Put u Carigrad - Knez Mihailo, predaja gradova i odlazak Turaka iz Srbije

01.03.06

Da nisu u Srbiji svi datumi „istorijski“ i „prelomni“, pojava knjige „Put u Carigrad“ predstavljala bi fascinantnu igru slučaja - baš u vreme kada se odlučuje o sudbini Kosova, istoričarka Zorica Janković opisala je veliku diplomatsku pobedu kneza Mihaila Obrenovića pre 140 godina - odlazak Turaka iz utvrđenih gradova u Srbiji.

Pisana stilom koji je čini zanimljivim političkim trilerom, ali uz obilje citiranih dokumenta koji plastično odslikavaju duh vremena, ova knjiga, iako ozbiljan naučni rad, vrlo lako nosiće se sa „lakom literaturom“ na listama bestselera.

Koliko su se uopšte istoričari u karađorđevićevskoj, a potom komunističkoj, Srbiji bavili likom i delom Mihaila Obrenovića?
- Kada kažete „lik i delo“, to me asocira na neko ne tako davno vreme, kada je bilo dosta primera „naručene istorije“. Jedan od takvih primera jeste da se proslava 150. godišnjice Prvog srpskog ustanka (1954) zvala obeležavanje a ne proslava, i ne Prvog srpskog ustanka, već samo Prvog ustanka. I još jedan primer: skoro sam čitala jedan izveštaj iz 1977. godine, gde se kaže da je kod Tita bila „hrvatska, slovenačka, makedonska, bosansko-hercegovačka, crnogorska i delegacija iz SR Srbije“ - taman posla da se reklo „srpska delegacija“. U prilikama koje sam ovim primerima opisala, ličnost Kneza Mihaila nije se mogla dovoditi u vezu sa najvećom pobedom srpske diplomatije. Sličan odnos prema Mihailu bio je i u vreme voždovih potomaka, dakle u vreme vladavine suparničke dinastije. Da podsetim, dinastija Obrenović vladala je Srbijom 72 godine, a dinastija Karađorđević 69 godina, a kada je samo o Srbiji reč, Obrenovići su vladali punih 30 godina više.

Za moto jednog poglavlja uzeli ste ono što je o junaku vaše knjige rekao istoričar Leopold fon Ranke: „Zasluga kneza Mihaila je u tome što je znao razlikovati prilike pa samo dotle išao, dokle su one dopuštale, a ne i dalje.“

Da li je Srbija posle Mihaila imala još takvih vladara, ili je u Košutnjaku ubijena i njena diplomatija?
- Profesor, istoričar i diplomata Darko Tanasković kaže da je diplomatija „veština mogućeg, a ponekad i veština nemogućeg“. Današnja pozicija Srbije i Srba van matice zahteva ovo drugo, verovatno zbog toga što posle kneza Mihaila nijedan vladar nije lično imao konkretan rezultat u korist nacionalnih interesa Srbije i Srba.

Crnogorski knjaz Nikola i Dvor na Cetinju, beležite, nisu blagonaklono gledali i čak su nekim potezima otežavali Mihailovu inicijativu da mirnim putem izdejstvuje odlazak Turaka iz Srbije. Citirate ondašnje političare i istoričare koji kažu da je „tada počelo udaljavanje između dve srpske države“. Jeste li tokom pisanja knjige bili svesni aktuelnosti tih zbivanja?
- Istorija još nije dala sveobuhvatni sud o knjazu Nikoli (naročito o njegovoj ulozi u Prvom svetskom ratu). Povodom podizanja njegovog spomenika u Podgorici, ovih dana je o njemu javno izneto nekoliko različitih mišljenja. Ja sam se u knjizi držala verifikovanih istorijskih činjenica, a što se tiče aktuelnosti te teme, držim se stare mudrosti da je u istoriji vredno samo ono što je uvek aktuelno.

Povod za tursko bombardovanje Beograda kojim je otvorena kriza, razrešena pet godina kasnije Mihailovim putovanjem u Carigrad i predajom gradova, bio je incident na Čukur-česmi. Vi bez rezerve navodite da su tada „turski nizami ubili četrnaestogodišnjeg dečaka Savu Petrovića“. Međutim, Vasa Čubrilović kaže da je dečak bio samo ranjen, a Kosta N. Hristić, savremenik tih događaja, i sin Nikole Hristića, ministra unutrašnjih poslova u to vreme, u svojim sećanjima beleži takođe da je taj šegrt bio ranjen. Jeste li podlegli „državnoj verziji“ istorije koja je zbivanja na Čukur-česmi upotrebila za propagandu?
- U toku pisanja knjige često sam se sretala sa situacijom da o istom događaju naučni autoriteti pišu različito, ne samo kad daju istorijsku ocenu događaja već i o činjenicama - o tome kada, kako i gde se taj događaj odigrao. Trudim se da razumem prvi razlog, ali nije blisko mojoj prirodi da razumem zašto su tvrde činjenice iskrivljivane, da ne kažem menjane, ili lepše rečeno kroz različitu optiku gledane, zarad trenutnih, verovatno političkih interesa.

Da bih došla do verne istorijske rekonstrukcije događaja o kojima sam pisala, odlučivala sam se za one izvore, koji mi bili najrealniji. A kad je reč o slučaju koji pominjete, samo četiri dana nakon događaja na Čukur-česmi, „Srbske novine“ donose iscrpan izveštaj u kome piše da je „srpski šegrt smrtno ranjen“. Piše samo „šegrt“, jer su mu ime kasnije saznali, a termin „smrtno ranjen“ se i danas koristi za nekoga ko je ubijen, a ne ko je ranjen. Verujem da dnevne novine, koje su izašle samo četiri dana kasnije, nisu pisale drugačije, već onako kako je stvarno bilo. Sve naknadne pameti mi nisu bile bliske.

M. Petrović