01.01.00
Danas
11.01.2002.
Registar kreveta, ceznji i opomena
Neobicna knjiga kratke proze nedavno je objavljena u Narodnoj knjizi. Rec je o "Registru kreveta, ceznji i opomena", a iz pera glumice Vjere Mujovic. Ovo je mala zbirka neznih, setnih, pikarskih prica o ceznjama, secanjima i snovima vezanim za godine zivota autorke i za krevete u kojima je tih godina spavala ili budna sanjala. "Registar kreveta, ceznji i opomena" tretira krevet na nacin kako ga je tretirao Maks Ernst, po cijem shvatanju "krevet nije sredstvo za odmor, komad namestaja za lenjivce i poziv na lenjost, vec shodno poukama romantizma , kao i nadrealizma, krevet je mesto gde se prave snovi, vodi ljubav, gde cesto obitava inspiracija za jednu pesmu".
Ove price Vjere Mujovic mali su medaljoni ranih ljubavi, ranih iskustava i ranih jada, kao i zbirka rasutih fotografija na kojima su uvek i Vedrana i Versinjin i Vronski, pogotovo tamo gde se ne vide i ne pominju, a gde oni lete u nebo zajedno sa suncobranima, liscem i talasima.
"Registar kreveta" nisu memoari, niti dnevnici, niti putopisi, oni su pre mala ljubavna pisma trenucima i snovima koji kroz nas zivot prolaze neosetno, koje ne pamtimo, a koji nas, ponekad, sudbinski odredjuju.
S. D.
01.01.00
Blic
15.06.2002.
Vjera Mujović: Jako je teško biti na sceni ono što jesi u životu. Za to je potrebna velika hrabrost i nije mali broj glumaca koji nisu mogli da igraju ulogu koja se poklapa ili liči na njihov život. Oslobodila me je uloga Lolite
Tipična sam Balkanka - bojim se novog
Kada mlada glumica napiše knjigu, to odavno nije vest, nije ni kada je objavi, ali ako rasproda kompletan tiraž, onda svakako jeste. Glumica Vjera Mujović je napisala knjigu "Registar kreveta, čežnji i opomena", potom ju je objavila kod "Narodne knjige", promocija je održana u vreme ovogodišnjeg Sajma knjiga, i evo sada sa izdavačem razgovara o novom izdanju. Samu činjenicu da je tiraž od hiljadu primeraka rasprodat ona komentariše na sledeći način: "Ne znam kako je izdavač rasprodao tiraž jer se ne razumem u marketing, i ne želim da se razumem. Za sebe i inače mislim da ne idem u korak sa vremenom, a naročito ne sa marketingom. Ja sam tipična osoba Balkana koja ili negira novo, ili ga se plaši."
Da li ste vi autor naslova "Registar kreveta, čežnji i opomena"?
- Naravno!
On se ne uklapa u vaše, kako kažete, odsustvo smisla za marketing?
- Nisam ja rekla da sam naivna. Ovaj naslov je vrlo tačan jer sam u knjizi izdvojila osamdeset osam kreveta iz svog života od skoro tri stotine kreveta u koliko sam do sada spavala. Najviše ih je bilo u Evropi, nešto u Americi ali sam spavala čak i u Severnom polarnom krugu. Broj osamdeset osam sam izdvojila zato što je osam broj beskonačnosti, ali i nedovršenosti.
Hoćete da kažete da tih osamdeset osam nije dovoljno?
- Ja ipak nemam sedamdeset i više godina i očekujem da ću i dalje menjati krevete. Zato sam izdvojila osamdeset osam a ne recimo sedamdeset sedam, devedeset devet ili možda šezdeset devet. Prvi krevet u mojoj knjizi je krevet pre rođenja, drugi je utroba moje majke, potom krevetac i tako dalje.
Dok se ne dođe do onih ozbiljnih?
- Kad neko gleda neku sliku na primer, on u suštini projektuje sebe i vidi sebe i svoje domete. Isto tako, svako na svoj način doživljava i naslov moje knjige, vidi ono što može, ono što hoće i ono što neće. Mene je zanimalo kako krevet u kome provodimo barem trećinu svog života, kako dakle taj objekat utiče na subjekat, odnosno kako forma utiče na suštinu i koja je java prava. Kako menjanje kreveta utiče na menjanje naših snova, kako noći utiču na naše dane i kako samoća i indvidualnost utiču na kolektivno. Sve su to moguće teme o kojima vredi porazmisliti. Maks Ernst je na primer napisao jedan esej pod naslovom "Li kaž" što znači krevet na rasklapanje. S druge strane opet, "li" znači krevet a "kaž" kavez. Osnovno pitanje stoga može biti kako to da se od kreveta na oblacima može stići do kreveta na rasklapanje, kako se mogu rasklapati naše duše, snovi i kako ih tako lako smeštamo u kaveze.
Odnedavno ste članica Narodnog pozorišta u Beogradu, iza vas su brojne uloge prvenstveno u Dečjem pozorištu "Boško Buha", kako je protekao put od uloge Lolite do evo vaše poslednje predstave i uloge dečaka Moglija u Pozorištu "Boško Buha"?
- Lolita i Mogli imaju jednu zajedničku karakteristiku, to su obe uloge koje su potpuno oprečne meni lično. Na prvi pogled teže je igrati ulogu sa kojom nemam ništa zajedničko, međutim to je u većem broju slučajeva lakše. Jako je teško biti na sceni ono što jesi u životu. Za to je potrebna velika hrabrost i nije mali broj glumaca koji nisu mogli da igraju ulogu koja se poklapa ili liči na njihov život. Tada se naime postavlja pitanje odnosa prirodnosti i privatnosti. Nije lako biti prirodan na sceni a ne biti privatan.
Gledano iz tog ugla, kako ste se snalazili sa pojedinim ulogama?
- Meni je na primer uloga Lolite mnogo značila na oslobađanju, koliko na sceni, toliko i u životu. Igranje Lolite mi je bilo lično važno i zbog mog crnogorskog porekla i tog osećanja stida ili čega već, što postoji u nama, tako da sam davala deo sebe njoj, ali i uzimala nešto od njenog života za sebe. Igrajući u predstavi "Bergmanova sonata" u Narodnom pozorištu, shvatila sam da kod njega ne pomažu paralele i pozivanje na druge, već se mora suočiti sa sopstvenim patologijama. Što se moje najnovije uloge tiče u predstavi o dečaku Mogliju, koja je premijerno izvedena prošlog meseca u "Buhi", osnovno pitanje jeste da li je on vuk ako je odrastao među vukovima ili je uprkos svemu ostao čovek. Odnosno, osnovno pitanje jeste ono koje se tiče opasnosti u kojoj se posebnost uvek nalazi. Ja to razumem i lično jer je moja majka rođena u Skadarskoj ulici, moj deda je bio majstor svetla u Narodnom pozorištu u vreme kada je Nušić bio upravnik, dok je moj otac apsolutni gorštak ispod Komova. Jedno vreme sam se borila protiv stalnih pitanja jesam li ovdašnja ili nisam, a onda sam putujući po svetu shvatila da je vrlina to što nisi nigde ovdašnji.
Vaša umetnička interesovanja su prilično široka, pored glume pišete, pevate i uglavnom igrate u kratkometražnim filmovima?
- Upravo sam se vratila sa snimanja filma srednjeg metra, u engleskoj produkciji, u kome je reč o Beogradu devedesetih. Inače, imam sreće sa kratkim metrom. Igrala sam u filmu koji je nedavno dobio nagradu na Festivalu kratkog metra, igrala sam u srednjometražnom francuskom filmu o Džeku Londonu, kod Stefana Ferare, koji je takođe nagrađen u Francuskoj, spremam još nešto u inostranstvu i uopšte što se filma tiče, najviše volim art produkciju.
Željko Jovanović
