Sabrana dela - Ljubivoje Ršumović - I kolo

07.03.05

Već su objavljene dve knjige pod pseudonimom i niko ne zna da je to Ršum. Dosadilo mu rimovanje, ali ne vredi mu da se "otima". Poezija je nešto što izleti iz čoveka, iz mesa, iz krviNa jednoj od nedavnih konferencija za štampu, koja je "pretila" da bude zaboravljena odmah po svom okončanju, pesnik Ljubivoje Ršumović prilično je ražestio prisutne novinarke svojim komentarima o onima koji su, sram ih bilo, odlučili da nemaju dece ili da žive sami.

Reakcija je bila burna, jeste li se ugrizli za jezik?

- Burno je reagovala jedna novinarka koja nema decu, ne znam zašto, a nije ni bitno. Ali nervira me to kada žene idu protiv prirode, kao one a priori neće decu, deca su teret, deca su obaveza, nema uslova. Besmisleno. I u Kanadi postoji takav zakon, pa se niko ne buni.

A šta mislite o tome da država, recimo, ponudi stan onima koji žele decu. Možda bi to bilo stimulativnije nego kazna?

- To je budalaština.

Meni uopšte ne bi bila budalaština da mi neko pokloni stan.

- Ja bih hteo da se vi potrudite da ga pribavite, a ne da vam neko daje stan.

Ma mogla bi ta država nešto i da da, a ne samo da uzima?

- Ma dobro, i ja mislim sve najgore o našim političarima. Tu se slažem sa vama. Ipak, mislim da bi država za takve krucijalne stvari morala da zalegne punom snagom. E sad, pod to može svašta da se podvede, pa i davanje stanova, ako se ima. Ovaj "bećarski zakon" jeste malo drastičniji, malo prst u oko, ali ja ga upoređujem sa Konvencijom Ujedinjenih nacija o pravima deteta. Pošto mi nemamo Zakon o pravima deteta, u takvom slučaju ovde mora da se primenjuje Konvencija o pravima deteta.
Ako bi neka keva otišla dva dana u zatvor pošto je svojoj ćerki bez pitanja pročitala ljubavno pismo, to bi bio primer za sve ostale da im dođe iz dupeta u glavu da deca imaju pravo na intimnost i da niko ne sme bez pitanja da čita njihove dnevnike, pisma, ljubavna ili bilo koja druga. Ako je to ljubavno pismo, a majke su osetljive da im ćerke sa 12 godina uopšte misle o ljubavi, umesto da ih baš tada uče tim stvarima, e onda da budu kažnjeni. Na taj način je taj "bećarski zakon" kao neka vrsta primera, baš kao neka vrsta prsta u oko. Nećete da rađate, e onda ćete da plaćate. Jer ja znam te razmažene devojke kojima bi dete smetalo da prave žurke...

Da niste malo konzervativni?

- Nisam ja konzervativan.

Rekli ste i da Vam je dosadilo pisanje poezije za decu?

- Rekao sam da mi je dosadilo rimovanje. Ali, to je kao kada preležite male boginje, onda ste ceo život posle imuni. Ne vredi da se otimam, i dalje mi rime zvone po glavi. Svakome se, ipak, dogodi da u jednom trenutku počne da sumnja u to što radi. Ali, iz te sumnje se kod mene rodila potreba da izmislim sebi pseudonim i već sam objavio dve knjige pod tim pseudonimom i niko ne zna da sam to ja. Zašto sam to uradio? Nisam znao da će to da ispadne tako. Onog trenutka kada sam počeo da pišem pod drugim imenom i prezimenom shvatio sam da ja kao Ljuba Ršumović, pisac koji se već 50 godina bavi decom, ne bih to apsolutno mogao da napišem i objavim.

Zašto?

- Pa prosto to je tako. Ne mogu da vam objasnim zašto i kako, to je tako.

Nećete bar da nam kažete o čemu se tu radi?

- Ma ne, neću, zato što bih ja onda izdao tog čoveka. To je, čini mi se, moderna literatura, možda jedan novi žanr. Ali o tom potom, kada se to malo pročuje, verovatno će se kritika pozabaviti time i reći da li vredi ili ne vredi.

Ko zna da je to Ršumović?

- Zna izdavač, moji sinovi i moja dva najbolja prijatelja. Nije to sada fazon tražiti i provaljivati. Nisam hteo da mistifikujem.

Ali jeste.

- Ima jedna narodna kod nas na Zlatiboru "Zaklela se zemlja raju sve će tajne da se znaju".

Šta sada radite?

- Evo završavam knjigu. Zove se "Tri čvora na trepavici", u kojoj pokušavam da svoje detinjstvo iz sela Ljubiš na Zlatiboru ispričam kroz kratke priče, anegdote, pesme. Dogovaram se za snimanje još 15 epizoda "Fora i fazona"za RTS.

Malo nedostaje te gradske dečje priče?

- Ima, ima nekih žena koje odlično pišu za decu, Lidija Nikolić i Vesna Aleksić, na primer. Zvučaće možda neskromno, gledao sam nedavno film o Rembou i Verlenu, o njihovoj vezi. I prepoznao sam u mladom sedamnaestogodišnjem Rembou nešto od one energije koju sam ja kao klinac imao, kada sam sa petanest godina napisao sonetni venac jednoj devojčici koja mi se sviđala. Kada, ovako mator, pogledam neke pesme koje sam onda napisao, vidim da to sada ne bih mogao. To je nešto što izleti iz čoveka, iz mesa, iz krvi, nismo svesni odakle to dolazi, to što je Šiler nazivao "iznenađenja duše".

Tatjana Čanak

09.04.04

Ljubivoje Ršumović, izetan i plodan stvaralac, dobitnik brojnih priznanja, nedavno i „Zlatnog beočuga“, poduhvatio se rada na „Azbukvaru“ koji objavljuje „Narodna knjiga“. Naime, po svojevrsnom amanetu Duška Radovića, njegovog dugogodišnjeg prijatelja i urednika, sa kojim je bio gotovo do poslednjeg časa, Ršumović je sastavio ovaj neobični bukvar. Rukupis se nalazi u Ministarstvu prosvete, a kad prođe odgovarajuću proceduru svaka škola, odnosno svaki učitelj koji bude želeo ovaj „Azbukvar“ moći će da ga koristi.

Kako je zapravo došlo do toga da se pozabavite ovim bukvarom?
- Pokušavam da provalim, otključam Duškove namere i planove oko bukvara. Znam da je on skupljao te knjige,skupio je preko 300 bukvara iz celog sveta, naravno i naših. Dakle, želeo je da akumulira spoznanja pismenosti iz celog sveta i pretpostavljam da je hteo da napravi nešto što bi bilo ne samo u skladu sa njegovom pedagoškom mišlju nego što bi bilo delotvorno i na strani dece. Radeći sa njim i u „Poletarcu“ i na televiziji - pa i dan-danas mi je na neki način urednik - mislim da sam ga veoma dobro upoznao i verujem da sam na tragu onoga što je on želeo. Nazvao sam knjigu „Azbukvar“ želeći da naglasim kako je azbuka osnov pre svega pismenosti. Da su slova slike naših glasova i misli, naše svesti, da su slova seme iz koga niču reči, pesme, priče, komunikacija... Želeo sam da afirmišem Vukovu azbuku. Setio sam se kako sam ja u svom detinjstvu, tamo na Zlatiboru, učio azbuk uz jednu ređalicu: Avram, Bogdan, Vodu gaze, Duboku, Đaci... Dakle, u tom stilu sam napravio nekoliko ređalica: postoji đačka azbuka, ljubavna azbuka, ekološka azbuka, pa sam šaleći se napravio policijsku (saobraćajnu) azbuku i tako redom. Želeo sam da tim tekstom, manje ili više smešnim i zanimljivim, animiram decu da i oni prave svoju azbuku, svoje ređalice. Konsultovao sam Duškovu porodicu i dobio zeleno svetlo da taj bukvar posvetim Dušku.

Vi ste dobitnik brojnih priznanja a najsvežije među njima je i „Zlatni beočug“. Kako vi uopšte gledate na priznanja?
- Uvek se setim kako bi se ponašala i šta bi bilo sa najmarljivijim i najradnijim bićem na planeti kad bi ono dobilo recimo „Zlatni beočug“. To biće je, naravno, pčela i ako bismo joj okačili to priznanje oko vrata ona bi pala u travu i bio bi to kraj njene marljivosti. Naime, svaka nagrada je onome ko je nagrađen prijatna u prvom trenutku ali je isto tako velika obaveza i veliki teret bez obzira šta ta nagrada (do)nosi. Dobio sam svojevremeno, recimo, Vukovu nagradu i to da sam nagrađen imenom Vuka Karadžića je za mene strahovit teret. Zatim, UNESCO je nagradio moju knjigu „Bukvar dečijih prava“ kao naslov koji propagira mir i toleranciju i to je za mene, takođe, ogroman teret. Jer, u svemu onome što radim moram da se trudim da ne izneverim to poverenje koje mi je nagradom ukazano.

Između ostalog, poznati ste po svom, da ga tako nazovemo, savremenom načinu, predstavljanja klasičnih dečijih bajki?
- Savremena deca ponekad čak i ne razumeju taj ‘stari’ jezik. Otvarati pitanje savremene dece je zapravo vrlo široko postavljanje teme. Ali ono što je sigurno to je da svako dete ima u sebi instikt radoznalosti i tu potrebu treba zadovoljiti. Imaju, takođe, imperativ igre. Moramo im omogućiti da se igraju igara koje sami znaju ili izmisle kao i onih koje im nudimo. Jer, igra je, to je priroda udesila, simulacija stvarnog života i kroz igru oni se pripremaju za realnost.

Tatjana Nježić