Rey je O.K.

01.01.00

Blic
10.06.1999.
Branislav Babić Kebra: Osećam se kao da gledam loš film u kome glumim i ja, i to takođe vrlo loše. I ne znam da li da izađem iz sebe ili iz tog platna. Ulica je i moje omiljeno mesto
Rej više nije O.K.
Ko si ti? Sve imaš, a opet ti nije dovoljno. Od koje ti bolesti boluješ? - zapitao se Branislav Babić-Kebra u svojoj zanimljivo koncipiranoj knjizi "Rey je O.K.". Ovaj Novosađanin poznatiji široj publici kao član rok sastava "Obojeni program" govoreći o svom bavljenju muzikom kaže da je sada teško izvoditi rok. Jer, jednostavno nema struje.
Iza njega su tri književna naslova i pet muzičkih albuma, od kojih je poslednji, pod indikativnim naslovom "Sva sreća general voli decu" imao vrlo uspešnu promociju u Beogradu samo nekoliko dana pred početak rata. Kako sam naslućuje pisanje će, sticajem okolnosti, izgleda preuzeti primat u njegovom životu. I to u urbanom maniru.
- Teško je precizno definisati taj urbani senzibilitet, - kaže Kebra. - Naročito sada kada je vrlo ugrožen. Verovatno će se jednog dana sve deliti na pre i posle ovog rata. I za vreme rata. Jer sada je najmanje urbanog. Nema čak ni svetla. Preko dana se u tragovima još i oseća grad, a noću postaje selo.
Koja su to najvažnija obeležja koja, po vašem uverenju jednu sredinu ili čoveka čine urbanim?
- Pre svega sloboda i mišljenje. I identitet. Nama je trenutno jako važno da nađemo identitet, pa makar on bio i nametnut. Biti urban znači, između ostalog biti informisan. I imati mogućnost izbora raznih vidova informacija. Odslušati koncert, potom za pola sata otići u bioskop, pa na književno veče. Sindrom urbaniteta su gradske ulice. One imaju svoje mirise i ukuse i pečate koje ostavljaju na ljudima. Uostalom, i mnogim velikim piscima upravo je ulica bila inspiracija. Ulica je i moje omiljeno mesto.
U knjizi "Rey je O.K." opisujući ručak sa bogatom tetkom u kultnom restoranu zaključujete "da bi dobio karticu moraš biti sadomazohista". U kakvom je odnosu urbanitet sa finansijskim (ne)mogućnostima?
- Taj stav je lokalnog karaktera. Uslovljen je vremenom i prostorom u kome živimo. Inače je ta knjiga tipična za naš milje. Neki moji prijatelji iz inostranstva su je čitali, ali je nisu razumeli. Reč je pre svega o pristupu novcu i načinu njegovog korišćenja.
Kako biste povukli paralelu između malograđanštine i urbaniteta?
- Malograđanština može biti vrlo simpatična ako nije zlonamerna, i ako čovek hoda po njenoj granici grickajući je tek po malo. No, kod nas malo ljudi ide granicom u bilo kom smislu pa i kada je reč o malograđanštini. Mi smo tako skloni ekstremnim varijantama i radikalizmu. Slikovito govoreći ovde imate situaciju da, navodno veliki tipovi imaju velika kola. Po sistemu, super kola - super baja. A ja mislim da super baja ima super glavu! To je čak neophodno da bi vam dani imali smisla.
U knjizi ste naveli da se "svaki normalan čovek nedeljom oseća bar malo prevarenim"...
- Nedelja je pretvorena u nešto užasno tužno. To su neka porodična, sportska ili ko zna kakva okupljanja koja su potpuno prevaziđena. Pa, ako nešto ima smisla onda nije vezano za dan, odnosno nije ograničeno na nedelju. Užasno je poput 8. marta. Ili kao kada stvorite uslovni refleks da svakog dana ručate tačno u 13 časova. To je zapravo dobrovoljni gubitak slobode.
To nedeljno, uslovno rečeno, drugačije ponašanje moglo bi biti i ritualnog karaktera. Mislite li da rituali nisu sastavni deo urbanosti?
- Ritual se određuje situacijom, i to pre svega vlastitom situacijom. Kod mene postoji ritual jutarnjeg ispijanja kafe. Postojao je u odnosu na brijanje, ali ga sada, zbog struje odnosno nemogućnosti korišćenja aparata za brijanje više nema. Što se kolektivnih rituala tiče tu sam vrlo skeptičan, osim kada oni imaju verski karakter, ali to je neka druga priča. Inače, nedelja je grozna stvar jer je oličenje otuđenosti. Ona na zapadu ima japijevski karakter, a kod nas je preplavljena zadahom bede.
Ima li uopšte urbaniteta i koliko u ovoj sredini?
- Suštinski o urbanitetu se najpre može govoriti na nivou prethodne Jugoslavije. Sve posle toga je silazna linija, odnosno uspon ruralnog. Zagreb je imao taj urbanitet, ali je više išao na mekoću, a Beograd je nekako bio tvrđi, jači i zabavniji, i kao takav meni je više odgovarao.
Šta zapravo znači vaša zanimljiva opaska u knjizi koja glavi "moje telo je urbana, prilično zagađena sredina; volim svoje telo i taj osećaj spoznaje da sam još uvek živ"?
- U ova ratna vremena zaista je prijatan osećaj spoznaje da ste još uvek živi. Nisam ni slutio da će ta misao biti tako bukvalno primenjena. Pomalo mi je teško da pričam pošto ja jesam urban tip, i pošto sam jako, jako ugrožen i pošto mi ova situacija ni malo nije inspirativna. Sve skupa je više nego morbidno. Mentalno ubistvo. Ne znam da li da presavijem tabak i napišem pismo Ujedinjenim nacijama, ali neko ovo mora da nadoknadi. U protivnom dotući će nas besmisao. Osećam se kao da gledam loš film u kome glumim i ja, i to takođe vrlo loše. I ne znam da li da izađem iz sebe ili iz tog platna.
Tatjana Nj. Đekić