucni rad, kad je taj covek, naucnik, resio da uspe po svaku cenu.
Da li i dalje izricito tvrdite da je srpska posleratna knjizevnost jedna velika laz?
Ja sam rekao u tekstu Srpska knjizevna piramida koji je objavljen u mojoj poslednjoj knjizi Saveti mladom piscu ili knjizevna pocetnica da je posleratna srpska knjizevnost, odnosno njena valorizacija, njena vrednosna lestvica jedna velika laz. I na takve ocene svaki pisac ima pravo, samo sto se malo njih usudjuje da tako nesto kaze. U totalitarnoj drzavi u kakvoj i dan-danji zivimo, sve se cini po principu negativne selekcije. Ja ne znam kakva bi druga lestvica i mogla postojati osim takve. Kad vam komesari odredjuju sta valja, a sta ne valja, kad vam na univerzitetu predaju knjizevnost samo podobni, cast nekim izuzecima, kad vam najugledniji gramaticari uzimaju primere za svoje strucne knjige iskljucivo iz partizanske literature (Cosic, Isakovic, Lalic) kao da mi pre njih nismo imali i boljih i pismenijih pisaca, onda sta da se prica. Oni uzimaju primere za srpsku gramatiku iz Cosica, a poznato je da je velika Isidora Sekulic bila sedmi lektor Cosicevog prvog romana Daleko je sunce i opet sam jednom prilikom, cim sam je otvorio, nasao, to sam negde i citirao, da Gvozden ima tri ruke, jednu na kundaku, drugu na obaracu a trecom drzi za ruku svoju ljubljenu komsomolkinju. Gvozden trojerucica u socrealizmu! Eto, recimo, voleo bih da mi neko od tih silnih kriticara sto su glasali da poslednji Cosicev roman dobije Mesinu nagradu, objasni sta znaci njegova omiljena sintagma Vreme smrti. Sta znaci taj smrtonosni naslov? Taj naslov koji je usao u svest nasih poluinteligenata kao kapitalan naslov kapitalnog dela naseg knjizevnog kapitalca. Sta krije u svom znacenju osim nesto sto bi se moglo nazvati nenamernim paradoksom pisca ili, prosto, gluposcu. Svako ko zna sta je smrt i sta je vreme zna da vreme moze biti vreme do smrti i vreme posle smrti, ali vreme bez vremenske odrednice ne moze u kombinaciju sa smrcu, vreme u posedu smrti ne moze postojati bas kao sto fudbaler ne moze biti u posedu lopte. Cosic, Isakovic i slicni svojom recenicom ponizavaju citaocevu inteligenciju i umesto literature nude nam svoje novo pakovanje patriotizma.Ima li pisac pravo na generalne ocene? Sta je vasa generacija uradila na demistifikovanju knjizevnih lazi?
Pisac ima pravo na generalne i na parcijalne ocene, pisac ima pravo na svoje stavove i na uverenje da je u pravu. Uostalom, to nisu nikakve generalne ocene, to su samo ocene jedne politicke literature koja se po partijskom diktatu plasira kao lepa knjizevnost i ja bih voleo da vidim jednu bivsu komunisticku zemlju u kojoj jos nesto znace ispisnici jednog Cosica i Isakovica. Recite mi jednog ceskog, ruskog, madjarskog pisca, socrealistickog, koji danas nesto znaci i ja cu reci da nisam bio u pravu. Sto se tice moje generacije, svaka generacija pocne sa velikim ambicijama, jednostavno knjizevnici se u mladosti moraju druziti, vidjati, razgovarati, stvarati neki svoj odnos prema svojim prethodnicima, ali kasnije sve se svodi na individualne poduhvate, i sve generacije su samo pena istinskog knjizevnog zivota. Vasa knjiga "Saveti mladom piscu ili knjizevna pocetnica" (Radio B92, Beograd 1996) je i obol prijateljima kojih vise nema - Danila Kisa i Milana Milisica. Nije li njihov zivot kao i njihova smrt dokaz da ono sto nazivamo istorijom ima hiljadu nacina da nas izvrgne besmislenim i potpuno neobjasnjivim skandalima i nemilostima poput afera sa "Grobnicom za Borisa Davidovica" 1976. ili spaljivanja Vase knjige "Ljudske slabosti" 1978? Da li ste sve to doziveli kao elementarne nepogode, ili je to zakonitost po kojoj funkcionise ljudska glupost?
Kad ste vec pomenuli mog prijatelja Milana Milisica onda treba reci da je i on u Dubrovniku imao sudjenje i bio osudjen za jedan tekst koji je prvi put progovorio o tome kako su oslobodioci Dubrovnika, dakle partizani, streljali na ostrvu Daksi narodne neprijatelje. On je prvi put javno progovorio o tome i odmah su ga stavili na optuzenicku klupu! Dakle, nije tu rec ni o kakvoj ljudskoj gluposti, nego o organizovanom pracenju i cenzurisanju svega sto se ne sme saznati o komunistrickom teroru. Nije to glupost, to je nasilje! I Kisova knjiga je prosla kroz organizovano nasilje knjizevne mafije, moj roman je sasvim organizovano potisnut iz knjizevnog zivota, gurnut na marginu i bice na margini sve dok komunisti budu na vlasti, a tragedija koja je zadesila Milana Milisica jos ce dugo biti precutkivana jer su glavni akteri te tragedije i dalje gospodari zivota i smrti.
Sta ste govorili studentima? I kako dozivljavate ovu generaciju mladih duhovitih ljudi?
Cini mi se kao da sam se ponovo rodio! U njihovoj duhovitosti vidim negde i deo nekog mog malog udela, buduci da sam citavog zivota odbijao da ozbiljno govorim o ovoj bedastoci, o ovoj imitaciji zivota koju nam prodaju kao pravi zivot. Kada su me pozvali, imao sam ogromnu tremu. Nikad pred toliko ljudi i pred takvim ljudima nisam bio! I napisao sam neki tekstic, sasvim mali, u kojem sam ih hteo zamoliti da pored Svetosavske himne kojom otvaraju svoje skupove, ne zaborave i Gaudeamus igitur, ne zaborave univerzalnu studentsku himnu, himnu koja je sadrzana u njihovom protestu, svojom imperativnom radoscu. Jer, njihov protest je, pre svega, radost, iz te radosti izvire i duhovitost i hrabrost i samouverenost i istrajnost. Ali, kad sam shvatio da njima ne treba poducavanje, jer su oni u principu ironicni prema svim poducavanjima, shvatio sam da je dovoljno da budem s njima i da im tek reda radi, procitam pesmicu o jednoj utopljenoj utopiji.
Predrag Cudic je rodjen u Beogradu 1943. godine. Osnovnu skolu i gimnaziju zavrsio je u Senti, a Filoloski fakultet u Beogradu. U njegovoj prvoj knjizi "Posle drame" nalazi se i ovaj stih:
A zimska se bajka odvijala u sumi
U brezi bese dvorac u dvorcu
Princeza srca zaustavljenog
U srcu golub u golubu
Srce koje nije bilo...
Objavljene su mu zbirke pesama OPSTA BOLNICA (1973), DRUG DjAVO (1979), PESME I PRICE (1993), JESEN U CIRKUSU (1975), SMESNI JUNACI (1983), drame MATER"JALISTI (1982), STA JE STA (1990), ZIVOT BEZ MUKE (1985)...
Priredio pesme i prepeve Danila Kisa. Prevodio madjarske i ruske pisce. U biblioteci APARTIDI (B92) prosle godine objavljena je i njegova knjiga SAVETI MLADOM PISCU ILI KNJIZEVNA POCETNICA.
Shvativsi na vreme da srce nije u goluba, a bogami ni u vrapca i da ga cuva Vrana na drvetu kestena, morao je da finansira spaljivanje svoje knjige LJUDSKE SLABOSTI... Nikada nije dobio nijednu nagradu. Zbog "instinkta nepristajanja na ispraznjen svet, na presahlu emociju, na omedjenu slobodu i na kontrolisano misljenje" kako je to pronicljivo primetio Cedomir Mirkovic u jednom svom tekstu o ovom piscu...
Olivera Djurdjevic
