Radni dnevnik 1967-1996

02.08.12 NIN

A onda jednog dana, podstaknut nekom spoljašnjom okolnošću, čovek sedne za sto i na korice prazne beležnice napiše Dnevnik izgnanika, kao što je mogao da napiše Dnevnik putnika ili Dnevnik zavodnika ili Dnevnik osuđenika – zapisala je Judita Šalgo 8. oktobra 1988. Postupak diariuma, po mišljenju spisateljice, čini da se tako zabeležena svakodnevnica odjednom ukaže u sasvim drugom svetlu. „Izoštriće se jedna dotad nejasna, s drugim nitima isprepletena linija, i pojaviće se njegov vlastiti život pomeren, tuđ, ali istinit. I neizmenjiv“ – stoji u poslednjoj rečenici ovog odlomka iz dnevničkih beleški koje su prvi put objavljene u časopisu „Reč“ (1996), a potom i u „Jednokratnim esejima“ (četiri godine kasnije).
Čitalac bi mogao da se seti ovog pasusa (dana), pogotovo reči izoštriti, dok otvara „Radni dnevnik“ Judite Šalgo (Novi Sad, 1941–1996). U njemu se nalaze dnevničke beleške nastale između 1967. i 1996. godine koje je za štampu priredio Zoran Mirković. Prvi opisani dan završava se nestankom struje, a poslednji ovim rečima: „U životu kakav je ovde, može se opstati, samo ako čovek sve što se pojavi, iskrsne, smesta pretvori u bajku“.
Teoretičari su zaključili da dokumentarno-istorijska i društvena vrednost dnevnika može biti velika ukoliko on nastaje kao neposredni pratilac svakodnevnog života i stvaralačkog procesa značajnog istraživača, književnika, političara. Upravo u tom smislu, ne treba preskočiti novu knjigu Judite Šalgo. U njenom prvom delu nalaze se zapisi vezani za književno stvaralaštvo, dok drugi deo povlači i onaj deo definicije vezan za „sudbonosna razdoblja, ratna, na primer“, tokom kojih se dnevnik ispisuje. Judita Šalgo „izoštrava“ devedesete godine u Srbiji.
Uz obilje iskrenih i odličnih zapisa iz svakodnevnog, porodičnog života, spisateljica beleži sećanja na dan tokom koga su se dvojica mladića posvađala pred kisokom, u redu za hamburger, pa se jedan mašio za džep, izvadio pištolj i ubio drugog. Na dan kada su se skidale table sa nazivom Ulica Ferenca Fehera i sprovodila mobilizacija. Kada je majka Judite Šalgo imala problem sa vremenom zbog čega je svaki čas okretala 95 i nastojala da upamti tačno vreme, zapisujući cifre na marginama knjiga. Spisateljica beleži da golem problem s vremenom nastaje kada zakažu mehanizmi navike. Razumeti vreme = zaustaviti ga, zabeležiti, fiksirati, odrediti. „Radni dnevnik“, između ostalog, jeste pokušaj da se devedesete zabeleže, fiksiraju, zaustave. Izoštre, u svakom slučaju.

Mića Vujičić

19.03.12 Dnevnik - Novine i časopisi

Skoro trideset godina stalo je samo na manje od trista stranica štampanog teksta. Ipak, ovaj „Dnevnik“ je, uslovno rečeno, karika sa njenom knjigom, „Hronika“, objavljenom takođe posthumno 2007. godine.
Prošlo je šesnaest godina od kada Judita Šalgo nije sa nama, a da jeste, imala bi sedamdeset i jednu godinu. Da bismo započeli priču o nastanku „Radnog dnevnika 1967-1996“, u skorašnjem izdanju „Dnevnika-Novine i časopisi“, moramo se podsetiti njene biografije, jer osobe koje se spominju u knjizi, dolaze upravo iz najranijih dana njenog života.
Kao Jevrejin, na početku rata njen otac, komunista, biva interniran u logor u Baji, a zatim u Rusiju gde je ubijen 1942. godine u Donu. Već sledeće godine i njena majka je odvedena u logor Bergen-Balzen, dok je Judita ostala u Malom Iđošu kod tetka Anuške. Tek kasnije, po povratku iz logora, majka se preudaje za Ladislava Šalgoa i Judita biva ponovo u krugu porodice.
Upravo ta tema, Jevreji i Izrael, biće često na stranicama njenog „Dnevnika“.-Međutim, nikada Judita Šalgo nije decidirano odredila nijedan svoj umetnički tekst kao jevrejski, ustvrdiće Dragana Beleslijin. -Ali, tek sa temeljnim čitanjem „Dnevnika“, naslućujemo šta je autorka želela, pa čak i to da ispiše jednom jevrejski roman, tekst, likove itd.
Skoro trideset godina stalo je samo na manje od trista stranica štampanog teksta. Ipak, ovaj „Dnevnik“ je, uslovno rečeno, karika sa njenom knjigom, „Hronika“, objavljenom takođe posthumno 2007. godine. Pažljivim sledom događaja, pored ostalog, može se pratiti književni put autorke, jer u času kada je počela pisati dnevnik, imala je objavljenu tek prvu knjigu „Obalom“.
Kada bi ukratko trebalo reći o čemu, ili o kome sve piše Judita Šalgo, prvo se učini da je spisak ljudi i događaja obiman i golem, a potom, zapitate se, gde su drugi ljudi koje je zasigurno sretala, predeli kamo je odlazila, koliko je raznovrstan ili skučen bio njen život. O Tribini mladih gde je radila piše sažeto i šturo, više o poslu kao "gutaču vremena", ili o još ranijem periodu, 60-ih godina kada je kao urednica TV bila suspendovana sa posla. U drugom delu knjige, više će teksta posvetiti radu u Izdavačkom preduzeću Matice srpske, a dosta sažeto o radu u Izvršnom savetu za kulturu grada Novog Sada. Pokatkad, čini se da je bila iscrpnija tek onda kada se nađe u problemima, preprekama, ili kada je u pitanju gubitak posla.
Ali i o porodičnim prilikama i neprilikama. Piše o brizi oko majke, o njenoj bolesti, zamerkama (prepispitujući se zašto ju je ostavila za vreme rata), mada je i sama znala da joj je taj rastanak značio spasenje. Mnogi Novosađani, pa i Beograđani spomenuti su u dnevničkim zapisima Judite Šalgo , zato je knjiga vredna kao dragoceni dokument jednog vremena.

R. G. P.