Razgovor sa Spinozom

23.06.06

Zatrpavamo jedni druge informacijama, sve manje slušajući šta nam onaj drugi kaže

Goce Smilevski (1975) je mladi makedonski pisac čiji je roman „Razgovor sa Spinozom” nedavno objavljen u Americi, a kada se prvi put pojavio u Makedoniji, 2002. godine, osvojio je nagradu za roman godine. Na srpski jezik ovu knjigu preveo je uvaženi pesnik Risto Vasilevski, a objavila ga smederevska izdavačka kuća „Arka”. Osobenost ove knjige su dijalog čitaoca sa Spinozom, postmoderni postupak i romantičarsko osećanje. „Niti ovoga romana izatkane su u razgovoru Tebe i Spinoze. Zato, svuda gde ima praznog mesta u govoru Spinoze, izgovori svoje ime i upiši ga u prazninu”, kaže autor na početku romana.

INTERVJU
Zašto ste se odlučili baš za roman o Spinozi i zašto ste ga uobličili kao „roman razgovor između čitaoca i jednog lika”?
– Spinoza je za mene, u vreme kada sam o njemu prvi put čuo na času filozofije u gimnaziji, bio pre svega usamljeni čovek koji se bavio filozofijom a ne filozof koji je usamljen. Za mene je to tada bila priča o usamljenosti, priča o čoveku koji je bio ekskomuniciran, i sa kojim ni jedan Jevrejin nije smeo da priča. Otud i želja da napišem roman u kojem Spinoza govori o svom životu. Usamljenost je, opet, tema i našeg vremena. Usamljenost je danas prisutna čak i kada čovek priča, možda ponajviše tada. Pričamo i preko SMS poruka, interneta, ali pravog razgovora nema – zatrpavamo jedni druge informacijama, sve manje slušajući šta nam onaj drugi kaže, i, verovatno, sve manje osećajući ono što mi sami kažemo. U „Razgovoru sa Spinozom” ta komunikacija čitaoca i filozofa je popunjavanje pukotine koja je postojala u životu Baruha Spinoze, dok neke tragičnosti ima u tome što se razgovor odvija kasnije od poslednjeg trenutka koji je njemu dodeljen za ovozemaljsko postojanje.

Kažete da ste Spinozinoj samoći hteli da poklonite lepu knjigu. Da li je lepota cilj i Spinozine filozofije?
– I pored toga što mnogi tumači „Etike” govore da je ona lišena estetike, ja verujem da je ipak lepota cilj „Etike”, jer je cilj Spinozine filozofije – lepota postojanja. Nadajući se da će svojim učenjem naučiti ljude ne samo da misle na ispravan način, već i da pravilno žive, siguran sam da je Spinoza verovao da će njihov život pretvoriti u lepotu ravnu beskraju i večnosti.

Kako ste racionalnosti suprotstavili sentimentalnost?
– Tako što sam, govorom implicitnog čitaoca, pokušao da navedem glavni lik da posumnja u sopstveno učenje, da zapravo „prizna” čitaocu da je čitav svoj život sumnjao da je jedino vredno posvetiti se večnim stvarima, mislima o Bogu i suzbijanju afekata. U ovom romanu nema ironije ni distance, koje su odlike postmodernizma. „Razgovor sa Spinozom” pre pripada romantizmu nego postmodernizmu, mada ja znam da svaka knjiga pripada jedino čitaocima, a nikako nekakvim „izmima”.

Čitaocu dočaravate očaj, prikrivenu strast i razum filozofa koji je čitavog života težio da prevaziđe afekte i spozna samo Boga. Šta je Vas, kao romansijera, u toj priči najviše podstaklo?
– Delez je u svom tumačenju „Etike” rekao da je ta knjiga napisana simultano dva puta – u nekim njenim delovima preovladava razum, a u drugim „diskontinuitetna vulkanska linija” koja „izražava sav bes srca”. Ako je tako, onda ju je napisao čovek koji je duboko u sebi bio podvojen, i u kome su se borili razum i strasti, neko ko je živeo u očaju zbog takve podeljenosti. Upravo zbog te Spinozine podvojenosti odlučio sam se za podvojenost romana na prvi i drugi deo. U prvom delu romana postoji jedan Spinoza koji misli, dok je u drugom – Spinoza koji oseća.

Šta nam govori Spinozin slučaj, zbog čega se više žali, zbog činjenja ili nečinjenja?
– Dok je živ, Spinoza između činjenja i nečinjenja bira nečinjenje. Kada sagleda svoj život u trenutku smrti, žali što se nije više posvetio prolaznim stvarima. Činiti ili ne činiti...? U romanu koji upravo završavam, a čiji je naslov „Sestra Sigmunda Frojda”, pitanje je: sećati se ili zaboraviti? To je osnovna životna dilema glavnog lika, Adolfine Frojd, a kao lajtmotiv romana sam uzeo misao koju je David Albahari izrekao u jednom intervjuu: „Nekada je bolje živeti samo od uspomena, a nekada je bolje biti i bez njih.”

„Razgovor sa Spinozom” ipak se ne završava smrću?
– Roman počinje smrću Baruha Spinoze, a završava se njegovim rođenjem. Hteo sam time da ostavim otvorene mogućnosti – dozvoliti čitaocu da, još jednom i na svoj način, stvori život Baruha Spinoze, možda sasvim različit od onoga koji je filozof proživeo. Zapravo, preko tog otvorenog kraja, Spinozi je data mogućnost da ponovo proživi svoj deo vremena.

Nedavno ste došli iz Amerike. Kakve utiske nosite i koji su Vaši budući planovi?
– U Americi je upravo izašao prevod „Razgovora sa Spinozom” na engleskom jeziku, nakon što je preveden na srpski, slovenački i poljski. Objavio ga je „Nortvestern Juniverziti Pres” u tvrdom povezu i džepnom izdanju. Meni je izuzetno drago to što je knjigu američkim čitaocima predstavio izdavač koji u svojim edicijama posebno brine o tradiciji evropskog romana – od Tolstoja, Dostojevskog i Balzaka, preko Broha i Gombroviča, do Kiša i Hrabala, Pekića i Albaharija, Kertesa i Dubravke Ugrešić. Nedavno sam dobio nagradu Austrijskog PEN centra za moj dramski tekst „Tri plesna koraka preko granice”, ove jeseni u Makedoniji biće objavljen moj novi roman „Sestra Sigmunda Frojda”. Ovo je bio nesumnjivo uspešan period za ono što radim, ali i poražavajuće razočaravajući na ličnom planu, i stoga se osećam krajnje dezorijentisano i, nasuprot mojim godinama, pomalo umorno. A to je, na žalost, uobičajeno stanje Balkanaca moje generacije.

Marina Vulićević

16.06.09 Polja

Edicija Sto slovenskih romana koju je pokrenuo Forum slovenskih kultura ponovo uspostavlja veze raskinute uticajem vanliterarnih i vankulturnih okolnosti, prikuplja rasute niti romaneskne književnosti na slovenskim jezicima i spliće ih u mrežu jedinstvenog prostora srodnih kultura. Prevodi po deset najboljih ostvarenja svake od nacionalnih književnosti koje učestvuju u tom projektu omogućiće međusobni uvid u aktuelne literarne tokove i najviše domete slovenskih romana, te intenzivnu kulturnu razmenu i izvan slovenskog kruga. tom izboru sasvim opravdano nametnuo se mladi makedonski pisac Goce Smilevski (1975), čiji je roman Razgovor sa Spinozom od prvog objavljivanja 2002. nanizao mnoge prevode, pohvale i ugledne nagrade. Konačno se njegovo neobično i složeno tkanje pojavilo i pred čitaocima srpskog jezičkog područja u veoma dobrom prevodu Biljane Andonovske.
Smilevski u podnaslovu romana daje intrigantnu žanrovsko-kompozicionu odrednicu svome delu nazivajući ga romanom-paučinom, a segmente pripovedanja nitima (ima ih šest) i centrom paučine. Krećući od središta mreže – smrti glavnog junaka, kroz dijalog se ispreda struktura fikcionalnog životopisa filozofa Spinoze, u kojoj se odražavaju biografske činjenice, ali i njegova filozofija. Ipak, najveći udeo u tkanju teksta (lat. textus=tkanje) ima efektno literarno dopunjavanje praznina koje dopušta zagonetna ličnost junaka i raskorak između ideja koje je zastupao i realno mogućnog života. Spinozin lik u romanu odlikuje rascepljenost, rasparčanost i višestrukost, što je nagovešteno i njegovim trojnim imenom Bento-Baruh-Benediktus, kojim se priziva blagoslov, ali ga život preobraća u herem i izopštavanje iz ionako izolovane i progonjene jevrejske zajednice. junak je raspolućen idejom i odlukom da živi bez afekata i protiv njih, pokušavajući svesno da sputa svako čulno osećanje i tako se zaštiti od razočaranja i neprijatnosti, a presudno iskustvo u nimalo lagodnom životu bila je rana smrt majke. Nakon tog gubitka, usamljen i otuđen u porodici i zajednici, Spinoza odbija da se emotivno veže za osobe s kojima je bio intelektualno blizak, mada nije ravnodušan prema Karli Mariji fan den Enden, ćerki svoga dobrotvora, niti prema svom jedinom učeniku joanu Kazearijusu, pa se i erotski aspekt njegove ličnosti udvaja u biseksualnoj čežnji usmerenoj prema njima dvoma. Smilevski svog junaka u stožernoj sceni romana, na samrtnoj postelji postavlja u središte alegorijske slike u kojoj se život na jednoj strani, a na drugoj smrt, otimaju o svoj plen. Samrtnik sklupčan u embrionalni položaj spona je između nedokučivih tajni smrti i rođenja u težnji da se dva paralelna linearna životna toka pretvore u krug, a konačnost u beskraj i večnost. dvojnost se sa tematsko-sižejnog plana projektuje na formalno-kompoziciona rešenja u vidu dijaloške forme i dvodelne organizacije teksta radi udvajanja povesti, sagledavanja sopstvenog životnog puta s dva različita aspekta ličnosti junaka. Mada je siže predstavljen kroz dijalog junaka i čitaoca, dominantni pripovedač je lik Spinoze, čije trezveno kazivanje u prvom delu samo sporadično prekidaju provokativne opaske fikcionalnog sveznajućeg čitaoca kojima se nagoveštava ispovedna verzija autobiografije u drugom delu knjige.
U uvodnoj napomeni Smilevski naglašava dijalošku koncepciju romana zamišljenog kao neposredni razgovor junaka sa svakim pojedinačnim konkretnim čitaocem. radi što intenzivnijeg efekta izravnosti autor ostavlja prazan prostor za ime čitaoca, čime ga naizgled uvlači u tkivo romana, dajući mu aktivnu ulogu u naraciji. No, to je zamka: pristane li na igru, čitalac će se uplesti u lepljive niti piščeve tanane ali neraskidive mreže, biće mu uskraćena sloboda da sam razgovara s junakom, a nametnute tuđe reči, pitanja i misli. Ustvari, jedina sloboda kojom čitalac raspolaže jeste da beline ostavi prazne ili ih popuni bilo kojim imenom, mada bi se dijalog u romanu mogao shvatiti i kao preispitivanje identiteta (igra Karle Marije s neprestanim ponavljanjem pitanja „Ko sam ja?“ i odgovora do potpunog samozaborava) i put samospoznaje junaka kroz sučeljavanje dveju različitih dimenzija njegove ličnosti. to je u izvesnom smislu i piščev disput s krutim i kristalno beživotnim konstrukcijama Spinozinog filozofskog učenja u ime opipljivog i osećajnog, neposrednog doživljaja, a suočavanje junaka sa sopstvenom samoćom može se tumačiti i kao svojevrsna projekcija piščeve osamljenosti (što i sam sugeriše u autopoetičkom završnom segmentu knjige), odnosno kao umetničko uobličenje opšteg civilizacijskog problema. Aktuelnost teme naglašena je upravo ehom usamljeničkog života savremenog čoveka koji se u svesti čitaoca odaziva na impulse u narativnom toku romana. Pripovedanje ima i terapijsku funkciju, jer rasterećuje i junaka i pisca i čitaoce bremena samoće, koju međusobno dele i umotavaju u paučinu priče kao u meleme i zavoje, oblažući bolno mesto lepotom stvaranja umetničkog dela, koje se konačno uobličava tek u svakom pojedinačnom primaocu.
Iako izričito poriče postmodernističku prirodu svoga romana, odbacujući ironiju, distancu i cinizam kao ključne elemente te poetike u korist romantičarske sentimentalnosti, Smilevski se u svojoj stvaralačkoj igri s tekstom, junakom, čitaocima i sopstvenom pozicijom služi najrazličitijim književnim postupcima kombinujući ih baš u duhu postmoderne. Priča je okupljena oko nekoliko čvorišta koja se periodično lajtmotivski ponavljaju čineći čvrstu, mada nenametljivu mrežu, pa se stiče utisak da je sve u romanu povezano, ali uprkos složenosti, nije zamršeno. osim čitavih delova teksta koji su i doslovno prepisani iz prvog dela romana u drugi u kojem dobijaju novu, drugačiju konotaciju naglašenu izmenjenim kontekstom, s vremena na vreme na brižljivo i precizno odabranim mestima iskrsavaju slike i motivi koji nose potencijal simboličkih značenja. gotovo opsesivno se variraju metafore krvi kao esencije života i traga duše (detalj na slici, suočavanje deteta sa smrću, poslednja uspomena na majku), crvenog ledikanta kao mesta začeća, tajne rađanja i samrtne postelje (zanimljiva je i simbolika boja u romanu), zatim okvira ili rama (bilo da je reč o slici, prozorskom oknu ili ogledalu) kao granice prostora, svetova, potrebe da se stvari omeđe uglovima, ograde, ali i suprotne težnje da se iskorači izvan ograničenja i dosegne beskraj i večnost. Jedan od upadljivih motiva raznolikih pojavnih obličja i širokog spektra upućivanja jeste ruka, odnosno prsti, kao krajnja delatna tačka stvaralačke volje čoveka, koja u romanu čas secira mrtvo telo, čas životodavno preseca pupčanu vrpcu na porođaju, oslikava platno kičicom, prebira po žicama laute ili piše, iskrsava kao kažnjena besprsta šaka koja je listala zabranjenu knjigu ili kao nezaboravni dodir hladnih prstiju dragog bića na obrazima junaka.
S autoreferencijalnim umrežavanjem unutar teksta korespondira veliki krug spoljašnjih intertekstualnih i intermedijalnih veza. Naslovom, nekim motivima, pojedinačnim iskazima, kompozicionim postupcima, prikrivenim ili otvorenim citatima Smilevski doziva različite epohe i književne pravce, sažima vreme, aktualizuje ideje i senzibilitet XVII stoleća u savremenoj kulturi, asocijativnim nizovima potire granice i pretače muzičke i likovne motive u literarne. rembrantova slika Čas anatomije profesora Tulpa postavljena je kao okvirna spona romana koja povezuje smrt i rođenje, odnosno začeće i rođenje (slikar započinje oslikavanje platna u noći kada je junak začet, a završava je u noći njegovog rođenja), otvarajući mogućnost ponovnog pripovedanja života čiji su bitni elementi fiksirani i na čuvenom delu. Smilevski s lakoćom takođe likovno-literarnim „linkom“ motiviše prisustvo dveju verzija Spinozinog života: na prelomnom mestu u romanu, u času kad odlučni homo intelectualis završava svoje uzdržano i odmereno izlaganje došavši pred dveri smrti, mladićkom uljanom portretu filozofa rešenog da živi bez afekata, protiv njih i tako dosegne večnost i beskraj suprotstavljen je lik dvojnika u bakrorezu, homo sentimentalis mutnog pogleda, koji odaje napaćenu psihu čoveka raspetog između sopstvene ljudske prirode i neostvarenih ideala (tek nagovešteni odblesak Vajldove Slike Dorijana Greja). Muzička nit diskretnije prosijava kroz pripovedanje, dajući specifičan prizvuk intelektualno-emotivnom odnosu Spinoze i Karle Marije. Njeno muziciranje i budi i kroti žudnju samotnog junaka, i baš će na primeru tonova filozof objašnjavati svojoj sagovornici razliku između neposrednog čulnog utiska i suštinske spoznaje ideje u Bogu. Literarne asocijacije smelo izjednačavaju Anatomiju melanholije Roberta Bartona i depresiju i melanholiju današnje zapadne civilizacije (Crno sunce Julije Kristeve), antički mit o Narcisu i njegova savremena tumačenja. Smilevski sintetizuje teorijske postavke Darvina i Hokinga u učenje Aksipitera Bigla o evoluciji, uvodeći u obzor romana i svog saplemenika. uz evokacije platonovskih dijaloga i modifikaciju naslova Džojsovog romana Portret umetika (ovde filozofa) u mladosti, čitaocima našeg jezičkog i književnog prostora otvaraju se asocijativni kanali prema Andrićevom Razgovoru sa Gojom, Pavićevom postmodernističkom eksperimentu s romanom i omiljenom mu baroknom miljeu, dok Kišovu prozu i esejistiku prizivaju motivi jevrejskog detinjstva, sugestivan lik majke, ulica bagremova, te povlašćena pozicija Rembrantovog Časa anatomije u delu. Smilevski, međutim, kao da nema dovoljno poverenja u svoje čitaoce i, suprotno uvodnom pozivu, ne dozvoljava da slobodno i samostalno razlistavaju slojeve značenja i intertekstualne naslage, već zapodeva strogo kontrolisanu igru, postavlja pravila i ima potrebu da naknadno ogoli svoj postupak. u autopoetičkom dodatku pisac objašnjava „zašto Spinoza“ i razotkriva tajne veze i izvore na kojima je zasnovao faktografsko-filozofsku ravan teksta. osku-dne biografske podatke o Spinozi dopunio je temeljnim postavkama njegovog učenja, savremenim tumačenjima Žila Deleza, kao i sopstvenim domišljanjima i umetnički uobličenim predstavama o filozofskim idejama (odnos supstancije i esencije, materije i oblika, mogućnosti apsolutne spoznaje) koje u romanu dobijaju i psihološku podlogu (težnja za beskrajem i opčinjenost uglovima, težnja za večnošću i potiskivanje afekata kao strah od smrti i gubitka bližnjih).Uprkos kompleksnoj strukturi i vešestrukoj internoj i eksternoj umreženosti, mnoštvu asocijacija i udelu filozofskog diskursa, Smilevski odoleva iskušenjima da stilsko-izražajnu ravan svog romana preoptereti stručnim tumačenjima ili opširnim citatima. Filozofsko-esejistički pasaži pojmovnog, denotativnog jezika smenjuju se sa senzibilnim opisima krajolika i predela duše, upečatljivim i sugestivnim mentalnim slikama dramatičnih kolebanja, iščekivanja i sećanja. Specifičnu dinamiku autor postiže i raznovrsnošću narativnih formi kombinujući elemente prepiske, ispovesti, dijaloške rasprave, te snove i vizije, što mu dopušta kolažna priroda romana. tematska amplituda dela kroz lik Spinoze dotiče krupne društve-no-istorijske potrese (Inkvizicija, antisemitski progoni i pogromi), ali uranja i u najintimnije duhovne i telesne žudnje pojedinca, bez banalne sentimentalnosti i trivijalizovanja erotike. u skladu sa Spinozinim načelom „oslobađanja od afekata“ sublimira se puteno, čežnje, strahovi i kajanje ostaju tek nagovešteni, uz smernice za dopunjavanje skica i sagledavanje slojevitosti lika, priče i izraza.
Razgovor sa Spinozom zarobljava pažnju geometrijski precizno osmišljenom mrežom pripovedanja i nudi neodoljivu intelektualnu i senzibilnu igru otkrivanja značenja i kopči u napetoj borbi junaka sa sobom i svetom. Poput ogledala koje preti da zarobi lik koji odražava, priča o usamljenom filozofu uvlači u sebe i pisca i čitaoca, ali se s druge strane svojom sugestivnošću izliva u život, a cikličnim obnavljanjem potire granice vremena. Mladi Goce Smilevski napisao je odličan, zreo roman, kompleksan i kompaktan, sažet a gust i snažan, pa opšti pozitivan utisak ne umanjuju ni provokativno, ali pomalo diskutabilno uplitanje čitaoca u naraciju niti piščev pogovor koji je bez posledica po suštinu dela mogao i izostati. Makedonska književnost dobila je sjajnog romansijera, a publika slovenskog kulturnog prostora roman koji pruža višestruki užitak, celovit i zaokružen, ali otvoren za nova čitanja i tumačenja.
Milica Mirković

16.12.08 Plastelin.com

Knjiga "Razgovor sa Spinozom" pojavljuje se kao prva u velikom i značajnom projektu "Sto slovenskih romana" koji je pokrenula međunarodna fondacija "Forum slovenskih kultura" želeći da tim obimnim izdavačkim poduhvatom "započne intenzivniju književnu razmenu između slovenskih naroda". Izdavačka kuća Arhipelag premijerno predstavlja roman-paučinu Goceta Smilevskog (Skoplje, 1975), delo za koje je ovaj poznati makedonski pisac mlađe generacije dobio nagradu "Utrinski vesnik" - roman godine u Makedoniji. "Razgovor sa Spinozom" samo je u Makedoniji imao šest izdanja, a objavljen je i u Americi, Sloveniji, Poljskoj, Hrvatskoj.



I to bi bio oficijelni deo nakon koga su se mnogi morali zapitati o kakvom je tu fenomenu zapravo reč: roman koji za temu ima život filozofa Baruha Spinoze postaje književni hit u Makedoniji i šire. Ma, ništa lakše kada imate pisca talentovanog poput Goceta Smilevskog. I Baruha Spinozu, naravno! Tada nije potreban ni pogovor u kome "pisac" objašnjava zašto je za temu svog odličnog romana izabrao Bento-Baruh-Benediktusa. Čitaocu, koga će Goce Smilevski na magičan način uključiti u radnju, ne pitajući ga doduše želi li to ili ne, i pre te 164. stranice biće jasno "zašto Spinoza". U romanu-paučini, kako u podnaslovu autor određuje delo, do tih stranica na kojima dobijamo objašnjenje, šest niti od kojih se roman sastoji već će sasvim jasno formirati mrežu u kojoj će se međusobno uvezani (zarobljeni?!) naći i pripovedač i čitalac i Spinoza, u "centru paučine"- poslednjem poglavlju romana. Čudesnim preplitanjem niti i ponekom igrom koju pisac izričito ne želi da nazove postmodernističkom: zaista u delu nema ironije, distance, cinizma, "ovo je najokasnelije delo, u naše umno vreme, prezrenog romanizma", "ovde je sentimentalnost suprotstavljena racionalnosti" - Smilevski će nas toliko (u)vezati za Spinozin život da nam više verovatno ni najmanje neće biti neobično što smo se našli u Portugaliji, Holandiji, a potom i u celoj Evropi sedamnaestog veka.



Kako odlično u pogovoru knjige primećuje Biljana Andonovska "u "Razgovoru sa Spinozom" dominiraju žudnja i znanje". Baruh Spinoza iz Amsterdama koji je poželeo da dohvati Boga bruseći na tavanu sočiva - kako je zapisao u jednoj pesmi o iskušavanju Spinoze nešto ranije Zbignjev Herbert - predstavljen je u romanu u svim mukama svoje dvostrukosti i podeljenosti između naučnike usamljenosti i žestoke strasti. Zbog toga bi se kao ključni momenat u romanu mogao istaći onaj sa 70. strane kada pripovedač postavlja Baruha Spinozu između dva portreta. Na portretu sa sjajnim zenicama, sa leve strane - ulje na platnu, Spinozin lik nam sugeriše svest o intelektualnoj nadmoći i suzdržanosti, predstavljajući filozofa u mladosti koji je rešen da u životu nema afekata, a ukoliko i ima: sa njima se treba odlučno boriti. No, na drugom portertu sa desne strane - bakrorez pred smrt, vidimo samo dvadeset godina starijeg Spinozu koji je sasvim drugačiji, koji više nije izoštren, koji više nije nadmoćan nego nemoćan, bez sjaja u zenicama koje su mutne i koje šire tugu. "A i tuga je afekat, zar ne, Spinoza?", piše na tom mestu Goce Smilevski, pitajući se nije li ovaj drugi, razočarani lik - lik čoveka koji je izgubio baš ono što je najviše čuvao: život!



Upravo na tom mestu Goce Smilevski je prelomio roman na dva dela, pustio ga da teče u dva toka govoreći o dva paralelna života tog vrlo kompleksnog Baruha Spinoze. U jednom delu to je filozof potuno usamljen u svojim mislima i raspravama koji živi u potpunoj samoći i nemaštini, ekskomuniciran iz jevrejske zajednice, ali koji se sa istom snagom suprotstavlja svim afektima, odričući njihovo postojanje. U drugom delu to je Spinoza sasvim suprotnog karaktera, karaktera koji bi se mogao nazvati prikrivenim: filozof koji gori od žestokih strasti, koji sagoreva od afekata čije postojanje odriče. I to su zapravo najbolji redovi romana "Razgovor sa Spinozom", pripovedački vrhunac Goceta Smilevskog, pre svega u poglavlju koje pripoveda filozofov "portret sa mutnim očima", o smrti majke koja je presudno uticala na njegov život, ali i o Baruhovoj opsednutosti uglovima ili strahom da ne ostane zatočen sa druge strane ogledala.



Celu stvar usložnjava i nadopunjuje još jedna igra. Pre prvog poglavlja pred čitaocem je objašnjenje koje kaže da su niti ovog romana istkane od razgovora između Tebe i Spinoze. "Zato svuda gde stoji prazno mesto u govoru Spinoze, izgovori svoje ime i upiši ga u prazninu." To je na prvi pogled tek ukras, ali na drugi - već opasna igra. Ukoliko čitalac na prazno mesto u tekstu, ostavljeno za tu namenu, upiše svoje ime, te mu se u razgovoru Spinoza lično obrati, ostaje pitanje nije li baš to zarobljavanje čitaoca u pripovedačevu mrežu. Iako deluje uverljivo, približavajući tim postupkom Spinozu čitaocu koji je na liniju upisao svoje ime, kako je u pogovoru već primećeno, ova mogućnost bi mogla biti i ukidanje prividne slobode čitaoca. Stvarno ispada da se Baruh Spinoza direktno obraća čitaocu, ali pitanja na koja filozof koji brusi sočiva odgovara, u poglavlju ispred, ipak je postavio neko drugi.



Autor: Mića Vujičić (Politika)