S one strane vizije - ogledi: od konačnog do beskonačnog, i natrag

15.11.08 Danas

Autor: Milan Miletić
Zvanično, Florenski je umro 8. decembra 1943. godine, negde u sibirskom bespuću. ?eđutim, posle raspada Sovjetskog Saveza, kada su arhive NKVD postale dostupne za proučavanje, pokazalo se da je ova tvrdnja lažna. Florenski je ubijen neposredno posle „ponovljenog“ suđenja, decembra 1937. godine, najverovatnije u okolini Toksova, u oblasti dvadesetak kilometara udaljenoj od tadašnjeg Lenjingrada. Sahranjen je u tajnoj grobnici, zajedno sa još 30.000 ljudi koje je NKVD likvidirala otprilike u isto vreme. Ali nije likvidirano njegovo delo. Naprotiv, Florenski je duhovno besmrtan.
U pet eseja, Florenski razmatra teme, kako i sam kaže, nedovoljno razjašnjene i u samim naučnim krugovima. Prevodiočev izbor za ovo izdanje, nesvakidašnji je spoj filozofskih razmatranja autora na teme koje su nam, u neku ruku, i stalno pred očima, a možda su čak one bez kojih više i ne možemo. Pisani u različitim vremenima, eseji koje sada objavljuje Službeni glasnik, otkrivaju nam donekle nepoznatog Florenskog.
Uvodni esej u ovoj knjizi, O simbolima beskonačnosti, prvi put je objavljen u časopisu Novi put, u broju 9 iz 1904. godine, s podnaslovom Prikaz ideja Georga Kantora. I sam vrsni matematičar, Florenski razmatra ideje velikog nemačkog naučnika, utemeljivača teorije skupova, svestan koliko je sama ideja beskonačnosti kod običnog sveta potpuno nerazumljiva, a u naučnim krugovima često pogrešno shvatana. Autor navodi neke od velikih mislilaca – Šelinga, Dionisija Areopagitu i Getea – uvodeći nas u novije koncepte beskonačnosti.
Esej Hamlet napisan je, najverovatnije, 1905. godine, ali iz nepoznatih razloga objavljen je tek u Sabranim delima Florenskog 1917–1919. Zanimljivo je da Florenski, u razmatranju Šekspirovog Hamleta, nije koristio engleski izvornik, nego je odabrao dva od čak deset tada postojećih prevoda na ruski. Florenski razmatra dijalektiku i estetiku kao pripremu za postavku drame i ličnost glavnog junaka. Kao prava poslastica za sladokusce, ovaj esej, u suštini, razvejava sve nakaradne pomisli da bi se Hamlet mogao okončati drugačije nego kao tragedija.
Razmatrajući Kritiku čistog uma Imanuela Kanta, Florenski zapravo analizira njegove veoma poznate kosmološke antinomije. Prvobitno je ideje iz ovog eseja izneo u vidu predavanja, koje je održao 1908. godine, posle čega je postavljen za docenta na Moskovskoj duhovnoj akademiji pri Katedri za istoriju filozofije. U tekstu se uočava težnja za objašnjenjem „titanske borbe dva gorostasa filozofije – Kanta i Platona“, u čijem okršaju, „neosporno najuzbudljiviju epizodu predstavljaju antinomije čistog uma“. Kao dodatak ovom eseju, Florenski pod naslovom Ekskurs o antinomičnoj strukturi uma, uz navođenje obimne literature, izvodi matematičku formulu raščlanjivanja antinomija „tog božjeg starca“, kako se o Kantu izrazio Mihail Bulgakov.
Možda ovako postavljeni redosled eseja stvara privid veštačke raznovrsnosti u temama koje Florenski obrađuje, ali treba imati u vidu da autor ni u kom slučaju ne smera da opseni, većpiše iz dubokog saznanja o potrebi za istinitim predočavanjem stvari. Odatle i esej naslovljen na latinskom, Symbolarium, neka vrsta rečnika simbola, u kojem Florenski ispituje istorijsko poreklo i značenje simbola, slika, ideografa, svestan njihove uloge u savremenom svetu.
Poslednji u ovom efektnom izboru, Objašnjenje korica, u stvari je počast Vladimiru Andrejeviču Favorskom, bliskom prijatelju koji je izradio nacrt za korice knjige Pavela Florenskog Imaginarne veličine u geometriji, objavljene 1922. godine u Moskvi. Tekst je svojevrsno objašnjenje ove više nego apstraktne strukture, koja se, sasvim izvesno, vezuje za konstruktivistička nastojanja u grafici tog vremena. U ilustrativnom prilogu, unutar eseja, pored korice o kojoj je reč, nalazi se i nacrt za korice istog umetnika za nikad objavljenu knjigu Pavela Florenskog Broj kao oblik.