30.11.03
Nema više arbitara
Saša Radojčić
Ovih dana pesnik i kritičar iz Sombora Saša Radojčić (Sombor, 1963) primio je lepo priznanje, koje dodeljuje Kulturno-prosvetna zajednica Srbije za najbolju novinsku kritiku objavljenu u toku jedne godine. Nagrada “«Milan Bogdanović»” Radojčiću je pripala za tekst objavljen upravo u “«Dnevniku”», a bavio se knjigom Borislava Radovića.
Inače, Saša Radojčić je do sada objavio četiri knjige pesama, a ove godine u izdanju “«Rada”» objavio je eseje o poeziji pod naslovom «”Providni anđeli”» i kritike «”Poezija vreme buduće”». Izdavač je “«Alfagraf»” iz Petrovaradina/Novog Sada. Sve su to bili neki od povoda za nekoliko pitanja na koje je Radojčić vrlo ljubazno odgovorio.
Ove godine ste objavili dve knjige kritika o poeziji. Najpre zbirku eseja ”Providni anđeli”, a onda i kraćih i dužih tekstova pod naslovom Poezija, vreme buduće. Treba li u tome tražiti nagli švenk prema kritici ili je sve plod slučajnosti?
- Te dve knjige su komplementarne, u jednoj su probrane interpretacije, a u drugoj kritike. Tekstovi su pisani tokom poslednjih pet-šest godina, znači nema ni govora o nekakvom „kritičarskom zaokretu”. Okolnost da su se knjige „susrele” možda nije najsrećnija, ali pošto na našoj književnoj sceni inače nema previše naslova te vrste, ne verujem da će smetati jedna drugoj. „Providni anđeli” su, svakako, ambicioznije zamišljeni, i tu sam se čuvao da knjigu opteretim bilo kakvim uvodnim tekstom, ili prilogom kojim bi se tobože zaokružila skrivena poetika. Ti eseji su pisani u dužem periodu, skoro po pravilu potaknuti nekim spoljašnjim okolnostima (prilog za zbornik radova, tematski broj časopisa, pogovor...). Bilo bi neiskreno naknadno izmišljati okvire i obrazloženja: to su, jednostavno rečeno, prikazi dijaloga koje je tumač vodio sa pesmom.
Spajanje poezije i kritike nije česta situacija, ali je poznata eliotovska strategija, gotovo zahtev. Koliko kritika pomaže poeziji i obratno. Gde su granice jedne, a gde druge avanture?
- U naše vreme je skoro svaki oblik književnog diskursa doživeo da se orodi s esejistikom. Tako i poezija. Kod mene, to su dve strane jednog te istog nastojanja, iste predanosti. Predanosti poeziji.
U poslednjih petnaestak godina naša poezija je doživela nezapamćeno mnogoglasje. Kako se u njemu snalazite i kojim glasovima dajete prednost?- Zaista, u opticaju je više poetičkih varijanti, neke se čak međusobno isključuju. Kritičar mora da bude otvoren za što više takvih varijati – nikada ne za sve; pesnik zastupa samo svoju. Kao kritičar, zalažem se za one pesničke projekte koji nastavljaju modernističke vrednosti, računajući i tu tradiciju modernog. Uporedo sa čitanjem savremenog pesništva negujete i kritičko promišljanje naše probrane tradicije/klasike. Nalazite li u tome neke veze i paralele? Kakvi su Vaši uvidi i nalazi o tokovima našeg modernog pesništva?
- Pomalo paradoksalna pozicija srpskog pesništva je u tome što joj s vremena na vreme biva ugrožena modernost i mora da se ponovo bori za nju. Oslonac na tradiciju nacionalnog i svetskog pesništva (taj eliotovski sindrom koji ste pomenuli), prirodni je oslonac u toj borbi. S druge strane, neplodna je potpuna predanost tradiciji i robovanje njenim obrascima, što je veoma primetno u našoj poeziji naročito tokom poslednje decenije, decenije i po. Književna scena je bila preplavljena delima u kojima su se jednostavno i neinventivno reprodukovali motivi i simboli nacionalnog istorijskog i mitskog predanja. Medveđa usluga time je učinjena pre svega književnoj tradiciji.
U kom stepenu današnja poezija komunicira sa vremenom sadašnjim? Stiže li taj, često postapokaliptični, govor do čitaoca? Ko su ljubitelji poezije danas?- Opšte je mesto da poezija više ne spada u načine govora kojima se može pokrenuti javno mišljenje. Ako je ikada to i bila, ako to nije samo romantičarski mit. Poeziju sigurno neće svi pisati, kako je glasila Miljkovićeva parola, niti će je svi čitati. Oni koji danas vole poeziju, čitaju poeziju ili se poezijom «bave», liče pomalo na pripadnike nekog tajnog društva koji imaju zajedničke znake prepoznavanja, zajednički jezik, zajedničke ideale i zablude... Izraz «postapokaliptički» dobro opisuje duhovnu situaciju vremena: tragedija se, u glavama, već odigrala, stvarnost samo ponavlja tu igru.
Živite u Somboru ali stižete da sudelujete u našem književnom životu, pa i u uređivanju naših poznatih časopisa. Kako ocenjujete naš kulturni i časopisni trenutak?
- Nažalost ili na sreću, ne spadam među one koji su kadri da jednu administrativnu činjenicu pretvore u književnu. To ima svoju cenu, i ne bežim od toga da je platim. Ne mislim samo na puste dane koje provodim na putu (od toga može biti i nešto podsticajno za stvaranje), nego i na to da recimo lokalni mediji nisu objavili nijedan od podataka koji su povod ovom našem razgovoru, da pomenutih dveju knjiga nema u lokalnoj biblioteci... Kad je o književnim časopisima reč, posle višegodišnje krize, izazvane prvenstveno materijalnim neprilikama, ali i zagađenjem kulturnog i književnog života, u poslednje vreme kao da se stvari popravljaju. Na sceni je nekoliko listova i časopisa sposobnih za redovno izlaženje i redovan kvalitet: uz «Letopis Matice srpske», izdvajaju se kraljevačka «Povelja», kragujevački «Koraci», kao i par listova: «Književni magazin», «Zlatna greda» i «Književni list». Možda nam nedostaje jedan pouzdan informativni časopis namenjen stranom čitaocu, koji bi mogao da ima formu internet sajta i da bude na srpskom i engleskom jeziku.
Sve privatniji jezik
Laureat ste i nagrade “Milan Bogdanović” koja se dodeljuje za novinsku kritiku. Kolika je uloga takve vrste kritike i da li joj se poklanja dovoljna pažnja u dnevnim listovima i najuticajnijim medijima?
- Položaj novinske kritike nije ni bolji ni gori nego položaj književnosti u informativnim medijima. Nejak, dakle. Kritičar više nije arbitar koji odlučuje o estetskim vrednostima, on danas vrši svoju službu oslanjajući se na svoju strast prema književnosti. Nije u posedu moći, znanje koje ima sve manje je potrebno, ali opstaje. Kao i književnost kojoj služi: u sve manjim krugovima, govoreći sve privatnijim jezikom.
Milan Živanović
22.08.07 Danas
Lakoća providnog
Saša Radojčić, Providni anđeli
Piše: Dragoljub Stanković
Kritičar Saša Radojčić tautološki opisuje pevanja, isto objašnjava istim, šestari po njihovoj površini, analizira mene, navodi motive, izbegava rizične i dublje zaključke, uvide i sinteze, za skoro svakog pesnika piše da je jedan od najznačajnijih, ali mi ne vidimo vrednosni kriterijum ovog kritičara. O tome zašto da čitamo baš tog pesnika, a ne nekog drugog i šta on sve može da znači savremenom čitaocu, Radojčić ne govori dovoljno. Teze mu nekako padaju s neba, bez objašnjenja, i često prihvata floskule koje kao repovi prate pojedine pesnike. Iza obrazine objektivnosti, on nema nikakav kritičarski stav. Na primer, po Radojčiću, iskoračivši iz vekovnog hadskog prostora srpskog pesništva, Danilov je u zamenu pružio lirsku mekotu i obilje, privatnu mitologiju provincije, sfumatičnu atmosferu i magiju muzike, deminutive i kristale, ćilibar i makove, boju i svetlost... Ovo nije negativna kritika, ovo je diletantsko ushićenje kičem koje gotovo svako nužno ispoljava kada piše pozitivno o D. J. Danilovu. Bećković u poemi "Ćeraćemo se još" samo pozajmljuje svoj glas kolektivu koji kazuje svoju sudbinu. Kritičar nam dalje objašnjava: Jer, ćerani i koji ćeraju, to smo mi, a Ćeranija ova je zemlja. Da li to važi i za kosmopolitske generacije vaspitavane na ljubavi, naklonosti, a ne na mržnji prema Drugom? Tragedije u srpskoj kulturi čas nema, čas ima: Ovo nije vreme heroja, pogotovo ne tragičnih (povodom Jelenkovića), mada: srpska kultura u celini vidi veliki ep kao svoj apsolutni vrhunac... savremenost kao opadanje, promašaj... ako ne baš kao izdaju. Kad ispituje status imaginacije kod Aleka Vukadinovića, on kaže da je ovaj pesnik svoj glas doveo u rezonanciju sa praglasom svog naroda, da je simbolika ovog pesnika omogućena upravo posezanjem za prajezikom, jezikom iskoni koji je, ako je ijedan jezik, bio najbliži mogućnosti da dodirne, mada ne i rasvetli, ono neizrecivo. Radojčić samo ponavlja naučenu frazu o tzv. maternjoj melodiji, ali da li ona stvarno postoji u tekstu i gde? A možda ju je još i Nastasijević izmislio? Recimo, Radomir Konstantinović piše da se Nastasijević svojim pesničkim programom, paradoksalno, najviše udaljio od melodije govora svog naroda, stigavši do jednog veštačkog jezika.Saša
Radojčić ipak najviše voli da piše o nekoliko svojih omiljenih osrednjih pesnika, koji su izgleda najbliži istom takvom osećanju sveta.
Kakvu vrednost ima pojam "verizma" koji tako često koristi ili pojmovi "istine", "iskrenosti", "slikovnosti", "koherentnosti", "melanholije", itd? Mogu li oni biti dovoljni za vrednovanje jednog pesničkog dela? Radojčić očigledno smatra da mogu jer se na njima i zaustavlja. Kako ovaj kritičar po sopstvenim rečima demonstrira svoje visoke kriterijume? Govoreći o vojvođanskoj sceni, pesnike deli ovako: Prvu grupu čine pesnici koji u širem kontekstu... zauzimaju istaknuto mesto... nosioci značajnih poetičkih ideja i inovacija. Druga grupa okuplja pesnike kojima je kritika dala nagrade uvrstila ih u antologije. Treća grupa su niz solidnih pesnika... sa postojanim prisustvom... I zaključuje, najvažnije je pitanje mreže uzajamnih uticaja što bi trebalo da je uklapanje u šire nacionalno pesništvo, kao i ex-Jugoslavije i Vojvodine same. Dakle, nema nikakvih kriterijuma sem zatečenog stanja, status quo je vrhovni zakon. I svako može svugde da pripadne. Radojčić nema dublji uvid u pesnički posao, a želeo bi da i sam pripada navedenoj mreži. Zato skromno, u trećem licu, i svoju malenkost uvodi u kratak spisak najboljih pesnika devedesetih, dok kao kritičar piše setne krituljke koji ništa ne problematizuju.
Krituljak je neverovatno kratak prikaz nekog pesničkog dela, po pravilu uvek pohvalan, plošan kao diploma, frazerski, ponavlja pesnika i jedino mu je važna raspodela moći u srpskoj književnoj palanci. Neretko ovaj kritičar polazi od nagrađivanosti pesnika kao od dokaza njegove vrednosti. U krituljcima S. Radojčića se ne oseća ta strast na koju se on poziva, ta služba poeziji, niti su on i njemu slični tajno društvo koje brine o poeziji. Pre se oseća bezličnost, sterilnost i upornost u objavljivanju, dakle, oni su javno društvo koje poeziju ubija. Kao i M. Pantić, Radojčić visoko vrednuje turbo-nacionaliste krijući se iza maske fragilnog i nesigurnog govora. Evo kako Radojčić aktuelizuje poeziju Đorđa Sladoja: u njoj se bolna novija istorija srpskog naroda destilira u patnju kojoj je kroz istoriju svagda izložen pojedinac. Da li to poezija postaje patnja ili je izražava i da li je i to dovoljno za vrednost? Radojčić često bez mnogo obrazlaganja ovako kratko poentira ne videći sopstvenu (nacionalističku) jednostranost ili bar nejasnost. Njegov analitički govor koristi kao sintetičke proteze svaku vrstu retorike (anahronoromantičarsku, nacionalističku, akademsku, kvazikritičku, amatersku) zavisno od pesnika o kome piše. Ovde se zapravo radi o želji za pripadanjem. Kod Radojčića je sve nekako uzgredno i sve se podrazumeva, nasuprot filozofskom stavu koji uvek sumnja baš u najočiglednije.
Nepoentiranost njegovih kritika ponekad je poražavajuća. Pošto ne oseća o čemu je reč, voli da sebi postavi neko pitanje i da se onda muči sa odgovorom, ne bi li na kraju, kako-tako, zaključio nešto proizvoljno (npr. tekst U čije ime govori pesnik?). Vrednost je hijerarhija, ne uravnilovka. Da bi se do nje stiglo mora se razlikovati i razdvajati dobro od lošeg. To bi bio kritički govor par excellence. Radojčić piše da on nije za zaoštravanje poetičkih odnosa zarad ono malo sigurnosti neophodne svakoj duhovnoj delatnosti. Koja je to sigurnost? Ne vidim drugi odgovor osim da se radi o njegovoj ličnoj sigurnosti kao pesnika i kritičara, kao i drugih koji nas u periodici zatrpavaju diskursom isprazne kritičarske moći. Radojčić je promoter i prikazivač, ne i pravi kritičar. To su, dakle, sasvim Providni anđeli koji uzaludno pokušavaju da budu naša Poezija, vreme buduće dok im je glavni imperativ: Nema ničeg, ako nisi.
12.03.04 NIN
Eseji o poeziji
Saša Radojčić: "Providni anđeli”
Autor četiri pesničke knjige, Saša Radojčić (1963) sa uspehom deluje kao kritičar i esejista. Povod ovom osvrtu, njegova prva zbirka eseja sadrži tekstove o stvaranju petnaest pesnika, markantnih predstavnika bezmalo svih naraštaja srpske poezije druge polovine dvadesetog veka. Predmet njegovog zanimanja su većinom pesnici koje (ne ulazeći ovde u tipološke nijanse), s različitih ali dovoljno jakih razloga, brojimo u moderne.
U Radojčićevoj praksi se lepom merom ispoljavaju prednosti otvorene, fleksibilne i adaptabilne, esejističke forme. Njegov analitički tekst može da bude podstaknut ciglo jednom pesmom (Popinom, ili Ristovićevom, na primer), ili čak potrebom raščitavanja jednog simbola (u Vukadinovićevom pevanju). Kadgod se razvija u prostoru prividno omeđenom trima pesmama (Lalićevim, ili Tešićevim), a ume da bude koncentrisan i na jednu ali temeljnu komponentu pesničkog dela (Hristićevog, Radovićevog, Novakovićevog). Učinci tumačenja veoma su vredni bilo da mu je tema priroda radikalnog preokreta u pesnikovom stvaranju (Negrišorčevom, ili Karanovićevom), ili diferenciranje nekolikih etapa stvaralačkog stasavanja (u pevanju D. J. Danilova)... Očigledno, celinu opusa kojim se bavi njegov esej nije nameran da obuhvati, ali je ona sasvim zadovoljavajuće nagoveštena.
Radojčić, bez sumnje, ima u vidu stanovišta koja su, na istim predmetima, prethodnici zastupali, ali se vrlo brzo od njih odvaja sopstvenim smerovima. I koncepcijski i metodološki. Recimo, u Lalićevim pesmama iz zbirke Pismo, koja nije poput Četiri kanona viđena kao primerno religiozna on uočava nijanse značenja sa religioznom, hrišćanskom komponentom. Klasično u Hristićevom pevanju ne potvrđuje se, po njegovom mišljenju, na motivsko-tematskom planu, već usmerenjem na kulturne vrednosti, na umetnost kao “mesto sklada”.
Prelamanje iskaza, različitih po iskustvu iz kog ishode, opservirano je u Radovićevoj poeziji - Radojčić insistira na odnosu pesničkog i filozofskog načina govora. Specifičnost Novakovićevog verizma ovaj esejist sagledava u prisustvu vajkadašnje potrebe pesnika da, etički i moralistički, govori “u ime kolektiva”. Imenovana kao “lirska hronika” svakodnevlja, Maksimovićeva poezija prevashodno Radojčića zanima u perspektivi pesnikovog “samotematizovanja pesme”. U središtu tumačenja Negrišorčeve poezije je preobražaj nekadašnjeg zastupnika neoavangardne poetike u pesnika religijskog i patriotskog nadahnuća.
U kontekstu isticanja tematske raznovrsnosti i specifičnosti Radojčićevih eseja neophodan je jedan dodatak. Podjednako je, naime, ovaj tumač poetskih tekstova kompetentan kad analizira jezičko-stilska, semantička, ili formalna njihova svojstva, kad interpretira istorijske, religijske, ili filozofske ideje. Upoznat sa tekovinama modernih kritičkih škola, ponajviše je on sklon kombinovanju plodonosnih iskustava različitih metoda... Ukratko, njegovi tekstovi čine razložnom ovakvu završnu konstataciju: kritičko-esejistički sektor savremene srpske književnosti u Saši Radojčiću dobija višestruko primernog predstavnika.
Bogdan A. Popović
03.11.03 Dnevnik - Novine i časopisi
Razlozi za pesmu
Saša Radojčić: "Providni anđeli”
Da svaki pesnički anđeo ne mora biti samo strašan (Rilke) nego i providan pokazuje nam Saša Radojčić (Sombor, 1963) u prvoj knjizi eseja, koji u rasponu od Vaska Pope do Saše Jelenkovića, tumače i vrednuju naše savremeno pesništvo. I sam pesnik, sa četiri objavljene zbirke, Radojčić lako ulazi u tkivo pesme i lucidno skenira duhovni trenutak u kome se ti tekstovi pojavljuju.
Ispitivanja poezije postaju sve preciznija i nijedan njen aspekt više ne može ostati nepročitan. Iako poetska forma na prvi pogled izgleda statična, tek dovođenjem u dijahronijsku ravan ona otkriva sve mene i odlike. Poezija je umetnost reči kojoj je potreban novi jezik kritike i ona ga danas nalazi u mešavi znanja, imaginacije i lingvističke discipline. Pesma može biti i šifra/lirika, ali svi otisci i strategije padaju pred povlašćenim čitaocem kakav je intuitivni kritičar. Sklad metoda i predmeta uspostavlja se sintetičkim pristupom pesmi sposobnim da vidi ne samo sve pregibe, neravnine, montaže teksta, nego i svaki nagoveštaj i skrivenu misao. U sve to naš kritičar ulazi šumski oprezno, bez ideologije i mistifikacije, sa tačnim dijagnozama i prožet voljom razumevanja. U vidokrugu kritičkih interesovanja Saše Radojčića su dve vrste pesnika: oni koji su odavno klasici i o kojima je teško nešto novo reći, pod uslovom da se ne cedi suva drenovina i trepavica razbija na troje, i sasvim mladi pesnici/ispisnici o kojima se često govori iz ugla svedoka i saučesnika. Tako će Radojčić svoju reč reći o:V. Popi, I. V. Laliću, J. Hristiću, B. Radoviću, A. Ristoviću, A. Vukadinoviću, M. Tešiću, S. Mitroviću, ali i o D. Novakoviću, M. Maksimoviću, V. Despotovu, I. Negrišorcu, V. Karanoviću, D. J. Danilovu i Saši Jelenkoviću.
Srpska poezija je u poslednjih petnaestak godina daleko od jedinstvenog obeležja i mnogoglasje je jedina strategija koja još nije napuštena. Ipak Radojčiću su, izgleda, najbliži oni pesnici čija poezija sadrži metafizički ostatak, jer upravo taj ostatak je suština. Totalno otkrivanje pesnika zahteva sučeljavanje sa istim takvim čitaocem i tek tako je moguće dokučiti smisao i razloge za pesmu.
A Saša Radojčić ih u ovim esejima nalazi, i to vrlo uspešno.
M. Živanović
