San i Donji svet

01.01.14 Književna istorija

San je, smatra Hilman, blisko povezan sa dušom, a duša sa smrću i sa Donjim svetom. Duša u snu „luta”, ona napušta dnevnu, naturalističku perspektivu duše-tela, razuma, ega i sagledava svet iz perspektive slobodne duše, duše-smrti. Zato su snovi od davnina „smatrani misterijama, pa čak i ludilom”. Tumačenje snova, kaže Hilman, „nije nauka o životu nego nauka o smrti”. Snu valja prići sa njegove strane mosta, iz perspektive noći, Donjeg sveta, Hada.
San, mit i psiha: Frojd, Jung i Hilman
Džejms Hilman, zastupnik arhetipske psihologije, poput Frojda i Junga, smatra da su snovi nepristupačni, nedokučivi, neprozirni. Kao i njegovi veliki prethodnici, on ostaje u granicama zapadne psihe, u domenu dubinske psihologije, koja traži psihičke suštine nadole, u dubinama psihe. Ali, kaže Hilman, njihovo polje, on će „zaorati iz drugog ugla, ne njihovim plugom i po njihovim brazdama: njihovu zemlju preoravaćemo na svoj način” (San i Donji svet, str. 16). U svom razumevanju snova slediće njihovu tezu da je san izraz (nesvesne) psihe koja se simboličkim jezikom noćnog sveta obraća samoj sebi i nagoni ego da se prilagodi Donjem svetu, svetu noći. „Neću ih, međutim, slediti u privođenju sna dnevnom svetu u bilo kom drugom obliku do u njegovom sopstvenom, pod čime podrazumevam da se san, za mene, ne može smatrati ni porukom koju treba dešifrovati zarad dnevnog sveta (Frojd), ni načinom da se taj svet kompenzuje (Jung). Varljiva je, netačna i štetna teza Frojda i Junga da je san povezan sa životim, sa egom, sa potiskivanjem ili sa samorazvojem, kompenzacijom. Prema tome, san nije povezan sa životom, nego sa smrću, sa Donjim svetom”, veli Hilman.
Jungovo shvatanje likova iz sna na subjektivnom nivou kao sopstvenih sposobnosti, mogućnosti i osobina, vodi ka uništenju Donjeg sveta, ka gubitku utvara, bogova i duše. Likovi iz sna pripadaju „srednjem carstvu” (metaxy), oni su i subjektivni i objektivni, lični i arhetipski, ljudski i božanski, smatra ovaj psiholog. Njih, dakle, treba tumačiti i na subjektivnom i na objektivnom nivou, a ne jednostrano, ili subjektivno ili objektivno.
Bez obzira na razlike između klasične dubinske i Hilmanove arhetipske teorije snova, sve one imaju zajednički pristup: vraćanje sna najdubljoj i najuniverzalnijoj mitskoj osnovi koja nadilazi san, mitu Donjeg sveta. Kao što je mitologija bila psihologija antičkog doba, tako je psihologija svojevrsna mitologija našeg, savremenog doba, tvrdi Hilman. Antički narodi nisu imali psihologiju ali su imali mitove, priče o ljudima i njihovom odnosu s nadljudskim silama i predstavama, a savremeni ljudi nemaju prave mitove, ali imaju psihološke teorije o ljudima i njihovom odnosu sa nadljudskim snagama i predstavama (nagoni, kompleksi, afekti, impulsi). Princip zamenljivosti omogućava da se sa mita prelazi na psihologiju i sa psihologije na mit. „Kao što smo Frojda čitali mitološki, Heraklita ćemo čitati psihološki”, veli Hilman (str. 48). Frojd i Jung klasične mitove (Edip, Eros, Hermes, Had, Anima, Androgin) prevode na metapsihološke pojmove (nesvesno, otpor, nagon smrti, ego, Jastvo, individuacija, arhetip itd.), a Hilman, naprotiv, metapsihološke pojmove prevodi na mit (Donji svet, Had, Persefona, Tanatos).

Hilman smatra da dnevni pogled na san ubija njegovu suštinu i zato pušta san da sam govori o sebi, jezikom i simbolima primerenim snu, a to znači govoriti jezikom i predstavama Donjeg sveta i njegovih božanstava. San ne treba prevoditi na jezik budnog ja, premeštati ga u gornji svet, već naprotiv, treba ga spasavati od tog, njemu tuđeg, dnevnog sveta.
Revizija tumačenja snova: htonski i arhetipski pristup
Hilmanova knjiga je posvećena preispitivanju sna u svetlosti mita o Donjem svetu (rodno mesto sna), a njen pristup je arhetipski (povratak arhetipu), od logos-a ka myth-osu. Metod je dubinski, uvek se ide unazad, u dubinu, do mitskih, arhetipskih, najdubljih, imaginalnih korena. U svom pristupu on se koristi modelom epistrofe (konverzija, povratak posredstvom sličnosti), sastoji se u vraćanju naizgled zbrkanom fenomenu (samom snu), kako bi se našla u njegovom korenu mitska, arhetipska predstava, kojoj on najviše nalikuje. Ovaj metod ima heurističku vrednost, on pruža iznenadne i potpuno nove uvide, otvara nove perspektive jer poznate fenomene stavlja u nov, drugačiji, mitski kontekst. Tako u svojoj reviziji tumačenja snova, Hilman od Junga dolazi do Frojda, a od Frojda do romantičara, pa još dalje do Heraklita, koji je za arhon, „korenski princip svih stvari”, uzeo – dušu (a ne vodu, atome, ljubav ili mržnju). Hilmanova teorija snova je mitska priča, sačinjena od mitskih predstava. Tumač snova je vodič duše u Podzemlje psihe, poput Vergilija, Tiresije ili Harona. On radi u službi Hermesa psihopompa. Nasuprot herojskom pristupu snu („Šta mi san poručuje, šta bi trebalo da činim?”), Hilman se zalaže za htonski pristup (san kazuje „Gde sam, šta ja to činim?”).
Tumačenje sa stanovišta ega poništava san. „Tumačenje pretvara san u njegovo značenje; san biva zamenjen prevodom”, upozorava Hilman (str. 200). Da bi san ostao ono što jeste – san, a ne znak, poruka ili proročanstvo, on se tumačenjem ne sme redukovati na samo jedno značenje, jer ono ubija dvosmislenost sna i poništava polivalentnost njegovih simbola (npr. vatra, voda). Neprozirnost, nejasnost i višesmislenost sna je bitna imanentna odlika sna, a ne prepreka koju treba otkloniti tumačenjem. Dubina arhetipske predstave je neizmerna i ona se neda iscrpsti nijednim „ispravnim”, pronicljivim tumačenjem smisla simbola. „Zlatno pravilo” Hilmanovog pristupa snovima je da ih – umesto ubijanja tumačenjem iz perspektive ega – „treba održati u životu” (str. 179). Snu se, dakle, treba približiti oprezno, nežno da se ne uništi njegova suština i ne izmeni njegov oblik.
Sam san neposredno deluje isceljujuće, a ne njegovo tumačenje. Od tumačenja koje ubija srž sna bolje i lekovitije je da san bude „očuvan živim kao zagonetna predstava”. Kako kaže Hilman: „Bolje je crnog psa iz sna celog dana držati pred svojim unutrašnjim čulima nego ’poznavati’ njegov smisao (seksualni impulsi, kompleks majke, opaka agresija, čuvar ili šta već hoćete)” (str. 188).
Cilj rada na snovima je – tvorenje duše, stvaranje psihičke realnosti pomoću imaginacije. „Tvorenje je izraz koji odražava ono što čini sama psiha, a to je tvorenje predstava. A tvorenje predstava je prva datost čitavog psihičkog života” (str. 211).


Hilmanov radikalni obrt u shvatanju snova: spuštanje u Donji svet
Po Hilmanu, „san nije kompenzacija nego inicijacija”. San je inicijacija u Donji svet, u tajnu smrti, u misteriju duše. Važno je kako će se obaviti ovaj obred inicijacije, kako ćemo se spustiti u Donji svet. Ratoborni Herakle, „tamo ide da bi otimao” i ponaša se neadekvatno, u skladu sa zakonima Gornjeg sveta, za razliku od mudrih junaka Odesija ili Eneja, koji silaze da bi naučili od Donjeg sveta kako se valja ponašati, a „što vodi preispitivanju njihovog života u Gornjem svetu”.
Donji svet je mračan, sablasan, demonski, prljav, animalan, otrovan, povezan sa tamnom stranom meseca, i sa svim što je zloslutno, kobno. On je sačinjen od predstava i senki, utvara. Predstave, koje su moćne i koje uređuju život, same su nevidljive, nematerijalne, one postoje unutar imaginativnog uma. Lica koja naseljavaju ovu mračnu, nematerijalnu oblast su beskrvne, hladne senke. One su energije, bez krvi, bez strasti, bez osećanja, prazne, žalostive, čežnjive, željne. „Donji svet je carstvo u kojem stoluje jedino psiha, čisto psihički svet”. U njemu se bezglasno kreću beskrvne seni, bez kostiju i bez mesa. „Donji svet je mitološki oblik opisivanja psihološkog kosmosa”, a nešto dalje, Hilman neuvijeno veli: „Donji svet je psiha”.
San dolazi iz hladnih, mračnih htonskih dubina, on ne zna za moral, za osećanja, vreme i prostor. Snovi nam otkrivaju razjedinjenost naše ličnosti, zapravo mnoštvo raznolikih, nesaglasnih ličnosti koje postoje u nama samima, u htonskim dubinama duše.
Likovi seni na koje nailazimo u snovima nisu naši bližnji (Jungov objektivni nivo tumačenja snova), a nisu ni naše unutrašnje mogućnosti (Jungov subjektivni nivo). U snovima, u likovima neznanke, razbojnika, deteta, prijatelja, učitelja ili brata, nas zapravo pohode nimfe, bogovi smrti, junaci i dajmoni i druga nadindividualna, numinozna bića Donjeg sveta (str. 107).
Herakle u Hadovim dvorima: povratak potisnutog ili predstave smrti u snovima
Heraklovo herojsko brutalno nasilje u Donjem svetu je, zapravo, prikaz Erosa koji pravi rusvaj u carstvu Tanatosa. „Umesto da umremo metaforički, ubijamo doslovno; negirajući potrebu za umiranjem, napadamo samu smrt. Naša civilizacija sa svojim spomenicima herojima, svojim počastima pobedi nad smrću, uzdiže heraklovsko ja, koje ne zna kako se treba ponašati u Donjem svetu”, ukazuje Hilman (str. 169–170). Današnji heroj je, nakon smrti bogova, samo čovek, lišen božanske polovine, i to hipertrofirani, maskulini čovek. Savremeni kult heroja je desakralizovan, svetovni kult mušarca, snažnog, nasilnog muškarca.
U savremenoj kulturi „smrt” se shvata doslovno, fizički. To dolazi usled naše sklonosti da pridajemo važnost isključivo onome što je telesno, a ne duhovno, što je materijalno a ne psihičko, što je doslovno a ne metaforično, kaže Hilman. Smrt nije samo telesna, doslovna, postoji i suptilna vrsta smrti. Mi smo izgubili mitsku vezu sa Smrću, sa Donjim svetom i kultom mrtvih koje su negovale mnoge antičke kulture.
Dubinska psihologija kao kulturni pokret obnavlja potisnute predstave smrti. „Još od svojih početaka s Frojdom dubinska psihologija bila je ’pokret’ podstaknut određenom misijom.
Deo te misije jeste i vaskrsenje mrtvih, vraćanje u život toliko toga što je u svakom od nas bilo zaboravljeno i pokopano. A ono što je u svakom od nas mrtvo jeste, nadasve, nehaj kulture prema smrti. Nije reč o vaskrsenju mrtvih, već o vaskrsenju same smrti, jer dubinska psihologija ne vraća nam samo lica iz sna i psihu koja se seća Donjeg sveta. Ona nam je vratila i smrt iz njenog progonstva u parapsihologiji spiritizma, u eshatološkoj teologiji...” (str. 111).
Ono što je u dubini psihe, što je potisnuto, u snu se ispoljava kao: mrtvi, sahrana, kanalizacija, kriminalci, izopšteni, marginalni, životinje, donji deo tela, niže funkcije, podrum, morsko dno (str. 213).
Predstave smrti olakšavaju inicijaciju u Donji svet. Evo nekih od tih prognanih predstava smrti i podzemnog sveta koje se javljaju u snovima. Crno u snu obično označava senku i htonske figure, demonske likove, utvare, oličenje zla, primitivnosti, inferiornosti, kriminala i smrti. Crni, zastrašujući likovi označavaju povratak potisnutog, a ono potisnuto jeste – smrt. Sve ono što nam se u snovima ili bajkama pojavljuje kao bolesno, ranjeno, trulo, gnjilo ili umiruće jesu predstave koje nas upućuju i vode dole, u Donji svet. Ovi patologizovani sadržaji, poput operacije putrefactio u alhemiji, od najveće su važnosti za posao tvorenja duše (str. 222). Životinje u snu se stereotipno tumače kao oličenje onog animalnog, nagonskog u duši, a Hilman ih, međutim, vidi kao „bogove, kao božanske, inteligentne, samosvojne sile kojima dugujemo poštovanje”. Iz perspektive Donjeg sveta životinje su „nosioci duše”, totemski nosioci „slobodne duše”, „duše smrti”, koje nam pomažu da se snađemo u tami Donjeg sveta. U folkloru, u mitovima, bajkama, pesmama, obredima životinje su nesvesne duševne snage, naši pomoćnici i spasioci. Najpoznatije mitske životinje u snu su: pas, konj, ptice, zmija, ribe, vuk, pauk. Osim ovih, predstave smrti su i vodene površine, led i studen, vrata i kapije, mandala, ali i karneval, cirkus i klovn, blato i dijareja, miris i dim.
Hilmanovo idejama i tezama provokativno i duhovno raskošno delo, San i Donji svet, baca novu svetlost na zagonetnu prirodu snova. Hilmanov mitološki, htonski pristup noćnim prikazanjima koje stvara naš nesvesni um, nesumnjivo je heuristički plodan i inspirativan za dalja dubinska istraživanja snova.
Pa, ipak, recimo, na kraju, neke njegove teze su isuviše zaoštrene i isključive. Tako, recimo, Hilman tvrdi da snovi ne donose radost, ostvarenje lepih želja, već su po svojoj prirodi turobni, mračni, neveseli, varljivi, oni nas vuku naniže, u depresiju, u beznađe. Tačno, neki snovi su upravo takvi. Ali ne i svi snovi! Slično je preoštra i dogmatski ekstremna Hilmanova teza da je san priprema za smrt. „Svaki /san/ je vežba ulaženja u Donji svet, priprema psihe za smrt” (str. 204). Snovi nas pripremaju i za smrt, ali nas sigurno pripremaju i za život i za sučeljavanje sa nekim od najvažnijih životnih problema. Da nije tako, ove neobične pojave noćne psihe bile bi tokom stotinama hiljada godina evolucije eliminisane kao suvišne, nepotrebne.
Najzad, Hilmanova kritika Frojdovog i Jungovog pristupa snovima ume da bude prenaglašena, nedovoljno objektivna, pa čak, nekada, i nepravedna. On zamera Frojdu da ga ne zanima sam tajanstveni san, nego upravo njegova demistifikacija, te da se time udaljava od prave, noćne prirode sna u smeru dnevne stvarnosti. Ali Hilman tu kao da zaboravlja da rad tumačenja, kako ga upravo Frojd shvata, naprotiv, obrtanjem procesa rada sna, vodi nadole, u dubinu, ka Donjem svetu, ka Nesvesnom umu. Još manje je opravdana Hilmanova kritika Junga, čije tumačenje je još bliže njegovom sopstvenom, Hilmanovom. Naime, Jungu se teško može zameriti da nije shvatio višesmislenost arhetipskih predstava i simbola u snu.
I ove izrečene kritičke primedbe Hilmanovoj izazovnoj i lucidnoj raspravi o snovima, duši i htonskom svetu, svedoče da je reč o izuzetno inspirativnoj knjizi, koja podstiče na mišljenje, na rasprave i dalja istraživanja u ovoj značajnoj oblasti psihologije.
Žarko Trebješanin