Rečnik Jungovih pojmova i simbola

06.04.09

Duhovna kriza je ozbiljniji i pogubniji problem od ekonomske krize - rekao je Žarko Trebješanin, autor knjige Rečnik Jungovih pojmova i simbola s kojom je nedavno prokrstario Srbijom. U razgovoru za „Blic” poznati psiholog govori o knjizi, o susretima s čitaocima, Jungu, kolektivnom nesvesnom, nama danas i ovde.


Govoreći o knjizi Rečnik Jungovih pojmova i simbola Žarko Trebješanin napominje da postoji više rečnika Jungovih pojmova: „Ova knjiga, sem što sadrži više pojmova u odnosu na postojeće rečnike, obuhvata i simbole. Meni je bilo veoma stalo do toga da pokažem da Jungova misao ne može da se razume samo u pojmovima koji su jednoznačni i koji idu na to da precizno fiksiraju stvarnost. Simboli su ti koji nam pomažu da shvatimo stvari koje su unutar same sebe protivrečne i koje su višeznačne. Pojam stvarnost klasifikuje, a simbol objedinjuje. Naravno da su za naše mišljenje pojmovi neophodni. Ali svemu što je iracionalno daleko više odgovaraju simboli. Pri tom, iracionalnog je mnogo više nego što se čini. Naši doživljaji, emocije, mašta, sve što bismo mogli nazvati ljudskom dušom, pripada zapravo iracionalnom, a to opet često determiniše ono racionalno. Vidi se to i u jeziku koji je pun metafora. I svesno i nesvesno, često se služimo metaforama. Recimo, kada kažete „ovaj čovek je hladan”, vi se služite metaforom.

U bogatom Jungovom opusu, na šta biste posebno skrenuli pažnju?
- Između ostalog, to je - kolektivno nesvesno. Jung je, kao i Frojd, istraživao nesvesno. Bili su i saradnici. Baveći se kolektivnim nesvesnim, Jung je mnogo uradio i za ispitivanje ličnog nesvesnog. Na primer, konstruisao je test asocijacija reči.

A to je?
- Na neke neutralne reči ispitanik govori asocijacije. Tu se meri brzina reakcije, način na koji ispitanik reaguje (da li zamuckuje, bledi...), meri se provodljivost kože (da li se znoji, pritisak, rad srca...). I, na osnovu toga mogu da se utvrde kompleksi. Dakle, prvi je izumeo model empirijskog istraživanja kompleksa. E sad, kompleksi pripadaju ličnom nesvesnom iako mogu da imaju arhetipsko jezgro. Kolektivno nesvesno je kao grozd sazdan od predstava koje su nabijene emocijama. Ispod ličnog nesvesnog (koje čini ono što je naše svesno ili nesvesno stečeno iskustva) postoji mnogo prostraniji i dublji sloj - kolektivno nesvesno, nadlično nesvesno koje smo nasledili od predaka. Urođeno. A to je snažna determinanta našeg života. Nisu to samo kategorije mišljenja nego i kategorije osećanja, kategorije percepcije... Naivno bi bilo misliti da mi tek tako opažamo stvari i stvaramo odnos prema njima. Mnoštvo tih impulsa, stimulansa koji dolaze slažu se oko postojećih organizovanih celina. Kasnije su to i drugi dokazali, na primer Geštalt psiholozi. Zatim, neka relativno skorija istraživanja koja su, na primer, utvrdila da novorođena beba uopšte nije tako nemušta kao što se misli. Jung je, dakle, dokazao da naša svest ne nastaje ni iz čega nego iz matrice kolektivnog nesvesnog. U kolektivnom nesvesnom nalaze se instinkti (nasleđeni biološki obrasci ponašanja), ali i naši mentalni procesi su filogenetski nasleđeni. Mi naše doživljaje stavljamo u gotove šeme. Zatim, Jung je govorio i da je čovek homo religiozus.

Nije li zbog toga bio kritikovan?
- Psiholozi ga optužuju da je teologizirao, a teolozi da je psihologizirao boga. A on je, u stvari, govorio da u čoveku postoji predstava boga. Nije se bavio ni dokazivanjem ni opovrgavanjem postojanja boga, već čovekovim urođenim religioznim doživljajem, ili, ako hoćete, pojednostavljeno rečeno, potrebom za bogom. Čovek mnoge stvari doživljava kao vis major, kao sile koje određuju njegovu sudbinu potpuno mimo njegove volje. E sad, da li će to biti nešto onostrano ili ko zna šta, drugo je pitanje. Jung je, da parafraziram, rekao - ako nećete boga na nebu, onda će nešto drugo postati bog. Dakle, oslonjeno na tu čovekovu urođenu osobinu nastaju razni bogovi; od političkih vođa do novca. Neka vrhovna vrednost mora postojati.

Kako iz te perspektive sagledavate današnju realnost?
- U svetu, a i kod nas, ono što niko ne dovodi u sumnju jeste novac. Mislim da je on zauzeo mesto boga. Jer njegov značaj, snaga, moć, važnost... ne dovodi se u pitanje. Smatra se nečim što je najvažnije.

Vaše viđenje nas danas i ovde?
- Reči koje se danas najčešće čuju jesu tranzicija i kriza. Ono što bih ja izdvojio kao najsnažniju odrednicu je nepostojanje sistema vrednosti. Vrednosni sistem daje koordinate; da znate gde ste, da znate pravila igre, da znate koja vrsta ponašanja čime rezultira... Vrednosni sistem u odnosu na koji se čovek pozicionira uređuje i osmišljava život. Čak i kada čovek ne poštuje normu, važno je da ona postoji, jer bitno je odrediti se u odnosu na nešto.
No, imao sam prilike da vidim (a ima toga i kod Junga), klatno u nekom trenutku kreće da se pomera na drugu stranu. Ne možete predugo živeti u stanju da vam je sve svejedno, da ništa nije vredno sem novca i silikonske sreće po instant principu - što pre i za što kraće vreme što više uživanja. Da ne otvaramo pitanje ispraznosti koja nepogrešivo rezultira izostankom temeljnog osećanja zadovoljstva.

Sila i bogatstvo
Urušene vrednosti, dublje od bilo kakve ekonomske krize, dovode do toga da se ceni samo gola sila i materijalno bogatstvo. To se najbolje vidi po mladim ljudima. Oni su vrlo dobro osetili šta se u stvari njima nudi. Bez obzira na priče i oblande, oni su gledali ko se i kako penje na lestvici i onda imamo to što imamo. Kod većine mladih ljudi dominira neka vrsta nihilizma, cinizma. Zamislite da sad mladim ljudima govorite o dostojanstvu čoveka, o slobodi, o duhovnom razvoju ili o tome da je znanje velika vrednost - gledali bi vas kao da ste pali s Marsa.

Supermarket – raj na Zemlji
Danas na sceni opet imate jednu predstavu raja, samo što je sada taj raj supermarket. Evo, ovih dana smo bili okruženi bilbordima na kojima reklama za novi hipermarket glasi: „Hoću da budem pobednik”. Za ime sveta; u čemu pobednik? Da se prvi stigne tamo i što više kupi? Naše današnje stanje vidim pre svega kao stanje velike duhovne krize, a koja je pogubnija od ekonomske. Iz krize, naravno, uvek može da se iznedri i ono što jer dobro. Jung je govorio: „hvala bogu da čovek ima neurozu”. Jer da je nema, on ne bi imao tu opomenu, signal da se ne živi kako valja i da se suštinski mora nešto menjati u životu.

08.02.09

Razum ne može biti vrhovni arbitar, a preterano insistiranje na nauci i tehnici preseklo je vitalnu vezu sa onim što je čovekova duša


Jungovo delo se često i naziva kompleksnom psihologijom. Ono daje krajnje složenu sliku čoveka tako da će onome ko traži uprošćene odgovore na pitanja o ljudskoj prirodi, ličnosti, psihi, Jungove knjige biti teške, pogotovu što se on služi ne samo pojmovima nego i simbolima, predstavama, slikama, metaforama... Ali, ono je takvo, zato što je i ljudska priroda takva.

Jedan od naših najuglednijih psihologa, univerzitetski profesor Žarko Trebješanin ovim rečima objašnjava zbog čega mnogi delo Karla Gustava Junga, jednog od najslavnijih psihijatara, psihologa i antropologa, smatraju nerazumljivim i zamršenim. Trebješanin, koji je autor knjige „Rečnik Jungovih pojmova i simbola”, nedavno objavljene u izdanju beogradske izdavačke kuće „Hesperia”, dodaje da to pogrešno shvatanje Junga moguće potiče još od Frojda koji se jako plašio da će se psihoanaliza, kako je govorio, zaglibiti u okultno, mračno, spekulativno.





Je li ta neshvaćenost Jungovog dela i razlog što su simboli manje obrađeni?

Kada govorimo o psihičkom životu koji je veoma tanan, neuhvatljiv, naročito o nesvesnoj strani, o predstavama kolektivnog nesvesnog, o tim praslikama, predstavama preistorijskog uma, mi ih ne možemo izraziti pojmovima. Simboli su po svojoj prirodi višeznačni i često imaju čak suprotna značenja, a to je ono što racionalni um ne može da pojmi. Kada sam počeo da pišem Rečnik mislio sam da obuhvatim njegove pojmove, a onda sam shvatio da su mnogi pojmovi negde na granici između pojmova i simbola. Dakle, bilo je potrebno uzeti i njih jer su više vrsta metafore, ali i ključne simbole, neku vrstu međaša koji obeležavaju Jungovo delo.



Simbol Duša obrađen je vrlo detaljno. Šta je, po Jungu, duša?

Duša jeste ključni pojam psihologije. Na kraju, psihologija je i dobila naziv po tom pojmu. Kako se psihologija razvijala tako je brzo izgubila dušu; sužena je na svest i na njena ispoljavanja koja mogu da se registruju i izmere. Jung je jedan od onih psihologa koji su pokušali da reafirmišu pojam duše, da dušu vrate psihologiji. Duša je nešto najzagonetnije, od nje nema veće zagonetke u čitavom kosmosu i, kako Jung kaže, „najuzvišeniji je predmet nauke”, nešto najtananije, najsuptilnije, neuhvatljivo, naravno nevidljivo, ali što vrlo bitno određuje i vidljivo ponašanje i mišljenje. Bez tog pojma duše ne možemo ni razumeti čoveka ni objasniti njegovo ponašanje, mišljenje, imaginaciju, itd. Duša se, možda, najpre manifestuje u intuitivnom poimanju koje ide na direktno otkrovenje. I nešto najnežnije što postoji u čoveku i okrenuto je Bogu.





Kakav je bio Jungov odnos prema religiji?

Za razliku od Frojda koji je smatrao da je religija vrsta kolektivne neuroze, po Jungu je religija naša sposobnost da shvatimo ono što je numinozno; tačnije – religiozni doživljaj jeste naša svest koja je izmenjena pod fascinantnim uticajem, čak pod udarom onostranog koje preobražava našu psihu. To je ono što predstavlja suštinu religije. Danas mnogi teolozi napadaju Junga da je, u stvari, psihologizirao religiju jer je smatrao da bog, ili tačnije predstava boga, postoji u nama. U svakoj epohi, u svakoj kulturi, kod svih ljudi, postoji urođena predstava boga. Čak i oni koji to negiraju, i oni nalaze boga na nekoj drugoj strani – podsetimo se kako se od vođe stvara bog...



Daleko je to od oficijelne religije...

Bilo bi pogrešno misliti da je, kada je reafirmisao čovekovu religioznost, Jung mislio na oficijelnu religiju ili još uže – samo na hrišćansku religiju. Naprotiv, Jung je veoma cenio i istočnjačke religije, mnogo je proučavao mnogoboštvo. Možda je, naravno uz Elijadea, i jedan od onih savremenih naučnika mislilaca koji je najviše učinio da se reafirmiše i značaj okultnih nauka. U njima je Jung tražio potvrdu za svoje učenje, ono zrnce otkrića nesvesnog i to, pre svega, kolektivnog nesvesnog. U stvari, ono što je arhetipsko.

Kažete da je Jung zaslužan za razumevanje neuroza. U čemu je blizak savremenoj (anti)psihijatriji?

Jung je bio mnogo ispred svog vremena u pogledu shvatanja neuroza. I Frojd, a pogotovo Adler, neurozu su razumevali isključivo kao nešto negativno, kao štetno, kao bolest i nešto što treba što pre i što temeljnije ukloniti. I Jung smatra da se tu radi o disocijaciji ličnosti, o raspadanju, o konfliktima, o potiskivanju, za njega neuroza nije nešto samo negativno: njeni simptomi ukazuju na problem, na neravnotežu, pa je ona istovremeno i pokušaj samoizlečenja. Po tome je, mislim, blizak antipsihijatriji. Jung je jednostavno anticipirao: bilo bi pogrešno simptome neuroze jednostavno neutralisati kao što se vadi bolesni zub. Govorio je i da treba zahvaliti bogu što čovek ima neurozu, inače ne bi nikad postao svestan da živi potpuno pogrešan život.

Ko je činio Jungovu kliničku populaciju?

Po njemu, i Frojd i Adler su grešili što su kao kliničku populaciju uzimali mlade ljude. Problemi mladih ljudi su problemi prilagođavanja... Ako se to potiskuje, naravno da izbija neuroza. Ali, u drugoj polovini života, kada čovek treba da se okrene sebi, stvaranju celovite ličnosti, duhovnim, religioznim problemima, pa ako te probleme potiskuje, ne suoči se sa njima, onda dolazi do druge vrste neuroze. E, to su savremene neuroze. Jung i kaže da je, uglavnom, lečio ljude u drugoj polovini života i tu se suočio sa problemom doživljaja besmisla, praznine i depresije. Takvu vrstu poremećaja, takvu vrstu problema, možemo, govorio je, nazvati neurozom našeg doba.



Kako bi Jung video današnjeg čoveka?

Pre svega, kao isuviše racionalnog. Kod njega su hipertrofirale emocije, intuicija, mašta, i takav čovek je jednostran, jednodimenzionalan, odsečen od onoga što su životni sokovi. Jung je pokušao da tu izgubljenu stranu ličnosti vrati kako bi čovek postao svestan svega onoga što je potisnuo, odstranio od sebe bilo iz kojih razloga. Savremeni čovek je sklon cinizmu, preziranju osećanja i empatije, a to vodi pogubnoj neravnoteži, krajnje izopačenom, nakaznom razvoju.





Ako je Jung savremenog čoveka smatrao suviše racionalnim, znači da u njegovom delu postoji kritički odnos prema prosvetiteljstvu?

Tako je, ja mislim da Jungova kritika savremenog čoveka jeste i kritika čoveka koji je utemeljen na ideologiji prosvetiteljstva. Jer upravo je prosvetiteljstvo koje nam je donelo mnogo dobra i čiji je cilj bio da čoveka oslobodi od dogmi i od neznanja, da postavi vladavinu razuma, tokom, evo, već vekova svoje vladavine pokazalo da, insistirajući na razumu, nije videlo i one njegove mračne strane. Razum, nauka, tehnika, mogu se iskoristiti tako da budu najjači stubovi despotije, totalitarnog režima... To je, makar, pokazao 20 vek. Razum ne može biti vrhovni arbitar, a preterano insistiranje na nauci i tehnici preseklo je vitalnu vezu sa onim što je čovekova duša, sa onim što je nagonsko u čoveku, što je imaginacija, mašta, intuicija. Ako se ta veza preseče, čovek se pretvara u biće koje je prilično neljudsko.

Anđelka Cvijić

10.09.09 Vreme

Žarko Trebješanin se, uprkos svemu, odvažio da sačini pojmovnik Jungove psihologije, smatrajući da je sazrelo vreme da se čitaocima ponudi jedan sistematičan, celovit i iscrpan rečnik Jungovih pojmova i simbola

Teška je rabota prirediti rečnik pojmova psihologije Karla Gustava Junga, slavnog švajcarskog psihoterapeuta, psihijatra i psihologa, i malo ih se usudilo da to učini, među samim njegovim sledbenicima do sada su se toga posla latila samo trojica – E. Samjuels, H. Hark i D. Šarp. Razlozi su brojni, između ostalog, obim do sada objavljenih dela koji premašuje brojku od 30. tomova, a u pripremi je, po rečima priređivača Jungove zaostavštine, Sonua Šamdasanija, najmanje 15. tomova. Pridodajmo tome već objavljenu dvotomnu prepisku sa znanim i neznanim sagovornicima, zatim pisma razmenjena sa Frojdom, teologom Viktorom Vajtom i nobelovom nagradom ovenčanim fizičarem Volfgangom Paulijem (u pripremi je i prepiska koju je Jung vodio sa brojnim sabesednicima, koja broji dodatnih 16.000 pisama). Dakle, onaj ko bi se uhvatio u koštac sa odabirom najvažnijih pojmova Jungove psihologije mora da zaroni u, u najmanju ruku, 27.000 stranica koje je za sobom ostavio.

Nemali problem predstavlja i to što je Jungova teorija ličnosti, po mnogim stručnjacima na polju psihologije ličnosti, najobuhvatnija i najsloženija, a na njoj zasnovana psihoterapija ona koja najdublje zahvata u čovekovu dušu. Dodajmo i to da je sam Jung smatrao da ono o čemu piše i šta proučava – psihu kao takvu i u njoj sadržanog ljudskog subjekta, a ne obrnuto, kao što većina savremenih psihologa smatra, čovekovu ličnost koja u sebi sadrži dušu – nije moguće podjarmiti u kakve naučne definicije već, u najboljem slučaju, opisati, izraziti ili dočarati, kao što to sam Trebješanin navodi, posredstvom simbola ili metafora. Na kraju, a u tome se slažu neki postjungovski psiholozi, postmoderni kritičari i teolozi, teško je razabrati (odrediti) koji je Karl Gustav Jung predmet naučnih, filosofskih ili književnih proučavanja, kritikovanja, dekonstruisanja ili prevrednovanja, jer se u njegovom obimnom opusu susreću ideje koje ga ocrtavaju isključivo ili pretežno kao pristašu premoderne, ili kao zagovornika moderne ili kao preteču i perjanicu postmoderne.

Očigledno je da pred navedenim preprekama i ograničenjima Žarko Trebješanin nije ustuknuo već da se uprkos svemu odvažio da sačini pojmovnik Jungove psihologije, smatrajući da je sazrelo vreme da se čitaocima ponudi "jedan sistematičan, celovit i iscrpan rečnik Jungovih pojmova i simbola" (Trebješanin, 2008, str. 9). Moguće da mu je u narečenom naumu išlo naruku to što nije jungovski psiholog, te da se otuda nije, poput većine sledbenika Karla Gustava Junga, poistovetio sa velikim švajcarskim psihoterapeutom i njegovim pogledima, u koje spada i naum da je nemoguće dušu i njene procese definisati i omeđiti. Svakako je podršku imao i u onome što je prethodno sačinio, a to su dva rečnika koja su se, svaki na svoji način, ticala ljudske duše: Leksikon psihoanalize (1996) i Rečnik psihologije (2000). Razlog da se lati pravljenja navedenog rečnika treba tražiti i u činjenici da se mar za Jungovom psihologijom u Srbiji uvećava, jednako među stručnjacima i laicima, a da je, pri tome, Jung vrlo često žigosan kao kvazipsiholog, kao mistik i šarlatan ili osrednji mislilac. U tom smislu, Trebješanin pokušava da ispravi uvrežene stereotipove i predrasude nudeći rečnik kojim nastoji da rasprši podozrenje prema Jungu kao nadrinaučniku i drugo, da umanji "haos znanja" i tumačenja koji odlikuje brojna dela koja se bave Jungovim teorijama, pojmovima ili idejama. Naposletku, opravdanje da se priredi rečnik Jungovih pojmova može ležati i u tome što unazad nekoliko godina u nas postoji i dela grupa jungovskih psihoanalitičara koji sprovode obuku iz analitičke psihologije, te njima samima i njihovim učenicima ovakav rečnik može poslužiti kao važno nastavno sredstvo.
ISPRAVIO STEREOTIPOVE:
Žarko Trebješanin

Pored pobrojanog, sam Trebješanin kao dodatne razloge koji su ga vodili pravljenju rečnika nabraja i neophodnost da se u sveobuhvatan rečnik Jungove teorije "uključe osim pojmova i simboli", iz najmanje dva razloga. Prvo, Jung je držao da se nedokučiva i neuhvatljiva priroda duše ne može dočarati apstraktnim i jednoznačnim odrednicama, no posredstvom simbola, dakle onim, emocijama i na nesvesnom zasnovanim, "zaboravljenim jezikom duše". U tom smislu, značajnu stranu Trebješaninovog rečnika predstavlja rukovet odabranih simbola, sa ciljem da se posredstvom ovih slikovnih metafora (vizuelnih simbola) čitaocu olakša razumevanje čvornih pojmova analitičke psihologije. Sam priređivač rečnika će o tome reći: "Vizuelni simboli ... često uspešnije, primerenije i jasnije ukazuju na skrivenu predstavu čija se, često protivurečna i polivalentna, priroda opire verbalnom i pojmovnom izražavanju" (Trebješanin, 2008, str. 9). Jedno je sigurno, vizuelna pratnja (likovna oprema rečnika koju je majstorski upriličila Dragana Radivojević) Trebješaninovog rečnika izuzetnog je kvaliteta i u potpunosti u funkciji dubljeg i obuhvatnijeg poimanja Jungovih pojmova i simbola.

Drugo, a tu Trebješanjin cilja na nešto što je povrh Jungove analitičke psihologije, simboli su ono što pojedinca jedne kulture, tradicije, etniciteta ili religijskog opredeljenja povezuje sa "drugim", to jest sa "inim". Posredstvom simbola čoveku postaje blizak onaj koga opaža i vrednuje kao drugačijeg ili različitog, čije se inosti plaši, pred kojim uzmiče ili kojeg iz straha ili neznanja obezvređuje, omalovažava ili nekritički precenjuje i uzdiže u nebesa. Upoznavanje i uvažavanje simbola ("zaboravljenog jezika duše") vodi podjednako samosaznavanju i zbližavanju sa drugim, ali i jednom obuhvatnijem i dubljem razumevanju mitologije, bajki, epova, religijskih rituala, i ništa manje, politike, sveta finansijskih zbivanja, moderne umetnosti i stripa. Ukratko, prikupljeni i protumačeni simboli su u službi razumevanja Jungove psihologije ali, povrh toga, oni mogu poslužiti kao oruđe dešifrovanja "arhaičnih i modernih kultura" (isto, str. 10).

Cilj koji je Trebješanin pred sebe postavio je teško doseziv, ali ne i neostvarljiv, ukoliko na umu ima ograničenja koja su napred navedena. Napor da se priredi sveukupan rečnik Jungove psihologije je očigledan, posebice ako na umu imamo obim i dubinu onoga šta je švajcarski analitičar za sobom ostavio, a na čitaocima je da procene da li su dobili "kompas" koji će im olakšati razumevanje simbola i pojmova Jungove psihologije ili ne. Takođe, na njima je da ocene da li je reč o rečniku koji će im olakšati tumačenje raznolikih proizvoda drevnih i savremenih kultura.

Ukoliko, na kraju, kažemo i ponešto o primedbama koje se mogu uputiti načinu na koji je rečnik priređen, onda se one mogu svesti na dva značajna prigovora. Prvo, iako je pred čitaocima Rečnik Jungovih pojmova i simbola, ono "Jung" iz naslova se nekada, uistinu, odnosi na švajcarskog analitičara i to kako je on odredio neki psihološki pojam. No, u nekom drugom slučaju (prilikom određenja nekog drugog pojma ili pri pojašnjenju istog) ovo "Jung" se odnosi na sledbenike i njihova shvatanja, interpretaciju i, još više, preinačenja pojmova koje nisu, zdravo za gotovo, preuzeli od svog učitelja. Prilikom čitanja pojedinih odrednica to nije jasno, te ponuđeno pojašnjenje (u stvari različita pojašnjenja istog) može delovati kontradiktorno i zbunjujuće. Pošto sam siguran da će vrlo brzo doći dan kada će se pojaviti novo izdanje Trebješaninovog rečnika, ova greška se lako može otkloniti time što će priređivač u Predgovoru, u opštim crtama, pojasniti razliku između Junga i njegovih sledbenika i, još više, potcrtati razlike između vladajućih, savremenih škola analitičke psihologije ("klasične", "razvojne" i "arhetipske") i njihovih, neretko, potpuno protivurečnih određenja čvornih pojmova jungovske dubinske psihologije. Isto se može učiniti i pri definisanju svakog problematičnog pojma.

Druga primedba tiče se uključivanja simbola u rečnik Jungovih pojmova. Do sada nijedan priređivač pojmovnika Jungove psihologije to nije učinio, strahujući da se time mogu univerzalizovati, a time ujedno ugroziti, fenomenalni aspekt i polisemičnost predstava kojima se Jung prevashodno služio u opisivanju duše. Trebješanin, očigledno, daje prednost simbolu nad predstavom (štaviše, u Rečniku nije sadržana odrednica predstava, kolektivna ili arhetipska predstava) i time se, čak i nehatno, svrstao na stranu dve danas vladajuće škole analitičke psihologije. To svakako nećemo ubrojati u nedostatak, ali je i to moglo ući, u vidu pojašnjenja, u Predgovor i niukom slučaju ne bi ugrozilo njegovu sveobuhvatnost. Ono što predstavlja problem jeste način na koji je simbol upotrebljen u rečniku. Naslov implicira da je reč o Jungovim simbolima, to jest načinu na koji ih je on sam odredio i omeđio. Opet, neki od navedenih simbola koji su u rečniku sadržani nisu bili predmet Jungovog istraživanja, te ih on ili ne pojašnjava ili samo ovlaš spominje, ali, svakako, ne predstavljaju ono što možemo nazvati Jungovim simbolima. U najboljem slučaju, reč je o, uistinu, univerzalnim simbolima, čija pojašnjenja mogu biti sadržana u kakvom obuhvatnom rečniku simbola, pri čemu se ponuđena tumačenja zasnivaju na shvatanjima više autora različitih profesija, pristupa, perspektiva ili nazora. Otuda smatram da je, kao u slučaju prve primedbe, poželjno u drugom izdanju pojasniti na šta (na koga) se tačno izraz simbol odnosi.


velimir b. popović
(autor je jungovski psihoanalitičar)

29.05.09 NIN

Retka je pojava u izdavačkoj praksi da nova i mala izdavačka kuća započne svoju aktivnost velikim korakom. Međutim, Hesperia, čije je značenje zapadna zemlja, odvažila se na upravo jedan takav potez. Sa Zapada nam, kao što je poznato, stiže svetlo zalazećeg sunca, koje nagoveštava sumrak i vreme uzleta Minervine sove koja obznanjuje mudrost, celovit uvid u svet i spoznaju istine. Iz naše Hesperije dolazi upravo jedno takvo svetlo koje predstavlja Rečnik Jungovih pojmova i simbola iz pera našeg poznatog psihologa Žarka Trebješanina.
Ova knjiga je plod kako povoljnih okolnosti vezanih za recepciju svih značajnih Jungovog dela u našoj sredini, tako i autorove sposobnosti da, nakon Leksikona psihoanalize i Rečnika psihologije napiše jednu ovakvu knjigu. Ukoliko ova dva parametra određuju realnost naše „Terrae Jungiana”, onda smo ovom knjigom dobili pouzdan kompas za snalaženje u njenim prostranstvima. Delo je rezultat autorovog dugogodišnjeg rada i truda izdavača da grafički i vizuelno adekvatno predstave pojmove i simbole u Jungovom učenju. Likovne priloge, koji čine važnu dimenziju ove knjige, izabrala je i prokomentarisala Dragana Radivojević-Petrović, a vrednost ovog dela uvećava navedena literatura, indeks navedenih autora kao i hronologija Jungovog života i rada.
Pred nama je, dakle, kapitalno delo koje na pravi način uvodi i upoznaje čitaoca sa učenjem jednog od najvećih i najznačajnijih znalaca čoveka i njegove duše. Ukoliko se zna da veliki švajcarski psihijatar i psiholog u svom obimnom opusu nije ostavio delo u kome je sistematski i sažeto izložio svoje učenje, onda je utoliko i vrednije autorsko nastojanje da se ono ovako predstavi. Naime, za razliku od Frojda, Jung nije stvarao svoju školu i insistirao na pravovernosti tumačenja svojih ideja. Njegovo učenje spada u otvorena dela koja omogućuju dopunjavanje i plodotvornu dogradnju. Knjige njegovih učenika i nastavljača, danas već njihova treća generacija, potvrdile su to. Budući da je reč o jednom otvorenom i nedogmatskom učenju, utoliko je za Trebješanina bilo izazovnije da se osnovni pojmovi Jungove psihologije, psihoterapije, teorije ličnosti i rezultati njegovog tumačenja kulture, religije, parapsihologije predstave na odgovarajući leksikografski način.
U celokupnom, veoma složenom učenju velikog švajcarskog naučnika, adekvatno nazvanom kompleksnom ili analitičkom psihologijom, centralni pojam je individuacija. Iako se može dovesti u vezu sa Aristotelovom entelehijom, odlikom bića da razvojem ostvare svoju potpunost i savršenstvo, tako i sa Lajbnicovim principom individuacije primenjenim na definisanje suštine nefizičke celine monada, Jungov pojam individuacije označava proces dolaženja pojedinca do sebe i svog identiteta. Taj put do sebe obeležen je razrešenjem unutrašnjih suprotnosti, sticanja iskustva drugog i nastojanjem za ucelinjenjem i harmonizovanjem svih bitnih elemenata date psihičke realnosti pojedinca koji bi trebalo da ostvari zadatost svog životnog cilja i potvrdi se kao jedinstvena i autentična ličnost.
Princip individuacije se otkriva i u nastajanju pojedinih pojmova i simbola čiju istoriju ocrtava duhovna putanja od njihovih početnih i jednostavnih do apstraktnih i složenih značenja. Pridržavajući se ovog principa, Trebješanin u bitnim odrednicama ukazuje na nastanak i razvoj pojedinih pojmova i simbola koje je Jung koristio u svojoj teoriji i tumačenju kulture. Dosledno primenjujući načelo da najpre predstavi Jungovo gledište, a potom izloži i doprinose njegovih učenika i nastavljača, autor ovog rečnika pruža čitaocu mogućnost evolutivnog i dinamičkog razumevanja kako osnovnih termina švajcarskog naučnika, tako i značajnih i univerzalnih simbola iz kulturne istorije čovečanstva. Time je zapravo pokazano kako se u pojmovima i simbolima odražava čovekov duhovni razvoj i njegova istorijska individuacija.
Realnost simbola nosimo u sebi kao kulturno iskustvo, ali i sopstveni stvaralački potencijal. Međutim, taj zaboravljeni jezik naše duše ostaje nam nepoznat i nerazumljiv jer ga potiskujemo i marginalizujemo dajući prednost vidljivom, materijalnom, čulno opipljivom i neposredno korisnom. S druge strane, neodređenost i višeznačnost psiholoških pojmova otežava adekvatnu komunikaciju i samorazumevanje. Zato je ovaj rečnik dobrodošao u našu sredinu, a činjenica da dolazi iz pera domaćeg autora daje mu značenje pravog kulturnog podviga. Namenjen širokom krugu čitalaca, on je dragocena literatura stručnjacima i neophodan putokaz istraživačima i tumačima simboličkog sveta oko nas i u nama. Precizna, pouzdana i logički dosledno struktuirana, knjiga Rečnik Jungovih pojmova i simbola, pruža potrebnu izvesnost svakom ko se upusti u avanturu istraživanja suštinskih aspekata ljudske psihe i upoznavanja univerzalne arhetipske osnove najbitnijih duhovnih vrednosti.

Bojan Jovanović