Rođeni zli

13.05.15

Balkan magazin
„Moja generacija je doživela usud osamdesetih. Neko je umro, neko ostao zakucan u mitu tih vremena, puno ih je otišlo, a mi što smo još ovde, izlažemo se nemogućim poduhvatima da nekako odbranimo svoje ideje iz detinjstva“, kaže Dušan Nedeljković
Dušan Nedeljković je rođen 1964. godine u Beogradu. Bio je urednik kultne radio-emisije Ritam srca, na Studiju B, jedan je od rodonačelnika komercijalnog Jutarnjeg programa Radija B92, pokretač demo top-liste na Studiju B, radio voditelj kultne emisije Zagrej stolicu, na B92. Bivši je stjuart i zvezda srpske blogerske scene. Objavljivao je tekstove u brojnim magazinima (Fame, Prestup, Playboy, Time Out, Vodič za život) i dnevnim novinama (Borba, Press, Politika). Scenarista je serije Check Inn. Njegovo pojavljivanje na književnoj sceni obeležili su romani Ponedeljak, Afrika, Poranio Milorad, Mamurluk kojima je, po sopstvenim rečima, zaokružio jednu fazu u svom pisanju. Rođeni zli je prvi roman koji s ponosom potpisuje vlastitim imenom. Član je Srpskog književnog društva. Živi u Beogradu. Oženjen je Bojanom, s kojom ima ćerku Anju i sina Rašu.
Na nedavnoj promociji knjige Rođeni zli (u Laguninom izdanju) bilo je „pola grada“, što je povod ovog intervjua. Do sad si iza sebe imao dosta promocija i šta pamtiš kao najzanimljivije? Je l’ publika uspela da te iznenadi?
-Ne, nije. Moje promocije ne liče na komemorativne skupove, već su povod za okupljanje finog sveta. Ljudi koji vole knjigu, ljudi koji se ne snalaze najbolje sami u ovim smutnim vremenima. Tu su naravno i moji prijatelji koji i u ovim srednjim godinama stoje na čelu kolone koja ne dozvoljava da se zatre seme kulture jednog velegrada. Zanimljiva mi je posvećenost publike dok sluša šta moji gosti i ja pričamo. Uspeo sam da te promocije uvedem u milje radio emisije i tu plivam najbolje. Od interakcije sa publikom nikada nisam bežao, ali potrudim se da sve objasnim i pre nego što me neko nešto pita. Izbegavam pitanja koja svojim stereotipom i prostodušnošću mogu izazvati podsmeh prisutnih. Štitim svoju publiku. Posle se ostane duboko u noć i širimo davno zaboravljena osećanja pripadnosti. Vredi pisati knjige barem zbog jednog takvog dana.
Ti si do sad bio poznat kao pisac jedne generacije, jednog miljea, Beogradu poznatog. Šta je s mlađima? Kakve su reakcije i na koje knjige si dobio „fit-bek“ kakvom se nisi nadao?
Iskreno, malo mi je smetalo što me niko nikada nije pokudio. Ni za jednu knjigu, najiskrenije. Čak su i kritičari bili, barem do sada, blagonakloni prema mojim knjigama. Da li su one zaista toliko dobre, ili se u mnogome razlikuju od klišea srpskih romana, pa niko bez rukavica neće da zađe na tu teritoriju, ne znam. Ja pišem kao što govorim. A govorim već pedeset godina u gradu u kome se glupost ne oprašta. Svako ko želi da drži banku a nije vešt u tome doživi prezir. Mene oprez da ne ispadnem glup u društvu motiviše da se na direktan, iskren način bavim naracijom. Moja fikcija je zaista samo to, mada svako može da nađe deo sebe u mojim knjigama. Čak i ja. Moja generacija je doživela usud osamdesetih. Neko je umro, neko ostao zakucan u mitu tih vremena, puno ih je otišlo, a mi što smo još ovde, izlažemo se nemogućim poduhvatima da nekako odbranimo svoje ideje iz detinjstva. Klinci danas su brži, luđi, oprezniji, nego što smo mi bili. U skladu sa vremenom. Ne smemo da ih podcenimo, ipak su oni odrasli u ratu. Oni koji čitaju moje knjige, doživljavljaju me kao sebi ravnog gotivca. To je meni izuzetno drago.
Zbog čega kažeš (u biografiji) da je tvoj novi roman, Rođeni zli, prvi koji potpisuješ s ponosom? Šta fali ostalim?
Samo zato što sam do sada bio čovek koji nonšalantno piše knjige. Uzeli su mi mikrofon, verovatno sam u nečijoj projekciji bio opasnost ka uvođenju prostačkih sadržaja, pa sam tražio način da opstanem u javnom životu i da se i dalje čuje moja reč. Prva četiri romana sam napisao zdušno, poletno, relaksirano, a onda sam shvatio da ne treba da se tako nehajno odnosim prema pisanju. Nisam se osećao iskreno kada me neko predstavlja kao pisca, pošto znam koliko truda treba da se zasluži to zanimanje. Tačno sam znao gde sam tanak, pošto čitam jako puno, i rešio sam da se korigujem. Da napišem roman koji je književno potkovan, da pokažem da sam ovladao zanatom. Kockao sam se, pošto u ovo vreme, narativ poput mog može da doživi komercijalni udes. Ali, nije. Premašio sam svoja nadanja. Imao sam sreće da je Laguna od početka stala iza mene, koristio sam pomoć prijatelja u istraživanju, posebno karaktera mojih junaka, urednik mi je davao vetar u leđa. Kada se radi u timu, čovek se mnogo bolje oseća.
Duleta sam ostavio negde tamo u osamdesetim i pošto sam sada ozbiljan pisac, red je da budem Dušan. I zbog publike i zbog sebe. Nema više nehajnosti.
Po meni je druga bitna stvar vezana za ovaj roman ta da se „Rođeni zli“ uključuje u pokret po imenu digitalni realizam – koji je u drugoj polovini prošle godine ustanovljen zbirkom priča „Beograđanke“, Igora Marojevića i romanom „PR“, Aleksandra Ilića – a koji je već izvezen u Makedoniju prevodima ovih knjiga i koji se prevodi i dalje po regionu i šire, pa se nadam da može da postane opštiji brend. To ne bi bilo nikakvo čudo, s obzirom da digitalni realizam daje poetički odgovor na, po meni, ključnu situaciju savremenog čoveka koja zahteva adekvatan poetički odgovor, a koji je još uvek redak i na nivou svetske književnosti. Obraditi digitalnost i internet kao punopravan element savremenog sveta i svakodnevice, kao i njegovo više nego bitno proširenje u komunikacijskom sektoru. Odavno sam osećao potrebu da to učinim a možda je činjenica da su “Rođeni zli” nastajali u trenucima kada i dvojica kolega potpisuju svoje nove knjige sličnih senzibiliteta i da to radimo nezavisno jedan od drugog, dokaz toga kakav učinak na nas ima duh vremena.
Pisanje može da bude odlična terapija, međutim ako napisano dopre do čitalaca onda se desi – šta?
To može da ima isključivo pozitivnu konotaciju. Radost zbog toga što čitaoci pozitivno reaguju na moju fikciju meni lično daje prostor i želju da budem bolji, da sebi postavim nedostižan cilj a to je: pisati na granici žanrovske književnosti, a opet se po svaku cenu potruditi da knjiga ne bude žanrovska. To je rizičan je posao. Sa ovim romanom sam, čini mi se po reakcijama, to uspeo. Morao sam da se otresem odrednice koju su mi prilepili s početka karijere a to je da sam pisac rollercoaster romana. Mislim, ok je brzina, ali kada sam ja za volanom. Ma, ceo jedan period u pisanju je iza mene i sećam ga se sa dužnom setom. Sve su to ipak moji romani.
Zanimljivi su naslovi Afrika i Poranio Milorad (potpuno neočekivan i duhovit slalom), odakle ti Milorad?
Ja sam u zapadnoj Africi proveo u kontinuitetu dovoljno vremena da se saživim sa sudbinom tih ljudi i podneblja. Tamo je sve počelo a tamo je, po svemu sudeći, i započeo kraj civilizacije. Ja sam tamo leteo iznajmljenim boingom 727 kao član posade u okviru nebrojenih mirovnih misija. Jednostavno sam osetio potrebu da ostavim neko svedočanstvo o tome. Imao sam scenografiju, dramaturgiju pred očima tako da sam imao prostora da ubacim likove u super Afričku zezanciju. Kao i u svim svojim romanima i ovaj je sazdan od kritike neoliberalnog sistema po kome naša planeta živi. Poranio Milorad je prvo trebalo da bude roman o mom dedi Miloradu koji je zvanično izvršio samoubistvo 1941. godine, a nezvanično, nemam pojma šta mu se tačno desilo. Kada sam izašao iz dečaštva i postao svestan sveta oko sebe, gledajući fotografije, nije mi bilo jasno da se tolika ljudina, jedna zdrava prelepota od čoveka ubije i ostavi tri maloletna sina iza sebe. Ali zakon ćutanja i straha na koji sam nailazio svaki put kada sam pokušao da saznam dedinu sudbinu bio je nepremostiv. To se danas popularno zove autocenzura. Onda sam odlučio ja da mu ispišem ostatak života i napravio od njega arhetip dede kakvog bih ja voleo da sam imao. Pravdoljubivog, nesuptilnog, silnog a u suštini časnog čoveka. U tom romanu sam se bavio i tematikom homoseksualizma povlačeći paralelu kako je to danas a kako je bilo pre sto godina u srcu Šumadije. Opasno je to provokativna tema za roman, ali nikakvu neprijatnost nisam doživeo. Ja i dalje tvrdim da se ljudima može sve saopštiti samo je bitan način. Ljudi prepoznaju kada neko ima stav.
Bio si stjuart, što zvuči interesantnije od očekivanih poslova jednog pisca nego što je pisanje kolumni, tako je i nastala gore pomenuta knjiga Afrika – je l može koja reč o tom poslu? Razne su legende, mlađi ne znaju šta je sve moglo da znači biti stjuart u „tvoje vreme“, koliko dugo si to radio, otkud tamo – uopšte?
Biti stjuart u drugoj polovini osamdesetih je bila stvar na nivou hoćeš-nećeš. Svakog meseca je izlazio oglas za posao u Politici. JAT je tada bio ogromna kompanija. Tri uslova koji su vodili do letačke dozvole bili su: da čovek ima završenu srednju školu, zna engleski i bude zdrav. Nikakva peripetija. Onda kreneš to da radiš i primiš se na takav život. Svaki dan nova destinacija, svakog meseca dva različita kontinenta. Od Sidneja do Los Anđelesa, nisam znao gde mi je kofer a gde glava, i super sam se provodio. Onda su došle sankcije, restrikcije destinacija, pa sam odlučio da prestanem da radim taj posao. Razmažen sam. Nije to više bio posao iz snova, nego samo posao. Sada kada se osvrnem na iskustvo sa letenja znam da je istok planete u svom progresu nezaustavljiv, mada je meni draži onaj od pre dvadesetak godina, Severna Amerika polako nestaje u svojoj paranoji, Afrika je na kolenima, jedino se još naša majka Evropa nekako drži. Bežim od stereotipa „u naše vreme bilo je bolje“ ali izgleda da je tako.
Ponedeljak i Mamurluk su verovatno „najbeogradskije“ ili priče koje najbespoštednije slikaju jedno vreme i surovo buđenje, nažalost više genearcija bi moglo da se prepozna u toj slici.
Zašto, nažalost? Svako treba da nosi svoje breme. Mada ima mnogo životnih udesa kroz ta dva romana, ipak su to pre svega duhovite knjige. Ne doživljavam ja tragično svet oko nas. Samo ga sagledavam realno. Uvek je sudbina većine da je teroriše manjina. Kada se naučiš da tome pružiš otpor, lakše hodaš kroz život. Naša generacija je učila od svojih roditelja i u mnogome iskazala bunt. Naši klinci uče od nas i na nama je da im tu klicu prkosa suzbijemo na vreme. To se radi kućnim vaspitanjem.
Šta sa onima koji imaju 20 – 30 godina manje? Je l su bolji? Gori? Šta mogu da nauče od likova ta dva romana? Šta misliš?
Ja sam u najavi Ponedeljka voleo da baratam rečenicom da je to knjiga koju svi treba da pročitaju osim moje majke i moje ćerke. Klinci mogu da nauče da sa svime u životu treba koketirati ali ne preterivati. Zlatno pravilo koje primenjuju vrhunski majstori advertajzinga „pomeni ne insistiraj“, kada se pretoči na život donosi dobitnu kombinaciju. Ja sam poslednja osoba koja treba da deli savete o zdravom životu, ali pošto sve polazi iz glave, sreća je neprocenjiva, a ona se nalazi u malim stvarima. Možda neko moje romane doživi motivaciono, mojoj sreći ne bi bilo kraja.
Kao jedan tip s „beogradskog asfalta“ gde vidiš sad taj Beograd? Na šta ti liči današnji asfalt? Sklonio bi decu s tog mesta ili je baš OK da se upadne u svaku rupu na njemu da bi se, kao, znalo šta je život?
Beograd je po meni još jedan od najbezbednijih gradova u svetu, a to tvrdim kao osoba koja je kročila na svaki deo naše planete. I to ne jednom, nego više puta. Dovoljno da mogu da sagledam sve. Meni je to dovoljno da bih se osećao lagodno. Trudim se da prvenstveno sebe zaštitim od trenutne tendencije „uprosti pa vladaj“, prvenstveno u medijima, a moje dobro raspoloženje projektujem na moju porodicu i prijatelje. Našli smo model po kome živimo i radimo. Pa ne dam ja da me neki prostak zavede, pobogu. On ne zna da sam ja gori od njega. Ja sam odrastao ne u krugu dvojke, nego krugu jedinice, ko je tamo doživeo adolescentsko doba treba da se smatra privilegovanim. Tako da, ma koliko se neko trudio da prikaže Beograd kao seljanu, ja to eksplicitno negiram. Beograd je svet. Kakav je svet takav je i Beograd. To je to...
Razgovarala: Ana Radmilović

17.04.15

Bookwar
Pisati na granici žanrovske književnosti, a opet se po svaku cenu potruditi da knjiga ne bude žanrovska, rizičan je posao. Pisac u tom slučaju najčešće izneverava i čitaoce i kritičare. Čitaoce zato što im pod maskom nekog trilera, detektivskog romana, fantazije ili čiklita prodaje nešto što ne odgovara na potrebe čitalačke grupe kojoj se obraća. Kritičara zato što kao ozbiljnu književnost pokušava da predstavi niz žanrovskih konvencija. Sa druge strane, treba primetiti da su neki od najvećih pisaca kao tloctrt svojih romana redovno uzimali konvencije žanrovksih romana. Dovoljno je navesti Dostojevskog i Nabokova. Zbog čega su to činili? Klasičan roman, koji opisuje život junaka završavao se ili smrću ili venčanjem (i u retkim, ali dragocenim izuzecima povratkom kući). Čitalac je u tom slučaju zainteresovan da sazna celu priču o junaku. Naravno, ne treba napominjati da su i ovde često u pitanju sasvim utvrđani žanrovi puni konvencija. Međutim, sa pojavom romana čija radnja traje nekoliko dana ili meseci, javlja se problem kako zainteresovati čitaoca da okrene narednu stranicu. On vidi samo isečak iz junakovog života. Elementi žanrovske književnosti koji se unose u roman obezbeđuju motor koji nagoni čitaoca da dođe do kraja romana. U slučaju detektivskog romana, to je najčešće neka tajna, u slučaju ljubavnog trougla znatiželja ko će sa kim završiti i slično. Ovakvi elementi, samo po sebi deluju trivijalno, međutim uspešnom umetničkom obradom oni su u stanju da daju umetničkoj prozi onu dozu intrigantnosti koja je potrebna da bi se knjiga dočitala. Romani se dakako ne pišu zarad intige, već radi drame, likova i sveta pripovedanja. Ali ostaviti ove bez ičega što pokreće čitaočevu radoznalost, znači napisati dosadnu knjigu.
Novi roman Duška Nedeljkovića sasvim sigurno ne spada u dosadne knjige. U četrdeset rizično kratkih poglavlja pisac uspeva da ispripoveda priču koja ni na trenutak ne gubi na napetosti. Istovremeno, ona ne ostaje ni trivijalna jer pisac vazda nalazi nove načine da oslika svoje likove, uvodi nove elemente, prepliće motive i sl. Prvo što bi vredelo zapaziti u vezi sa ovim romanom je ne postoji znak jednakosti (tj. sličnosti) između pisca, junaka i čitaoca. Pisac kroz junaka ne izražava svoj pogled na život, svoje stavove i vrednosti i ne očekuje da čitalac te stavove prihvati. Ova distanca između pisca, junaka i čitaoca jedna je od stvari koje najviše nedostaju savremenoj srpskoj prozi. Druga, ne manje bitna karakteristika ovog romana je njegov jezik. Junaci u njemu zaista govore kako govore pripadnici tog društvenog miljea. Istina je da ponekad pisac da svojim junacima malo više elokventnosti i pozajmi neku složeniju ideju od one koja bi takvim ljudima pala na pamet, ali ta nemimetičnost paradoksalno ove likove čini ubedljivijim. Tek kada čitalac vidi da su oni sposobniji i za dublja shvatanja, da nisu moralni invalidi, shvata njihovu surovost i uopšte način života kojim žive. U skladu sa jezikom je i ponašanje likova. Možda najneočekovanija ali sasvim psihološki opravdana scena je ona u kojoj Ivan pošto ceo dan provede sa lekarima proveravajući ozbiljnost majčinog raka, udari glavom lekara koji mu saopšti najgoru vest. Likovi se uspešno slikaju i za vreme nekih radnji koje se obično ne spominju u knjigama. Takva je recimo scena u kojoj se Ivan nalazi u klozetu. Bitno je primetiti da u ovoj sceni nama ničega vulgarnog (mada Ivan pokušava da pljune mlaz svoje pišaće). Zbog čega to nije vulgarno? U umetnosti je vulgarno ono što je nefunkcionalno, bez čega se može, bez čega se ne gubi ništa. Ovaj mali intimni ritual daje sliku junaka onakvog kakav sam sebe vidi. Pred drugim likovima on može staviti masku, biti ovakav ili onkav, ovo je on za samoga sebe, njegovo viđenje sebe. To zapravo njega prikazuje kao prilično dosledan lik, što izaziva simpatije. Nedeljkovićeva namera, dakle nije bila da predstavi negativnog junaka, junaka koga volimo da mrzimo.
Zajedno sa jezikom, načinom života, navikama u romanu je osavremenjeno i ono što čini pokosnku snagu radnoga dana – biznis i komunikacija. Prošle godine su Beograđanke Igora Marojevića i PR Aleksandra Ilića ozbiljno unele u srpsku prozu tematiku modernih poslova i Interneta. Novakovićev roman ne zaostaje za njima po upotrebi i jednog i drugog za potrebe stvaranja zapleta i oslikavanja likova. Može se reći da dodaje i jednu novinu, koja je u skladu sa bržim ritmom njegovog romana. I poslovi i komunikacija u ovom romanu uvek u poluimprovizovani, junak je stalno u stisci sa vremenom. U tom smislu, dok prethodne dve knjige više bacaju svetlo na teksobu savremenog života, ovaj više slika njegovu frenetičnost.
Najzamimljivija stvar i ona koja ovome romanu daje najveći umetnički potencijal, koji nažalost nije do kraja iskorišćen, je poigravanje sa dvojincima. Radnja romana se vezuje pre svega za četiri lika. Dva najbolja prijatelja i njihove devojke. Prijatelji su toliko slični da ih slobodno možemo zamenjivati kako želimo. Glavni junak, Ivan, istina tvrdi da je zgodniji, ali na kraju obe njegove devojke završe sa Bugijem. Obojica imaju neke straše tajne iz prošlosti. Obojica su prevaranti. Sposobni, spremni na sve. Što se devojaka tiče i kod njih postoje sličnosti. Obe su dominantne ženke. Jedna je zubarka koja uživa u bolu pacijenata, druga je posle dugotrajnog lezbejskog iskustva i jednog silovanja počela da upražnjava seks sa inferiornim muškarcima. Obe zapravo traže alfa mužjaka, onakvog kakvog Ivan sebe vidi. Prva devojka, Maša, je stara Ivanova ljubav koju on iz nekog egzibicionističkog poriva upozna sa najboljim prijateljem pa se posle pokaje kada sa njima sve krene kako treba. Druga, Tamara, takođe će napustiti Ivana i otići sa Bigijem pred kraj romana. Ove paralele same po sebi ne znače ništa, međutim stvari postaju zanimljivije kada počnu da se uvode nekakve slučajne podudarnosti. Na kraju jednog poglavlja Tamara razmišlja o tome kako bi joj fen mogao upasni u kadu i ubiti je. Na kraju sledećeg to se dogodilo Maši. Istovremeno, Maša je pre nego je ubijena udarena u grudi. Bugi kaže da je to uradio. A nekoliko poglavlja ranije Ivan je glavom udario lekara. Na taj način se stvara određeni obrazac ponašanja, čak određeni sudbinski put koji određuje junake. Istovremeno, ovo zamešateljstvo sa dvojnicima služi da ukloni očigledne tragove, da prevari čitaoca koji podudarnosti više ne vidi kao putokaze – pošto će se kasnije saznati da je Ivan ubio Mašu.
Nažalost, potencijal ovog dvojništva nije izveden do kraja. Već na dvadesetak strana pre kraja romana čitaocu će biti jasno da pisac nema dovoljno prostora da adekvatno završi priču, da do kraja iscrpi njene mogućnosti. Umesto toga sledi mlaka scena Ivanove pogibije. Tamara završava sa Bugijem i rađa Ivanovo dete, kao za neku osvetu, mada svet romana izgleda toliko daleko od tradicionalnih vrednosti da to čije je dete teško da može imati bilo kakvog značaja.
Uprokos tome, ni ovih nekoliko posledenjih stranica ne narušavaju celinu romana koji od početka do kraja uspeva i da uzbudi i da zabavi čitaoca.

Nikola Živanović