Šamar i ostalo

10.08.06

Naš ugledni prevodilac dobio priznanje za prevođenje na srpski dela jednog od velikana svetske književnosti, Roberta Valzera
Povodom obeležavanja 50 godina od smrti švajcarskog pisca Roberta Valzera, prevodilac Nikola B. Cvetković dobitnik je nagrade švajcarske državne fondacije „Prohelvetia”, za prevođenje i kontinuirano bavljenje delom ovog velikog klasičnog pisca. Nikola B. Cvetković kaže da mu je ova nagrada značajna jer pokazuje da je književnost čitana i da postoje zemlje koje, kroz praćenje onoga što se prevodi, vode računa o svom kulturnom nasleđu.
„Zašto Robert Valzer nije prisutan kao drugi veliki autori ovog veka, kao Kafka i Hese i Rilke i Tomas Man i Bertolt Breht...”, zapitao se u belešci za knjigu Valzerovih priča „Šamar i ostalo” („Narodna knjiga”) Nikola B. Cvetković, dok je u razgovoru za naš list otkrio deo dugogodišnjeg istraživanja Valzerovog proznog i poetskog dela.
– Valzer je bio daleko ispred svog vremena i zbog toga nije bio shvaćen. Ipak, velikani kao Herman Hese, Valter Benjamin i Robert Muzil znali su ko je Valzer i hvalili su ono što je pisao. Književni kritičari su ga uništavali, išli su dotle da su izjavljivali da ne znaju šta će od dosade dok čitaju njegove priče i romane, a zamerali su mu i da ne zna nemački jezik. Razlog za takve kritike bio je Valzerov izrazito artističan jezik koji je težak i za Nemce, priča Cvetković.
Biografija Roberta Valzera, koji je rođen 15. aprila 1878. godine u Bernu, kaže da je uglavnom radio kao trgovački činovnik, ali da se od mladosti mnogo obrazovao i čitao.
„Ono što sam čitao, razvilo se u meni u neku vrstu prirode. Počeo sam da čitam jer me je život negirao, a lektira je posedovala mogućnost da mojim stremljenjima, mom karakteru kaže da”, govorio je veliki pisac.
Prema rečima Nikole B. Cvetkovića, ono što je Valzerov život činilo tragičnim jesu njegovo stanje duha i napadi straha i depresije, zbog kojih je dobrovoljno otišao u lečilište.
– Tamo je nastavio da radi i, kako danas znamo, napisao je najmanje 83 prozna teksta i više od sedamdeset pesama, koji se čine „normalnijim” od nekih ranijih radova. Sredinom 1933. godine Valzer je manje-više nasilno prebačen u lečilište Harizau. To je bio kraj njegovog života kao pisca, rekao je Cvetković.
Inače, Roberta Valzera spominje u svojoj knjizi „Bartlbi i kompanija” (izdanje „Platoa”) španski pisac Enrike Vila-Matas, svrstavajući ga u red onih književnika koji su bili ispunjeni dubokim negiranjem sveta, i privučeni ništavilom, kao tendencijom savremene književnosti, potpuno prestali da pišu.
„Valzer je želeo da bude nula, a ispraznost koju je voleo bila je kao ona kod Fernanda Pesoe, koji je jednom prilikom, bacivši na pod srebrni papir u koji je bila uvijena čokolada, rekao da je baš tako, na taj isti način, i on odbacio život”, piše Enrike Vila-Matas.
Međutim, Nikola B. Cvetković smatra da se Valzer nije na takav način povukao iz književnosti. Pravi razlog Valzerovog povlačenja, po njegovom mišljenju, jeste apsolutni neuspeh kod književne kritike, koji ga je doveo na ivicu opstanka i razočaranosti.
– Valzer je jedva preživljavao kao činovnik po bankama i bibliotekama, a jedno vreme je čak pohađao školu za sluge. Živeo je na ivici egzistencije, po iznajmljenim sobama. Odlaskom u sanatorijum zapravo je pronašao azil. Nije mu preostalo ništa drugo nego da postane „zadovoljan neuspehom”, da uživa u njemu, dok su mu kritičari zamerali „nerazumnost u pisanju”. Smatrao je da prerani uspeh nije dobar za pisca, sve pokušavajući da ohrabri sebe. Govorio je da je Švajcarska mala zemlja u kojoj ne mogu da postoje dva velika pisca. Zbog toga je, u suštini, bio ljut na Hesea jer mu je ovaj uzeo svu slavu. Tek 80-ih godina prošlog veka ponovo je otkrivena Valzerova veličina, modernizam i uticaji, objasnio je Nikola B. Cvetković.
Kako je naglasio naš sagovornik, Valzerovo delo bi zasigurno bilo zaboravljeno da nije počeo da ga posećuje Karl Zeling, poštovalac njegovog dela, koji mu je već u prvom razgovoru predložio plan o izdavanju izabranih dela.
– Zeling je na kraju napisao knjigu „Razgovori sa Robertom Valzerom” u kojoj se vidi da Valzer nije bio duševno poremećen. Kada je preminuo 1956. godine, Švajcarci su se iznenadili jer su mislili da on davno već ne postoji. To je bila posebna vrsta zaborava, dodao je Cvetković.
Valzerove priče na prvi pogled liče na priče ruskog pisca Danila Harmsa, lucidne su i imaju iznenadne obrte i završetke, ali ih razlikuje posebna liričnost, proistekla iz piščeve osetljivosti i životnog tragizma.
– Kada bismo svakog pisca mogli da zamislimo u nekom predelu, Valzerovo mesto bilo bi u kući na ivici ambisa. On se, ipak, zadržava negde, opstaje, ali uz pretnju da svaki čas može da padne. Ipak, kod Valzera uvek ima pozitivnog, ima dosta priča koje su čista umetnost „l`art pour l`art”, jer je pisanje za Valzera bilo akt najveće svesne koncentracije, a može se naći i nešto od metafizike zena, rekao je Cvetković koji priprema prevod još jedne knjige Valzerovih priča.
– Valzer je kratke priče pisao u velikom broju za književne časopise, a stvorio je i neku vrstu osobenog rukopisa sitnih slova koja su samo pomoću lupe mogla da budu rastumačena. Na parčetu računa, ili na razglednici, uspevao je da napiše više priča. Jednu je posvetio Helderlinu čiji bi život, po tragičnosti, mogao da se uporedi sa Valzerovim, napomenuo je Nikola B. Cvetković.
„Dok je u njemu čovek očajavao, a biće krvavilo iz mnogih užasnih rana, njegov umetnički dar se, poput bogato odevenog igrača, vinuo uvis i tamo gde je Helderlin osećao da propada, svirao je i stvarao predivnu poeziju”, pisao je Valzer o Helderlinu.
U vezi sa Valzerovim uticajem na Kafku, naš sagovornik je primetio da književna kritika danas nesumnjive dokaze za to nalazi u njegovom romanu „Jakob fon Gunten”. I Robert Muzil je upozorio da Kafkino delo mnogo podseća na ono što je pisao Robert Valzer koga ne treba kopirati, a Maks Friš je otkrio Kafkinu naklonost prema Valzerovom „Jakobu fon Guntenu”.
Marina Vulićević