Sajmon Džonatan Sibag Montefjore (1965), britanski istoričar i pisac, studije je završio na univerzitetu u Kembridžu. Njegova knjiga Katarina Velika i Potemkin našla se u užem izboru za književne nagrade Semjuel Džonson, Daf Kuper i Marš Bajografi. Svetski slavu stekao je zahvaljujući knjizi Staljin: Dvor crvenog cara za koju mu je 2004. godine dodeljena britanska nagrada za knjigu godine u žanru istorije. Godine 2007. objavio je i knjigu Mladi Staljin, prema kojoj se snima istoimeni film, u Miramax produkciji.
Montefjore je član Britanskog kraljevskog udruženja pisaca.
08.02.17 Politika
Dinastija Romanov– javne vrline i privatni poroci
Romanovi nisu bili oličenje samo moćne vladajuće loze, već i samodržavlja, parabole gluposti i nadmenosti apsolutne moći, piše britanski istoričar Sajmon Sibag Montefjore u knjizi posvećenoj moćnoj dinastiji
adeset suverena iz dinastije Romanov vladalo je Rusijom 304 godine, od 1613. do Oktobarske revolucije 1917. kada je okončana carska vlast. Romanovi su bili nezapamćeno uspešni u uzdizanju carstva još
od Mongola i Smutnih vremena. Ruska imperija dnevno je rasla 142 kvadratna kilometra nakon što su Romanovi došli na vlast. Do kraja 19. veka Romanovi su vladali šestinom površine Zemlje i nisu prestajali da se šire.
Ovako u uvodu knjige „ Romanovi: 1613–1918”, u izdanju „Evrobuka” uz ostalo piše njen autor, istoričar Sajmon Sibag Montefjore. Knjiga je nastala na osnovu istraživanja koja su trajala petnaestak godina, na impozantnoj arhivskoj građi, koristeći i obimnu privatnu prepisku članova dinastije, diplomata, vojskovođa, ličnosti koje su bile povezane sa članovima ove ruske vladarske porodice, dinastičkih kuća širom sveta... Sve to stalo je na oko 800 stranica izuzetnog istorijskog štiva, u kome ima i mnogo pikanterija, kolokvijalno rečeno, intimnih detalja iz budoara, uzetih iz mnoštva pisama pojedinih članova ove vladarske loze. Čini se da ova knjiga može da bude inspiracija za veliki broj filmskih scenarija.
Sajmon Džonatan Sibag Montefjore (1965) je britanski istoričar i pisac. Studije je završio na univerzitetu u Kembridžu. „Romanovi” nije njegova prvo delo na ruske teme. Njegova knjiga „Katarina Velika i Potemkin” našla se u užem izboru za književne nagrade Semjuel Džekson, Daf Kuper i Marš Bajografi. Svetsku slavu stekao je knjigom „Staljin: Dvor crvenog kralja” za koju mu je 2004. dodeljena britanska nagrada za knjigu godine u žanru istorije. Godine 2007. objavio je i knjigu „Mladi Staljin” . Montefjore je član Britanskog kraljevskog udruženja pisaca.
Sajmon Sibag Montefjore piše da je njegova knjiga u neku ruku i studija o karakteru i lošem dejstvu apsolutne moći na ličnost. Donekle je i porodična priča o ljubavi, braku, preljubi i deci, ali se razlikuje od drugih takvih priča. U pitanju je priča o monarsima, njihovim porodicama i svitama, ali i studija o apsolutizmu u Rusiji. Romanovi nisu bili oličenje samo moćne vladajuće loze, već i samodržavlja, parabole gluposti i nadmenosti apsolutne moći. Nijedna druga dinastija, osim one Cezarove, nama takvo mesto u narodnom predanju i kulturi i obe šalju univerzalnu poruku o tome kako funkcioniše lična moć, i onda i sada.
Vladanje Rusijom uvek je predstavljalo zastrašujući izazov – piše ovaj istoričar. Ulogu ruskih samodržaca mogli su istinski da obavljaju samo genijalni umovi, a takvih je veoma malo u većini porodica. Neuspeh se plaćao životom. Bio je to opasan posao. Od poslednje dvanaestorice careva, šestorica su ubijena. Dvojica su zadavljena, jedan usmrćen bodežom, jedan eksplozivom, dvojica metkom. U poslednjoj tragediji 1918. boljševici su ubili 18 Romanovih. Detalji o likvidaciji Nikolaja II i njegove porodice su zaista jezivi. Kao u horor filmu. Normalan čovek dolazi do zaključka da samo poremećeni umovi mogu tako nešto da učine.
Za ovu carsku porodicu umetnost preživljavanja zahtevala je uspostavljanje ravnoteže između klanova, interesa i ličnosti, i na sićušnom dvoru, i u džinovskom carstvu. Kao što su se bavili politikom, monarsi su u jednakoj meri morali da ispolje bezmalo gvozdeni autoritet. Vladare nisu ubijali zbog svireposti, već zbog nedoslednosti. Među seljacima carevi su morali da izazovu strahopoštovanje kao svete ličnosti, bar kod devedeset posto podanika, koji su ih doživljavali kao blage a opet stroge očeve., nazivajući ih „car baćuška”, očekujući od njih da budu nemilosrdni prema svojim zvaničnicima, zato što je „car dobar”, govorili su seljaci, „plemići su rđavi”.
Romanovi su iznedrili dvoje vrsnih političara – dvoje „velikih”, Petra i Katarinu, i nekoliko onih nadarenih i blagodatnih – ocenjuje Montefjore. Petar Veliki je razumeo da samodržavlje zahteva stalan oprez i trud, provere i pretnje. Rizici vladanja tako ogromnom državom u kojoj je glavnu reč imalo samodržavlje, bez jasnih pravila i ograničenja bili su– i ostali– takvi da je često uzaludno optuživati ruske vladare da su bili paranoični: preterana opreznost, poduprta iznenadnim izlivima nasilja, bila je njihova priroda i suština. Ako ništa drugo, patili su od onoga što je car Domicijan, duhovito žaleći se, ovako opisao (malo pre no što je ubijen): „Sudbina vladara veoma je nesrećna jer, kada objave da postoji zavera – niko im ne veruje sve dok ne budu ubijeni”. Biti samodržac „nije tako jednostavno kao što mislite”, kazala je natprosečno inteligentna carica Katarina, „neograničena moć” je pusti san.
K. R.
