Rascepi

03.09.11

Milašinović o romanu “Rascepi”: Pre više od pola veka petoro Parižana poklonilo kosnu srž ozračenim naučnicima iz Vinče. U današnjem vremenu tu i takvu dobrotu ne mogu da prepoznam

DA život piše romane, ma koliko to ponekad zvučalo stereotipno, odlično je pokazao Goran Milašinović (1958) u novom romanu “Rascepi” koji se, u izdanju “Stubova kulture”, pojavio iz štampe pre tri-četiri dana. Šta je suština priče, za “Novosti” pisac objašnjava:
- Radi se o istinitom događaju, prvoj transplantaciji kostne srži kod ljudi u svetu, i to kod pet mladih, jugoslovenskih naučnika, stručnih saradnika Instituta za nuklearne nauke u Vinči, koji su zadesno ozračeni veoma visokom, po život opasnom dozom neutronskog i gama zračenja tokom eksperimentalnog rada 15. oktobra 1958. Kostna srž, kao potencijalno jedini lek za spasavanje života, presađena im je od pet dobrovoljnih davalaca, Francuza, u Institutu “Kiri” u Parizu, i to od strane doktora Anrija Žamea i profesora Žorža Matea. Iz nepoznatih razloga, ovaj ekskluzivni događaj kao spomenik jednog neobično važnog i neponovljivog poduhvata u novijoj istoriji medicine, a koji se tiče naših građana i Francuza, nikada nije detaljno predstavljen u javnosti na bilo koji način, napose literarni.

Po profesiji kardiolog, profesor Medicinskog fakulteta i direktor Pejsmejker centra u Kliničkom centru Srbije, Milašinović se najpre oglasio kao pesnik, zbirkom “Neistraženi bolovi” posle koje su usledili zapaženi romani “Voltin luk” (zajedno sa Živojinom Pavlovićem), “Heraklov greh”, “Posmatrač mora”, “Camera obscura”, “Apsint”, “Maske Sofije de Montenj” i “Trougao, kvadrat”. Sa suprugom Ljiljanom ginekologom ima sinove Dejana (27), lekara i Arsena (23) koji je diplomirao na Filozofskom fakultetu, a sada studira matematiku i finansije.

NERASKIDIVE VEZE SVI donatori su umrli. Poslednja, Odet Dragi minula je iz sveta februara prošle godine u 93. godini. Njena ćerka, govoreći nad odrom uputila je poslednje pozdrave majci i u ime još uvek žive Rosande Ristić - Dangubić, sa kojom je ostala u neraskidivoj prijateljskoj vezi tokom celog života. Sedamdesetsedmogodišnji dr Radojko Maksić, prvi čovek kome je u svetu transplantirana kostna srž, i dalje održava vezu sa porodicom svog preminulog davaoca Marsel Pabiona. Pre dve godine, u Parizu proslavili su 50 godina od transplantacije, a svečanosti je prisustvovao i profesor Žorž Mate, koji je umro 15. oktobra prošle godine, baš na dan kada se dogodila nesreća u Vinči.

* Zadivljujuće sa kojom su hrabrošću i skromnošću, petoro porodičnih ljudi pristali da budu donatori kostne srži, iako su time reskirali svoje živote?

- To je jedan od mojih najvažnijih motiva za pisanje: pet francuskih građana odazvalo se pozivu bolnice “Kiri” da daju jugoslovenskim naučnicima kostnu srž, iako su prethodno upozoreni da možda neće preživeti vađenje jer se tada o posledicama transplantacije kostne srži, kako po primaoca, tako i po davaoca, nije znalo ništa. I pet Francuza, običnih, normalnih Parižana - domaćica, majka troje dece, automehaničar, bivši mornar, službenik - bez ikakvog drugog motiva, osim vrhunske humanosti, zarad poslednje nade za pomoć nasmrt bolesnim, ali nepoznatim mladim ljudima iz jedne komunističke zemlje, ležu na operacioni sto da se, možda, nikada ne probude iz opšte anestezije. Ali da spase nečije druge živote. To nije isto kao kada neko skoči da spase davljenika iz vode jer on sam ima nadu - ume da pliva. Kada sam ovo pročitao, proučavajući detalje, pomislio sam da je vreme takvih ljudi nepovratno nestalo ili da ja sam nisam u stanju da u današnje vreme vidim i prepoznam tu i takvu dobrotu koja vlada među ljudima. Osim toga, osetio sam sramotu jer mi se učinilo da nedovoljnim obeležavanjem te nezamislive samožrtve od strane francuskih građana za naše građane kao da smo se pokazali nedostojnima da nam milost poput takve uopšte bude učinjena. Između ostalog, ovaj roman namenjen je i večnoj slavi i hvali hrabrim Parižanima, dobrovoljnim davaocima.

* Da li ste možda razgovarali sa nekim od učesnika u ovim zbivanjima?

- Nisam. I to iz moralnih razloga. Iako je od tada prošlo pedeset godina, želeo sam da sačuvam čast aktera događaja - onih koji su još uvek živi i onih koji više nisu - tako što literarna priča u romanu neće imati nikakve veze sa njihovim ličnostima, kako u vreme bolesti i lečenja, tako i posle. Time je događaj mogao da ostane neoskrnavljen poetskom slobodom, a intriga iz romana izmeštena je iz okvira samog događaja.

* Na jednom mestu napominjete da su oboleli atomisti bili i heroji, i žrtve medicine. Možda drugačije i nije moglo da bude?

- Suočavanje sa neizlečivom bolešću i očajem bliskog kraja u vezi je sa pristajanjem na lečenje, za koje se ponekad ne zna kako deluje. Nažalost, ponekad medicina nije u stanju da da odgovore i rešenja bez eksperimenata. A kada neko eksperimentalno lečenje uspe, pacijenti se sa pravom mogu smatrati herojima jer su otvorili vrata za buduće lečenje ogromnom broju obolelih. Uspeh transplantacije kostne srži u slučaju naših atomista 1958. značio je prvu u svetu pobedu medicine nad jednom do tada neizlečivom bolešću, radijacionom, čime su i oni postali heroji novije medicinske nauke.

PLEMENITI DONATORI NA poziv iz bolnice “Kiri” javila se majka četvoro dece Odet Dragi, koja je dala kostnu srž Rosandi Dangubić, Remon Kastanje studentu Životi Vraniću, Marsel Pabijon studentu Radojku Maksiću, Alber Biron Drašku Grujiću i lekar bolnice “Kiri” dr Leon Švarcenberg Stijepi Hajdukoviću. Svi ozračeni jugoslovenski atomisti, osim, nažalost, Vranića, preživeli su do tada nezapamćeno zračenje. Po povratku u zemlju svi atomisti nastavili su sa radom u Vinči ili u naučnim ustanovama u Beogradu. Rosanda Ristić-Dangubić se štaviše nekoliko godina posle lečenja porodila i na svet donela zdravu žensku bebu, piše Milašinović.

* U gotovo dokumentarnu prozu veoma vešto ste utkali izuzetno intrigantnu ljubavno-porodičnu priču (sa efektnim krajem) koja je, čini se, piščeva fikcija?

- Pri izboru postupka nisam želeo da koristim neke od uobičajenih, poput, ekstrapolacije fiktivnog iz dokumentarnog, nego da ova dva plana potpuno odvojim, i to pre svega iz obzira prema akterima stvarnog događaja. Čitaocima ostaje da saznaju koliko je to urađeno vešto i zanimljivo ili nije.

* Na kraju knjige ste dali i veoma zanimljive napomene o tome šta je dalje bilo sa vašim junacima, lekarima, donatorima i žrtvama radijacije?

- Da. Sam događaj imao je mnogobrojne i višeznačne refleksije na živote onih koji su u njemu sudelovali, i to kada je reč o neposrednim sudionicima transplantacije, tako i o francuskim lekarima, kao i nekim našim važnim ličnostima iz tog vremena, poput Pavla Savića i partijskih rukovodilaca, Rankovića, Nakićenovića i drugih. Jedan od francuskih lekara, Žorž Mate, postao je nakon tog događaja trajni prijatelj Beograda i Jugoslavije i naš čest gost kao lekar konsultatant za teške onokološke slučajeve.

* Poslednjih decenija medicina i nauka grabe krupnim koracima, ali kao da nema napretka u nekim drugim, takođe važnim, sferama života, koji se sve više komercijalizuju i banalizuju?

- Tehnička znanja u medicini zaista srećom brzo napreduju, ali bolesno telo ranjava i dušu te je isto tako važno i lečenje dobrom voljom, samilošću, razumevanjem, utehom i prijateljstvom. A da li smo i u tome napredovali? Ne bih rekao. A o onim sferama života koji se tiču isključivo ljudskog duha, poput kulture i umetnosti, da i ne govorimo. Kultura je danas banalizovana do statusa robe i može se kupiti, što je nezamislivo, a na pojedinačnom ljudskom planu vladaju egoizam i pohlepa. Kako stvari stoje, uskoro će čovečanstvo morati da podigne jedan veliki SOS (“spasite naše duše”), ukoliko ne bude želelo da liči na “Životinjsku farmu” ili junake De Lilovih romana.

* Šta vam najviše smeta u našoj aktuelnoj društvenoj i kulturnoj sceni?

- S jedne strane nesposobnost definisanja i negovanja autentičnih kulturnih vrednosti, koje kao narod imamo, a sa druge nerazumljiva nonšalantnost i površnost u istinskom prihvatanju evropskih standarda i normi. Zamišljam Vuka kako se pre sto pedeset godina penje u Vajmaru velikom Geteu koji prvi put u istoriji prihvata da simbolično uvrsti srpski narod u porodicu evropskih. E, ovo danas, to je naša druga šansa. I pitanje je da li će biti treće. Alternativa je ovo što imamo sada: borbu izolovanih interesnih grupa, kako u kulturi, tako i na široj društvenoj sceni, koje razgrađuju, rastaču i sramote i ono malo sredstava, talenata i preživelih istorijskih dela koje imamo.

Dragan BOGUTOVIĆ

10.12.11 e-novine.com

U književnoj karijeri Gorana Milašinovića roman Rascepi neće predstavljati važnu stanicu, naprotiv. Njegovo romaneskno umeće u ovom slučaju je potpuno zakazalo, odnosno potčinilo se njegovoj profesiji lekara, koja se u svetlu svih događanja u medicini u Srbiji u poslednje vreme s pravom oseća ugroženom. To je sasvim u redu s psihološke strane gledano, ali gledano iz ugla književnosti Rascepe jednostavno ne vredi čitati

Čini se da je kroz istoriju literature oduvek najteže bilo pisati o ljudskoj dobroti. Gotovo da nema nijednog pisca koji je uspeo da uverljivije predstavi dobro u odnosu na zlo. Opisi raja kod Dantea, opis Boga i anđela kod Miltona, Dostojevski i njegovi pozitivni junaci, sve je to bledo, neubedljivo, s čestim skliznućem u kič (posebno kod među pravoslavnim Srbima omiljenog ruskog pisca). Dobro je očigledno toliko neverovatno, gledano iz ugla svakodnevnog ljudskog iskustva, da ga je teško uverljivo predstaviti, u tolikoj meri čak da i vrhunski pisci uprskaju na tom polju. A tek kada se toga poduhvate ljudi kojima je pisanje hobi, nuspojava, kolateralna šteta, onda zaista imamo problem sa petparačkom literaturom par exellance.
Rascepi je naslov novog romana Gorana Milašinovića, osobe koja nas je u svojstvu vrhunskog kardiologa pre neku nedelju u podlistku Blica savetovala kako da sprečimo srčana oboljenja. Namerno pominjem primarnu delatnost ovog pisca, jer mi se čini da je ona ključ za razumevanje njegovog ovogodišnjeg dela. Radi se naime o pokušaju da se govori o jednom gotovo zaboravljenom slučaju iz istorije medicine, odnosno o prvom slučaju transplantacije kostne srži u svetu koja je u Francuskoj, u Parizu izvršena nad pacijentima iz Instituta za nuklearne nauke „Boris Kidrič“ u Vinči. Ovaj istorijski događaj Milašinović će iskoristiti da bi progovorio o humanosti, o požrtvovanju, o dobroti ne samo nedavno preminulog profesora Žorža Matea (1922-2010) koji je izvršio transplantaciju, već i o svima onima koji su se našli i pomogli nepoznatim mladim ljudima iz Vinče. Zaista, govoreći o tome, govoreći o plemenitosti koju su pokazali donatori i medicinsko osoblje, Milašinović podseća na neke, nažalost potisnute, čak zaboravljene vrednosti, i s te strane nema mu se šta zameriti. Kao lekar i humanista on je svoju želju da progovori o tome ispunio.
Međutim, kao pisac, on je učinio to na književno slab i neuverljiv način. Spotakao se o one prepreke o koje su se spoticali i mnogi pre njega i napravio je od jedne važne i poučne istorijske priče izuzetno neubedljiv roman koji bi trebalo što pre zaboraviti. Ako izuzmemo njenu istinski humanističku poruku i pouku, knjiga gotovo da nema nijednu dobru stranu – narativna struktura je feljtonistička i slaba, likovi su jednodimenzionalni i plošni, paralelna priča o pronalaženju oca je nevešto nakalemljena na osnovnu potku priče, dijalozi su banalni i neuverljivi, tekst je prepun opštih mesta koja deluju nemotivisano... Zaista, u odnosu na prethodno Milašinovićevo ostvarenje Trougao, kvadrat koje je bilo iznenađujuće dobro, roman Rascepi deluje kao da ga nije pisao isti autor. Kad sam već kod naslova, ostaje potpuno nejasno zbog čega se knjiga zove tako. Šta je rascepljeno u Rascepima? Jedino što se cepa jeste koštano tkivo pod pritiskom igle kojom se kostna srž vadi, sve ostalo ne deluje ni najmanje rascepljeno. Ako se misli na Vasu Jankovića, lekara iz pratnje koji ostaje u Francuskoj nakon što su se pacijenti vratili, i na njegov „rascepljeni“ identitet, ili na Simu, novinara koji istražuje čitavu priču i njegov rascepljeni identitet Srbofrancuza ili francuskog Srbina, onda se ta rascepljenost morala dati u mnogo motivisanijem vidu u samom romanu.
Rekao bih da je glavni problem predstavljanja Dobrog (ovde mislim na filozofsku kategoriju, pa stoga pišem ovu imenicu sa velikim početnim slovom) u književnosti motivacija i to u oba svoja značenja unutar književnog dela: i kao osnovna namera s kojom autor pristupa pisanju književno-umetničkog dela, ali i unutrašnja motivacija koja prema klasičnom uzročno-posledičnom modelu služi kao pokretač naracije i delovanja likova. U slučaju dela koje želi da opiše Dobrotu, motivacija u prvoj instanci deluje neuverljivo jer takva književnost deluje kao da nastaje sa predikaonice, odnosno deluje kao parabola svojstvena propovedno-religioznoj literaturi. Unutrašnja, pak, motivacija ne uspeva da bude ubedljiva jer su takvi likovi i njihovi postupci veoma retki u stvarnom životu, a čitalačko iskustvo polazi iz onoga što mu je poznato, odnosno oslanja se na svakodnevicu. Oba ova razloga onemogućavaju pisce da govore o Dobroti ili o dobrim ljudima na uverljiv način. Milašinović je pri tome napravio i dodatnu grešku jer je odlučio da ne govori o pojedinačnom iskustvu, odbio je da imenuje likove koji Dobro primaju i svedoče Dobroti, pa je sve dobilo dodatnu auru parabole. Oni koji dobro nesebično daju, istina, imaju imena, ali se o njihovom iskustvu ne govori jer je autor svestan da bi time već prešao u žanr hagiografije. Uprkos toj svesti, on nije uspeo da na književno plazuibilan način dočara ovaj herojsko humani gest. On tako ostaje izvanljudski, nametnut spolja i samim tim zadržava svoju filozofsku kategorizaciju koja je neprimenljiva unutar narativnog sveta, odnosno ispada iz kategorija verovatnog i mogućeg. Da je na neki način pokušao da stvori kontratežu Dobru u vidu nekog lika koji bi predstavljao, ako ne Zlo, ono bar podlost i pokvarenjaštvo, možda je mogao da umetnički profitira, bez obzira na neverstvo istorijskoj tačnosti.
U književnoj karijeri Gorana Milašinovića roman Rascepi neće predstavljati važnu stanicu, naprotiv. Njegovo romaneskno umeće u ovom slučaju je potpuno zakazalo, odnosno potčinilo se njegovoj profesiji lekara, koja se u svetlu svih događanja u medicini u Srbiji u poslednje vreme s pravom oseća ugroženom. To je sasvim u redu s psihološke strane gledano, ali gledano iz ugla književnosti Rascepe jednostavno ne vredi čitati.


Vladimir Arsenić

17.10.11 Večernje novosti

Rascepi tematizuju slučaj ozračenih učesnika eksperimenta na institutu u Vinči daleke 1958. godine, koji su, u gotovo bezizlaznom stanju, poslati u Francusku na lečenje. Ova istinita priča Milašinoviću nije poslužila samo kao građa za umetničku nadogradnju, već i kao potka za razmatranje jednog čudesnog fenomena, a to je ljudska solidarnost koja podrazumeva značajan stepen rizika za onoga ko se solidariše. Time se ovaj roman na tematskom planu suprostavlja uobičajenom, postmodernom razumevanju solidarnosti koja se svodi na minorne novčane priloge u formi sms-poruka i na spektakle solidarnosti kakvi su nekakvi live-aid-ovi koji mogu da se opišu motom: zabavimo se u korist onih koji pate, da nam oni koji pate, ne bi kvarili zabavu. Milašinovićev roman pokazuje da u savremenom svetu, opsednutim takozvanim “ljudskim pravima”, zapravo ne postoji jezik kojim bi se opisao podvig nekolicine ljudi koji su rizikovali vlastiti život, da bi pomogli ljudima koje čak i ne poznaju. Otuda i povremeni izlivi patetike u ovom r
omanu ne idu na greh autoru, već zajednici koja takvu apsolutnu humanost unapred otpisuje kao patetičnu, kako bi se od nje distancirala, jer nema snage i hrabrosti da je upražnjava. Svestan opasnosti od patetike, Milašinović je u svoj roman instalirao nekoliko međusobno suprotstavljenih pripovednih uglova koji čine da smisao ove priče podhrtava u finoj neodređenosti. Jedan takav efekat je onaj koji nastaje nakon što se suvim stilom izveštaja konstatuje da je nesreća u Vinči rezulat ljudskog faktora čime se ono uzvišeno (ljudska požrtvovanost) smešta u susedstvo onog niskog (ljudske gluposti). Sličan efekat proizvodi i misao o bolnici kao o mestu gde se ujedinjuju kraj dostojanstva i početak humanosti. Ti paradoksi su najdublja mesta ovog romana, koja iskupljuju njegova povremena stilska iskliznuća.
Neveliki obimom, Rascepi su, po mom mišljenju, najbolji roman Gorana Milašinovića. On pripada onoj boljoj strani srpske književnosti koja nije lokalno mrestilište svetskih stereotipa, već ostvarena mogućnost da se na ovom jeziku tematizuju svetske teme. Upravo zato u svetlosti (ili tami?) posthumanističkih projekata i biopolitike, Milašinovićev roman dokazuje svoju epohalnu aktuelnost, a apologija apsolutne humanosti, te njeni ishodi na kraju romana, dati nenametljivo, i bez ikakvih računica, deluju gorko i oporo u našem vremenu, vremenu koje je duboko zagazilo u antihumanizam.

Slobodan Vladušić