Putni znakovi

03.01.04 Politika

Moglo bi se reći da gde ima filozofije ima i različitih puteva mišljenja. Iako je metafora puta neodvojiva od filozofije, njena istorija još uvek nije napisana. Ono što posedujemo jesu svedočanstva različitih puteva. Hajdeger je jedan od onih mislilaca koji je pokušao da sabere u jedan pravac mnogostruke niti istorije filozofije. Naslov "Putni znakovi" može da znači da ovaj pravac nije samorazumljiv, da se treba orijentisati u mišljenju, steći uvid u to kuda se uopšte ide i može ići.

Međutim, putni znaci imaju dvostruki smisao s obzirom na Hajdegerov misaoni pokušaj. Sa jedne strane, tu se radi o znacima koji svedoče o pređenom putu samog mislioca. Kako priređivač ove zbirke tekstova Fon Herman kaže, ona "sadrži putne znakove iz perioda od 1919. do 1961. godine". Oni su tako dokument puta jednog filozofa i onoga što je na tom putu bitno. Sa druge strane, oni su znaci puta filozofije od njenih početaka kod presokratovaca, Platona i Aristotela, preko Kanta i Hegela pa sve do egzistencijalizma Jaspersa i Sartra, kao i antihumanizma karakterističnog za postmoderno mišljenje.

Zgoda filozofije

Bilo da je reč o odvojenim studijama posvećenim određenim misliocima ili razmatranju njihove uloge u kontekstu nekog problema, stiče se utisak da put koji je u knjizi prevaljen jeste put čitave zgode filozofije. Ova dvostrukost nije slučajna već pripada srži Hajdegerovog učenja po kome egzistencija onoga koji misli i horizont vremena koji seže duboko u istorijsku prošlost, kao i u anticipaciju budućeg, jesu nešto neodvojivo.

Gledano čisto hronološki, pošto su ova predavanja, pisma i spisi raspoređeni po redosledu nastajanja, može se pratiti tok Hajdegerovog razvoja od rane hermeneutike onoga "ja jesam", preko tekstova koji se nalaze u okružju "Bivstvovanja i vremena", ključnog Hajdegerovog dela iz 1927. godine, pa sve do pokušaja da se nauk izložen u ovom delu reinterpretira i da se iznova promisli čitav misaoni projekat. U tom pogledu ova zbirka tekstova sadrži neke od ključnih Hajdegerovih tekstova kako za razumevanje šireg horizonta učenja izloženog u "Bivstvovanju i vremenu", tako i za shvatanje "preokreta" kojim on stavlja u pitanje svoj prethodni filozofski pokušaj. Najvažniji tekstovi iz prvog naznačenog perioda svakako su "Šta je metafizika?"i "O suštini razloga". Suštinska promena je na najbolji način izražena u tekstovima "Platonovo učenje o istini" i "Pismo o humanizmu" koji su svojevremeno zajedno bili objavljeni kao jedna knjiga 1947. godine.

Za Hajdegera je filozofija isto što i metafizika, te je pokušaj preokreta unutar sopstvenog mišljenja takođe zamišljen i kao svojevrsno prevladavanje metafizike. On metafiziku ili filozofiju određuje na sledeći način: "Metafizika je ispitivanje koje prekoračuje bivstvujuće da bi ga kao takvo i u celini povratila našem dohvataju". (str. 109) I još: "Počev od Platona, mišljenje o bivstvovanju bivstvujućeg postalo je – ,filozofija’, jer mišljenje jeste gledanje na ,ideje’. Međutim ,filozofija’, koja počinje s Platonom, ima – od tog trenutka osobeni znak onoga što se kasnije zove ,metafizika’".

Ključni zaokret

Najopštije gledano, bivstvujuće je sve što jeste. Neki kamen jeste bivstvujuće, čovek je bivstvujuće i Bog je, mada najvećma, ipak samo neko bivstvujuće. Specifična dimenzija filozofije ili metafizike od njenih početaka se sastoji u tome da se shvati šta je bivstvujuće u svojoj suštini – šta je ono kao takvo i šta je ono u celini. Ova dimenzija je dimenzija bivstvovanja, i zato je dospevanje u nju ujedno i prekoračenje bivstvujućeg. Iako je filozofija već na svojim počecima stupila u ovu dimenziju, ona je istovremeno i zaprečila pristup bivstvovanju, jer je ono uvek bilo određivano na način nekog bivstvujućeg, bilo da je to ideja, supstanca, čovek ili Bog.

Sam Hajdeger je metafiziku pokušao iznova da interpretira kao osnovno događanje tubivstvovanja, što znači da je njen smisao odredio iz perspektive bivstvovanja koje smo mi sami. Ono uopšte može da se dosegne samo zato što je čovek jedino bivstvujuće koje sebe prevazilazi i koje je zahvaljujući tome otvoreno za jednu širu dimenziju.

Međutim, ključni zaokret, o kojem pravo svedočanstvo daju navedeni tekstovi, sastoji se u tome da se metafizika kao takva prevlada, a ne samo da se misli primerenije i izvornije. Hajdeger sada insistira na tome da se dospe do istine bivstvovanja. On kaže: "Ako mišljenje naumi da iskusi temelj metafizike, ako takvo mišljenje pokuša da misli istinu samog bivstvovanja... onda je mišljenje na neki način napustilo metafiziku... ono što se s tog stanovišta još pojavljuje kao temelj verovatno jeste, kada se iskusi iz njega samog, nešto drugo i nešto još nekazano". Suštinska promena se sastoji u tome da je čovek u potpunosti podređen istini bivstvovanja i da on ima samo da dopusti da ona u njemu dođe do reči. Ona se sama razotkriva. Ili kako Hajdeger piše: "Rasvetljujući sebe, bivstvovanje dolazi do jezika. Ono je stalno na putu k jeziku". Krajnja tačka ovakvog shvatanja jeste stav da je jezik taj koji govori a ne čovek. Ali istina ovog stava svedoči i o stranputici Hajdegerovog političkog angažmana i vodi u bespuće poetskog mišljenja u kome filozofija potpuno nestaje.

Ivan MLADENOVIĆ

18.06.03 Vreme

Kako biste odreagovali kada bi vas neko pitao: "šta ne misliš?". Pretpostavimo da ste pitanje dobro čuli, da ono glasi upravo tako: "šta ne misliš?" i da nije neumesna šala (naprotiv, pitanje je postavio pristojan stariji gospodin prodornog pogleda, uredno potkresanih brčića ? la Hitler, odeven kao penzionisani službenik osiguravajućeg društva). Uljudno se osmehnete i, uvereni da je tip potpuno lud, brzim se hodom udaljite. (Ti što izgledaju savršeno normalni u stvari su najluđi!) Ukoliko bi se, u međuvremenu, ispostavilo da rečeni opis odgovara liku Martina Hajdegera, genijalnog filozofa i, u slobodno vreme, naciste, ta identifikacija ne bi poništila utisak da u pitanju ima nečeg zaista nerazumnog. Naprotiv.

Hajdeger, naravno, nije išao unaokolo i prolaznike prepadao pitanjem "šta ne misliš?", ali jeste postavljao pitanja koja su, sa stanovišta logike, bila čist atak na razum. Neka od tih pitanja, kao i neke odgovore, ovdašnji će čitalac, zahvaljujući pre svega prevodilačkoj energiji Božidara Zeca i upornosti izdavačke kuće Plato, pronaći u knjizi Putni znakovi (Wegmarken), Martina Hajdegera. Ova sveska respektabilne voluminoznosti (432 stranice), u kojoj su sabrani neki od najčuvenijih Hajdegerovih tekstova, pojavljuje se nakon knjiga O stvari mišljenja, Predavanja i rasprave, Šumski putevi, čime je u najvećoj meri zaokruženo prevođenje Hajdegerovih kraćih spisa na srpskohrvatski jezik.

ŠTA JE NIŠTA?: Nit vodilja u Putnim znakovima zapravo je pitanje metafizike. Bilo da postavlja problem ničeg ("Šta je metafizika?"), ontološke razlike ("Stav razloga"), istine ("O suštini istine"), čovečnosti čoveka ("Pismo o humanizmu"), glavna meta ostaje uvek ista - metafizika. U svakom od svojih likova ona je upućena na ništa.

Šta mislimo kada uplakanom detetu sa razbijenim kolenom kažemo "ne plači, nije ti ništa"? Ne, dakle, šta radimo (jasno je, tešimo dete), nego šta mislimo? I da li, uopšte, ništa možemo misliti? Da li možemo misliti ono što nije i da li možemo pitati šta je ništa? Pitati "šta je ništa?" znači pitati kako jeste ono što nije. Zar, tako pitajući, ne uništavamo samo pitanje, pa time i mogućnost odgovora? Zar pitanje sebi samom ne oduzima sopstveni predmet? Tim nizom problema Hajdeger otvara svoj čuveni tekst "Šta je metafizika?" i uvlači nas, bez pardona, u samo središte svoje filozofije.

U ravni razuma i logike ispitivanje onog ništa već je završeno. Ništa se, kaže logika, ne može misliti. Pitati "šta je nije?" protivrečno je, a protivrečnost je za logiku ćorsokak, kraj puta. Za Hajdegera, međutim, to je tek početak. Putevi koji nikuda ne vode (Holzwege) pravi su izazov. Nauka ne kaže ništa o tome ništa. Ali time što ništa ne govori o ništa ona sebi obezbeđuje mogućnost govora. Tek prećutkujući to ništa, ona je u stanju da kaže nešto.

Šta nas može približiti tome ništa?

Strepnja (Angst) je, kaže Hajdeger, "ukleto mirovanje" koje se nalazi "u tajnom savezu sa vedrinom i blagošću stvaralačke čežnje", ali i u stalnoj okrenutosti ka smrti. Strepnja nam oduzima moć govora. Suočen s ničim govor utihnjuje. Ta oduzetost pokazatelj je nadiranja onog ništa. Strepnja raskriva ništa i ukazuje na to da je ono, iako nemišljeno, (bilo) prisutno. Ništa se pokazuje kao neizrečeni i nemišljeni uslov mogućnosti onoga što jeste. Preokret je neočekivan i krajnje zbunjujući: iz apsurda na koji upozorava logika (ne može se istovremeno misliti i nemisliti) sada ulazimo u apsurd koji nas dovodi na sam rub mišljenja: čovek je čuvar Ničeg. U samome sebi čovek nosi vlastitu smrt. I upravo zato živi. Hajdeger slama moć razuma: "Sama "logika" se raspada u vrtlogu izvornijeg ispitivanja." Pitanje o ničem, kao o onome što transcendira naše logičke i saznajne sposobnosti, metafizičko je pitanje (meta = iznad, fizika = priroda: ono što nadilazi, prevazilazi prirodu, transcendira je.) Ispitivati ništa znači dovesti u pitanje sve čvrste strukture koje sačinjavaju naš identitet, pokolebati našu sigurnost u nepromenljive oblike, suočiti se sa jezom metafizičkog pitanja. Metafizičko pitanje, međutim, još nije metafizika.

HAJDEGER I NACIZAM: Posledice Hajdegerovog izvođenja su razorne: način na koji čovek nastoji da razume prošlost, sadašnjost i budućnost, jezik i nauku, svoje mesto u kosmosu, Boga i sebe samog, uslovljen je metafizičkim impulsom kao neupitnom prisutnošću sebi, kao identitetom slepljenim za unapred oblikovano sopstvo, kao samoutemeljujućom, supstantivirajućom subjektivnošću. Svet tehnike, koji savremenom čoveku pomaže da očuva identitet, nije ništa drugo do prerušeni svet metafizike. Razum je u svom prosvetiteljskom optimizmu samo preuzeo metafizičke strukture koje su carovale i pre prosvetiteljstva i upakovao ih u drugačije, naučno-tehničko ruho. No, savremeni čovek to više ne zna, jer je zaboravio. (Znanje je isto što i sećanje, tvrdio je još Sokrat.) Opčinjen tehnikom on produbljuje zaborav bivstvovanja u kom (zaboravu) živi.

U Hajdegerovom se mišljenju, naravno, mogu prepoznati mnogi motivi koje će on iskoristiti u svojoj nacističkoj fazi (iz koje, rekli bi cinici, nikada nije ni izašao). Rektorski govor iz 1933. godine u kom će izvarirati motive tla i krvi (tako drage nacistima svih boja i oblika), formalno članstvo u Hitlerovoj nacional-socijalističkoj partiji, opčinjenost Hitlerovim šakama, svastika na reveru čak i posle rata, ostaviće neizbrisiv trag u njegovoj biografiji, tim pre što se nikada nije nedvosmisleno odrekao svog nacističkog angažmana. Čitati Hajdegera iz perspektive njegove nacističke epizode moguće je i legitimno, ali je veliko pitanje da li i najplodnije. Njegovo je mišljenje isuviše moćno i inspirativno da bi se smelo svesti samo na taj momenat, ma koliko on značajan, znakovit, ili čak šokantan bio. Čitati ga najpre kao nacistu, a tek potom kao filozofa, znači prevideti fascinantno bogatstvo jednog strasnog mišljenja. Jer, mišljenje koje iskušava sopstvene granice ne može biti ni nevino, ni bezopasno. A Hajdegerovo je, sviđalo se to nama ili ne, upravo takvo.

Ivan Milenković

12.06.03 NIN

Izvanredan autorski prevod ovog dela, objavljenog kao deveta knjiga u okviru sabranih dela Martina Hajdegera, pod poznatim naslovom “Njegmarken”, ogleda se već u prevodu ovog naslova, koji je Božidar Zec preveo kao “Putni znakovi”, umesto uobičajenog “Znakovi na putu”, što više odgovara srpskom a ne nemačkom jeziku i, pored toga, samoj stvari mišljenja do koje je Hajdegeru stalo. Ovo izdanje objavljeno je 1976, u godini Hajdegerove smrti, i zato piščev predgovor ima vrednost testamenta, odnosno, obavezujućeg putokaza za njegovo tumačenje. Pored toga, sinopsis (koncept) ovog izdanja kao i hronološki raspored tekstova koje je Hajdeger napisao u razmaku od četrdeset godina, napravio je sam Hajdeger, koncentrišući ih oko osnovnog pitanja: pitanja o onom biti, ili bivstvovanju koje sabira njegov misaoni poduhvat u celini. Tako ovaj novi kontekst daje i novo značenje ovom ogledu ili zbirci ogleda, počev od njegove recenzije Jaspersove “Psihologije pogleda na svet” iz 1919/1921. godine do “Kantove teze o bivstvovanju iz 1961. godine.
Prva dva ogleda predstavljaju svojevrsni obračun sa Jaspersom, obračun koji se shvata kao “pozitivna i rasvetljavajuća kritika Jaspersovog objavljenog dela”. U ovim ogledima on će prvi put formulisati pitanje o bivstvovanju kao razliku između onoga “ja jesam” (egzistencije, tubivstvovanja) i ontološkog smisla onoga “nešto jeste nešto”, koje pripada predmetnom mišljenju. Razliku između ontičkog (predmetnog) i ontološkog transcendentalnog mišljenja. Tako će tek zahvaljujući ovoj razlici, koja će odrediti dalji razvoj evropske filozofije, sam Hajdeger izaći na ovaj “put mišljenja”, koji vodi određenju “same stvari mišljenja”, pomoću pitanja o bivstvovanju, onome “biti” (Sein), kao onome osnovnom, koje vodi do pitanja o metafizici, planetarnom mišljenju i suštini nihilizma. “Verovatno je to put”, piše u predgovoru Hajdeger, “koji vodi određenju stvari mišljenja. Određenje ne donosi ništa novo. Jer, ono nas vodi pred najstarije starog. Ono zahteva naš boravak u stalno traženoj istosti istog.”
Naravno, nije ovo prilika za razvijanje ovog problema u svoj njegovoj složenosti, pošto od samog početka “bivstvovanje nije realan predikat” i u tom smislu “bivstvovanje ne može biti”, jer je u pitanju ontološki, a ne realni predikat. Ono za čim se preko pitanja o bivstvovanju, traga, jeste unutrašnja promena same metafizike iz mišljenja o mišljenju, ili bivstvovanju, u mišljenje u vremenu, ili mišljenje vremena, koje, naravno, nije mišljenje nekog predmeta. Ali, ovaj “zaborav” pripada samom bivstvovanju. To Hajdegera dovodi do pitanja o mogućnosti prevladavanja metafizike i nihilizma, odnosno, do pitanja da li je ovo pitanje o bivstvovanju, da li je mišljenje samo kao filozofija, još uvek dovoljno da se razume savremeni svet tehnike i nauke, jer “nauke uvek i svuda sreću Ništa bivstvujućeg...” - da li je ovo pitanje još uvek dovoljno i najvažnije ili “mišljenje skončava u informacionoj gunguli, da li je mišljenju dodeljeno da nestane u zaštiti koju mu pruža njegovo od njega samog skriveno poreklo... s ove strane pesimizma i optimizma”.
Treba imati u vidu da je ova pitanja Hajdeger postavio sredinom prošlog veka kada je bivstvovanje još bilo, recimo, ljudsko, a ne klonirano bivstvovanje. Da li je to još isto pitanje?

NENAD DAKOVIĆ