01.01.00
Politika
30.03.2002.
Savremena poezija
Odlomci traganja
Dobroslav Smiljanić: "Ruine i priviđenja", izdavač: "Filip Višnjić", Beograd, 2001.
Deseta pesnička zbirka Dobroslava Smiljanića (1933) iako podeljena u četiri ciklusa ("Ptolomejeva alka", "Ostavinska raspravas dušom", "Odzvonilo je s tornja" i "Lavirint"), čitaoca stavlja pred iskušenje objedinjavanja različitih formalno-motivskih i protejskih oblika pesničkog pisma, čija je mera prepoznatljivosti prerušena upravo različitim pristupima lirskog junaka samom jeziku. Zbog toga "Ruine i priviđenja", iako konceptualizuju nedovoljnost, manjkavost same mogućnosti jezičke artikulacije kao i anagram napisanog, odnosno jezik stavljen u funkciju nepredvidljivih, neočekivanih smisaonih smernica koje uvek iluminiraju višak, "sveukupnost suvišnog", na šta nas upućuje Marina Cvetajeva, ne prepevavaju određene filozofske kategorije, već ih dovode u pitanje i preispituju sa stanovišta jednog dubljeg, presudnijeg nivoa za samu bit. To stanovište se, kao i u većini prethodnih Smiljanićevih zbirki može označiti kao ritam ovladavanje iracionalnim, vanrazumskim iskustvom koje često izmiče i samom jeziku, ali je bez njega nemoguć i neporeciv.
Prisustvo različitih formalnih modela u ovoj zbirci (dugi, evokativno-elegični slobodni stih, vezani stih, zapis, pesma u prozi, izrazito kratka i sažeta forma), upućuju da je pesnik svagda u poricanju svake normativnosti vlastitog poetičkog sistema. Norma i logocentričnost ovde su zamenjeni nizom "podsmešljivih maski", posrtanjem kroz "lavirint iza neprobuđenih mesečara". Smiljanićev lirski glas neprestano označava to izmicanje predmeta pevanja, njegovu podvojenost na čulno i pojmovno, ali i njihovo prevazilaženje "alkom jezika" koji vezuje za san "sve što ne umire".
Nasleđe avangardnog
Nasleđe avangardnog i osobito nadrealističkog uranjanja u san kao izvorišta i pokretačke sile oživljavanja ontoloških i ontičkih slika, egzistencijalnih aporija osobito je karakteristično za Smiljanićeve pesme u prozi, koje se u drugom ciklusu "Ostavinska rasprava sa dušom" prikupljaju oko motiva "nerazmenjive samoće", "enciklike krika", kojima pesnik asocira brojne mitske i istorijske figure, topose, toponime (Ptolomej, Prometej, Odisej, Sumatra, Itaka itd).
Zbog toga se prošlost bića uvek ukazuje kao ono što je najbolnije u sadašnjosti, zavisno od ugla iz kojeg joj se prilazi: "Pod nametnima beline / gde je još sve mogućno, / gde slika prekriva sliku, / sva prošlost nije prošla: / ona kojoj smo dužni / doći će po nas" ("Miris jabukovog cveta"). Arhetipske slike koje simbolizuju ruine života, ostaci nesvesnog i podsvesnog, postaju jednako stvarne kao i priviđenja, odnosno nimbus snatrenja koje samog pesnika preobražavaju u podvojeni i umnoženi lik ("Za stolom", "Budan susret").
Epifanija imenovanja
Ali taj čin buđenja, ta osetljiva granica između dva sveta, blizanačkog odnosa između sna i smrti, kako reče Homer, jeste pravi, autentični prostor pevanja u kome su i subjekt i svet začarani jezikom, odnosno epifanijom imenovanja stvari: "Osmehnuh se ka vrhuncima u prosvetljenom trenu, kad treperave slike - jedine tapije mojih izgubljenih krajina - proneše ono što sam. Svaka reč koja se na to odazva bila je kenotaf imenovane stvari. Ali Ona pokretna sfinga niodčega, vizija na visiji, što me eterično prati, i ćuti, savetovala se nasamo sa sobom, bezglasno zobljući sinkope moje ostavinske rasprave sa dušom".
Stvar i njeno ime vazda gube svoju pređašnju oznaku, ali bivaju zamenjeni beskrajnim, ponekad leksički prezasićenim metaforičkim nizovima označitelja. I ta postmodernistička "šuma simbola", to nagomilavanje senzacija, pojmovnih relikta i širenje koncentričnih krugova značenja su tu da bi potvrdili paradoks neporecivosti i autentičnosti lirskog junaka. Njegova samoća se zato čita kao simbolički izazov suštini, nasuprot brojnim pojavnim maskama i prividima: "Ja nisam samo ja, bez drugih, ali sam raonik / u svojoj brazdi / gde se smenjuju žetve / i nepogode. Ja sam i stablo na putu koje / ne pomera koren. I gde god stane tu mu je / domaja. I romoranka sam setna i neravnomerna". ("Bubnjevi i tišine").
Ruševine, ruine pesnikovog života i egzistencijalnih suočavanja ("U ruševinama", "Odzvonilo je s tornja") prizivaju melanholiju prvobitnosti, ali se pojavljuju nenajavljeno, iskrsavaju mimo racionalnog znanja i usmeravanog, selektovanog sećanja: "Na raskršću je pismo - svaki smer nešto daje, / zar se tu duže baje od trena nadahnuća, / i haje za hronotope, čegrsti, kanonske napeve, / osim za oblik u kojem nastaje". Tapija o protejskom obliku pisma u pesništvu Dobroslava Smiljanića možda je jedino o čemu se danas izvesno može zboriti u delfijskom proročištu.
Bojana STOJANOVIĆ-PANTOVIĆ
