Romani - Edgar Alan Po

02.09.07 Politika

Ime mi je Artur Gordon Pim... Ovako počinje dnevnik jednog od najpoznatijih avanturista svetske književnosti, junaka čija su putovanja po Južnim morima ponela mnoge čitaoce da počnu da veruju kako je sve to bila stvarnost. Ništa čudno ako se zna da je „Avanture Gordona Pima” pisao niko drugo do Edgar Alan Po, slavni Amerikanac, koji je u svojim delima započeo mnoge žanrove, od krimića do mistike, preplićući njihove rezultate.
Ali, nije Gordon Pim jedini Poov avanturista koji je pisao dnevnik. Valjalo bi spomenuti i drugog, Džulijusa Rodmana, čije su zapisi shvaćeni tako realnim da su čak kao dokaz naučne ekspedicije spomenuti u jednom izveštaju u američkom Senatu 1840. godine a, u stvari, pripadaju Poovom romanu „Preko Stenovitih planina. Dnevnik Džulijusa Rodmana”.

I Gordon Pim i Džulijus Rodman pripadaju mašti Edgara Alana Poa, a od pre nekoliko dana o njihovim putovanjima možete čitati u najnovijoj knjizi „Romani” Edgara Alana Poa koje je objavio „Rad”, zaokružujući Poova dela na našem jeziku i ostvarujući izdavački poduhvat vredan hvale. Roman „Avanture Gordona Pima” prevela je na srpski Isidora Sekulić i objavila ga 1925. godine. Patina, neobični izrazi i tok rečenice kojim Isidora Sekulić prati Gordona Pima kroz sve događaje i avanture daju ovom prevodu veliku privlačnost, i vraćaju romantiku onog vremena u kojem je delo nastalo, a to je prva polovina 19. veka. Drugi Poov roman, „Preko Stenovitih planina” za „Rad” je sada preveo Milutin Jeftić, takođe pogodivši atmosferu velikih ekspedicija iz onog doba.

Edgar Alan Po (1809-1849) jedan je, kako je kritika već ocenila, od najvećih ali i najnesrećnijih američkih pesnika. Njegova slava je, ironično, krenula iz sasvim drugog dela sveta, iz Evrope, gde su vrednost onoga što je pisao shvatili prvo u Francuskoj i Engleskoj (zanimljivo je da je prvi koji je Evropi ukazao na vrednost literature Edgara Alana Poa bio pesnik Šarl Bodler, koji je i preveo „Avanture Gordona Pima” na francuski). Eho tog oduševljenja Poovim delom, od Bodlera do Žila Verna, „vratio” se u Ameriku, te tamo i danas proučavaju sve što je Po za svog kratkog života, ispunjenog alkoholom i kockom, napisao.

Roman „Avanture Gordona Pima” Po je prvo počeo da objavljuje u nastavcima u januaru i februaru 1836, u časopisu Južni književni glasnik, u Ričmondu, u Virdžiniji. Glavni junak na svom dugačkom putovanju po Južnim morima nailazi na neobično pleme potpuno crne puti, i crnih zuba. Urođenici su zastrašeni povremenim iznenadnim posetama belih ljudi i belih oluja, potresima iza kojih ostaje haos... U vreme kada je Po pisao ovu dnevničku povest, u svetu a naročito u Americi bila je u modi teorija Džona Klivza Sima (kritičari smatraju da se Po poigrao imenima: Pim umesto Sim) po kojoj je zemlja po sredini šuplja i „otvorena na polovima”. Sim nikada nije uspeo da skupi dovoljno novca da krene u ekspediciju i to dokaže, ali Pim kreće na ovakav put i na njemu misteriozno umire. Po je počeo da Dnevnik objavljuje kao tobož stvarni, samo „zaogrnut fikcijom”, ali su doživljaji njegovog junaka uverili svakog čitaoca da je – koliko god stvarnost umela da bude fantastičnija od mašte, ovde reč o izmišljenoj avanturi.

Ništa manje izmišljene su i pustolovine Džulijusa Rodmana u romanu „Preko Stenovitih planina”, koje je Edgar Alan Po prvo počeo da objavljuje od januara 1840. u „Bartonovom časopisu za gospodu”; reč je navodnom izveštaju iz 1792. „o prvom prelasku civilizovanog čoveka preko Stenovitih planina Severne Amerike”. Ovaj drugi Poov roman nije kasnije objavljen kao knjiga i posle šest nastavaka je završen; prekinuo ga je Po jer mu vlasnik časopisa više nije isplaćivao honorar. U ovom delu koje je Po pisao na osnovu precizno odabranih podataka o raznim ekspedicijama, glavni junak Džulijus Rodman kreće uz Misisipi ka dalekom severu. Pisac nije ostavio trag zbog čega je pisao ovakvo delo, niti je kritika uspela da ga dešifruje ali mnogi veruju da bi, u slučaju da se radi o istinitom događaju, Džulijus Rodman bio „prvi Evropljanin koji je prešao Stenovite planine.”

Kako ćemo čitati oba romana koja nam je sada, u jednom tomu, podarila izdavačka kuća „Rad” zavisi od toga koliko smo skloni da verujemo u maštu i stvarnost. Kako Jovica Aćin u kratkom pogovoru kaže, pripovedačka snaga kojom je Edgar Alan Po ispisao ova dva romana učinila je da se neprekidno pitamo da li je pred nama verodostojni istorijski dokument ili invencija osobene imaginacije.

Nazdravičar

Edgar Alan Po ne prestaje da budi interesovanje. Pisac koji je „igrao” na sentiment i na efekat jer, smatrao je, pažnja čitalaca ne može da se dugo drži, ima danas svoje „fanove” koji povremeno puštaju zbunjujuće informacije o Poovom životu. Tako su se ovih dana po svetskoj štampi pojavile dve vesti: u jednoj se tvrdi da je Po umro od besnila (tačan uzrok smrti nije nikad ustanovljen – pisac je nađen u besvesti na ulici u Baltimoru, u tuđoj odeći, 3. oktobra 1849. a umro je četiri dana kasnije, ne dolazeći svesti da objasni šta mu se desilo).

U drugoj se vesti, pak, tvrdi da je otkriven tajanstveni Poov nazdravičar koji od 1949, svake godine, u cik zore 19. januara dolazi na Poov grob da piscu nazdravi čašicom konjaka i ostavi tri ruže. Nije se nikada otkrilo ko je nazdravičar, ali se 15. avgusta 2007. javio izvesni Sem Porpora, istoričar Vestminsterske crkve u Baltimoru, gde je Po shranjen, izjavljujući da je on taj ritual pokrenuo 1960. godine, a da je priča o 1949. smišljena laž kako bi se prikupio novac za crkvu. Priča nije, međutim, potvrđena niti se detalji o ritualu koje je Porpora izneo slažu sa činjenicama.

Anđelka Cvijić