01.01.00
Dnevnik
03.04.2002.
NOVE KNJIGE
Datum naše stilistike
Novo Vuković: PUTEVI STILISTIČKE IDEJE; UR Jasen, Podgorica - Nikšić, 2000.
Piše: Milun Marić
Knjiga "Putevi stilističke ideje" Nova Vukovića predstavlja, bez imalo preterivanja, datum u našoj savremenoj, modernoj stilistici. U njoj akademik Vuković sa obaveštenošću vrsnog erudite i šarmom darovitog stiliste, ali i sa akribijom naučnika pozitivističke orijentacije promišlja o samom fenomenu stila, o opštim pojmovima i problemima stilistike i razvoju stilističke misli u okviru stare retorike, grčke i rimske, pa sve do naših dana.
Koristeći se naučnim rezultatima i dostignućima niza starih i novih naučnih disciplina: lingvistike, semiotike, teorije književnosti, translingvistike, neoretorike (Rolan Bart), naratologije, pragmatike diskursa, fenomenoloških tumačenja stila, posmatra na jedino ispravan način: sa sinhroničnog i dijahroničnog aspekta.
U prvom delu knjige osnovni pojmovi i problemi stilistike posmatrani su sa sinhroničnog stanovišta. U tom delu knjige autor piše iscrpno o stilističkoj analizi, podeli stilistike i različitim koncepcijama ove naučne discipline. Prema kriterijumu jezičkih nivoa koji autora najviše interesuje, profesor Vuković piše detaljno o lingvistici kao posebnoj disciplini i njenim poddisciplinama: fonostilistici (Trubeckoj), morfostilistici, semantostilistici (Tomaševski), sintaksostilistici (Čomski), grafostilistici (disciplini u kojoj pod uticajem Žaka Deride pismo, a ne govor, postaje predmet izučavanja niza disciplina).
U opšte probleme stilistike autor dalje uvodi i pitanje: sinhronija i(li) dijahronija. Nasuprot Ferdinandu de Sosiru, utemeljivaču ciriške škole koji ignoriše dijahronijsku perspektivu, Roman Jakobson, Tinjanov i ruski formalisti smatrali su da te dve perspektive ne moraju biti suprotstavljene. Sosirovo shvatanje možemo tumačiti i kao reakciju na predrasudu onog vremena: da jedino istorijska lingvistika može pretendovati na naučni status. Na tom fonu možemo tumačiti i odgovor Levi Strosa, napad koji predstavlja pokušaj da se sasvim ignoriše dijahronijski aspekt ("Istorija i dijalektika").
Posle opširnog obaveštenja o najznačajnijim predstavnicima antičke tradicionalne retorike i stilistike, profesor Vuković piše opširno i obavešteno o zasnivanju moderne stilistike; o sistematičnijim istraživanjima stila u dvadesetom veku, naročito sa aspekta lingvistike, psihologije i nauke o umetnosti. Značajan doprinos tom proučavanju dali su pojedini pokreti, škole i metodološke orijentacije u oblastima jezika, književnosti i nekih društvenih nauka: psihologije, formalizma, fenomenologije, strukturalizma, semiologije i dr. Autor knjige, inače profesor književnosti, ali sa obaveštenošću lingviste i suptilnog poznavaoca svih modernih lingvističkih škola i pravaca piše suvereno i o jednoj i o drugoj oblasti. Zadovoljstvo je čitati tekst o Ženevskoj školi kojom počinje moderni pravac u lingvistici i čiji je utemeljivač Ferdinand de Sosir, po mnogima najveći lingvista veka i čovek koji je zasnovao modernu lingvistiku, razvio i proširio, pored ostalog i ideju Vilhelma fon Humbolta, istaknutog nemačkog filologa i tvorca teorije NJeltanschaunga (jezik odražava duh i mentalitet naroda).
Veliki doprinos razvoju stilističke misli i ideje dali su i tzv. "ruski formalisti" (Šklovski: "O poeziji i zaumnom jeziku", Jakubinski "O poetskom kombinovanju reči" i Brik "Ponavljanje zvukova"). Suprotstavivši se simbolistima koji su insistirali na smislu, predstavnici ove škole, ističe autor, dali su primat zvuku, zvučnom sloju i zvučnim slikama i insistirali na oslobođenju reči od smisla (tzv. zaumni jezik).
Čuveni praški lingvistički kružok (Jakobson, Trubeckoj, utemeljivač moderne fonologije, Havranek i ostali) autor knjige označava kao sponu između ženevskog strukturalizma i ruskog formalizma. Od Pražana je potekla i ideja o zasnivanju funkcionalne stilistike i funkcionalnih stilova i afirmacija dijahronije koju su ženevski strukturalisti potpuno odbacili.
U tekstu "Interferencija lingvističkog i književnog pravca" autor govori i o fenomenološkom poimanju stila kroz vreme, piše o tome da su teoretičari fenomenološke orijentacije Kajzer i Štajger, inspirisani Huserlom i Diltajem, dali novi podsticaj proučavanju fenomena stila. Zastupnici ovog pravca zanemaruju koncepciju individualnog kao i kolektivnog stila a uvode u igru treću mogućnost: stil dela koji objašnjava delo i pomaže doživljavanju i razumevanju umetnosti u njemu.
Prateći i dalje put stilističke ideje i njene glavne nosioce autor će pomenuti i Minhensku stilističku školu čiji su predstavnici zasnovali tzv. genetički pravac odnosno genetičku stilistiku. Glavni predstavnik genetičkog pravca bio je Karl Fosler na koga su u filozofsko-estetskom smislu uticali Bergson, Huserl, Frojd a posebno italijanski estetičar Benedeto Kroče. Fosler je svoje ideje saopštio u knjizi "Pozitivizam i idealizam u nauci o jeziku". Ova škola je, kaže autor, reaktualizovala Herderovu ideju o poeziji kao "maternjem jeziku čovečanstva". Fosler se suprotstavio i Sosirovom stavu o primatu langue nad parole, zanemarujući i jednu i drugu koncepciju i stavljajući u prvi plan svojih istraživanja jezik pojedinca - kategoriju koja se u savremenoj lingvistici naziva idiolekt. Fosler veruje da promene koje talentovani pojedinci unose u jezik imaju i nacionalne karakteristike u čemu se ogleda i refleks ideja nemačkih romantičara, posebno Humboltove ideje o potpunoj saglasnosti duha naroda i nacionalnog jezika.
Literatura je prema Foslerovom shvatanju samo korektna upotreba jezika, a pisci samo talentovani pojedinci koji upotrebljavaju jezik bolje od ostalih. Na Foslera je u tom smislu, piše dalje autor, uticao već pomenuti Benedeto Kroče koji u svom značajnom delu "Estetika" proglašava intuiciju glavnim činiocem umetničkog stvaranja. Pisac je po Kročeu samo čovek koji je sposoban da stvara bogatije i složenije jezičke izraze i forme.
Pristalica učenja italijanskog estetičara, navodi pisac knjige, bio je i Leo Špicer ("Lingvistika i književna teorija") najizrazitiji predstavnik psihološke stilistike koji se u jednom periodu nalazio na liniji Bifonove ideje ("Stil - to je čovek"). Na Špicerove ideje uticao je i Frojd, posebno svojom teorijom sna.
Autor na kraju govori i o nekim novim idejama u istraživanju stila. Tu pre svega profesor misli na obnovu retorike (Pol Valeri, Bart, Todorov, Žan Pjer Rišar). Ova nastojanja vezana su za uspon strukturalizma u nauci posebno u lingvistici (Sosir, Jakobson, Čomski i dr.).
