Rasponi modernizma

11.06.11

Književni kritičar i univerzitetski profesor Bojana Stojanović Pantović nedavno je objavila novu knjigu studija i ogleda „Rasponi modernizma“ (Akademska knjiga). U njoj, govoreći o različitim fenomenima moderne srpske književnosti 19. i 20. veka, Bojana Stojanović Pantović ukazuje, između ostalog, i na to kako delovanje istorijskih, kulturnih i ideoloških činilaca i borba za prevlast, utiču na tzv. estetski fenomen.
- U svakoj epohi formira se svojevrsna „kultura razlike“ unutar koje se mogu primeniti najraznovrsniji kriterijumi sistematizacije, ali i vrednovanja onih pojava koje imaju nesumnjivi potencijal modernog.U rasponu od predromantizma do savremene književnosti time se otvara mogućnost za preispitivanjem nekih konvencionalnih sudova o karakteru pojedinih stilskih formacija ili pokreta.
Jedan od radova prvi put objavljen u ovoj knjizi tiče se teme ženske preljube.
- Reč je o toposu bovarizma u južnoslovenskim književnostima na prelazu između realizma ka modernizmu i njegovom komparativnom okviru u svetskoj književnosti (Flober, Tolstoj, Fontane, Kejt Šopin). Ova tabuizirana tema ženske preljube i bračnog trougla na velika vrata ulazi sa Floberovom Emom, a još je Skerlić nesrećnu LJubicu iz romana „Seoska učiteljica“ Svetolika Rankovića upravo video kao „srpsku gospođu Bovari“. Bračno neverstvo kao izraz onemogućenog i sputanog erosa, dosade ali i tragičnog gubitka izgubljenih iluzija i suočavanje sa nepodnošljivom svakodnevicom postaće docnije tematska inspiracija brojnih modernih srpskih pisaca kakvi su Stanković, Dragutin Ilić, Andrić, Crnjanski, Isidora Sekulić, Julka Hlapec Đorđević, da ne pominjem savremene autore.
Na nov način čitate i „Dnevnik o Čarnojeviću“?
- Da, posle toliko čitanja ovog prekretničkog dela Miloša Crnjanskog, konačno mi se ukazala pomalo neočekivana, ali argumentovana perspektiva tumačenja u poređenju sa Heseovim „Demijanom“ objavljenim dve godine ranije, dakle 1919. Kod oba para muških likova Rajić-Čarnojević, odnosno Sinkler-Demijan može se govoriti o fluidnom identitetu, o figurama zamene, ali i dopune, o idealu, tekstualnosti sna i viziji. Zbog toga je u ovoj interpretaciji senzibilno primenjen rodni pristup, koji ne samo da ispituje različite oblike erotizma i androginosti, već ukazuje da je ovakva koncepcija junaka upravo simbolička realizacija sumatraističke svepovezanosti.
Kako se kao kritičar nosite sa najrazličitijim žanrovima, imate li „favorite“?
- U svojoj tekućoj kritičko-esejističkoj praksi prednost dajem poeziji, iz razloga koji je teško racionalno opisati. S druge strane, kao istraživač moderne tradicije srpske književnosti, u mnogim knjigama i radovima analizovala sam različite prozne i dramske vrste i dela, koja nekako izmiču onom očekivanom, da ne kažem popularnom praćenju prioritetne produkcije. Pošto smatram da je savremena srpska književnost u mnogome naslednik modernističko-avangardnih projekata koji su započeli već negde početkom 20. veka, u ovoj knjizi sam takođe posebnu pažnju sam posvetila izučavanju antinarativnih tendencija, kratkih proznih vrsta, međužanrovskih tekstova, lirske proze, eseja, prozaida (Zmaj, Isidora, Crnjanski, Raičković, Simović, Pavlović, Vukadinović).
Kuda ide savremena srpska književnost?
- Posle veoma dugog perioda (samo)izolacije, čini se da jedan veći broj srpskih autora i autorki traži načina da svoje stvaralaštvo i posebnost potvrdi na evropskoj, pa i svetskoj sceni, i u tome zaista imaju zavidnog uspeha. Već duže vreme ovde paralelno stvaraju klasici, reprezentativni autori srednje generacije i oni (naj) mlađi, pri čemu svakako ne treba zaboraviti ni na danas veoma zapostavljene kritičare i tumače. Nisam pristalica mehaničke podele na tzv. globaliste-kosmopolite i lokalno-nacionalne autore, desničare i levičare, tradicionaliste i (post)moderniste, jer i jedni i drugi – u krajnjoj instanci - ne mogu pobeći od svog etničko-kulturnog nasleđa, niti nacionalnog porekla, čak i onda kada pišu na nekom drugom jeziku. Presudnije je svakako umeće književnog oblikovanja i jezičke inventivnosti, stepen njihove duhovne i imaginativne tranzicije, koji moraju biti bliski savremenom čitaocu i ispuniti neka njegova bitna očekivanja, bez mnogo podilaženja preovlađujućoj društvenoj psihologiji.
Koja je to literatura o kojoj ne želite da pišete?
- Mi ovde ipak govorimo o umetničkoj književnosti, bez obzira kako se ona žanrovski može odrediti. I o tome, shodno vlastitim afinitetima, svakako pišem o tzv. hibridnim delima u kojima čitanje zavisi i od odgovarajućeg metodološkog pristupa. Memoarska, putopisna, dnevnička i autobiografska proza ima izuzetnu tradiciju u našoj , kao i u nekim drugim evropskim književnostima, pa u tom smislu, recimo, „Prozraci“ Svetlane Velmar-Janković, „Putovanje u putopis“ Vide Ognjenović ili „Moj skarabej“ Milke Lučić po meni su uzbudljivija i saznajno slojevitija dela od većine naših „pravih“ romana. Danas se sve više objavljuju i polemičke i pamfletske knjige, čak se takva jedna tendencija medijski ohrabruje, što samo po sebi nije loše, ali se nekako suviše predvidiljivo i tendenciozno tumači dobar deo srpske književnosti. S druge strane, nikada nisam želela da se odmah oglasim povodom neke knjige koja je dobila ne samo veliku nacionalnu, već čak i međunarodnu pažnju, npr. „Hazarskog rečnika“ Milorada Pavića. Uvek sam radije čekala da se strasti (uključujući i moje, naravno) slegnu, pa da se ponovo vratim tom delu. Slično je bilo i sa „Pismom“ Ivana V. Lalića o kome sam pisala tek posle dugog niza godina, kada pesnik više nije ni bio živ. Naravno, bilo je i drugačijih primera brzog kritičkog reagovanja, oduševljenja ili razočarenja, svejedno.
Verujete li da u Srbiji postoje književni klanovi?
-Mislim da se mnogo toga „vrti“ oko političkog, finansijskog i institucionalnog uticaja, i da se raspored dominantnih književnih aktera nije mnogo promenio u poslednje tri decenije. Bez obzira na ovo ili ono ideološko opredeljenje „reprezentativnih“ književnih grupacija, udruženja i pojedinaca – ma kako se oni predstavljali u javnosti – njihovo delovanje često je lišeno intelektualne i kreativne težine, dok je u stvarima literature podosta zalutalih i pseudoprosvetitelja, a stvarni književni život često se odvija i prepoznaje negde drugde.

Smatrate li da je poezija danas pomalo skrajnuti žanr, ko su, po vašem mišljenju najveći živi srpski pesnici?
-Pesništvo svakako nema onaj značaj koji je imalo u Titovoj Jugoslaviji, ali mislim da je poezija i dalje veoma vitalan i kvalitetan deo naše književne scene. O tome svedoči i brojnost antologijskih i pojedinačnih izbora naših pesnika u inostranstvu, na brojnim svetskim jezicima. Zbog toga je četvrti deo moje knjige i posvećen različitim aspektima tumačenja srpskog posleratnog pesništva, počev od najznačajnijih antologijskih poduhvata B. Popovića, Z. Mišića i M. Pavlovića, preko analize pojedinih poetičkih aspekata opusa koji su ga obeležili. Umesto o najvećem živom srpskom pesniku, radije bih govorila o novijim pesničkim glasovima koji imaju nesvakidašnju dozu autentičnosti, kao što su recimo Oto Horvat, Vladislava Vojnović, Uroš Kotlajić, Nikola Živanović i pre svega Petar Matović.
Koja vas tema okupira u poslednje vreme?
- Uvek radim nekoliko paralelnih stvari, a prevođenje je takođe jedno od njih. Kao i pisanje nove, četvrte po redu pesničke zbirke, za koju je potrebna potpuna usredsređenost i prebacivanje na drugu talasnu dužinu.

Dragana Matović