Roman o Tomazu Kampaneli

08.02.08

U nizu romansiranih povesti o junacima koji su svetom minuli kao zvezde, a ostali da blistaju nad njim i kad se ugase, konačno se našao Tomazo Kampanela. Dante Mafija, ugledni italijanski pesnik, profesor, kritičar, esejista i prozaista, urednik časopisa koji prelaze nacionalne granice, podario nam je ovu plemenitu i čestito napisanu knjigu, koja se, u izdanju "Paideje", našla i pred našim čitaocima. U međuvremenu, ovenčana je trima književnim nagradama ("Čiro Marino", "Streza", "Palmi"). Čudesna povest: uz Galileja i Đordana Bruna, Kampanela pripada istinskim intelektualcima ondašnje Italije, ne samo kao filozof, naučnik, pesnik, nego i kao visoko moralno ljudsko biće.

Đandom Eniko Kampanela, sin obućara Đeronima i žene mu Katarinele, rođen je 1568. godine u Kalabriji. Bistro i krepko dete je, poput svojih vršnjaka, sticalo osnovne pojmove o prirodi i društvu u seoskim poslovima i dečačkim nestašlucima, bilo je očarano drevnom narodnom magijom i travarstvom (čime su se prvenstveno bavile žene, jedna od njih iscelila ga je od smrtonosne boljke). No on se od svojih drugara i razlikovao. Lišen mogućnosti da pohađa nastavu, a gonjen neodoljivom potrebom da saznaje, provodio je dane šćućuren pod prozorom seoske škole, krišom slušajući učitelja i pišući po tablici koju je, kao i pisaljku, sam napravio. Jednog dana ga je tako zatekao seoski sveštenik i, zadivljen njegovim sposobnostima pamćenja i razumevanja, nagovorio roditelje da ga pošalju u manastir: dečak postaje dominikanac, odabravši ime Tomazo.

Ređali su se manastirski dani, mahnito čitanje i promišljanje, ali ne u miru i sabranosti, jer su na delu uskoro bile ljudska zloba, zavist, uskost svake vrste. Stoga su se ređali i manastiri: onako zdepast i temeljan, plahovite naravi i nepokolebljivo odan traganju za znanjem i istinom, jogunasto se odupirao surovim pritiscima, zamkama i nepravdama. Otišao je iz Kalabrije, boravio u Napulju, Firenci, Bolonji, Padovi i Rimu, ali opet nimalo spokojno. Posle nekoliko - danas bismo rekli - kafkijanskih procesa (za ciglih šest godina, od 1591. do 1597, bilo ih je četiri), vraćen je u očev dom, pod stražom, kao nepokorni prestupnik.

Zavičaj mu je, posle izbivanja, delovao još napaćenije nego ranije, te postaje i jedan od vođa ustanka protiv španske dominacije i crkvenih ljudi koji su je mirno prihvatali. Godine 1599. pobuna je, usled izdaje, ugušena, a Kampaneli se u Napulju opet sudilo, i to dvostruko: za pobunu i za jeres. Uprkos njegovoj veštoj i superiornoj odbrani i uprkos činjenicama, a zahvaljujući, opet, lažnim svedocima, bio je osuđen. Zatim su se ređali zatvori, među kojima je bilo i jedno nepojamno mučilište, strašna rupa koju je u pesmama nazivao svojim Kavkazom. No ovog Prometeja vodili su moral i srce, učenost i zdrava pamet, te je i on kinjio svoje mučitelje, nadmoćno igrajući po ivici ponora, čas praveći se lud, čas zapanjujući sve, od zatočenika do čuvara i sudija, svojim blistavim umom. Naime, inkvizitori nikako nisu smeli da pošalju na lomaču mentalno obolelu osobu, jer je onda njen greh padao na njih. Umesto da fizički i psihički posrne, Kampanela je, dovijajući se kako je znao i umeo, u tamnici napisao mnoga dela na latinskom i italijanskom jeziku, a kasnije, u nešto blažim uslovima, našao načina da ona dospeju do njegovog velikog prijatelja, plemića Marija del Tufa, a odatle i van Italije. Nije oklevao ni da, usred tamnice, stane u odbranu svog prijatelja Galileja, o čemu svedoči čuvena Apologija. Valja napomenuti da su tekstovi pod njegovim imenom sve do 1629. bili na Indeksu zabranjenih knjiga, tako da mu je čak i pesme namački izdavač morao prvo da objavi pod pseudonimom.

U filozofskim delima (Teologija, Racionalna filozofija, Realna filozofija, Metafizika, O čuvstvu stvari i magiji, Čulima dokazana filozofija i dr.), afirmiše značaj ujedno čulnog, racionalnog i emotivnog istraživanja prirode, koja je Bog, koji je ljubav. Ukazuje na domete saznavanja makrokosmosa preko mikrokosmosa. Pesme su mu, za svoje vreme, originalne, oštre, ekspresivne. U njih je unosio svoja autentična filozofska i ljudska iskustva, nastojeći da budu što istinitija. "Pesnik opeva vrle ljude, ali biva kažnjen ako u pohvalama pretera, jer se pesnikom ne može nazvati onaj ko laže", veli on u svom velelepnom dijalogu Grad sunca, po kome je i danas poznat široj čitalačkoj publici. Grad sunca (1623) politička je utopija, doslovno "ne-mesto", neka vrsta zemlje Nedođije, iz nade stvorena: u romanu, Tomazo o Sunčevljanima pripoveda samom sebi i jednom nezlobivom sapatniku, ispoljavajući veliku moć unutrašnje slobode i arhetipske potrebe da se negde na horizontu ukaže srećno ostrvo, mali zaokruženi pravedni svet, gde svako zadobije mesto koje mu po autentičnim sposobnostima pripada.

Godine 1626. pušten je na slobodu, ali samo na mesec dana, jer je još četiri godine morao da provede u crkvenom zatvoru u Rimu. Stekao je veliko poštovanje pape Urbana VIII, koji se zanimao za astrologiju, a o njoj - i ne samo o njoj - imao je šta da nauči od Kampanele. Po konačnom oslobođenju, posle ukupno dvadeset sedam godina tamnovanja, nije ga dočekao davno željeni spokoj, već spletke starih, sumnjičavih, zavidljivih neprijatelja, tako da je na kraju potražio utočište u Francuskoj. Kako su njegovi poštovaoci bili i kardinal Rišelje i kralj Luj Trinaesti, poslednjih pet godina proživeo je voljen i uvažavan u Parizu, gde je predavao na Sorboni i najzad gledao kako mu izlaze knjige. Preminuo je 21. maja 1639. godine. Dante Maf?ja ga, u svom romanu, ovako ispraća:

"Misu je služio Rišelje: nikada nikome nije ukazana tolika čast. Kralj je sedeo u prvom redu, pogružen".

Prior manastira Svetog Jakova, čovek blag i prostodušan, malo učen, održao je posmrtnu besedu. Govorio je od srca, nežno: voleo je Tomaza i prepustio se učeničkom zanosu:
"Pripadao je rodu najplemenitijih, od kada su ljudi nastanili zemlju. Bog udahne dušu u takve umove da bi pokazao mrvicu Svoje sile i Svog intelekta i podari tako velike vrline, ako je sreće, svakih trista godina".

Milana Piletić