Put savršenstva

05.04.08 Danas

Aleksandra Mančić
Sa ekstazama Tereze iz Avile prvi put sam se srela slučajem. Čitajući roman Enrikea Larete Slava don Ramira, koji je, negde tridesetih godina dvadesetog veka, preveo jedan od prvih srpskih hispanista, Kalmi Baruh, na poslednjih tridesetak stranica našla sam i Odlomke iz Života svete Tereze iz Avile, koje je, kao dodatak, prevela Isidora Sekulić. Bila je to knjiga u izdanju Narodne prosvete, u kojoj je Isidora Sekulić bila jedan od članova uređivačkog odbora Biblioteke stranih pisaca, zajedno sa Ibrovcem, Ćorovićem, Todorom Manojlovićem. "Vrlo lična u svemu što je radila i pisala, bila je gonjena od ljudi uopšte", zabeležila je Isidora o Terezi uz te odlomke iz autobiografije "jedne od", kako je rekla, "najjačih duhovnih snaga Španije svoga doba, koja je to, uostalom, ostala do danas".
Na tim stranicama našla sam i ove Terezine reči: "O, Bože, još, u času kad ovo pišem, ja sam u vlasti svetog i nebeskog ludila; učini da svi kojima govorim budu ludi od tvoje ljubavi, ili mi dopusti da nikad više ne govorim." Neobične su bile reči koje su se tu nizale, zaprepašćujući spojevi nečega što mi se do tada činilo nespojivim: Tereza je pisala o Bogu govoreći o prihodima i o kamatama, o točku i kabaocima i izvlačenju vode iz bunara. Bile su to slike koje su očaravale svojom natprirodnom svakidašnjošću. Vreme je prolazilo, a moje druženje s Terezom iz Avile se nastavljalo.
Što sam više upoznavala delo žene koju nazivaju vrhuncem mističarske književnosti, to sam više uviđala da je ona sama središte svoga dela, te povesti o putovanju u dubine duše i u susret Bogu. Njen koliko nezemaljski toliko i zemaljski zanos je značio, međutim, da se Tereza morala izboriti ne samo sa svojim nego, pre svega, sa tuđim strahovima: "Nema sumnje da se najviše plašim onih koji smatraju da je đavo jednako velik kao Bog", pisala je Tereza u vremena kada se nije moglo "ni govoriti ni ćutati nekažnjeno", kako se španski humanista Huan Luis Vives žalio u jednom pismu Erazmu Roterdamskom. I to ne bez razloga, jer je između 1559. i 1562. u Španiji na hiljade ljudi spaljeno na lomačama Inkvizicije. I upravo tada je Tereza smelo kretala svojim putem ka savršenstvu, u Put savršenstva upisivala svoje čežnje i svoje strahove. Što joj je češće posete činio Isus Hristos, središte svih njenih vizija, to manje su njeni ispovednici želeli da imaju bilo kakvog posla sa njom: "Toliko im je izvesno izgledalo da te vizije dolaze od đavola da su neki hteli da ga isteraju iz mene."
Čitati Terezu iz Avile nije lagodan, niti posao koji treba preduzimati olako. U želji da proniknem u tu vezu između božanskog i đavolskog, tragala sam i za drugim meni srodnim čitanjima Tereze. Nalazila takva čitanja u književnosti, i van nje. Na tom putu nisam mogla zaobići ni neodoljivu i neuhvatljivu skulpturu koju joj je posvetio Đanlorenco Bernini, što prikazuje trenutak kada je Tereza osetila da joj anđeo probada srce zlatnom strelom i nanosi joj neverovatno jak bol u kojem je kondenzovana algebra ekstaze. Nisam mogla a da ne zastanem i pred čitanjem ovog čitanja koje kaže da je to onaj "čas bez daha" kada dolaze "slatki srsi što nas prožimaju i koji bi i slepcu omogućili da progleda i sagleda sopstvene oči", kako je pisao Jovica Aćin, još jedan čitalac Tereze iz Avile. I to čitanje mi je otvorilo put ka paradoksu u kojem dodir sa svetim rađa bolni sukob, gde gubici postaju slučajni, a dobici pravilni, gde antagonizam između svetice i veštice ima istu tačku oticanja, gde je prestup, prestup u odnosu na profano, a sveto, uslov života koji ruši logiku dozvoljenog i mogućnog. Shvatila sam da je Terezina "želja da umre u sebi", koja prevodi čežnju za nebeskim životom i za proživljavanjem besmrtnosti unapred, koja prevodi njenu želju da umre da ne bi umrla - što je paradoksalno jezgro mističkog postojanja - u stvari želja bliska svakome od nas.