Putopis po sećanju

PREDGOVOR

Čovek koji poživi dovoljno dugo u jednom trenutku može da oseti neodređenu potrebu da ponešto od onoga što je doživeo stavi na papir, kako bi o tome ostao neki trag; za razliku od ciljano pisanih memoara ili autobiografija, ovako nastale zabeleške obično nisu nikome posebno namenjene, pa čak prvobitno ne mora postojati ni namera da se one štampaju u obliku knjige. U mom slučaju bilo je upravo ovako: tokom leta 2012. godine, u pauzama između ozbiljnijih poslova počeo sam da čeprkam po sećanju i latio sam se laptopa da pribeležim nešto od onoga što sam tu našao, a što bi moglo da se ukomponuje u celinu čije sam obrise u početku jedva nazirao.
Naravno, od samog starta se kao najozbiljniji pokazao problem selekcije. Odmah sam odlučio da to neće biti stručna biografija, izuzev uzgredno i u ponekom detalju; naime, veliki deo toga već je zabeležen u odgovarajućim delovima mojih knjiga Jezik i identitet (2010) i Portret jednog jezika (2012), u uvodnom bloku meni posvećenog zbornika Jezik u upotrebi/Language in Use (2011) i u Bibliografiji uz moja Sabrana dela (osmo, dopunjeno izdanje 2013). Takođe sam, izuzimajući samo kratak osvrt na najvažnije događaje, isključio svoj privatni život – emotivne veze, brak, porodicu i druge čisto lične stvari koje ne moraju nikoga drugog da zanimaju.
Šta je preostalo posle ovih rezova? Jedan kaleidoskop raznovrsnih interesantnih događaja i doživljaja iz mog dugog života i bogatog iskustva, koji svedoče o raznim vremenima, običajima i ljudima koje sam poznavao. Oni su predstavljeni selektivno i uglavnom nesistematski, kroz niz slika datih u kombinaciji grubog hronološkog i tematskog redosleda, ali sa dosta odstupanja i preklapanja, kako međusobno tako i sa delovima knjiga iz 2010. i 2012. godine, pri čemu su izbegavana prosta ponavljanja. Ova tri izvora su, dakle, komplementarna; svaki se može čitati nezavisno od drugih, ali bi za celovitu sliku bilo najbolje ako bi se svi konsultovali. Iz datih određenja vidi se da ovo nije knjiga iz lingvistike, premda će iz izbora i obrade pojedinih tema biti vidljivo da ju je pisao lingvist.
Opšti karakter ovih zapisa najpre bi se mogao odrediti kao autobiografsko-memoarski, sa značajnim elementima putopisa. Sam naslov knjige je namerno dvosmislen, ukazujući s jedne strane na metaforičko putovanje po uspomenama, a s druge da se taj poduhvat u velikoj meri odvija bez oslonca na pisane izvore ili druge materijalne podsetnike, otkrivajući kako je stvari o kojima piše, po isteku više godina ili čak decenija, zapamtio hroničar koji nikada u životu nije vodio dnevnik. Njegova sećanja su tek tu i tamo u toku samog pisanja oživljena pronalaskom kakvog manje-više slučajno sačuvanog dokumenta ili pisma, putne karte, usputne beleške, mape, razglednice ili fotografije, te turističkog prospekta ili suvenira, a rekonstrukciju davnašnjih putovanja olakšao je i uvid u vize i pečate u starim pasošima.
Stranice koje slede sadrže beleške o studentskim i potonjim putovanjima, pasošima i vizama, avionima i aerodromima, vozovima i autobusima, hotelima, restoranima i pabovima, hrani i piću, knjižarama i javnim spomenicima... Takođe i autorova sećanja na iskušenja života u Sarajevu tokom II svetskog rata i na školovanje, na jedan bizaran razgovor sa mladim Bobijem Fišerom, na život u Londonu i Njujorku, na neplaniranu posetu grobu Merilin Monro u Los Anđelesu, na indijanske rezervate u Arizoni i Nju Meksiku, na kockanje u Las Vegasu i diksilend u Nju Orlienzu... Tu su i zapisi o jedinom dobrom razlogu za uzimanje alkohola i o koka-koli kao omiljenom piću norveških kitolovaca, o neobičnim snovima i švedskim uniseks toaletima, o magiji brojeva i peglanju košulja, o mogućnosti elektronskog predviđanja ratova, o etnopsihologiji Nemaca i karakteru baskijskog nacionalizma, o identitetu i primitivnom mentalitetu, o beogradskoj Utorničkoj akademiji i o sudbini Jugoslavije, o evropskim institucijama, o komercijalizaciji akademskog izdavaštva, i još o koječemu drugom. Nisu preskočene ni manje vesele stvari, kao što su autorove umerene disidentske aktivnosti u Srbiji devedesetih godina i njihove produžene posledice, te bombardovanje NATO alijanse i neki skorašnji događaji.
Premda fragmentarno i daleko od iole potpunije autobiografije, na ovaj način koncipirano i omeđeno memoarsko štivo moglo bi da privuče pažnju raznih kategorija čitalaca, pružajući im zanimljive (a često valjda i zabavne) uvide u neke mahom nesvakidašnje dogodovštine čiji sam bio svedok ili učesnik; tome bi mogle doprineti i česte digresije, asocijacije i refleksije opštijeg karaktera. Ovako zamišljena panorama podrazumeva da će u pojedinačnim segmentima biti pomenuta dešavanja i osobe relevantne za datu epizodu, dok iz knjige mogu izostati, ili biti samo ovlaš dotaknuta, zbivanja i pojedinci koji su inače, generalno uzev, imali mnogo većeg značaja u mom životu i razvojnom putu. Drugim rečima, pitanja tipa koga ili čega u knjizi ima ili nema, možda legitimna kad je reč o celovitim autobiografijama, u ovom slučaju ne bi trebalo postavljati.Ovaj tekst, koji čini prvi i najobimniji deo knjige, podeljen je na 250 kontinuirano numerisanih manjih odeljaka, grupisanih u sedam poglavlja; izuzimajući poneku kasnije unetu dopunu, on je završen na proleće 2013. godine, nedugo po autorovom osamdesetom rođendanu, kao prigodnom graničniku za osmatranje pređenog puta. Drugi deo knjige, dopisan tokom naredne godine, sadrži tri poglavlja: prvo dopunjuje piščeva ranija sećanja na istaknute lingviste, drugo je dopuna razmatranju slivenica u prošlogodišnjoj knjizi Sarmagedon u Mesopotamaniji, a treće je uobičajeni nastavak tekuće sociolingvističke bibliografije u Srbiji (ovog puta za period od polovine 2012. do polovine 2014, sa dodacima za ranije godine).
Beograd, jula 2014.
R.B.

22.07.15

Opštije uzev, jezik se ne čuva i ne unapređuje podizanjem "patriotskih" ograda oko njega, nego upravo suprotno - obogaćivanjem u kreativnoj interakciji sa drugim jezicima i kulturama, u jednom sve više međuzavisnom svetu. Nedopustivo nizak nivo funkcionalne pismenosti i jezičke kulture znatno više ugrožava naše jezike nego "navala tuđica"
*Vaša posljednja knjiga "Putopis po sećanju" (Biblioteka XX vek, 2014) svojevrsna je memoaristika Vašeg lingvističkog i intelektualnog života. Uz ranije knjige slične forme ona, čini mi se, predstavlja vrijedan dokument jednog višedecenijskog naučnog putovanja. Kada se osvrnete na pređeni put, na decenije bavljenja fenomenom jezika, šta Vam se čini najvažnijim što ste u svom radu postigli?
Bavio sam se većim brojem lingvističkih disciplina, a sudeći po odjeku na koji su moji radovi naišli kod nas i u svetu mogao bih uslovno da izdvojim sledeće doprinose. U opštoj i teorijskoj lingvistici, to bi bila tematska i metodološka najava danas aktuelne kognitivne lingvistike, u mojim istraživanjima sistema engleskih predloga za vertikalnu orijentaciju u prostoru (u sklopu rada na doktorskoj disertaciji). Takođe, a u vezi i sa psiholingvistikom i istorijom lingvistike, hipoteza grafičke relativnosti, po kojoj sistem pisanja u upotrebi u pojedinim zajednicama ima uticaja na percepciju strukturalnih jedinica odgovarajućih jezika od strane njihovih govornika. U sociolingvistici, koncepcija engleskog kao dodatnog jezika, što je proširenje uobičajene podele na maternje, druge i strane jezike, a srpskohrvatskog kao jednog "lingvističkog jezika" u obličju više "političkih jezika". U primenjenoj lingvistici, široko definisanje ovog područja kao lingvistike u primeni, nasuprot tradicionalnom shvatanju po kome je to samo jedna od grana nauke o jeziku. U oblasti srpskohrvatskog, odnosno srpskog jezika, proučavanje žargona kao samosvojnog jezičkog fenomena koji predstavlja jezik u malom, a ne tek efemeran i manje vredan jezički sloj, te definicija, prikupljanje, analiza i klasifikacija slivenica - leksičkih blendi, kao pojave doskora nepoznate u ovom jeziku, a danas izuzetno produktivne. Šire posmatrano, tu je i slojevita koncepcija jezičke kulture, koja daleko nadilazi tradicionalno poimanje kulture govora. Tokom decenija upoznavao sam domaću publiku sa dostignućima moderne lingvistike, a inostranu sa jezičkom situacijom i jezičkom politikom u SFRJ i postjugoslovenskim državama. Mnogo sam radio i na organizovanju lingvističkih aktivnosti na domaćem i internacionalnom planu (stručna udruženja, kongresi, publikacije i dr.), te - ne na poslednjem mestu! - na podizanju mladih generacija lingvista; posebno se ponosim time što su neki moji bivši studenti danas međunarodno priznati autoriteti u svojim oblastima. - Inače, mnogo šire o svom radu pisao sam u knjigama "Jezik i identitet" (2010) i "Portret jednog jezika" (2012) u istoj ediciji.
Policentrični standardni jezik
*Jezik je Vaša cjeloživotna preokupacija. Čini mi se da se danas veoma malo govori o njegovim ljepotama, a mnogo više o nekim negativnim segmentima; šta je ono što je Vas usmjerilo prema jeziku?
Lepotama jezika obično se više bave književnici i posebno pesnici, dok neke negativne jezičke manifestacije mogu biti predmet interesovanja društveno angažovanih lingvista. Što se mene tiče, jezik je uistinu jedinstven fenomen, inspirativan u svojim raznolikim manifestacijama, neiscrpan kao predmet proučavanja. Osetljivost za jezik u meni se razvila još u detinjstvu, budući da sam sa sestrom Vesnom odrastao u četvoročlanoj porodici u kojoj smo svi, pored maternjeg srpskohrvatskog, koristili i engleski kao drugi kućni jezik. Dodatni podsticaji stizali su od mog oca Dušana, anglofila i gimnazijskog profesora nekoliko stranih jezika. Kroz školovanje i na studijama svoja jezička znanja upotpunjavao sam i drugim jezicima. Jezik je za mene bio i ostao izvor estetskog zadovoljstva, ali iznad svega jedna velika i neodoljiva misterija, čije sam deliće u okviru svojih skromnih mogućnosti nastojao da izdvojim, opišem i obrazložim tokom svoje akademske karijere.
*Imajući na umu simplificiranje komunikacije u eri interneta, a rukovodeći se jednom Vašom ranijom konstatacijom da eksperimentisanje riječima omogućava pomnije saznavanje svijeta u kojem živimo, možemo li reći da su ljudi postali nesvjesniji tog svijeta zahvaljujući odsustvu dubljeg jezičkog saznanja?
Internet je ogromno dostignuće u tehničkom smislu, ali na saznajne aspekte njegove upotrebe treba gledati s rezervom. Laka dostupnost bezbrojnih informacija, pritom često kontradiktornih, neproverenih ili pogrešnih, ima svoje naličje u pravcu na koji aludirate. Gubi se selektivnost a podstiče površnost, da i ne govorimo o mogućim zloupotrebama. Informacije treba razlikovati od znanja, a ono što je svakome dostupno bez truda postavlja posebne zadatke selekcije i tumačenja pred svakoga ko teži dubljim uvidima. Istinsko znanje stiče se u znoju lica svoga, a internet je tu samo pomoćna alatka za obavljanje površinskih radova; on je dobar sluga a zao gospodar. Osim toga, moderna sredstva elektronske komunikacije mahom negativno utiču i na sam jezik, najpre tako što brzina koju nameću podrazumeva pojednostavljenje repertoara i skraćivanje poruka, česte greške i uopšte nemaran odnos prema verbalnom opštenju, izrazit kod mladih generacija.
*Pobornik ste stava da su jezici nastali raspadom srpskohrvatskog govornog prostora zapravo jedan jezik sa četiri imena, što mi se, ako smijem sebi dati to za pravo, doima nesumnjivo istinitim. Ipak, koliko je, da zanemarimo političko, gledano s lingvističkog stanovišta zaista ovdje moguće govoriti o različitim jezicima?
Nisu u pitanju samo četiri imena jednog jedinstvenog lingvističkog entiteta, nego četiri zasebno imenovana varijeteta jednog policentričnog standardnog jezika. I čisto lingvistički gledano, svaki ima i određena obeležja po kojima se manje ili više razlikuje od ostalih, ali to još ne znači da su oni različiti jezici, pre svega zato što između njih postoji potpuna uzajamna razumljivost - bar u svakodnevnoj komunikaciji, a donekle izuzimajući specijalne registre i stručne terminologije, gde razlike mogu biti veće, kao i situacije u kojima se normalno postojeće specifičnosti veštački naduvavaju upravo u cilju otežavanja sporazumevanja zarad isticanja sopstvenog zasebnog identiteta. Pri tome je sama pojava policentrične standardizacije sasvim uobičajena kod jezika šireg prostiranja, pa tako imamo npr. britansku, američku, kanadsku, australijsku i druge varijante engleskog; nemačku, austrijsku i švajcarsku varijantu nemačkog; evropsku i kanadsku varijantu francuskog; evropsku i brazilsku varijantu portugalskog; više varijanti španskog, itd. Posebnost srpskohrvatskog slučaja bila je u tome što su njegove varijante postojale u granicama jedne države, a sa njenim nestankom dobili smo "standardnu" distribuciju nacionalnih varijanti po odelitim državama. O svemu tome argumentovano je pisala Snježana Kordić, naročito u poznatoj knjizi "Jezik i nacionalizam" (2010).
Tehnike verbalne manipulacije
*Bogdan Bogdanović je svojevremeno u svojoj znamenitoj knjizi "Mrtvouzice" analizirao jezik sa sjednica Saveza komunista Srbije, tada je na osnovu izlaganja političara detektovao staljinističke metode obračuna sa nepodobnima putem jezika. Pogledamo li aktuelni politički trenutak u Srbiji i onome što se naziva region, koliko jezik odražava represivne težnje vlastodržaca danas?
O celom regionu ne bih govorio zato što verovatno ima nekih razlika, iako sličnosti preovlađuju. Generalno, posle komunističkog "jednoumlja" zavladalo je nacionalističko "višeumlje", što i nije bio neki napredak. Svaka je vlast sklona represiji, samo su se menjale metode. Jednoobrazni, uspavljujuće frazerski politički diskurs epohe socijalizma u Srbiji je dolaskom Miloševića na vlast zamenjen širom paletom tehnika verbalne manipulacije, koje sam analizirao i klasifikovao u knjizi "Lica jezika" (2001). U tom periodu se moralo nastupati nešto opreznije, jer je ipak postojala srazmerno ozbiljna opozicija, uz stalni pritisak spolja. Danas, kad je opozicija razbijena i nedelatna, dok aktuelna vlast uživa podršku ne samo većine biračkog tela nego i Brisela i Vašingtona (zainteresovanih jedino za rešavanje problema Kosova), politički diskurs je ponovo drukčiji, obeležen samouverenom arogancijom i bahatošću u stilu "niko nam ništa ne može", sa dominantnim podtekstom "ko ste vi da bilo šta pitate, a kamoli da nas kritikujete". Dakle, na sceni je nov tip autokratije, praćen odgovarajuće suženim verbalnim repertoarom.
*Devedesetih godina prošlog vijeka bili ste protivni Miloševićevom režimu, bili ste u krugu intelektualaca koji su se neprestano opirali nacionalističkom divljanju i ratnim pohodima. U kojoj se mjeri život u Srbiji, gledano iz perspektive intelektualca koji se kritički odnosi spram društvenih i političkih pojava, danas promijenio?
Moj kritički javni angažman devedesetih godina, o kome sam pisao i u knjizi koja je povod ovom razgovoru, bio je izraz revolta usled bezumnog ratovanja i tragičnog raspada Jugoslavije, kao i težnje da sredstvima kojima sam raspolagao - a to su pre svega reči - delujem na razobličavanju destruktivnih snaga i ideja koje su do toga dovele. Iz današnje perspektive mogu da kažem da je glavna pozitivna promena to što se već dve decenije ne ratuje, i što nema više onog najsirovijeg govora mržnje koji sam dosledno pratio i žigosao. No to nikako ne znači da za budnog kritičara više nema ozbiljnog posla, budući da pravi mir nije tek odsustvo rata (čemu nas uči norveški sociolog Johan Galtung), a životnih problema i nerešenih situacija ima napretek. Sve u svemu, u Srbiji se danas živi bolje nego tih famoznih devedesetih, ali u ekonomskom pogledu lošije nego u socijalističkom periodu, posebno u njegovo "zlatno doba" sedamdesetih i u prvoj polovini osamdesetih godina, posle čega su se već javili prvi zloguki nagoveštaji budućih tragičnih događaja.
*Lingvisti izrazito nacionalne provenijencije veoma često se pozivaju na ugroženost jezika uplivima "tuđih riječi", pa se na neki način propovijeda nekakva konzerviranost jezika, da bi ga se zaštitilo. Da li jezik može biti ugrožen na taj način i da li ga je tako potrebno čuvati?
Otkad je sveta i veka, jezici pozajmljuju jedni od drugih - po pravilu "manji" i "slabije razvijeni" od "većih" i "razvijenijih" (navodnici ukazuju da ovakvi atributi nisu lingvistički utemeljeni i imaju samo relativnu vrednost: svaki jezik je za svoje govornike veliki, i u principu dovoljno razvijen za njihove potrebe - što ipak ne znači da mu ponekad neće biti potrebna pomoć sa strane). Da uzmemo samo Evropu, ovde smo kroz istoriju imali niz jezika-davalaca: od grčkog i latinskog, preko francuskog i nemačkog, do engleskog. U savremenom svetu jezici naprosto ne mogu funkcionisati bez takozvanih stranih reči - kažem takozvanih, jer kad se neka pozajmljena reč uklopi u sistem jezika-primaoca i uđe u širu upotrebu, ona postaje potpuno ravnopravan element domaćeg leksikona, pa se vremenom i ne oseća više kao strana (primer: mnogi turcizmi kod nas). U takvim slučajevima tradicionalni termin "strane reči" valja razumeti u značenju "domaće reči stranog porekla". Druga je stvar, dakako, kad se reči "uvoze" bez stvarne potrebe, neuko, masovno i pomodarski, čega nažalost ima u velikim količinama, danas naročito iz engleskog. Ali to ne opravdava popularnu poviku na ovaj jezik kao izvor svih zala. U savremenom svetu iz engleskog pozajmljuju svi jezici koji su s njim u kontaktu, naprosto stoga što je on daleko najrašireniji svetski jezik, neophodan u mnogim vidovima savremenog života - od privrede i trgovine, preko bankarstva i diplomatije, do putovanja, zabave i modernih sredstava elektronske komunikacije. Dakle: bez engleskog se ne može, ali od njega treba uzimati sa znanjem i merom, a ne haotično. A opštije uzev, jezik se ne čuva i ne unapređuje podizanjem "patriotskih" ograda oko njega, nego upravo suprotno - obogaćivanjem u kreativnoj interakciji sa drugim jezicima i kulturama, u jednom sve više međuzavisnom svetu. Nedopustivo nizak nivo funkcionalne pismenosti i jezičke kulture znatno više ugrožava naše jezike nego "navala tuđica".
*Takođe, jedna od najčešćih opomena srpskih lingvista jeste ona o ugrožavanju ćiriličnog pisma; jasno je šta je posrijedi kad se lupaju ćirilične table u Vukovaru, ali koliko je ćirilica po Vašem mišljenju stvarno ugrožena?
- Kako gde: u Federaciji BiH je na izdisaju, u Hrvatskoj je prokažena, u Crnoj Gori je u izrazitom povlačenju iako još žilava, a u Republici Srpskoj sigurno nije ugrožena, naprotiv. U Srbiji ona po mom mišljenju nije ozbiljno ugrožena, nasuprot neprekidnim jadikovkama ovdašnjih zaštitnika "jedinog srpskog pisma". Ćirilica se ovde iz niza kulturnih i političkih razloga (a ne zbog nekakve kominternovske ili vatikanske zavere) već decenijama povlači pred latinicom, posebno u nekim domenima, ali to još ne predskazuje njen nestanak. Naime, o stvarnoj i pogotovo terminalnoj ugroženosti se nikako ne može govoriti dok je ćirilica po ustavu i zakonima obavezna u službenoj upotrebi, dok se u školama uči kao prvo pismo, dok se na njoj obavezno štampaju svi udžbenici osim onih na jezicima nekih nacionalnih manjina, dok na tom pismu izlaze Politika, Večernje novosti, NIN... U poređenju s ovim zaista su malog dometa hronična ukazivanja na latinične firme po ulicama srbijanskih gradova ili na dominaciju latinice u medijima i izdavaštvu. (Što se tiče ovog poslednjeg, jasno je da će svi izdavači koje ne sponzoriše država radije štampati knjige na latinici, što im obezbeđuje višestruko veće tržište u regionu, a time i profit). Prema tome, iako ćirilica nestaje u pojedinim delovima bivšeg srpskohrvatskog jezičkog prostora, ona kao jedno od dva pisma srpskog jezika može i dalje da računa na dug život, premda u smanjenom obimu upotrebe. Drastične zakonske mere koje se ponekad predlažu, poput zabrane latinice u službenoj, pa i javnoj upotrebi, sigurno bi donele više štete nego koristi, čak i kad bi bile uistinu sprovodive. Jedan aktuelan indikator u ovom pravcu je i javna polemika koja se upravo ovih dana rasplamsala povodom predloga da se novine koje izlaze na ćirilici oslobode dela poreskih obaveza, a koja je već pokazala da su ovakva pitanja daleko složenija nego što to njihovim pokretačima izgleda.
*Pomenuli ste engleski, danas najdominantniji jeziki na planeti; u kojoj mjeri ta dominacija ugrožava druge jezike, te kakva su Vaša saznanja u tom pogledu budući da ste ekspert Savjeta Evrope za regionalne i manjinske jezike?
Kao i pozajmljivanje, i potiskivanje jednih jezika od strane drugih je drevna pojava. U novijoj istoriji ona je do naročitog izražaja došla u kolonijalnom periodu, kada su se po svetu proširili španski, portugalski, francuski, engleski, ruski... U današnjem svetu situacija je drukčija, utoliko što se jezici manjih zajednica više prilagođavaju nego što bivaju fizički zatrti, da tako kažem. Naime, njihovi govornici često iz pragmatičkih razloga usvajaju raširenije i prestižnije okolne jezike, postajući dvojezični, da bi u sledećim generacijama prešli na dominantni jezik. Drugim rečima, takva postepena zamena jezika u mnogim slučajevima nije silom nametnuta. Stoga ne odgovara istini popularna predstava o engleskom kao jeziku koji tumara svetom proždirući male jezike. Primera radi, po nekim procenama veći afrički jezici kao svahili ili hausa "na duši" imaju više malih susednih jezika nego engleski ili francuski. Sve ovo ne znači aboliciju bivših kolonijalnih jezika evropskog porekla, ali znači da treba uravnoteženije posmatrati stvari i uvideti da njihova dominacija donosi i dosta koristi manjim etničkim zajednicama, snabdevajući njihove jezike pojmovnim i terminološkim sredstvima neophodnim za modernu civilizaciju. Prema tome, slika nije baš crno-bela, niti je obavezno posredi odnos krvnika i žrtve. I nije nimalo slučajno to što se danas engleski, kao lingua franca savremenog sveta, više koristi u komunikaciji između neizvornih govornika, kojih ima i daleko više, nego između samih izvornih govornika.
Što se pak tiče Saveta Evrope, njegov međunarodni Komitet eksperata za Evropsku povelju o regionalnim ili manjinskim jezicima, čiji sam član, ne bavi se - kao ni sama Povelja - zaštitom tih jezika od engleskog (osim donekle u Ujedinjenom Kraljevstvu) nego, moglo bi se slobodnije reći, od država u kojima se govore, a čije vlasti im često ne poklanjaju dovoljno pažnje. Povelja, koju je Savet Evrope 1992. godine ponudio svojim državama članicama, predstavlja jedan sistematizovan pravni okvir, skup standarda preporučenih u cilju zaštite i unapređivanja takvih jezika na njihovim teritorijama. Do danas joj je pristupilo 25 od 47 članica, među njima i sve bivše jugoslovenske republike osim Makedonije, a kao poslednja Bosna i Hercegovina (2010). Ratifikacijom Povelje država preuzima određen broj obaveza, čije ispunjenje nadgleda Komitet eksperata kao savetodavno telo, na osnovu periodičnih izveštaja koje podnosi država.veštaja koje podnosi država.

Nisu u pitanju samo četiri imena jednog jedinstvenog lingvističkog entiteta, nego četiri zasebno imenovana varijeteta jednog policentričnog standardnog jezika. I čisto lingvistički gledano, svaki ima i određena obeležja po kojima se manje ili više razlikuje od ostalih, ali to još ne znači da su oni različiti jezici, pre svega zato što između njih postoji potpuna uzajamna razumljivost - bar u svakodnevnoj komunikaciji, a donekle izuzimajući specijalne registre i stručne terminologije, gde razlike mogu biti veće, kao i situacije u kojima se normalno postojeće specifičnosti veštački naduvavaju upravo u cilju otežavanja sporazumevanja zarad isticanja sopstvenog zasebnog identiteta. Pri tome je sama pojava policentrične standardizacije sasvim uobičajena kod jezika šireg prostiranja, pa tako imamo npr. britansku, američku, kanadsku, australijsku i druge varijante engleskog; nemačku, austrijsku i švajcarsku varijantu nemačkog; evropsku i kanadsku varijantu francuskog; evropsku i brazilsku varijantu portugalskog; više varijanti španskog, itd
Ne odgovara istini popularna predstava o engleskom kao jeziku koji tumara svetom proždirući male jezike. Primera radi, po nekim procenama veći afrički jezici kao svahili ili hausa "na duši" imaju više malih susednih jezika nego engleski ili francuski. Sve ovo ne znači aboliciju bivših kolonijalnih jezika evropskog porekla, ali znači da treba uravnoteženije posmatrati stvari i uvideti da njihova dominacija donosi i dosta koristi manjim etničkim zajednicama, snabdevajući njihove jezike pojmovnim i terminološkim sredstvima neophodnim za modernu civilizaciju. Prema tome, slika nije baš crno-bela, niti je obavezno posredi odnos krvnika i žrtve. I nije nimalo slučajno to što se danas engleski, kao lingua franca savremenog sveta, više koristi u komunikaciji između neizvornih govornika, kojih ima i daleko više, nego između samih izvornih govornikaLingua franca savremenog svijeta

Đorđe Krajišnik

08.01.15 Vreme

Nevolja je golema kad ljudi koji nemaju šta da kažu ne odole izazovu sujete i podele s gradom i svetom sve ono što im se čini da su tokom života videli i naučili, a što em nije ništa, em je rečeno na način koji pouzdano proizvodi čitalačku ravnodušnost; no, bila bi još već nevolja da ljudi koji bi imali šta da kažu – a izvan registra svojih uobičajenih, obično "uže stručnih" preokupacija – odole porivu za kazivanjem bojeći se da se ono što bi rekli ne protumači kao suvišan izliv sujete. Naravno, ova šteta je "nevidljiva": nikada nećemo saznati za šta smo sve uskraćeni iz ovih i sličnih razloga.
Ranko Bugarski, naš znameniti lingvista, srećom nije odoleo svojevrsnom memoarskomprstosvrabu, mada mu se možda dugo odupirao. Doduše, on će se još u uvodu razložno ograditi od žanra tvrdnjom da Putopis po sećanju (Biblioteka XX vek, Beograd 2014) nije "prava", žanrovski punokrvna memoarsko-autobiografska knjiga, i to nije rečeno tek iz skromnosti nego iz preciznosti: ovaj niz od tačno dve stotine fragmenata sećanja uistinu nema pretenzija na celovitost autobiografske autorefleksije, i utoliko i nije – ili bar ne sasvim – neka vrsta rekapitulacije, sistematičnog svođenja računa, nego je pre niz "sličica" iz jednog pre svega putničkog života, koji niz tek u najopštijim crtama prati životnu hronologiju, a zapravo neprestano meandrira u vremenu i prostoru, prateći piščevu unutrašnju logiku kazivanja, koja je pri tome u svakom trenutku čitaocu dovoljno razgovetna da se ne pretvori u puki "evo, sad se baš setih" solilokvij. Kao što je inače prečesto slučaj kod ovakvog štiva.
Prava je šteta što je Bugarski relativno "brzo" prešao preko svog sarajevskog detinjstva i odrastanja u Kraljevini, sećanja na NDH teror, i vremena ranog socijalizma, te formiranja jednog mladog intelektualca u njemu. Te su stranice o jednoj već i meni nezamislivoj epohi (a ja sam već daleko s onu stranu prve, druge i treće mladosti) možda najveća dragocenost ove apartne knjige, i čitaocu ne može ne biti žao što ih nema mnogo, mnogo više: kao da nas je Bugarski ovom knjigom samo pustio da na tren zavirimo u jednu kutiju čudesa, kao da je tek načeo jedan svet o kojem bi mogao reći još mnogo – ko zna, možda i hoće?
Na drugoj strani, nije ni ovakav izbor bez rezona. Naime, Putopis po sećanju u nemaloj je meri neka vrsta intelektualne biografije opisane kroz putovanja i susrete s ljudima i kulturama, na prvom mestu, a onda i kroz s gospodskom merom ispričanu priču o sopstvenim sklonostima, navikama, radnim i "razonodnim" ritualima, pa bogme i porocima (my favorite line: "... imam samo dva jednostavna pravila: prvo, nikada ne pijem alkohol pre zalaska sunca; i drugo, uvek pijem alkohol po zalasku sunca."), dakako, samo tada i samo tako kad ta priča transcendira puku, drugom nevažnu privatnost.
Nije slučajno putopisni aspekt ove knjige toliko važan da je završio u naslovu: kao što nije slučajno ni da Bugarski ne ide svetom kao beslovesni turista s mozgom u leru. Kao što je Mileta Prodanović, po duhu i duši likovnjak i vizualac, napisao knjigu Oko na putu, tako jezikoslovac Bugarski ispisuje nekovrsno Uvo na putu, jer njegov instinkt "raspetljavača diskurzivnih čvorova" nikada i nigde ne drema... Na tim se stranicama iskazuje sva ona raskoš zaigranog jezičkog tumača – ali i "proizvođača", uživaoca, interpreta... – koju poznajemo iz njegovih prethodnih knjiga. Anglosaksonski svet (Britanija i Irska, Severna Amerika, Australija) Bugarskom je ipak najfamilijarniji, i tu se i njegov opservatorski dar najbolje iskazuje. Istovremeno, međutim, Bugarski iskazuje i potpunu ravnodušnost prema tzv. turizmu i putovanjima "da ti dupe vidi puta", napominjući da je gotovo svugde gde je bio, išao za profesionalnim svrhama. Srećom, takvih je bilo mnogo, na svim kontinentima (ali zato, gle, svetski putnik nikada nije ni zavirio u Albaniju i Bugarsku!). Pa dobro, svet univerzitetsko-simpozijumskog globtroterstva je globalna zajednica (i multikontinentalna selendra) za sebe, pogledajte samo kakve je bisere Dejvid Lodž izronio iz tog okeana...
Knjiga ove vrste bila bi ne samo nepotpuna nego i nepoštena bez osvrta na ovdašnju noviju istoriju i "događaje koji su nam se dogodili"... Bugarski je poznat kao protivnik i demistifikator jezičkih nacionalističkih mitova (srpski i hrvatski kao "zasebni jezici", opsesija ćirilicom kao "zalogom srpskog identiteta" etc.), ali njegov je pogled na korene, manifestacije i posledice naše samoskrivljene propasti mnogo širi od toga, to je pogled humanističkog intelektualca koji nikada ne gubi iz vida ono najvažnije: sve se može "zakrpiti"i nadoknaditi, osim ljudske i intelektualne verostojnosti, izgubljene u opijatima nacionalističkih i sličnih destruktivnih doktrina.
Putopis po sećanju je "drugačiji" Bugarski, ali je zapravo posve prirodan nastavak magistralnog toka njegovog dela. Kao i svaki dobar, svaki "pravi" pisac, Ranko Bugarski je u svakom žanru suveren i kod kuće, jer je kod kuće u jeziku, u tekstu, pa i u svetu samom, u onoj meri u kojoj je senzibilnom čoveku to uopšte moguće. A nije moguće sasvim – ta, zato se i piše, zbog tog žuljanja života...

teofil pančić