"Lorel Svon vrhom kažiprsta dotače svetlucavi ahat, gladak i hladan, poput okeana koji ga je iznedrio. Poželela je da je i život bar upola tako primamljiv.
Nije bio. Čak ju je i ovaj oblutak podsećao na neveselu prošlost i neizvesnu sadašnjost. Presećala ga je pruga boje svetlog ćilibara, identične boji njenih očiju i očiju njenog oca. Pogled na tu štraftu naveo ju je da se upita gde li je sada njen otac, da li mu je dobro ili je bolestan, živi li u oskudici ili u izobilju, je li na slobodi ili je zatočen u nekakvoj nedodiji na kraju sveta.
?Ne misli o tome, Lorel?, naglas je naredila samoj sebi, kako to ponekad čine oni koji dugo samuju. ?Ništa ne možeš da promeniš. Dovoljno je star da brine o sebi. Do đavola, već bi mogao da se penzioniše, nabavi mačku i počne da piše memoare.?
Sama pomisao na takvu mogućnost izmamila je osmeh na devojčinom licu. Lorel nije mogla da ne brine o čoveku cija je šarmantna, protivrečna ličnost obeležila njen život, kao što to, svojevremeno, nije mogla ni njena pokojna majka.
Smešeci se i dalje, pomno je razgledala kamičak, lagano ga okrećući. Svetlost koja je dopirala kroz severni prozor njene iskošene kućice, sagrađene na dve vode, razlivala se preko radnog stola i padala na ahat koji je bleštao kao da se u njemu prelamaju svi sunčevi zraci koje je godinama upijao dok su ga zapljuskivali talasi na kalifornijskoj obali.
Kao profesionalni juvelir, Lorel je u sefu svoje radionice čuvala znatno dragocenije kamenje ? dijamante i opale, rubine i safire, ali joj je još predstavljalo istinsko zadovoljstvo kada bi na plaži, ispred svoje kuće, pronašla ovakav čist, netaknut primerak.
Za nju je ovaj kamen predstavljao pravi mali božji dar, svojevrsni spomen na sile koje su učestvovale u stvaranju zemlje, stenja, okeana... Ahat na Lorelinom dlanu bio je zaista izuzetan. Prepuštanje njegovim zagasitim nijansama ličilo je na uranjanje u jedan drugi svet. Bleštave boje zlatnog ćilibara, mestimično prozračan poput mramora i prošaran česticama koje su čuvale uspomenu na davna vremena. Sićušne pukotine davale su mu veću draž nego da je savršeno uglačan. Već ga je zamislila u tananom zlatnom ramu koji ce naglasiti sve njegove prednosti.
Smatrala je da je svaki kamen čudesan, jedinstven, neponovljiv, kao što je posebno i svako ljudsko biće. Kreiranje nakita stoga i jeste delikatan posao ? okvir može da istakne prirodnu lepotu kamena, ali i da je potpuno upropasti.
Dekoncentrisalo ju je kloparanje vozila koje se strmim putem kretalo ka njenoj kući. Odložila je oblutak i, namrštivši se, pogledala kroz prozor. Bio je to kamionet za transport poštanskih pošiljki. Vozač je skrenuo prema garaži, poštedevši je pentranja na ulicu. Namrgodila se kad ga je ugledala zato što nije očekivala nove porudžbine.
Izišavši iz radne sobe, otvorila je mala vrata i ušla u garažu. Deo kuće koji je služio za stanovanje sazidan je na vrhu padine, u nivou s ulicom. Bila je to unekoliko čudna, stešnjena građevina, nalik ostalim kućama u Kambriji. Sve su prvobitno služile kao vikendice, ali im je namena promenjena kada su zakupnine zemljišta višestruko uvećane.
Vozač je izišao iz kamioneta i pošao prema ulazu u garažu, noseći kabastu, ne naročito tešku kutiju.
?Zdravo, Tome?, dočeka ga Lorel.
?Dobar dan, gospodice Svon.?
Iako se trudio da se ponaša nezainteresovano, oči su mu se predugo zadržale na devojci. Odmerio ju je od glave do pete, lagano klizeći pogledom od guste i sjajne crne kose, preko skladno izvajanog tela. Obukla je komotnu mušku košulju, sa strane nehajno vezanu u čvor, i udobne, iznošene farmerke.
Uprkos tome što se nije trudila da privuče pažnju muškaraca, zračila je senzualnošću i ženstvenošću. Njen izgled bio je znatno primamljiviji od pomalo dosadne spoljašnosti brojnih plavuša koje su preplavile Kaliforniju i sve ličile jedna na drugu.
?Je li vam danas rođendan?? upita je Tom.
?Nije?
?Možda je ove nedelje?? insistirao je.
?Ne.?
Iako mu se ljubazno osmehivala, ponašala se rezervisano. Pomirenom sa saznanjem da će i ovaj njihov susret biti strogo poslovan, preostalo mu je jedino da uzdahne. Prebirao je po dostavnicama, tražeći onu koju je Lorel Svon trebalo da potpiše. Ona je čekala, ne pokazujući nestrpljenje. Osećala je da Tom, kao i drugi muškarci koje je sretala, želi da joj se približi. Navikla da ih drži na odstojanju, postala je nesvesna te svoje strategije. Brak njenih roditelja, prepun burnih strasti, besa, kajanja, očajanja, okončan razvodom, naučio ju je da dijamanti jesu večni, ali ne i ljubavna veza.
Pošto ljubav ne može da opstane, zaključila je da zbog nje ne vredi patiti."
Lorel Svon vrhom kažiprsta dotače svetlucavi ahat, gladak i hladan, poput okeana koji ga je iznedrio. Poželela je da je i život bar upola tako primamljiv.
Nije bio. Čak ju je i ovaj oblutak podsećao na neveselu prošlost i neizvesnu sadašnjost. Presecala ga je pruga boje svetlog ćilibara, identične boji njenih očiju i očiju njenog oca. Pogled na tu štraftu naveo ju je da se upita gde li je sada njen otac, da li mu je dobro ili je bolestan, živi li u oskudici ili u izobilju, je li na slobodi ili je zatočen u nekakvoj nedođiji na kraju sveta.
“Ne misli o tome, Lorel”, naglas je naredila samoj sebi, kako to ponekad čine oni koji dugo samuju. “Ništa ne možeš da promeniš. Dovoljno je star da brine o sebi. Do đavola, već bi mogao da se penzioniše, nabavi mačku i počne da piše memoare.”
Sama pomisao na takvu mogućnost izmamila je osmeh na devojčinom licu. Lorel nije mogla da ne brine o čoveku čija je šarmantna, protivrečna ličnost obeležila njen život, kao što to, svojevremeno, nije mogla ni njena pokojna majka.
Smešeći se i dalje, pomno je razgledala kamičak, lagano ga okrećući. Svetlost koja je dopirala kroz severni prozor njene iskošene kućice, sagrađene na dve vode, razlivala se preko radnog stola i padala na ahat koji je bleštao kao da se u njemu prelamaju svi sunčevi zraci koje je godinama upijao dok su ga zapljuskivali talasi na kalifornijskoj obali.
Kao profesionalni juvelir, Lorel je u sefu svoje radionice čuvala znatno dragocenije kamenje – dijamante i opale, rubine i safire, ali joj je još predstavljalo istinsko zadovoljstvo kada bi na plaži, ispred svoje kuće, pronašla ovakav čist, netaknut primerak.
Za nju je ovaj kamen predstavljao pravi mali božji dar, svojevrsni spomen na sile koje su učestvovale u stvaranju zemlje, stenja, okeana... Ahat na Lorelinom dlanu bio je zaista izuzetan. Prepuštanje njegovim zagasitim nijansama ličilo je na uranjanje u jedan drugi svet. Bleštave boje zlatnog ćilibara, mestimično prozračan poput mramora i prošaran česticama koje su čuvale uspomenu na davna vremena. Sićušne pukotine davale su mu veću draž nego da je savršeno uglačan. Već ga je zamislila u tananom zlatnom ramu koji će naglasiti sve njegove prednosti.
Smatrala je da je svaki kamen čudesan, jedinstven, neponovljiv, kao što je posebno i svako ljudsko biće. Kreiranje nakita stoga i jeste delikatan posao – okvir može da istakne prirodnu lepotu kamena, ali i da je potpuno upropasti.
Dekoncentrisalo ju je kloparanje vozila koje se strmim putem kretalo ka njenoj kući. Odložila je oblutak i, namrštivši se, pogledala kroz prozor. Bio je to kamionet za transport poštanskih pošiljki. Vozač je skrenuo prema garaži, poštedevši je pentranja na ulicu. Namrgodila se kad ga je ugledala zato što nije očekivala nove porudžbine.
Izišavši iz radne sobe, otvorila je mala vrata i ušla u garažu. Deo kuće koji je služio za stanovanje sazidan je na vrhu padine, u nivou s ulicom. Bila je to unekoliko čudna, stešnjena građevina, nalik ostalim kućama u Kambriji. Sve su prvobitno služile kao vikendice, ali im je namena promenjena kada su zakupnine zemljišta višestruko uvećane.
Vozač je izišao iz kamioneta i pošao prema ulazu u garažu, noseći kabastu, ne naročito tešku kutiju.
“Zdravo, Tome”, dočeka ga Lorel.
“Dobar dan, gospođice Svon.”
Iako se trudio da se ponaša nezainteresovano, oči su mu se predugo zadržale na devojci. Odmerio ju je od glave do pete, lagano klizeći pogledom od guste i sjajne crne kose, preko skladno izvajanog tela. Obukla je komotnu mušku košulju, sa strane nehajno vezanu u čvor, i udobne, iznošene farmerke.
Uprkos tome što se nije trudila da privuče pažnju muškaraca, zračila je senzualnošću i ženstvenošću. Njen izgled bio je znatno primamljiviji od pomalo dosadne spoljašnosti brojnih plavuša koje su preplavile Kaliforniju i sve ličile jedna na drugu.
“Je li vam danas rođendan?” upita je Tom.
“Nije”,
“Možda je ove nedelje?” insistirao je.
“Ne.”
Iako mu se ljubazno osmehivala, ponašala se rezervisano. Pomirenom sa saznanjem da će i ovaj njihov susret biti strogo poslovan, preostalo mu je jedino da uzdahne. Prebirao je po dostavnicama, tražeći onu koju je Lorel Svon trebalo da potpiše. Ona je čekala, ne pokazujući nestrpljenje. Osećala je da Tom, kao i drugi muškarci koje je sretala, želi da joj se približi. Navikla da ih drži na odstojanju, postala je nesvesna te svoje strategije. Brak njenih roditelja, prepun burnih strasti, besa, kajanja, očajanja, okončan razvodom, naučio ju je da dijamanti jesu večni, ali ne i ljubavna veza.
Pošto ljubav ne može da opstane, zaključila je da zbog nje ne vredi patiti.
“U svakom slučaju, ovo vam je srećan dan. Neko vam šalje veliki poklon,”, obavestio ju je Tom.
Lorel ispusti uzdah koji se mogao protumačiti na razne načine. Kao i većina drugih juvelira, materijal s kojim je radila slala je i primala bez posebnih fanfara. Zlato, pa čak i pošiljke dragog kamenja, pakovala je u jednostavan smeđi papir, povezan običnom pantljikom. Pošto je nekoliko dana ranije dobila naručenu količinu zlata od svog losanđeleskog brokera, nije očekivala ništa zanimljivo.
Uzela je paket, odbivši Tomovu ponudu da joj pomogne.
“Hvala, nije potrebno. Navikla sam na veće terete.”
Pogledala je nalepnicu na kutiji, nadajući se da nije reč o neprodatoj robi iz Sijetla ili San Franciska. Bez obzira na njen sve veći ugled i sve brojniju klijentelu, uvek je postojala mogućnost da se neki kupac predomislio.
Na poštanskoj uputnici nije bilo adrese pošiljaoca.
“Do vraga”, promrmljala je. “Nadam se da niko ne očekuje da mu ovo vratim.”
“Zašto?” začudi se Tom.
“Nema povratne adrese”, objasnila je. “Možete li vi da mi kažete odakle je stiglo?”
Jedva dočekavši povod da ostane u njenoj blizini, Tom se zdušno potrudio da joj bude od koristi. Pažljivo je pročitao nalepnicu na kutiji, uverivši se da je Lorel u pravu. Potom je, negodujući, nešto promrmljao.
“Sačekajte trenutak”, reče važnim glasom i uputi se prema kamionetu.
Odatle je doneo skener kojim je prešao iznad bar-koda utisnutog u uglu kutije.
“Uh...”, izustio je zbunjeno.
“Nešto nije u redu?” upita Lorel.
“Nalepnica je domaća, ali je, izgleda, reč o prekookeanskoj pošiljci. Koga imate u Tokiju?”
“Nikoga”, odgovori automatski, prenebregnuvši činjenicu da je očevo poslednje pismo dobila upravo iz tog grada.
Lorel ni sa kim nije razgovarala o Džejmiju Svonu. Delimično zbog prirodne uzdržanosti u ophođenju s ljudima, ali i stoga što je još u detinjstvu naučila da baš niko, uključiv njenu majku, nikada pojma nije imao gde bi Džejmi Svon mogao da bude. I ko god da se o njemu raspitivao, ostajao je bez prave informacije. Majka bi neugodna pitanja ili prečula, ili ih je ignorisala. Ponekad bi i slagala.
“Mora biti da je pošiljka ocarinjena. Koliko vidim, juče je bila na međunarodnom aerodromu u Los Anđelesu”, zaključio je Tom.
Lorel se još jedanput u sebi preslišala ko bi mogao da joj pošalje paket iz inostranstva. Koliko je mogla da se seti, to je trenutno bilo isključeno. Pitala se da li je to najava još jedne očeve posete koja će joj, kao i svi susreti s tim šarmantnim čovekom prodornog pogleda, uneti nemir u život. Ponekad ju je mučilo to što ne zna kakva je priroda njegovih dugih izbivanja, ali je najčešće bila svesna da je bolje da tako ostane.
“Hvala, Tome”, rekla je ljubazno. “Sigurno će se sve razjasniti kad otvorim paket.”
“U suprotnom, slobodno mi telefonirajte”, predusretljivo je ponudio poštonoša.
“Hmm...”, promrmlja Lorel.
Još jednom se konvencionalno nasmešivši, pozdravila se s Tomom i unela kutiju u kuću, ramenom zatvorivši vrata za sobom.
Napokon je ostala sama s misterioznim paketom. Odjednom joj kroz glavu prođe mučna misao zbog koje se naježila od nelagodnosti. Setila se urne s majčinim posmrtnim ostacima.
Brzim koracima uputila se u svoj studio. Tih dana je, za suprugu jedne ugledne mušterije, pravila veliki, elegantan broš od izuvijane zlatne žice. U stvari, Lorel je pretpostavljala da je broš namenjen njegovoj ljubavnici. To je bio jedan u nizu negativnih primera koji su je utvrđivali u uverenju da se treba kloniti muškaraca i da im samo budale veruju.
Otvorila je kutiju i u njoj ugledala drugu. Ova nimalo nije nalikovala na uobičajenu ambalažu. Pred njom je stajalo pravo umetničko delo od svetlog, lakiranog drveta čija je struktura bila finija od bilo kog komada s kojim se ranije susrela.
“Možda je od brezovine”, nagađala je. “Gospode, toliko je lepa, gotovo kao da je od slonovače. Podseća me na nešto što sam videla... Možda na neki muzejski eksponat.”
S divljenjem je razgledala drvenu rukotvorinu, izbliza je proučavajući sa svih strana. Uglovi su bili ojačani. Na osnovu položaja mesingane bravice, zaključila je da kutija treba da stoji uspravno.
“O, Bože moj!”, uzviknula je kada ju je otvorila, trepćući od zaprepašćenja i gotovo ne verujući rođenim očima.
Ugledala je veličanstven ovalan predmet, optočen draguljima. Uprkos silnom iznenađenju, lice joj se ozari osmehom neizmernog zadovoljstva pred tolikom lepotom. Pastelno bež saten, kojim je obložena unutrašnjost drvene kutije, dodatno je štitio dragocenost, ističući intenzivno crveni lakovani rad. U obliku jajeta, jedva nešto manjeg od nojevog, premreženo zlatnim nitima i posuto minuciozno izbrušenim dragim kamenjem, bilo je to jedinstveno umetničko delo, najfinije majstorske izrade.
Proveravajući da li sanja, Lorel pređe kažiprstom preko jajeta, na isti način kao što je dodirivala ahat koji je pronašla na plaži. Neko vreme stajala je nepomično, zadivljena i omađijana savršenom umetninom.
Kad se donekle pribrala, počela je detaljnije da proučava kutiju. Nije uočila nikakvu grešku u konstrukciji, niti oznaku majstorske radionice u kojoj je nastala. Nagla se prema kutiji i duboko udahnula, ali nije osetila miris drveta, ili lepka, koji bi je uputio na zaključak da su je nedavno napravile anonimne zanatlije u nekoj zabiti trećeg sveta. Što ju je pažljivije proučavala, sve je ubeđenija bila da je kutija proizvod duge drvodeljske tradicije, jednako bogate i obavezujuće kakva je i draguljarska tradicija kuće iz koje je izišlo neprocenjivo jaje.
Znala je da je očaranost koju je osetila kada ga je videla upravo ono što je umetnik želeo dok ga je oblikovao. Kreirajući nakit, naučila je da je istinski uspeo dekorativan komad vredniji od gomile skupog metala i pregršti šljaštećih dijamanata. Ukoliko je reč o vrhunskom umetničkom ostvarenju, onom ko ga ugleda treba da zaustavi dah u grudima i da mu izmami osmeh blaženstva.
Skerletno jaje bilo je je upravo takvo, spektakularno, u svakom pogledu besprekorno i neuporedivo s bilo čim što je Lorel ikada videla. Pitala se koliko je ljudi do sada opčinilo lepotom i koliko je dugo bilo skriveno od očiju javnosti, čameći u riznici nekog kolekcionara ili u podrumima sovjetskih vlastodržaca.
“Ne mogu da poverujem da je autor onaj na koga pomišljam”, šaputala je sebi u bradu. “Nije poznato da je on ikada napravio nešto slično.”
Ponovo se sagla, da stručno osmotri predmet prvoklasnog dizajna i izrade, bez ijednog propusta vidljivog golim okom. Ljuska jajeta bila je obložena crvenim emajlom, savršenim koliko može biti delo ljudskih ruku, a zlatni detalji izvedeni su otmenim vijugavim radom. Za raznobojne, sitne dragulje, kristalno čiste i jasne, teško je bilo poverovati da su prirodni.
Lorel poseže za juvelirskom lupom. Pod desetostruko uveličavajućim staklom dugo je posmatrala svetlucave kamenčiće. Njihova donekle nepravilna geometrija ubedljivo je svedočila da su izrezani znatno pre pojave preciznih kompjuterizovanih noževa. Lorel nije volela savremenu tehnologiju brušenja čije je produkte smatrala veštačkim, monotonim i sterilnim.
“Faberže!”, presudila je uzbuđeno. “Mora da je on!” Bila je gotovo sasvim sigurna da je to kreacija najvećeg evropskog juvelira svih vremena.
“Naravno, nikad se ne može isključiti mogućnost prevare”, razmišljala je.
Nabranog čela, ponovo je pažljivo pregledala misteriozno juvelirsko čudo slavnog umetnika. Kad je, napokon, odložila lupu, bila je ubeđena da je reč o autentičnom komadu. Ukoliko se pred njom, ipak, nalazi falsifikat, uspeo je u tolikoj meri da predstavlja remek-delo svoje vrste.
Još jednom je pogledala nalepnicu na kartonskoj kutiji na kojoj su ispisani njeno ime i adresa i ponovo joj duž kože prođoše žmarci. Svon joj je više puta slao drago kamenje iz različitih krajeva sveta, nastojeći da se iskupi zbog stalnog odsustvovanja. Svi dotadašnji pokloni zajedno nisu se, međutim, mogli meriti s basnoslovnim Faberžeovim jajetom.
“Milion dolara, barem”, procenila je. “Verovatno znatno više, ukoliko se potvrdi da je reč o originalu i ponudi na aukciji.”
No, nije bila toliko naivna da pomisli kako se nacionalno blago može javno prodavati i kupovati. Kao što, sigurno, ni Džejmi Svon nije u to verovao.
“Do đavola, tata, zašto se izgubiš kad god si mi potreban? Gde si?” zavapila je Lorel, mršteći se na odjek sopstvenih reči.
“Glupo pitanje”, primetila je gorko. “Tamo gde si uvek bio u sličnim situacijama. Negde drugde...”
Prebirala je po glavi sve moguće i nemoguće razloge zbog kojih bi joj otac poslao poklon milionske vrednosti bez ikakvog objašnjenja i povratne adrese.
Što je više razmišljala o tome, činilo joj se izvesnijim da je na nekoj tački ove nemirne planete Džejmi Svon u nevolji.
A sada je u nevolji i ona.
