16.01.16
Često guramo prst u šteker
Ljubica Arsić
SVAČIJI život je svojevrsna drama koja zaslužuje da bude opisana. Sam život je zapravo drama. Nije mi bilo stalo da pronalazim neverovatne događaje već da od onog što je moguće i svuda oko nas napravim knjigu koja će biti uzbudljiva - kaže, za “Novosti”, Ljubica Arsić o romanu “Rajska vrata” (“Laguna”), koji se našao u najužem izboru za ovogodišnju Ninovu nagradu.
Ova knjiga nam otkriva tajanstvene svetove muško-ženskih odnosa i mirisa. Polazi od priče o pronađenom tabletu u jednoj firentinskoj tratoriji i zatim čitaoca vodi do mreže drugih priča, srećnih i tragičnih, koje su isprepletane i važne za glavnu junakinju Đurđu...
- Kao kad provirite kroz odškrinuta vrata samo da vidite da li ste ostavili upaljeno svetlo ali se pogled ne zaustavlja samo na tome već počinje da primećuje ono što možda ne želite da znate. Prokletstvo radoznalosti ne dozvoljava da jednostavno prestanete da gledate - kaže jedna od vodećih savremenih srpskih pripovedača, autorka zbirki priča “Maco, da l’ me voliš” (Andrićeva nagrada), “Cipele buvine boje” (nagrade “Pro-femina” i “Biljana Jovanović”), “Tigrastija od tigra” (“Laza Kostić” i “Žensko pero”), romana “Ikona”, “Mango”...
Ko su junaci romana?
- Najbolje je da čitalac sam otkriva prirodu mojih junaka jer svako piščevo tumačenje može da im nanese štetu.
Đurđa, kao i njena baka, ima talenat da oseti i zapamti miris, a kažete da molekuli mirisa mogu da se uporede sa rečima, da je čulo mirisa oko koje vidi stvari gde su nekad bile...
- Miris se najduže pamti, u stanju je da oživi najdublje sećanje i da veoma tačno ponovi već doživljenu emociju. Ponekad, kad mi, dok zagrevam mleko, padne na vrelu ringlu nekoliko kapi, ja se setim davnog mirisa zagorelog mleka, kad iskipi na šporetu. Danas više niko ne kuva pasterizovano mleko, ali je njegova zagoretina ostala u mojoj arhivi sećanja pohranjena za sva vremena. Takođe, privlačne su mi i rapsodije mirisa koje komponuju parfimeri velikih kozmetičkih kuća, proučila sam kombinacije najčudnijih mirisa pokušavajući da saznam, kao kad je u pitanju slikarsko ili književno delo, odakle je potekla inspiracija i kako se stvorilo takvo savršenstvo. Zapravo, čulo mirisa je jedino koje sebi nije podiglo hram umetnosti kakav ga imaju ostala čula.
Može li prošlost da se pronađe, rekonstruiše, oživi?
- To polazi za rukom samo književnosti, jer ona to radi iz najboljih namera, da bismo hodanjem kroz prošlost zavoleli život koji upravo živimo. Oživljavanje prošlosti je sporazum sa prolaznošću sa kojom nema takmičenja. Stvar je u tome, kako kaže jedan lik iz “Rajskih vrata”, da nam od onog što smo doživeli ostane što je moguće više lepih uspomena.
Zašto ste izabrali Firencu kao grad za preturanje po prošlosti?
- Sve u tom gradu ima svoju težinu koju joj daju burna istorija i umetnost, a ipak, za stranca, život je u njemu vidljiv po tankim crtama koje odvajaju mit prošlosti od banalne svakodnevnice. Firenca deluje kao pozornica za operu punu trovanja i incesta, u kojoj se svi poubijaju ali ipak na kraju ustanu, poklone se publici i odu na porciju špageta. U tom gradu sretala sam čudne spodobe zaostale iz prošlih vremena koje vuku, zajedno sa brilijantima ukrašenom pudlom, breme svog plemenitog porekla. Tim gradom se šetaju i naši bivši zemljaci, turisti, čiji odvojeni i osamostaljeni jezici zvuče poznato ali i tuđe, daleko, kao Danteovi stihovi i Mikelanđelovi soneti.
Čitamo da život nije ono što živimo već ono što zamišljamo da živimo. Da li to odlikuje modernog čoveka?
- Čini se da je u modernom svetu više zamišljenog, što je posledica čovekove sve veće inercije, nepokretljivosti, lenjosti. Čovek često unapred napiše svoju biografiju i onda po njoj živi. Možda je to dokaz čovekove anđeoske prirode, da za njega stvarnost ima suviše uprljano lice. Ako se setimo baš Danteovih vremena u Firenci, ni tu nije ništa bolje. Beatriče je kovana u zvezde dok su stvarne žene zapravo živele krajnje jadno. Sudbina prelepih Madona u galeriji Ufici, kad bi zanosni modeli dosadili slikaru osmehivali su se krezavim osmehom, sa vanbračnom decom prećutkivanom u umetnikovoj biografiji.
Sa kakvim životnim problemima se suočavaju zrele žene, kakva je i glavna junakinja, šta im je potrebno, da li ih muškarci razumeju?
- Između muškaraca i žena postoji stalni sukob, takoreći borba i jedinstvo suprotnosti, žešći nego što je opisano u “Gorskom vijencu”. Sve više mislim da tako treba, da je ta borba neprestana u stvari ljubav, koja se u toj silini varnica i održava. U vremenu koje isključivo reklamira mladost, zrele žene čeznu da budu zeleno voće i podvrgavaju se intervencijama posle kojih liče na Mini Maus. I to zašto? Da bi se šepurile pred drugim ženama. Muškarci opet tajno ugrađuju fišbajne i silikonske listove, takođe da bi u svom bratstvu zadobili poziciju golgetera. A u stvari, svi zajedno su manekeni laži. Kad sretnem nečije pravo lice, pa još ako je nasmejano, dođe mi da ga izljubim.
Na jednom mestu čitamo da nama na Balkanu treba da odrede staratelja, nekog da se brine o nama, kad već sami o sebi ne umemo... Šta su posledice takvog stanja stvari?
Mnogi Srbe vide kao infantilne i žele da nam budu tate, valjda zato što smo od onih koji ne prezaju da u zanosu igre gurnu prst u šteker i ostanu živi. Drmala nas je tokom istorije pošteno struja ali se nekako brzo oporavimo, možda je to zato što u nama još živi onaj barbarogenije koji svoju divlju baštu, punu šiblja i strnjike nikad neće pretvoriti u bečki park sa upicanjenim šimširom.
“HAMBURGER” KNjIŽEVNOST
KAKO se staramo o književnosti, umetnosti, kulturi uopšte?
Bahati smo i bagatelišemo ono što imamo. Stvarno sam nesrećna kad vidim kako surovo zaboravljamo naše velikane i kako nas samo jubileji podsećaju da imamo nešto vredno. Da li je u pitanju kompleks superiornosti kojim svima pokazujemo da su daroviti ljudi sasvim obična stvar i da se u našim krajevima rasprostiru kao šaša ili, zbog stalnog seljakanja, osećamo prezir prema svemu onome što se pri sledećoj seobi ne može poneti, ne znam, ali mi cela stvar sa veoma darovitim pojedincima koje zatamnjuje jeftina “hamburger” književnost i folk meketanje liči na onaj vic kad sin pita tatu kakva je razlika između reči besplatno i džabe. E vidiš, kaže mu otac. Ti se, sine, besplatno školuješ ali džabe.
Branislav Đorđević
