Put nenasilja

07.11.08 Danas

Koliki je ugled Gandi uživao u svetu, još za života, ilustruje pismo Alberta Ajnštajna: „Poštovani gospodine Gandi! Koristim prisustvo vašeg prijatelja u našem domu da vam prenese ove redove! Vašim delima pokazali ste da je moguće bez nasilja postići uspeh i protiv onih koji se nisu odrekli nasilnih metoda. Možemo da se nadamo da će se primer koji ste dali proširiti i van granica vaše zemlje i da će doprineti da se uspostavi međunarodno telo koje će uvažavati svi narodi, koje će pokazati odlučnost da zaustavi ratne sukobe. S velikim poštovanjem, vaš A. Ajnštajn. Nadam se da ću jednog dana moći da se i lično sretnem s vama.“
Knjiga Put nenasilja, izbor iz obimnih autobiografskih tekstova Mahatme Gandija, više je nego dobrodošla. Kao što i Gandi razjašnjava, njegov prvenstveni interes nije da sastavi autobiografiju, nego da prenese priču o sopstvenim iskustvima.
Gandi na početku priča o životu u Britanskoj Indiji, u kojoj se, u Porbandaru, rodio 1869. godine. Poreklom iz imućnije porodice, Gandi se najpre školovao u Ahmedabadu, a potom u Londonu, gde je i stekao zvanje advokata. „Položio sam ispite, desetog juna 1891. godine primljen sam u Advokatsku komoru, a jedanaestog juna iste godine uveče uveden sam u registar Vrhovnog suda. Dvanaestog juna otplovio sam kući...“
Advokatsku karijeru započeo je u Bombaju, potom se preselio u Južnu Afriku, gde je branio Indijce od tamošnje rasne diskriminacije: „Nagomilano iskustvo iz proteklih pedeset godina, od kojih prvih osam u Južnoj Africi, ispunjava me neizmernom nadom da u prihvatanju nenasilja leži budućnost Indije i čitavog sveta.“ Gandi, uveren da je nenasilje najneškodljiviji i, s druge strane, i najdelotvorniji način za oslobađanje od političkih i ekonomskih zabluda onog dela čovečanstva koji je i dalje podjarmljen, odlučan je u nameri da ljudima nagovesti perspektivu života dostojnu čoveka i učini napredak u ostvarenju toliko željenog mira.
Po povratku u Indiju započinje kampanju protiv engleskih okupatora, podstiče bojkot robe iz Engleske, traži od Indijaca da sami proizvode svoju odeću. Učvrstivši se u uverenju da suštinske stvari, one od najvećeg značaja za narod, ne mogu da se ostvare isključivo razumom, objavljuje da se do njih stiže patnjom. „Patnja je zakon ljudskih bića; rat je zakon džungle. Ali, patnja je neizmerno moćnija od zakona džungle, jer preobraća suparnike i omogućuje mu da čuje glas razuma.“
Religija kojoj se priklanjao imala je i racionalnu i etičku osnovu. U tom smislu, svoje rodoljublje nije smatrao nečim isključivim. Moglo bi da se kaže da je u potpunosti odbacivao rodoljublje zasnovano na ugnjetavanju ili iskorišćavanju drugih. Ta misao o rodoljublju za njega je, nema sumnje, bila isprazna ako u svakom trenutku nije bila usklađena s najvećim mogućim blagostanjem slobodnog sveta. Njegova religija, i njegovo rodoljublje, kako je sam govorio, nastali su iz privrženosti sveukupnom životu. Želeći da ostvari bratstvo ili da se poistoveti sa onima koje nazivamo ljudima, išao je tako daleko da je govorio da želi se „poistoveti ne samo sa bićima koje nazivamo ljudima nego i sa životom uopšte, čak i sa stvorenjima koja gamižu po zemlji“.
U nekoliko celina, knjiga Put nenasilja donosi Gandijeve poglede na politiku, ekonomiju, društvo, klase i kaste, civilizaciju, religiju, Boga, rat, eksploataciju, ideale i iskustva sa nenasiljem, za koje i sam kaže da je „zakon naše vrste... jer je u njemu sadržano čovekovo dostojanstvo koje zahteva da bude priznat jedan viši zakon: sila duha“.
Iako je svojim primerom nadahnuo potonje borce protiv rasne diskriminacije i aparthejda, naročito Martina Lutera Kinga i Nelsona Mendelu, iako je do savršenstva razvio nenasilni oblik otpora i takoreći iz temelja protresao Britansko carstvo, poginuo je u činu bestijalnog nasilja, 30. januara 1948. godine.

Nada Uzelac