01.01.00
Blic 13.08.1999.
Veselin Mišnić: Mogu reći da sam najjači pisac u zemlji, s obzirom da se redovno bavim sportom
Žrtvovao narod za spas otadžbine
Ovih dana se u izdanju "Prosvete" pojavilo treće izdanje knjige "Romani u prahu i drugi romani", pisca Veselina Mišnića, koji je svojevremeno rekao da je posle Njegoša teško nositi breme crnogorskog pisca. Osim "Romana u prahu", Mišnić je do sada objavio sedam knjiga poezije, zbirke pripovedaka "Legende o ludilu" i "Tri mladića u užarenoj peći", kao i romane "Bolest vajara Gabrijela" i "Bezdan". U pripremi je njegova zbirka aforizama "Trešnje boje trule višnje".
Iako ste izjavili u našem listu da ćete "Romane u prahu" spaliti, to niste uradili.
- Knjiga je izbegla tu sudbinu. Na žalost, imali smo lomače u svakom delu grada i čitave Srbije, pa bi moja vatra u tom slučaju bila besmislena.
Otkud, posle romana od blizu 700 strana, potreba da se ogledate u formi tako kratkoj kao što je aforizam?
- Aforizam je produkt moje lične nemoći u sudaru sa stvarnošću u kojoj je i reč obesmišljena, kao i mnogo šta drugo. Uostalom, između dve krstareće rakete, ili dve bombe, kratka forma se činila jedino mogućom. Aforizam i sam zna da bude kao pražnjenje groma, mala eksplozija, ali ne razarajuća, već pročišćivač duše. Tako su nastali aforizmi: "Najzad nam se posrećilo. Imaćemo šta da veličamo narednih petsto godina", "Naš predsednik je opet žrtvovao narod kako bi spasio otadžbinu".
Jedan vaš aforizam glasi: "Istina je. Lagao sam." Da li pisac lako laže, gde je granica između istine i fikcije?
- Fikcija je za pisca na istoj ravni kao i stvarnost, ali svoju kuću od reči on uspešno gradi samo ako i čitaoci poveruju u njegovu fikciju. Ne volim svrstavanja, ali, recimo da sam pisac psihološke fantastike, a fantastika nije laž. Mada, danas čovek ni u čiju reč ne može da se pouzda, i sopstvena reč ume da izneveri.
U ?Romanima u prahu" pišete da ?muškarac nikada nije osvojio ni jednu ženu od postanja", već da je žena ta koja osvaja?
- To je neka teorija koje se ja držim više u životu, nego u književnosti. Žena dobija ono što želi, a muškarac što mu se daje. Još nisam sreo muškarca koji može da tvrdi da je osvojio neku ženu. U to sam se i na vlastitom primeru bezbroj puta uverio.
Kada vas neka žena izabere, da li znate zbog čega to čini: zbog toga što ste, kako ste jednom izjavili, ?najlepši književnik u zemlji", zato što ste karatista, ili zbog nečeg trećeg?
- To da sam najlepši rekao sam u šali, misleći da lepota čoveka nije samo ono što se na prvi pogled može uočiti. Ipak, mogu reći da sam najjači pisac u zemlji, s obzirom da se redovno bavim sportom. Ne znam zašto me neka žena bira, ali to nije važno, to su segmenti bez stvarnog značaja. Najvažnija je energija koju zračimo. Zato i nije potrebno da se ta energija suviše transparentno iznosi, žene umeju dobro da je prepoznaju, osete. Ovde na Balkanu žena bira tako da se ne uoči na prvi pogled da ona to čini. Ako je kojim slučajem hrabra, pa to uradi direktno, muškarac diže nos i umišlja da je neko čudo. Muškarci greše što se trude da osvoje žene kao što se napadaju teško osvojive tvrdave. Žene nisu tvrđave.
?Koketirali smo sa smrću", pišete u ?Romanima u prahu". Da li je taj, ovde tradicionalan, flert sa tanatosom opasan?
- Smrti su kroz našu istoriju uvek bile nasilne, retki ljudi su dočekali zrelije doba. To nasleđe je strašno, demonsko, posebno na prostorima gde se negovao naboj epske snage. Čak se i čitav moral gradio na principima priče. Ta tradicija kaže: nije problem umreti. Ja, naprotiv smatram da ne treba uopšte umreti i da bi čovek celog života trebalo da prkosi smrti, a ne da životnu filozofiju gradi na temelju smrti. Za mene ne postoji ni prirodna ni lepa smrt. Mi smo se mnogo orodili sa smrću. Treba da se orodimo sa životom.
Nataša Janković
