Rodoslovi

21.03.05 Politika

Ima pesnika u srpskoj, ali i u ostalim svetskim književnostima, kroz čiji se pesnički opus mogu sagledati razvojne i poetičke tendencije kako savremenih tako i minulih epoha, kako određenih zakonomernosti stilskih pokreta i tokova, stranih i domaćih uticaja tako i različitih, katkada sasvim drugačijih jezičko-formalnih tradicija. Po pravilu, ovi pesnici predstavljaju stožere pojedinih kultura i književnosti, nosioce tzv. kanona jedne nacionalne literature. Ali u nekim slučajevima, dešava se da pesnik koji ne pripada magistralnim tokovima jedne oficijelno priznate tradicije već više predstavlja neku vrstu saputnika određene epohe ili formacije - postane ona ključna pesnička ličnost koja će simbolizovati izvesnu konkurentnost pesničkih tradicija i stilova, tvoreći vlastiti poetski sistem koji baštini različita književna i jezička iskustva, i ona priznata, i ona nepriznata, nedovoljno afirmisana.

Možda je najmarkantniji primer za to kod nas stvaralaštvo Đorđa Markovića Kodera, ali izvesno i Desimira Blagojevića (1905-1983), autora čije je pesništvo još za njegova života, a još više posthumno dobilo izuzetna priznanja naših vodećih književnika i kritičara (najznačajnija su možda ocene Branka Miljkovića ili Ivana V. Lalića), iako je i dalje ostalo nekako skrajnuto i nedovoljno poznato široj čitalačkoj javnosti. Tome ide u prilog i činjenica što je autorovo ključno, obimno delo „Rodoslovi”, od kojih je pesnik za života objavio tek prvu knjigu 1961. godinu, ostalo u zaostavštini sve do prošle godine, kada je izuzetnim naporom Slobodana Rakitića i kragujevačkog izdavača, uz ovu prvu štampano još osam obimnih rukopisnih knjiga koje pripadaju istom delu, što sve zajedno iznosi preko 20000 stihova.

Neprekinuta pesma

Blagojević je na „Rodoslovima” radio gotovo šest decenija, praktično od samih početaka svog javnog pesničkog prisustva (dakle od 1924. godine), ispisujući različite varijante svoga životnog dela, ostavivši ga tako - poput Kodera i njegovih spevova - zapravo nedovršenim, bez finalnog poteza autorske ruke. Konačna moguća forma ovog izuzetnog speva koja je sada pred nama, predstavlja presek srpskoga pesništva u celini, kako usmenog i srednjovekovnog, tako i novijeg, romantičarskog ali i modernog, avangardnog, sve do savremenog poetskog idioma B. Miljkovića, M. Bećkovića, Lj. Simovića, A. Vukadinovića, M. Tešića, Z. Kocić i drugih.

Do svoje originalne pesničke dikcije i jezičke melodije Blagojević je dolazio postepeno, iskušavajući najpre izazove međuratnih „izama” - u prvom redu sumatraističkog, kosmičkog ekspresionizma Crnjanskog, nadrealističkog automatizma i dadaističkog humorno-apsurdnog diskursa, novoromantičarske simbolističke osećajnosti „Grupe umetnika”, mogućnosti vezanoga stiha srpske moderne sa izvesnim klasičnim elementima, pa do intuitivne, jezikotvorne tradicije koju oličavaju Koder i Sima Milutinović, Kostić, Vinaver i Nastasijević, delimično i Rastko Petrović. Poniranje u mitološke i jezičke slojeve srpske folklorne tradicije, ali i helenske, judeo-hebrejske, rimske i panslovenske, kao i oblikovanje ključnih motiva iz dvovekovne istorije moderne srpske države (od Karađorđevog ustanka do Drugog svetskog rata), čine labavu tematsku okosnicu oko koje su zrakasto i rasuto komponovane poemične, kraće lirske i dramske celine svih devet rukopisa „Rodoslova”: Rodoslov, Betsaida, Zlatousta nejač, Na ognjenoj paši, Sumanuti putnici i Jan Stranoprimac, Zdela zlatna, zdela i mirisna, Vidoviti sandaija, Markovi konaci i Šestodnev.

Objedinjeni u jednoj knjizi, „Rodoslovi” nesumnjivo potvrđuju pesnikovu zamisao o tom jednom, jedinstvenom spevu : „...izgleda mi da uvek i stalno pišem, jednu jedinstvenu, neprekinutu i, avaj, nikad dovršenu pesmu, da radim na jednoj jedinoj knjizi, i to tako (čudno!) da se stranice toj jednoj jedinoj knjizi umnožavaju i na početku i na kraju, tj. da se ta jedna pesma rastrže i bolno razapinje između početka i kraja, da raste i cveta i svojim korenjem i svojom krunom i u zemlju i u nebesa” (1955). Zanimljivo je da pesnik ovde govori o pesmi, a ne recimo o spevu ili o spevovima, što upućuje na specifičnost Blagojevićevog pesničkog postupka. On, naime, nije toliko rukovođen konvencijama određenog žanra koliko impulsom i nužnošću za samim pevanjem, koje se račva i u centripetalnom i u centrifugalnom pravcu, kao jezičko-formalna simultanost odnosno neka vrsta ovladavanja prostorom i vremenom.

Pesničko nasleđe

Nasuprot tome, javljala se kod ovoga pesnika i težnja za pounutrašnjenjem, hermetizacijom, redukcijom, osobito u pesmama poslednje knjige „Šestodnev”, čije poetske amajlije podsećaju na magijsko-ritualna čaranja, na našu bajaličku i basmotvornu tradiciju. Za razliku od Nastasijevića, kako to tačno primećuje Slobodan Rakitić, „Blagojević je oslobodio svoj stih...a do maternje melodije dolazio i spolja i iznutra, osluškujući podjednako i njen spoljašnji i njen unutrašnji jek” (str.625).

S druge strane, ta nesputana jezička energija u potpunosti oslobođena tek u „Rodoslovima”, nesumnjivo se morala kanalisati u različitim pesničkim metrima (izrazito kratkom i veoma dugom), u mestimičnom robovanju rimama i kalamburima, u pojedinim strofama i žanrovima. Ali je ipak njena osnovna odlika fragmentarnost koja se ogleda u grafički i gotovo letristički raspoređenim ciklusima što ne može biti mana ili nedostatak, kao što je isti slučaj sa Koderovim spevovima, već posledica drugačijeg pesnikovog odnosa prema jeziku i formi. Iako polazi od pojedinih empirijskih pa i mimetičkih motiva, Blagojević ne teži da ispeva nekakvu herojsku epopeju o Srbiji i svojoj rodnoj Šumadiji, već da sami jezik učini predmetom svoga pevanja, spajajući u njemu i označeno i označitelj.

Melodijsko i ritmičko pomeranje jezičkih čestica u vremenu i prostoru, prelazak od (neo) romantičarskog lirskog hijeroglifa na (post) simbolističku šifru koja je neprevodiva već se sugestijom i intuicijom spoznaje, kao i aktiviranje neologističke prakse, gomilanje čas imenica, čas glagola, uvođenje fingirane dramske, dijaloške forme - dovodi ovoga pesnika nesumnjivo u blizinu postmodernističkog procesa diseminacije, odnosno raspršenosti smisla. A ovo upućuje na njegovu opsesiju jezičkim medijumom, odnosno autoreferencijalnošću pesničkog jezika u kome su sadržani svi podrazumevani segmenti Blagojevićevih „Rodoslova” - istorija i mit, patriotsko i erotsko osećanje, sukob arhetipova, patetike i humora/paradoksa, lirskog i grotesknog, folklornog i moderno-urbanog, iracionalnog i racionalnog, profanog i sakralnog, subjekta i univerzuma: „I taj cvet, / i taj svet, / i taj dan, noć i dan, /krvav, klan, / nosi san / otrovan / u taj svet - strmolet : / - baš mu valja opet mret...” Blagojevićevi rituali jezika tako svedoče o jednom autentičnom pesničkom projektu čiji je (post) moderni potencijal moguće u potpunosti sagledati tek danas, na početku jedne nove književne epohe koja Blagojevićevu, kao i Koderovu jezikotvornu tradiciju smatra legitimnim i inspirativnim delom svoga pesničkog nasleđa.

Bojana Stojanovic Pantovic