Roman za žene

02.12.11 Popboks

Viveg nam pokazuje kako izgleda kada se sada već sasvim izgrađeni pisac, na vrhuncu svojih kreativnih moći prihvati naoko jednostavnog poduhvata – da napiše savršeni roman po šnitu literature koja cilja prvenstveno ka ženskom rodu

Zoran Janković

Chic-lit je prešao dug put od brzopotezne novinarsko-kritičarske poštapalice da se jezikom odredi nadolazeća poplava kniiževnosti koju su mahom pisale žene po pretpostavljenoj meri žena, preko često uvredljivog žiga viđenog za literaturu lako kvarljivog i upitnog kvaliteta, pa sve do sasvim samosvojvnog književnog (para-)žanra. Kao takav, ovaj pojam je zavredeo da bude i predmet umerene poruge od strane muškog dela spisateljske populacije. Srećom po dame i srećom po chic-lit, u slučaju Romana za žene podsmeha se prihvavio vrstan glavnotokovski pisac – Mihal Viveg.
Češki bestseller autor Viveg je dobro poznat i kod nas. U drugoj polovini devedestih godina prošlog veka kod publike su odlično prošla njegova dva romana Sjajne, zeznute godine i Vaspitanje devojaka u Češkoj. U cilju uvek zgodnog pojednostavljivanja i radi ekonomisanja vremenom i prostorom, Vivegova proza bi se dala opisati dovođenjem u analagoju sa stilom kakav poznajemo iz dela Mome Kapora iz ponajboljih mu dana. Dakle, reč je o relaksiranoj naraciji, sigurnom baratanju dobro poznatim motivima i temama i ciljano komunikativnom irazu autora koji stvaraju imajući u vidu preference većinske publike, istovremeno ni na tren zalazeći u mulj banalnog i /ili vulgarnog.
Sve gore izrečeno važi i u konkretnom slučaju najnovijeg prevoda Vivegove proze na naš jezik. Delo generičkog naziva Roman za žene, u Vivegovoj otadžibni objavljeno početkom novog milenijuma, sada je pred nama zahvaljujući beogradskoj izdavačkoj kući Mono i Manjana, a u prevodu Aleksandre Cimpl Simeonović. Viveg ovde već dosta rano, gotovo tokom prvih nekoliko stranica jasno i glasno obznanjuje svoje namere. U slučaju da nekome iole upoznatom sa njegovim literarnim pristupom to već nije bilo jasno. A i izbor ovakvog naslova, ruku na srcu, već sam po sebi otkriva dosta toga.
Naime, Viveg se u ovoj stvaralačkoj epizodi namerio da napravi parafrazu tipičnog chic-lit štiva iz vlastite autorske strukture i da se poigra sa gotovo svim kanoninama, ali i opštim mestima ovog novostvorenog književnog žanra. Srećom po čitateljstvo, Viveg je vešt i darovit pripovedač, a, nadasve, i autor u potpunosti svestan svojih moguićnost i lične pozicije unutar književnog esnafa. Otud ni najsitničaviji u Romanu za žene neće moći da nađu tragove gadljivosti ili snishodljivosti prema odabranom kalupu; nasuprot tome, Viveg radosno i poletno razigrava polaznu premisu, istovremeno poštujući zadate obrasce i ostajući veran i svom autorskom glasu.
Tako Roman za žene funkcioniše dvojako – i kao uspela aproprijacija dobrano izaraubovane matrice, ali i kao roman, oznalčen šarmantnim i nesumnjivo dobronamernim podsmehom, o češkim naravima postkomunističkomg doba. Viveg ovde ne mudruje mnogo, samonametnuta uloga uljeza i subverzivca daje mu odrešene ruke da pokaže svoju moć preglednog pripovedanja, zasnovanog na dopadljivo-zanimljivim karakterima i verističkim zapletima. Stoga nema mnogo sumnje da je glavni lik mlade, stidljive i trapave, beznadežno zaljubljive novinarke časopisa za žene u srednjim godinama preuzet iz Dnevnika Bridžet Džouns Helen Filding, a potom izmešten u stopostotno stvarnosni češki kontekst savremenog trenutka. Viveg ovu aproprijaciju u velikoj meri nadogradi naglašen kulturološkim obrascima i relativitetima, ni jednog trenutka ne odtupajući od zauzdane i efektne ironije naspram polaznog chic-lit koncepta. Prasteći tu nit, ni ultimativni srećni završtek ove ljubavne mini-odiseje, nimalo u skladu sa onim što smo mogli da očekujemo od čeških pisaca starijeg kova, ne deluje kao iznuđen konstrukt, već ostavlja utisak jedinog razumnog ishodišta autora iz ovog književnog eksperimenta.
Sagledavan merilima predviđenim za popularno-poulističku književnost našeg doba, Vivegov Roman za žene deluje kao potpuno uspeo pokušaj igre sa strogo kontrolisanom formulom, dok na širem planu pleni humanistički intoniranim naletom empatije da se, uz poštovanja uzusa literature namenjene pripadnicama lepšeg , značajnijeg i sada već potvrđenog jačeg pola, sagleda ženski strah od odustva ljubavi ili barem kakve-takve romanse iz gorko-slatke i ne baš smislene svakodnevice