Ružičasti delfin

30.04.04

Knjiga "Kako preživeti brak", zanimljivi kroki višedecenijskog "suživota" sa Ilijom Pušićem. Više volim da me predstavljaju kao majku poznate ličnosti nego da je obrnutoU kontrasmeru od dnevne politike stiglo se do Bosiljke Pušić. Dobitnica nagrade "Živojin Pavlović", za pisce rođene i odrasle u Jagodini, ovoga puta je osoba koja je veći deo svog života provela na Mediteranu, u Herceg Novom. Talenat za pisanje i slikanje, prepoznat odavno, rascvetao se ipak malo kasno, ali ne i prekasno. Sada knjige stižu jedna za drugom, slike takođe.

Do sada su objavljene bajke "Ružičasti delfin", "Žab -Ilijada", roman za decu "Doživljaji Magarčića Magića", roman "Otvaranje lutke", a u štampi su i romani "Naranča i žuč" i "Hodnik". Nagrada joj je pripala za knjigu "Kako preživeti brak" (LOM), zanimljiv kroki višedecenijskog "suživota" sa Ilijom Pušićem. Oprostiće nam gospođa Bosiljka što ćemo reći da je knjiga bila zanimljiva za čitanje i kao posmatranje "pozadine" na kojoj je rastao njihov sin Antonije Pušić, poznatiji kao Rambo Amadeus.

Kakvi su bili prvi dani po dolasku u Crnu Goru? Šta Vas je iznenadilo u pejzažu i ljudima, šta oduševilo, šta razočaralo? - Moj dolazak u Crnu Goru je bio dolazak u Kumbor, rodno selo moga muža, u blizini Herceg Novog. Mekota i otvorenost bokeškog sveta na prečac me je zapljusnula toplinom. Svi su bili predusretljivi. No, u to vreme glavno prevozno sredstvo je bila barkasa ""Durmitorac"" koja je šnirala cik-cak po zalivu.

Tako, ako ste putovali od Kumbora do Herceg Novog, što se sada pređe autobusom za nekoliko minuta, trebalo vam je više od sat vremena. A sa pristaništa do centra grada vodi stepenište sa bezbroj stepenica, i kada sam se prvi put njima pela, imala sam utisak da ću sopstvena pluća izbljuvati dok stignem na cilj.

No, Herceg Novi je imao odličnu biblioteku i izuzetno predusretljivog bibliotekara, pokojnog Moma Kosaća, kome ste danas rekli traženi naslov knjige, a već za nekoliko dana, ukoliko je nije bilo u biblioteci, on bi je nabavio.

Šta Vam je davalo snagu kroz onu nemaštinu koju spominjete? Ljubav? Blizina mora?
- Sinovi koji su rasli iz dana u dan na moje oči, moj san da im priuštim ono za čim sam ja čeznula u detinjstvu, a nije mi pruženo (muzičko obrazovanje), njihovi uspesi u školi, na koncertima, u sportu... Poznanstva sa ljudima koji su mi otvarali duhovne vidike, podsticali me da i sama pišem (Branko Lazarević, Ivo Andrić, Dušan Kostić, Vojo Stanić...)

Je li bilo nostalgije za Jagodinom?
- Samo nekoliko meseci po mom dolasku u Boku Kotorsku umrla je moja majka. Njena smrt je zatamnila Jagodinu i ja ne samo što nisam čeznula za njom, već sam dugo i oklevala da se vratim tamo gde će me, umesto blagog osmeha majke, dočekati njen grob.

Knjiga pomalo deluje kao "slatko" vraćanje nekog blago gorkog duga onome o kome pišete. Čime Vas je ipak tako "poneo" onda i očigledno nosi dugo, dugo?
- On je nepredvidiv kontinent. Nikada ne znate da li će vas sledećeg trenutka obdariti obiljem sočnog voća ili "peščanom olujom". Pošto sam radoznala osoba koja ne voli dane "pod indigom", jer je svaki tren, a ne dan, jedinstven i neponovljiv, onda je moja žeđ za neobičnim, za dinamikom, uvek napojena. Nekada i mozak proključa od toga, ali svaki dan je NOV.

Jesu li Vas posao i klinci odvlačili od nečeg Vama jako bitnog? Imam utisak da ste kasno počeli i da pišete i da slikate.
- Poeziju sam pisala još kao klinka. Pisala i bacala. Da nije bilo Branka Lazarevića ko zna da li bih ikada poverovala da imam spisateljski talenat. Prve pesme, koje je on prosledio sarajevskom časopisu "Život", objavljene su kada sam imala 30 godina. Da, to je kasno, ali ne i prekasno.

Prvi roman "Otvaranje lutke" sam objavila 1985, kada sam imala 49 godina! No, moje istinsko spisateljsko angažovanje otpočinje 2001. godine od kada mi je stariji sin poklonio kompjuter. Za to vreme napisala sam više knjiga nego za sve prethodne godine pisanja. A kad je reč o slobodnom vremenu za umetnički rad: potrebno je bilo, bar u mom slučaju, da "odradim " sve svoje obaveze (podizanje dece, stečena profesorska penzija) pa da punim plućima krenem da radim i ono što me ispunjava onom svetlošću kao svakog stvaraoca pri tvoračkom činu.

Moj sin Rambo

Kako se osećate kada u zagradi iza Vašeg imena dodaju "inače zanimljivo je da je B.P. majka našeg poznatog muzičara, itd, itd...". Je li Vam smešno, drago?
- To shvatam kao izdavačevu potrebu da mlađima koji ne znaju ko sam, a takvih je više od onih koji znaju, obrati pažnju na mene ,tj. na knjigu koju je objavio. No, ipak više volim da me predstavljaju kao majku poznate ličnosti, nego da je obrnuto. Svaki roditelj žudi da je njegovo dete uspešnije od njega samog.

Moram da Vas pitam - kakav je Antonije bio kao klinac? Je li pokazivao (i kako) znake svog talenta?
- Još kao beba je bio izuzetno radoznao. Propinjao se na prste u ogradici da oslušne svačiji glas, osmotri svačije lice. A kada je tek prohodao držao bi se za ivicu stola i cupkao u ritmu muzike, hvatajući i šesnaestine. Znala sam po tome da će biti muzičar.

Tatjana Čanak