Ja sam pisac vec dve stotine godina. Daleke 1766. jedan Pavic je objavio u Budimu svoju zbirku pesama i otada se smatramo spisateljskom porodicom.
Roden sam 1929. na obali jedne od cetiri rajske reke u 8 i 30 casova izjutra u znaku Vage (podznak Škorpija), po asteckom horoskopu Zmija.
Prvi put sam bombardovan kada mi je bilo 12 godina. Drugi put kada mi je bilo 15 godina. Izmedu ta dva bombardovanja zaljubio sam se prvi put i pod nemackom okupacijom prinudno naucio nemacki. Tada sam kradom naucio i engleski od jednog gospodina koji je pušio mirišljavi duvan za lulu i nije baš dobro znao engleski. U isto vreme prvi put sam zaboravio francuski (posle sam ga zaboravljao još dva puta). Najzad, u jednoj školi za dresiranje pasa, gde sam se našao bežeci od anglo-americkog bombardovanja, jedan ruski carski oficir emigrant poceo je da mi daje casove ruskog iz knjiga pesama Feta i Tjutceva. Druge ruske knjige nije imao. Danas mislim da je ucenje jezika bilo vrsta mog pretvaranja u razlicite opcinjujuce životinje.
Voleo sam dva Jovana – Jovana Damaskina i Jovana Zlatoustog (Hrizostoma).
Mnogo više ljubavi sam ostvario u svojim knjigama nego u svom životu. Sa jednim izuzetkom koji još traje. Noc mi se u snu slatko lepila za oba obraza.
Do 1984. bio sam najnecitaniji pisac u svojoj zemlji, a od te godine nadalje najcitaniji. Napisao sam roman u vidu recnika, drugi u obliku ukrštenih reci, treci u vidu klepsidre i cetvrti kao prirucnik za gatanje kartama tarot. Peti je bio astrološki vodic za neupucene. Trudio sam se da što manje smetam tim romanima. Smatram da je roman kao rak; živi od svojih metastaza i njima se hrani. Kako vreme protice, ja sam sve manje pisac svojih knjiga i sve više pisac onih buducih, koje po svoj prilici nece nikada biti napisane.
Na moje zaprepašcenje knjige su mi do sada prevedene oko sto puta na razne jezike. Ukratko, ja nemam biografiju. Imam samo bibliografiju. Kriticari u Francuskoj i Španiji zabeležili su da sam prvi pisac 21. veka, a živeo sam u 20. veku, kada se morala dokazivati nevinost, a ne krivica.Najveca razocaranja u životu donele su mi pobede. Pobede se ne isplate.
Nisam nikoga ubio. Ali, mene su ubili. Mnogo pre smrti. Za moje knjige bilo bi bolje da im je autor neki Turcin ili Nemac. Bio sam najpoznatiji pisac najomraženijeg naroda na svetu – srpskog naroda.
Novi milenijum za mene je poceo 1999. godine (sa tri obrnute šestice) trecim bombardovanjem kada su NATO avioni bacili bombe na Beograd i Srbiju. Reka na kojoj živim, Dunav, otada nije više plovna.
U 21. vek ušao sam preko pozorišnih dasaka. Palindromske godine 2002. Vladimir Petrov „pustio je prvu interaktivnu pozorišnu lastu u Moskvu i osvojio rusku prestonicu bez bitke“ postavivši na scenu „Moskovskog hudožestvenog akademskog teatra Cehova“ moj „pozorišni jelovnik – Za uvek i dan više“. Iste godine Tomaž Pandur izgradio je kulu sa 365 sedišta i u njoj je kao u cirkusu na pesku igrao „Hazarski recnik“ u Beogradu i LJubljani pretvarajuci na ocigled publike rec u meso i vodu u vreme. Godine 2003. petrogradski „Akademski teatar Lensov“ docekao je jubilarne bele noci i tristagodišnjicu svoga grada predstavom mog komada „Kratka istorija covecanstva“.
Sve u svemu mogu reci da sam za života dobio ono što mnogi pisci dobijaju tek posle smrti. Mislim da me je Bog obasuo beskrajnom milošcu podarivši mi radost pisanja, ali me je istom merom kaznio možda baš zbog te radosti.
22.07.05 Danas
Čitalište
Roman kao država i drugi ogledi; Najlepše priče Gi de Mopasana; Prevare; Euklidov prozor
Milorad Pavić "ROMAN KAO DRŽAVA I DRUGI OGLEDI", Plato, 2005.
Ovo je knjiga koja nam otkriva novog i drugačijeg Milorada Pavića, Pavića-esejistu, autora autopoetičkih zapisa, studija o romanu kao državi, piscu koji u postojanju prepoznaje kompjutersku igru, koji promišlja savremeni svet i kroz istoriju čitanja, a romane prepoznaje i kao poetske tvorevine bez reči. U Romanu kao državi i drugim ogledima, Pavić piše i o Zahariju Orfelinu, Simeonu Piščeviću, Puškinovim «Srpskim pesmama», ali i o mestima povećane opasnosti, Gaudijevim štalama, Gaudijevim spavaćim sobama, glinenoj armiji , a o Pavarotijevoj umetnosti govori kroz sopstveno muzičko iskustvo violiniste. Pred nama je, dakle, delo pisca koji na kraju uvodnog eseja, koji otvara kapije ovog dela, kaže:»Za života sam dobio ono što mnogi pisci dobijaju tek posle smrti. Mislim da me je Bog obasuo beskrajnom milošću podarivši mi radost pisanja, ali me je istom merom kaznio možda baš zbog te radosti». Savremenom čitaocu možda će najinteresantniji biti Pavićevi eseji posvećeni Borhesu, Genisu, Andriću, Kornelu,Goranu Petroviću, Beli Markoviću, Milošu Crnjanskom...Evo, dakle, knjige u kojoj Pavić još jednom potvrđuje da je knjiga još možda jedino mesto gde se čitalac može susresti i sa «sedam nebeskih carina» i sa Bogom i sa ljubavlju, ali i sa samim sobom. Stvarnost, istina, ljubav, radost, izgleda da sada stanuju samo u knjigama, romanima- državama. Zvanična realnost postala je , zbilja, virtuelna, što je prvi korak ka njenom nestanku.
NAJLEPŠE PRIČE GI DE MOPASANA, Prosveta, 2004, izbor i predgovor Radivoje Konstantinović
PREVODIOCI: ZORKA KARALIĆ, MARKO VIDOJKOVIĆ, RADIVOJE KONSTANTINOVIĆ, DUŠAN ĐOKIĆ, MARKO VIDOJKOVIĆ
Gi de Mopasan je jedan od onih autora koji su, odmah po ulasku u svet književnosti, doživeli ogroman uspeh. No, nezapamćenom uspehu Mopasanovih pripovedaka prethodio je istrajan rad, pod nadzorom nikog drugog do Gistava Flobera, Mopasanovog porodičnog prijatelja i autora «Madam Bovari». Flober, uz Voltera, važi za najboljeg stilistu u vrlo bogatoj francuskoj književnosti. Prijateljevanje i Floberovi saveti dali su plod - Mopasan je postao jedan od najboljih pripovedača svog vremena. Između perioda slavlja i krajnje tragičnog života, ovaj pisac uspeo je da stvori izuzetno bogat opus, zahvaljuući neverovatnoj radnoj energiji . Za samo deset godina aktivnog stvaralaštva (1880-90), Mopasan je uspeo da napiše preko tri stotine pripovedaka, šest romana, jednu zbirku pesama, više putopisa i vrednih teorijskih tekstova o književnosti, mnoge članke i brojna pisma. Neke od njegovih najlepših pripovedaka nalaze se u ovom izboru, a Mopasan je, uprkos tome što je bio prvo otkriven od strane čitalačke publike, pa tek onda kritike, bio uzor i Strindbergu, Kiplingu, Konradu, Momu, Sarojanu, Pirandelu, Turgenjevu, Čehovu. Svi francuski pripovedači koji su došli posle njega, njegovi su učenici. Kada u novom milenijumu čitamo Mopasana, nameće se ista misao : vremena su prohujala ali je čovek ostao isti - nesiguran, željan razumevanja i ljubavi, preplašen i - nekako najčešće sam.
Jovan Sterija Popović "PREVARE", KOV, 2005.
Prevare su izbor iz Sterijinog dramskog opusa i ovo delo obuhvata tri Sterijina komada:»Prevara za prevaru», «Volšebni magarac» i «Sudbina jednog razuma». Dve šaljive jednočinke i jedna komedija u dva čina iz ove knjige imaju mnogo toga zajedničkog, što ih, između ostalih karakteristika, izdvaja od ostalih Sterijinih komedija. Ovo su i jedina Sterijina dramska dela u kojima postoje isključivo muški likovi, čak su i magarci, od kojih se jedan pojavljuje na sceni, a o drugom se toliko raspreda, takođe muškog roda. Sava Anđelković, priređivač u predgovoru ovom delu, kaže:» Iznad svega, ove komedije obeležava postupak intertekstualnosti, određeni oslon na književno nasleđe i dokumentarnu građu (izveštaj, pismo, novinski i udžbenički tekst), kao i scensko promišljanje dramskog teksta...Iz čitavog Sterijinog komičkog opusa, «Volšebni magarac» izdvaja se po organizaciji dijaloškog teksta, a «Sudbina jednog razuma» po volšebnim elementima u zapletu i raspletu komada.» «Prevara za prevaru» prvi put je izvedena 1. januara 1846. u beogradskom teatru na Đumruku, a zatim u Narodnom pozorištu u Beogradu, «Volšebni magarac» imao je praizvedbu u teatru na Đumruku, dok je «Sudbina jednog razuma» prvi i jedini put izvedena u Beogradskom dramskom pozorištu 1956. Objavljivanje ovih Sterijinih komada poziv je ne samo čitaocima, već i rediteljima i glumcima. Pošto nas niko nije tako dobro znao kao Sterija. I čini se da niko nije od njega imao više hrabrosti da sve to što je video kaže i na sceni.
Leonard Mlodinov "EUKLIDOV PROZOR", Laguna, 2005, preveo Zoran Živković
Priča o geometriji od paralelnih linija do hipersvemira, glasi podnaslov knjige.
«Kao mali slažemo slagalice; kao ljudska bića živimo u slagalici. Kako se njeni delovi uklapaju? Posredi je slagalica ne za jedinke nego za organizam koji se naziva čovečanstvo. Za ljudski mozak , tu ubogu, sivu grudvu koja se i dalje prečesto spotiče o tako "jednostavne stvari"kao što su ljubav i mir, ogromnost i složenost kosmosa trebalo bi da su nedokučivi i nepojamni. No, već preko sto pokolenja mi sastavljamo slagalicu", kaže Leonard Mlodinov. Evo knjige koja je inspirativan uvod u geometriju, od Euklida do Ajnštajna i izlaže na jasan i prihvatljiv način razvitak geometrije od antičkih dana do savremene teorije struna. Euklidov prozor je duhovito, uzbudljivo, nepretenciozno i - naučno štivo. U trenutku kada je i dalje na snazi Šekspirov vapaj: »Meni se čini da ceo svet spava», pred nama je knjiga koja je sinonim za buđenje i mišljenje.
Sanja Domazet
