Razmena darova

31.03.07 Politika

Svoj zadatak u ovom trenutku shvatam kao ispunjenje tri cilja: da obavestim o čemu je reč u knjizi profesora Slavka Gordića, da u sažetom vidu predstavim odnos autora prema prirodi poezije kao književnog žanra i da, u glavnim crtama, obeležim svoje viđenje toga odnosa u njegovoj teorijskoj osnovi i u primeni na pesnička dela obuhvaćena ovom knjigom.
Tim redom idući, knjiga eseja Razmena darova (izdavač: Narodna knjiga, Beograd, 2007) obuhvata, u svom prvom delu, eseje, obimnije ili sažetije, o pesnicima: Miodragu Pavloviću, Dušanu Kostiću, Desanki Maksimović, Ivanu V. Laliću, Danilu Kišu, Aleksandru Ristoviću, Ljubomiru Simoviću, Aleku Vukadinoviću, Stevanu Tontiću, Novici Tadiću, Simonu Simonoviću, Milosavu Tešiću, Dari Sekulić, Nenadu Grujičiću, Đorđu Sladoju i Palju Bohušu.

Drugi deo ove knjige, sa lepim naslovom Prizori, ima u sebi dvanaest kritičkih prikaza poezije: Jovana Zivlaka, Refika Ličine, Borislava Milića, Božidara Šuice, Borislava Radovića, Blagoja Bakovića, Nikole Vujčića, Gordane Ćirjanić, Đorđa Nešića, Duška Novakovića, Milana Đorđevića i Milana Milišića. Ti prikazi su dati hronološkim redom (od 1979. do 1998).

Mitološka pobratimstva

Treći deo knjige označen je kao Dnevnik, i sadrži tri teksta. Najobimniji je odeljak koji čine zapisi o poeziji 1995, do početka februara 1996. godine. Dva ogleda na kraju posvećena su temama leta i prirode u peoziji i o budućnosti poezije.

Prvo, reč-dve o naslovu ove knjige: Razmena darova. Pripada redu tzv. amblematičnih naslova kod kojih naslov naleže na – to znači u bitnom odslikava – sadržaj knjige, dakle nije slučajno odabran. U eseju o Hododarju Miodraga Pavlovića profesor Gordić piše: „Mada se ne da bez ostatka izreći jezikom logičke parafraze, poruka ove knjige začuđujuće je bliska sociološko-antropološkoj tezi Marsela Mosa po kojoj su ljudske zajednice i jedinke uvek napredovale onoliko koliko su umele da stabilizuju svoje odnose, da daruju, primaju, i najzad da uzvraćaju”.

U tom duhu, razmena darova je „simboličko prostranstvo u kome se ostvaruje komunikacija naroda, njihova humana bliskost i solidarnost”. Poezija kao razmena darova se tako ukazuje kao izraz kulturne nege bliskosti, prožimanja, dodira, solidarnosti. To darovanje i razmena, razume se, podrazumeva stepen prisnosti, jer se darovi ne daju nekome koji ne veruje u njihovu vrednost niti zna njihovo dublje značenje.

Naravno, racionalno viđenje razmene darova ne mora da uključi ni dodir, ni bliskost, ni solidarnost, pa ni razmenu darova: zbog saznanja o istoriji, o dubljim primarnim slojevima ljudske prirode ponavljanim u ratovima, revolucijama, punim bestijalnosti i gneva. Ali, poezija ima prava na svoje iluzije, pa čak i na zablude, koje znaju biti plodotvornije od takozvanih „čistih naučnih istina”, ukoliko takve zaista i postoje.

Ta milošta pobratimstva i čistote, elan prisnosti – za koji poezija ima raskriljeno nadanje – taj elan može biti poražen u stvarnosti, ali kad je postao deo, elemenat svesti, osvojen umetničkim rezultatom pesničkog dela, i sam je vrsta opštije kulturne energije. Otuda, mislim da je veoma srećna sintagma koju je odabrao profesor Gordić za naslov svoje knjige. Tu je bio „srećne ruke” jer je tačna njegova percepcija onoga što je osnova i rad elemenata u njegovoj knjizi.

Profesor Gordić poseduje kultivisanu sposobnost da vidi pesničke vrednosti i da ih originalno istumači u mreži koju čini pokretljiva relacija tradicije i inovacije u poeziji. Pesnici, uostalom kao i svi pisci, za našeg esejistu nisu baroni Minhauzeni, koji bi sebe za perčin izvlačili iz irealnih močvara, već su aktivni učesnici u neizvesnom kretanju ljudi i zajednica kroz vreme i kroz mnoštva prepreka u vremenu. Sa sluhom za auteničnu liriku, za lirski izraz, naš esejist ipak ne podleže iskušenju lirizma u kritici. On zna i za rizike suve kategorijalne analize, ali radije prihvata njen logični govor nego proizvoljna narcistička učitavanja kojih nisu lišene, ni danas, naše književne publikacije.

Po našem esejisti, kritiku piše kritički duh. A metod je, reč je profesora Gordića, stvar opredeljenja i obuke. „Kritika je”, ako je verovati Františeku Šaldi, „ne zanimanje nego poslanje, ne zaposlenosti, nego udes, ne metoda nego intuicija”. Drugim rečima, Slavko Gordić jeste za otvorenost kritičkog duha, koja iz središta identiteta nekog dela diktira metod koji treba primeniti u njegovom tumačenju. Širina svetlosnog pojasa koji obuhvata raznovrsna i raznolika poetska dela omogućuje da u Gordićevim analizama vidimo njihovo zrenje od klice do ploda,od prvotnog impulsa do lika koji zranja iz magme pesničkog jezika.

Probuđeni ljudi

Najčešće, profesor Gordić obeleži u svojoj analzi matične struje pesničke tvorevine: tako (u Hododarju, Miodrag Pavlović „odgoneta smisao, prirodu stvaraočevog dara (žrtve)”, pa onda biva „ogledalo različitih kultura – sučeljavanje slovenske i srpske istorijske i duhovne posebnosti s civilizacijskim okruženjem tzv. velikog sveta”; poezija Desanka Maksimović je „poverenje u svet”; u knjizi Tražim pomilovanje Desanka Maksimović je „pesnik ljudske sudbine, zagledan sa svepraštajućom setom u njene psihološke, etičke i socijalno-istorijske lavirinte i sunovrate”; u Simovićevoj poemi Subota „ljudi niču iz svog jezika” na način uporediv pre s tehnikom proznog skaza negoli s nekom poetskom praksom”, ipak se radi o visokoj poeziji; poezija Aleka Vukadinovića u knjizi Tamni tam i bele basme je „mesto iz koga tama veje”, ali umilno, kao igre a temeljna obeležja poezije Milosava Tešića sadržana su u trinomu: milošta, patina, invencija)

Ove, ne specijalno tražene ilustracije, naravno, ne mogu odslikati celu lestvicu postupaka i veština u kojima se ispunjuje esejistika Slavka Gordića. Oni koji su čitali ovu knjigu, naišli su, a oni koji će je tek čitati, naići će na sjajne analize psihičkih, socijalnih i etičkih skrovitosti poetske prakse naših savremenih pesnika, lucidnih evokativnih opisa, predstavljanja dela u minijaturi koju je kao visok kvalitet kritike ubedljivo hvalio esteta Bogdan Popović; kao što će naći i mnoštva opažanja o značenju poezije u životu probuđenih ljudi.

Setimo se onih reči iz drevne Knjige propovednikove: „Sve ima svoje vreme, svaka stvar pod nebom ima svoje vreme. Ima vreme rođenja i vreme smrti, vreme kad se sadi i zbiraju plodovi od toga, vreme kad se rasipa i kad se čuva...”

Slavko Gordić je dospeo u vreme zbiranja plodova.

Miroslav EGERIĆ