21.07.13
Osuđeni smo da budemo „nacionalisti”
Aleksa Đilas
Nacionalna država je dominantan oblik političke organizacije u svetu. Tako će i ostati. Moramo da brinemo o interesima svog naroda i države i da se trudimo da oni budu što jači. To nikako ne znači nacionalnu netolerantnost ili ratobornu politiku
Knjiga dr Alekse Đilasa, sociologa i publiciste, Ruševine i zidovi (izdavač Albatros Plus), koja se nedavno pojavila, ima podnaslov: Eseji, portreti, polemike, intervjui. Glavna tema je naš odnos prema Evropi i Zapadu i njihov odnos prema nama. O tome su Đilasovi kritički prikazi zapadnih knjiga o našoj istoriji ili polemike s američkim profesorima ili sa britanskim ambasadorom u Beogradu. Takođe, i studija o viziji Evrope predsednika De Gola, velikog francuskog državnika – u njegovu Evropu bi Srbija odmah bila primljena i lako bi se u nju uklopila. Đilas naglašava razliku između De Gola i današnjih evropskih lidera, kratkovidih pragmatista koji stalno prave ustupke Sjedinjenim Američkim Državama. Čak je i esej o Leonidu Šejki posredno o Srbima i Zapadu, budući da ističe kako je njegovo slikarstvo istovremeno veoma evropsko, duboko naše i sasvim originalno.
Šta poručujete svojom knjigom?
Trudim se da ocrtam konture za jednu politiku koja je istovremeno i naša i evropska, i liberalna i patriotska. I da ulijem našim ljudima samopouzdanje, posebno mladim i obrazovanim. Ipak, moja stalna nada i temeljni optimizam nisu bez upitanosti, sumnje.
Moja osnovna orijentacija je liberalna i prozapadna, posebno, proevropska, ali sam želeo da pokažem kako to podrazumeva i kritičko mišljenje o sâmom Zapadu. Slažem se da ne smemo biti nadmene bundžije i netrpeljive svađalice, ali mnogo veću opasnost vidim u poslušničkom odnosu prema velikim silama. Često mi se čini da smo napamet naučili lekciju koju nam Zapad već dugo daje, kako treba da vodimo računa i u našoj spoljnoj i u našoj unutrašnjoj politici samo o tome da dobijemo što manje zapadnih štapova i što više zapadnih šargarepa.
Autentično liberalno mišljenje i liberalna politika nespojivi su sa ponavljanjem onoga što su rekli veliki i jaki i sa snishodljivošću i političkim podaništvom. A onaj intelektualac koji u svom razmišljanju i pisanju stane na pola puta, odnosno kritikuje jedino svoj narod i svoju zemlju, samo je tobožnji liberal.
Imamo li mi – jedna mala zemlja na brdovitom Balkanu – snage za takvu politiku?
Od naziva Balkan, naučno je mnogo tačniji Jugoistočna Evropa, a da i ne govorimo o tome kako izraz Balkan izaziva negativne asocijacije. Nijedan drugi deo Evrope nema naziv sa lošim prizvukom, a ne bi ga ni prihvatio.
Da dodam kako se o Srbiji danas govori kao o delu Zapadnog Balkana, dok je ranije uvek smatrana za deo Centralnog. A zbog presudnih istorijskih događaja i za njegovo središte.
U redu, zamenjujem Balkan sa Jugoistočna Evropa.
I pored moje primedbe, ostanimo kod Balkana jer se taj izraz ukorenio. Dakle, ta mala balkanska Srbija, po mom dubokom uverenju, ima mnogo više snage nego što nam to govore naši lideri. Čak mi se čini da političari toliko uporno nastoje na našoj slabosti, siromaštvu, nesposobnosti da sâmi krenemo napred, kako bi time za sve teškoće skinuli odgovornost sa sebe i skrenuli pažnju sa svojih mana – nedostatka volje, upornosti, borbenosti, znanja, vizije. Ma mi smo okej – narod je taj koji je u problemu!
Ali, činjenica je da novca nema i da je nezaposlenost velika, posebno među mladim ljudima.
Slažem se, naravno, da nam privreda, dakle ono najvažnije, nije jaka. Ali, možda bi mogla da bude. Navodno nam je spas u kretanju ka Evropskoj uniji i ulasku u nju. Da, to bi nam pomoglo, a i inače je pametan put kojim treba ići. Ali, neće biti privrednog preporoda i reindustrijalizacije ako sâmi ne uzmemo stvar u svoje ruke.
Sve češće se govori o prevremnim izborima, mada malo njih veruje da bi doneli pravo poboljšanje. Šta onda raditi?
Učimo od Evrope, ali ne samo od ove sadašnje, koja je delimično upala u zamku deregulacije i globalizacije. To je kapitalizam koji ponavlja greške iz godina pre Drugog svetskog rata, iz vremena velikih kriza – ponavlja, doduše, na jedan stilizovan, umiven, postmoderan način, ali ipak ponavlja.
Većina saveta koje smo dobili od Amerike i Evrope posle Miloševića za radikalnom i nekontrolisanom privatizacijom bili su štetni. Ali, sprovodili su je naši političari i biznismeni, pa su, samim tim, najviše krivi za neuspehe.
Dakle, za početak, prestanimo da greške proglašavamo za rešenja. Prestanimo da učimo od globalizovane i amerikanizovane Evrope, od Evrope koja je, nadajmo se ne zadugo, očigledno na stranputici. Tri „slavne” ili „zlatne” decenije posleratnog evropskog privrednog poleta, posebno u zemljama Evropske ekonomske zajednice (prethodnice EU), bile su zasnovane na drugačijim principima organizacije privrede od onih koji su doveli do sadašnje krize i stagnacije.
Postojalo je „indikativno planiranje”, a slobodno tržište se kombinovalo sa korporativnim udruženjima poslodavaca i radnika. Centralne banke bile su nezavisne od direktnih političkih uticaja (recimo, vlada im nije mogla narediti da štampaju više novca nego što je ekonomski opravdano), ali su ministarstva finansija strogo regulisala rad privatnih banaka i kretanje finansijskog kapitala.
Znači, bilo je upravljanja privredom, čak socijalizma?
Da, ali ne kao u jednopartijskim istočnoevropskim režimima sa malo tržišta i nimalo političkih sloboda. U Evropi kakva je sazdana u posleratnim godinama, radnički sindikati bili su jaki, socijalno staranje bilo je jedan od glavnih zadataka države, snažan privredni rast i puna zaposlenost smatrani su za neodvojive. Ukratko, postajao je takozvani „socijaldemokratski konsenzus” – konzervativne partije bile su socijalno progresivne, a socijalističke partije prihvatale su parlamentarizam i odbacivale revolucionarne ideje.
U Evropi se danas javlja socijalno pitanje koje je smatrano kao rešeno jednom za sva vremena. Ponovo je tu velika nezaposlenost, marginalizacija čitavih društvenih grupa, ogromne socijalne razlike... Rešenje je i za Evropu i za nas u obnovi socijaldemokratije, u novom „konsenzusu”.
Čuvamo ruševine, moramo li? Koji su temelji najbitniji i koje najteže pitanje i dalje visi nad Srbijom?
Da, objavio sam 2005. knjigu pod naslovom Najteže pitanje, a njena osnovna poruka bila je da nacionalno pitanje dominira i našom i svetskom politikom. Tako je i danas. U medijima, najvažnije vesti iz sveta ili sa područja bivše Jugoslavije i dalje su o sadašnjim, prošlim a i o dolazećim sukobima između naroda ili etničkih i verskih grupa.
Vrlo je lako savetovati drugome da se odrekne dela državne teritorije u ime bolje budućnosti, ali nema primera u svetu da je to neko lako i učinio.
Kada sam služio vojni rok 1978-79, kao graničar u Mariboru, došao sam do zaključka da je jedino podela Kosova trajno rešenje za albansko pitanje u Srbiji. Ne, nije bilo sukoba između mene i mojih albanskih drugova vojnika. Ali, bilo mi je jasno da se mora povući granica između nas i tog siromašnog naroda, vrlo različitog jezika i kulture, a sa ogromnim priraštajem i ne malom tradicijom militantne politike.
Kasnije sam razrađivao tu ideju, javno govorio i pisao da treba albanskim liderima ponuditi dve trećine Kosova a za nas sačuvati jednu trećinu, sa glavnim manastirima i najvećim delom stanovništva, dok za crkvene i kulturne spomenike u albanskom delu valja tražiti autonomiju kao što je ona koju imaju strane ambasade.
Ali, nikada niste razradili detaljan plan?
Pomišljao sam da to učinim. Naravno, tražio bih pomoć stručnjaka. Ali, odustao sam jer je moja ideja o podeli nailazila na žestok otpor. Da su to podržali vodeći srpski intelektualci, bilo bi drukčije.
I da sutra Srbija prizna Kosovo, ništa se u svesti Srba ne bi izmenilo. Želja da se ono povrati nikada neće iščeznuti. Čak će ona jačati zbog očigledne nepravde koja je Srbiji i Srbima nanesena – bombardovani, proterani, spomenici rušeni... I sve voljom i samovoljom Zapada, Amerike, koji su u odnosu prema nama, ispunili sve pretnje a nisu održali nijedno obećanje.
Zapad je trebalo da teži razumnom, kompromisnom rešenju – i dalje mislim da je to mogla da bude jedino podela – koje bi izraslo iz dugih pregovora između srpskih i albanskih demokratskih lidera (ovo, naravno, isključuje Tačija i političare sličnih biografija). Samo se po sebi razume da bi bilo neophodno diplomatsko arbitriranje zapadnih i drugih svetskih sila (Rusije i Kine, naravno, ali zašto ne i Indije ili Brazila). Takvo rešenje bi većina Srba prihvatila. Sigurno bez oduševljenja i zadovoljstva, ali shvatajući da je ono jedino moguće. I onda bismo se domogli trajnog mira, a i pomirenja, između srpskog i albanskog naroda.
Temelji? Nacionalna država je bez ikakvog rivala dominantan oblik političke organizacije u svetu. Tako će i ostati. U tom smislu, svi smo osuđeni da budemo „nacionalisti”, da brinemo o interesima svog naroda i države i da se trudimo da oni budu što jači. To nikako ne znači nacionalnu netolerantnost ili ratobornu politiku, a pretpostavlja razvoj demokratije i moderne privrede.
U svojoj knjizi, energično se protivite ulasku Srbije u NATO. Čak se zalažete za ukidanje ovog vojnog saveza.
Dozvolite mi da se prvo gorko našalim. Pa neki Srbi su već bili u mini-članstvu u NATO-u – u francuskoj Legiji stranaca! I navedite mi jedan primer da je iko naš koga je Francuska (danas više uključena u NATO nego u vreme Hladnog rata) primila u Legiju, istrenirala i tobože naučila da poštuje ratno pravo – učinio išta, bilo kao legionar bilo kasnije, čime bismo mogli da se ponosimo.
U vreme Hladnog rata, NATO je imao jedan jasan cilj – odbraniti Zapadnu Evropu od prodora sovjetskih i istočnoevropskih oklopnih i motorizovanih armija. I bio je zasnovan na jednostavnom i logičnom principu: napad na jednoga smatraće se napadom na sve. Istoričari Hladnog rata tek će nam reći da li se Sovjetski Savez doista spremao da napadne Zapadnu Evropu. No, čak i ako se pokaže da nije, NATO je bio koristan vojni savez, jer je mnogo doprinosio osećanju sigurnosti Zapadnoevropljana i samim tim političkoj stabilnosti u Zapadnoj Evropi. Istovremeno, nije izazivao strah ili nervozu kod Sovjeta, budući da u Zapadnoj Evropi nije bilo vojnih formacija koje bi mogle da vrše veće ofanzivne operacije.
Amerika često nije bila zadovoljna svojim saveznicima u Severnoatlantskom paktu. Žalila se kako Evropljanima pruža zaštitu a oni je premalo slušaju i često vode spoljnu politiku koja nije u skladu s američkom, usuđuju se i da kritikuju Ameriku.
Danas je svetski značaj NATO-a mnogo manji, jer prosto više nema one titanske konfrontacije između Amerike i Rusije, ali je ipak koristan Americi radi njenog prisustva u Evropi, za kojim u stvari nema nikakve potrebe, a i za širenje američkog vojnog prisustva na evropski istok i u Aziju. Najzad, doprinosi stvaranju iluzije da američka imperijalistička spoljna politika ima legitimitet. Jedan od važnih ciljeva NATO-a je i okruživanje Rusije bazama, što ovu mnogo ne plaši, ali ipak jača u njoj antidemokratsku nostalgiju za sovjetskim vremenom i povećava njene vojne izdatke.
Vi, dakle, zahtevate vojno neutralnu Srbiju. Ali, istovremeno se zalažete da Srbija ima jaku vojsku. Zbog ovoga Vas je nedavno kritikovao poznati novinar Dimitrije Boarov. I inače Vas ne voli Druga Srbija, mada ste liberal, za Evropu...
Napao me i zbog još mnogo drugoga. Smatram da je njegov članak veoma važan jer u sebi sadrži sve glavne stranputice kojima je išla, a i dalje ide, takozvana Druga Srbija. Boarov, recimo, govori da smo ratovali protiv SAD, a čak i najzagriženije američke pristalice bombardovanja Srbije ne spominju da je postojala bilo kakva naša vojna pretnja Americi. (Vođe NATO-a su uostalom insistirale na tome da to i nije rat.)
Istorijski nihilizam Boarova tipično je drugosrbijanski. Za njega je kroz više od dvesta godine srpske istorije država igrala isključivo negativnu ulogu – uništavanje parlamenta, slobodne štampe i sudstva, itd. On u vojsci vidi jednog od krivaca za osiromašenje društva, a njenu bit kao otelotvorenu u Crnoj ruci. A zašto ne, na primer, u velikim pobedama srpske vojske na početku Prvog svetskog rata i u tome da su pretežno srpske partizanske jedinice oslobodile Beograd?
Zatim, moje zalaganje za drukčiji pristup našoj privredi od zapadnog diktata, Boarov proglašava zahtevom za povratak na centralizovano planiranje, komandnu privredu i represiju. Kao i za manje-više sve drugosrbijance, za njega je neprincipijenost velikih sila neizmenjiva a njihovo korišćenje sile prirodno, pa je prema tome besmisleno i za nas štetno čak ih i kritikovati.
Da li Vi tražite jaku vojsku jer očekujete rat?
Mi sigurno nikoga napasti nećemo, a rekao bih i da nismo u neposrednoj opasnosti. Ali, verujem da će u svetu biti sve više ratova, možda i većih razmera. Zapad nije uspeo da razvije međunarodne ustanove i diplomatske mehanizme koji bi umanjivali mogućnost vojnih sukoba. U stvari, često je sâm Zapad ratoboran, obnavlja se zapadni imperijalizam.
Naša jaka vojska može samo da bude faktor stabilnosti u regionu. Malo je verovatno da se zemlje s kojima se graničimo spremaju da nas napadnu, ali ako imate slabo branjenu teritoriju, to neminovno priziva agresivnu politiku susednih država. U Srednjoj Evropi jača ekstremna desnica koja zahteva reviziju granica. Istorija može odjednom da krene brzim korakom i ko zna kakvi savezi koji bi nas ugrozili mogu začas da se sklope.
Da dodam, čak ni krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina, u vreme najvećeg nacionalističkog ekstremizma na teritoriji bivše Jugoslavije, nijedna iole značajna srpska politička grupa nije ni spominjala da bismo trebali da tražimo teritorije susednih država, recimo Mađarske ili Bugarske.
Jedan od Vaših najznačajnijih tekstova posvećen je disidentima u komunističkoj Istočnoj Evropi i onome što savremeni Zapad može da nauči od njih. Izgleda da Amerika i Zapadna Evropa nisu dobri učenici?
Zapad nikada nije rekao jednom Solženjicinu i Saharovu, ili češkim i poljskim disidentima, a ni mome ocu Milovanu Đilasu – nemojte da se borite za demokratiju, to je besmisleno, naspram vas je ogromna moć partije i njene političke policije. Naprotiv, hvaljeni su kao idealisti i humanisti, isticano je kako stradaju a istovremeno traže samo mirne promene. Predsednik Regan je uveo dan Saharova!
Međutim, Zapad, posebno Amerika, u vreme svog globalnog trijumfa, govori da diplomatija mora biti podržana silom. Ono što su hvalili kod boraca za demokratiju u komunističkim zemljama, ne pada im na pamet da sâmi čine. I zato ne samo što globalni trijumf Zapada neće dugo trajati, već će iza njega ostati jedna mračna poruka čitavom budućem čovečanstvu.
Miloš Milikić, autor obimne studije o Milovanu Đilasu u Drugom svetskom ratu, nedavno je na stranicama našeg lista tražio od predsednika Republike Srbije Tomislava Nikolića da rehabilituje Vašeg oca, našeg u svetu najpoznatijeg disidenta, koji je od strane Titovog režima četiri puta osuđivan. I Dobrica Ćosić je u "Politici" podržao je tu ideju kao „razumnu i pravednu”. Da li biste se Vi pridružili ovim zahtevima?
Duboko sam zahvalan i gospodinu Milikiću i gospodinu Ćosiću, ali i Matiji Bećkoviću koji je nedavno izjavio da je istorija već rehabilitovala Milovana Đilasa.
Razmišljam. A šta bi moj otac da je živ tražio od predsednika Nikolića? Verujem da bi to bilo da ponudi azil Edvardu Snoudenu, bivšem saradniku američke Nacionalne službe za bezbednost koji je otkrio američka prisluškivanja komunikacija širom sveta. Uostalom, Milovan Đilas je svojevremeno potpisao peticiju da Amerika oslobodi Danijela Elsberga koji je 1971. predao Njujork Tajmsu tajna dokumenta koja su pokazivala kako američka vlada laže američki narod o Vijetnamskom ratu.
No, ako bi predsednik Nikolić, želeći da izbegne oštru američku reakciju, odlučio da to ne učini, moj otac bi ga zamolio da bar u nekom od svojih javnih nastupa pohvalno spomene Edvarda Snoudena. Šta je prirodnije nego da stari disident iz druge polovine dvadesetog veka podrži mladog disidenta iz prve polovine dvadeset i prvog veka.
Dušica Milanović
04.07.13 Nova srpska politička misao
Ruševine i temelji - o jednoj imanentnoj kritici Zapada
Ruševine i zidovi, Aleksa Đilas
Aleksa Đilas je u knjizi Ruševine i zidovi sabrao eseje, polemike i intervjue u kojim se lako, kao po atlasu, prati strma ivica po kojoj se naše društvo kretalo, i lomilo, u deceniji za nama.
Oštrina tog ruba u jakom je kontrastu s mekim tragom koji je autor ove knjige ostavio tamo gde su se drugi saplitali i padali. Osećaj za ravnotežu je taj koji ovom londonskom doktoru nauka, naučnom saradniku Harvardskog univerziteta i beogradskom eruditi, nije dao da siđe u arenu u kojoj se drugi javni intelektualci nadmeću za položaje, zvanja i privilegije.
Možda mu zato bolje nego bilo kome na našoj javnoj sceni pristaje naziv nezavisnog mislioca u izvornom značenju te reči. Samo što je Aleksa Đilas prototip liberalnog prozapadnog intelektualca potpuno različitog od onog što se pod tim rečima u Beogradu obično podrazumeva. Ovo je model koji je, kako bi Amerikanci rekli, izašao u samo jednoj veličini.
Otkako se 1990. godine vratio u zemlju iz političke emigracije, Đilas se nije povezao ni s jednom političkom partijom ili neformalnom grupom, institutom ili časopisom. On je „angažovani posmatrač” čiji ugao osmatranja podrazumeva značajnu distancu od političke i finansijske moći. Ne savetuje političare niti nudi programe za politički preporod nacije.
Pa ipak ćete u Ruševinama i zidovima naći okvir, a možda čak i temelj na kome bi trebalo graditi naš politički život, posebno onaj njegov aspekt koji se odnosi na naš put ka Evropi, i Zapadu uopšte.
Zašto baš kod Alekse Đilasa, pre nego kod tolikih izvikanih javnih intelektualaca koje mediji citiraju, političari preferiraju, a Brisel i Vašington obasipaju donacijama?
Pitanje svih pitanja za Srbiju opet je, i u ovom veku, odnos sa Zapadom. Nevolja je u tome što nas je Zapad porazio u bombardovanju Jugoslavije koje je simbolički označilo kraj dvadesetog veka. Posle toga, naš odnos sa Zapadom ne može biti isti kao kod suseda, sa čije su teritorije NATO bombarderi poletali, ili su je sa njihovom dozvolom preletali, pa makar Aleksa Đilas i bio u pravu kada kaže da „naš jedini strateški cilj treba da bude Evropa”. Jer, veli on, jeste da nas je „razočarala, povredila, uvredila”, ali je ipak, citiram, „najmirnije, najdemokratskije i najhumanije područje sveta”.
Vrednost ove knjige je u tome što ne moramo da se slažemo sa autorom da bismo od njega veoma mnogo naučili. On nam pokazuje kako da razgovaramo sa Zapadom, a da Zapad ne odbaci naše argumente kao balkansku emotivnost, neznanje ili neprosvećeni nacionalizam.
Ironija je u tome što je ovu knjigu polemički intoniranih eseja napisao najveći kritičar zapadne politike kod nas, a u isto vreme neko ko je ovde jedini u stanju da kritikuje Zapad po zapadnim standardima, na ravnoj nozi, mereći zapadnu politiku njenim vlastitim aršinima, prihvaćenim u najelitnijim zapadnim akademskim i drugim ustanovama. On se ne trudi da bude veći zapadnjak od zapadnjaka, već brani našu nacionalnu stvar. I to tako da ni u jednom trenutku ne dolazi u iskušenje da ugrožava druge, pogotovo ne nama susedne narode.
I samo on uviđa vrhunac ironije: da je upravo nacionalizam iskonski greh zapadne politike prema nama. U eseju „Vajmarska Srbija?”, objavljenom u NIN-u od 15. januara 2004, čitalac će naći njegovu tvrdnju da politika Zapada prema Srbiji više podseća na onu prema Nemačkoj posle Prvog svetskog rata, kada su pobedničke zapadne sile prema poraženim Nemcima postupale nepravedno, surovo i ponižavajuće, nego na onu iz vremena Maršalovog plana.
Ovaj esej nastao je kao odgovor na uzbunu koju je digla „druga Srbija” posle neočekivanog uspeha Srpske radikalne stranke na vanrednim republičkim izborima u decembru 2003. Uzbunjivači su tvrdili da je Srbija puna gneva, mržnje i želje za osvetom, kao Nemačka posle Prvog svetskog rata, umesto da bude kao Nemačka posle Drugog svetskog rata: da prihvati svoj poraz kao zaslužen i da se suoči sa zločinima počinjenim u njeno ime...Đilas njihovu tezu okreće naopačke, upotpunjavajući raspravu istorijskim činjenicama koje tobožnji liberali izostavljaju, nespremni da vide odgovornost Zapada. On tu odgovornost uočava.
U burnoj polemici sa američkim profesorima Sabrinom Ramet i DŽonom Lempijem, Đilas će 2007.godine ustvrditi da je i prema Titovom režimu politika Zapada bila nacionalistička: zapadne vlade su otvoreno laskale Josipu Brozu a nisu ohrabrivale ni naše kritičke intelektualce i disidente, ni reformski nastrojene jugoslovenske komuniste. Đilas s pravom zaključuje da, za razliku od intelektualaca na Balkanu, Amerikanci nemaju čak ni svest o sopstvenom nacionalizmu.
Slične Đilasove opaske o politici Velike Britanije izazvale su 2002. nezadovoljstvo britanskog ambasadora u Beogradu Čarlsa Kroforda, koje je ovaj podelio sa čitaocima Večernjih novosti. Polemika s Krofordom jedan je od najzabavnijih pasaža u Đilasovoj novoj knjizi. Počelo je tako što je autor kritikovao naše vođe „koji svojim ponašanjem u samoj zemlji kao da pozivaju Zapad da nas sve jače pritiskuje”, te uporedio komentare britanskog ministra spoljnih poslova DŽeka Stroua o našim unutrašnjim problemima s ponašanjem Sovjetskog Saveza prema istočnoevropskim satelitima.
Kroford je poređenje ocenio „neprikladnim”, što je Đilasu dalo priliku da primeti kako je Sovjetski Savez morao da snosi posledice svoje politike prema istočnoevropskim satelitima pa je vodio računa da ne pretera u pritiscima da ne bi izbile pobune slične onoj u Mađarskoj. I da poentira, citiram: „Britanija, međutim, ni na koji način neće snositi posledice ako kod nas bude još više bede, nezadovoljstva, političke nestabilnosti. I zato ne mora da ima nikakvih obzira”.
Kada je Kroford britansko mešanje u naše unutrašnje poslove nazvao prijateljstvom Srbije i Velike Britanije, Đilas je odgovorio: „Teško mi je da suzbijem gorčinu. Jer nisu prošle ni tri godine od NATO bombardovanja, od proterivanja gotovo svih nealbanaca s Kosova, pod nosom NATO trupa u kojima su bili i Britanci. Ako to današnji Britanci čine prijateljima, strah me je i da pomislim kako postupaju s neprijateljima”.
Kako je britanski ambasador ostao pri tvrdnji da se nikako ne mogu porediti nekadašnji nedemokratski Varšavski pakt i današnja demokratska Evropska unija, u kojoj, kako reče, „svaka zemlja mora da preuzme odgovornost za dobrobit svojih članova”, Đilas je retorički uzvratio: „EU je protiv napada na Irak koji upravo pripremaju SAD, a Britanija ne samo što podržava Amerikance već će i ratovati na njihovoj strani. Na koji način onda Britanija vodi računa o dobrobiti Evropske unije?”
Lako je zaključiti ko je odneo prevagu u ovim polemikama, i kakav kontrast one predstavljaju u odnosu na snishodljivost naših političara i njihove „dvorske inteligencije” prema Zapadu. Ali snaga Alekse Đilasa nije samo u ispravnosti njegove osnovne teze: da usvajanje evropskih vrednosti nije isto što i prihvatanje tuđih spoljnopolitičkih ultimatuma, jer, citiram, „nema strane države kojoj njeni vlastiti spoljnopolitički interesi nisu važniji od demokratije u nekoj drugoj zemlji”.
Prednost Đilasovoj knjizi, u kontekstu savremene publicistike, donose ton i stil, u kojima je nadvisio protivnike. U njegovim tekstovima gotovo da nema oštrine, gorčine ili grubosti, a ton mu je u celini humanistički i blag. Takav je i kada polemiše, a i kada se brani od grubih i bezobzirnih napada, na primer profesorke Sabrine Ramet. Ovde se očito radi o dubljem opredeljenju za jednu vrstu više političke civilizacije. Ni u jednoj od četiri polemike na stranicama ove knjige, koje čine živo, čak i uzbudljivo štivo, Đilas ne koristi argumente ad hominem. A ne ustručava se da kaže ono što misli, i sve kaže do kraja, kao da se vlada po onom latinskom diktumu „u načinu blago, u delu jako” (suaviter in modo, fortiter in re).
I kada najžešće kritikuje Sabrinu Ramet, čini to akademski učtivim tonom. „Rametova”, primećuje Đilas, „veruje da je čak Žan Boden na njenoj strani kada ona napada Srbiju kao nelegitimnu državu budući da je francuski pravnik iz šesnaestog veka smatrao da ‚nema toga što bi se moglo nazvati suverenitetom osim gde vlast postupa u skladu sa prirodnim pravom i božanskim zakonom’.”
A na vrhuncu neslaganja sa Lampeom, autor veli: „Zapanjen sam koliko se ne slažem sa ove dve kratke rečenice”.
Đilas piše jezikom koji skoro da nema tuđica, pokazujući da je i najapstraktnije ideje moguće tako izraziti. Jedan je od retkih savremenih nastavljača takozvanog „beogradskog stila”, onoga koji su zasnovali Jovan Skerlić, Bogdan Popović i Slobodan Jovanović.
Ova je knjiga značajna ne samo za našu političku publicistiku, već i kulturu u širem smislu, jer pokazuje da se i o najsloženijim temama može pisati stilom koji se lako prati i ništa ne uprošćava, toliko jasnim da je gotovo proziran.
Nevolja je što ni taj stil, ni ovaj autor nisu u javnom životu prisutni koliko bi trebalo. Đilas je pre dve godine primetio da se prostor slobodnog informisanja i kritike kod nas poslednjih godina sužava: američke i evropske diplomatije i druge službe, njihov kapital i mediji, podržavaju guranje na marginu svih onih koji ozbiljno kritikuju njihovu politiku. Na žalost, sam je izabrao da se u javnosti pojavljuje tek svakih nekoliko godina, kada objavi knjigu. Kao što je sam odlučio da posle NATO bombardovanja više ne odlazi na susrete i prijeme u ambasade vodećih NATO država, pa je tako jedina domaća ličnost koja je u jesen 2003. odbila poziv na večeru u američkoj rezidenciji u čast prve postpetooktobarske posete Ričarda Holbruka i Bernara Kušnera Beogradu.
Naš javni prostor u međuvremenu zauzimaju propagatori zapadnih vrednosti koji jedino na Zapadu nikad ništa ne nalaze da kritikuju, centri za antiratnu akciju kojim jedino najveća oružana sila u istoriji sveta ne bode oči, centri za ljudska prava koji brane ljudska prava jedino onih kojima Zapad drži stranu. To je ta „meka moć Zapada” koju javnost oseća kao neku vrstu prethodnice Šeste flote.
Možda bi liberalne vrednosti ovde imale bolju prođu da je Zapad bio manje pristrasan, da je NATO bio manje brutalan, i da su zapadne vrednosti zastupali ljudi iskrenih uverenja kojima niko ne bi mogao da prigovori da su „antiratni profiteri”?
Verovatno nikad nećemo znati. Ali sasvim je izvesno da kod Alekse Đilasa nema ni traga one patologije intelektualca koju DŽordž Orvel označava kao sklonost da se „sagne pred trenutnim pobednikom, da postojeći trend prihvati kao nepovratan”. Razlika između Đilasa i tog tipa mislioca velika je kao i razlika između srpskih političara kojima savremeni srpski intelektualci laskaju da podsećaju na De Gola, i stvarne istorijske ličnosti, generala i državnika Šarla de Gola koji je vratio slavu Francuskoj, jačao suverenitet nacionalne države i sanjao o Evropi od Atlantika do Urala koja će se suprotstavljati hegemoniji američke velesile.
Đilas kaže da bi taj vizionar, o kome je pre tri godine na Univerzitetu u Bazelu držao predavanje koje je uvrstio u ovu knjigu, bio veliki protivnik francuskog priznanja nezavisnosti Kosova. De Golu bi namah bilo jasno da će, citiram, „nezavisno Kosovo postati američki satelit i poslušni saveznik američke imperijalne politike, ako treba i protiv Evrope”. Đilas za De Gola kaže da bi mu, citiram, „njegov talenat za razlikovanje trajnih od prolaznih fenomena pomogao da shvati da Srbi nikada neće zaboraviti Kosovo i da se kosovski problem ne može dugoročno rešiti samo pritiscima na Srbe i pretnjama”. Autorova je poenta da bi autentična evropska politika insistirala na istinskom kompromisu između Srba i Albanaca. I da to može, da mora da bude i naša politika.
U knjizi Ruševine i zidovi Aleksa Đilas čini jednu od najtežih stvari na svetu: ukazuje na očigledno. Njegov je stil jasan jer ume jasno da misli, ali je njegov glas čoveka koji kaže šta misli, i koji misli sve što kaže, u današnjem Beogradu usamljen. No zato su njegovi čitaoci na dobitku.
Ljiljana Smajlović
Predavanje održano na promociji knjige: Aleksa Đilas, Ruševine i zidovi – Eseji, portreti, polemike, intervjui, Albatros Plus, Beograd 2013. Promocija je održana 11. juna 2013. u Press Centru Udruženja novinara Srbije, Beograd.
